Википедија

Виктор Новак

Виктор Новак (Доња Стубица, 4. фебруар 1889 — Београд, 1. јануар 1977) био је југословенски историчар хрватског порекла, професор Београдског универзитета, члан САНУ.[1][2]

Виктор Новак
Лични подаци
Датум рођења(1889-02-04)4. фебруар 1889.
Место рођењаДоња Стубица, Аустроугарска
Датум смрти1. јануар 1977.(1977-01-01) (87 год.)
Место смртиБеоград, СФРЈ
Научни рад
Пољеисторија
ИнституцијаБеоградски универзитет
Познат поMagnum Crimen
НаградеОрден Светог Саве
5, 4. и 3. реда

Биографија

уреди

Виктор је рођен почетком 1889. године у хрватском Загорју, у месту Доња Стубица. Поникао је у сиромашној чиновничкој породици; рано остао без оца. Мукотрпно се школовао и током живота је стекао изузетно широко образовање.

Године 1913. завршио је Филозофски факултет у Загребу и затим провео годину дана у Риму на специјализацији у помоћним историјским наукама, особито латинској палеографији.[2] Године 1915. одбранио је докторску дисертацију Бан Михац Михаљевић и његово доба.

Радио је као гимназијски професор и руководилац Рукописног одељења Свеучилишне књижнице у Загребу. Од 1920. до 1922. био је доцент, а од. 1922. до 1924. професор помоћних историјских наука и историјске методике на Филозофском факултету у Загребу. Због своје југословенске оријентације био вређан и нападан на загребачком Свеучилишту, које је, онемогућен да ради, морао да напусти. На иницијативу Николе Вулића и Станоја Станојевића је прешао 1924. године на Универзитету у Београду где је, до пензионисања 1959, био професор историје југословенских народа и помоћних историјских наука и, алтернативно, професор опште историје средњег века. Југословен и антифашиста, Виктор Новак је за време Другог светског рата био хапшен и једно време затворен у Бањички логор. Преласком из Хрватске у Србију, Виктор Новак је, сматрао да ће његов допринос српској историографији бити значајнији уколико настави с упоредним приказивањем позитивних и негативних тенденција у српско-хрватским односима и укупном развоју југословенске мисли.

У свом свестраном и широко заснованом научном интересовању, Виктор Новак се, с подједнаким успехом бавио и националном и културном историјом Јужних Словена у XIX и XX веку, као што се пасионирано и истрајно бавио латинском палеографијом и дипломатиком. Године 1952. објавио је универзитетски уџбеник Латинска палеографија, која се убраја у најзначајнија дела те научне дисциплине на српском језику.

Бавећи се историјом политичке мисли у Јужних Словена у 19. и 20. веку, прикупљао је архивску и штампану грађу и објавио мноштво студија и монографија попут радова о Фрањи Рачком (1925, 1929, 1958), Максимилијану Врховцу (1928), Натку Нодилу (1934, 1955), Јосипу Јурају Штросмајеру (1940) и Ивану Кукуљевићу-Сакцинском (1955, 1959), као и преписку Валтазара Богишића и Фрање Рачког (1960).

 
Гроб у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду

У монументалном делу Magnum Crimen: пола вијека клерикализма у Хрватској (Загреб, 1948, више издања у Београду после 1994) тематизовао је сложени однос Ватикана, хрватских клерикалаца и хрватских националиста.[3] У Magnum Crimen-у, Новак је на преко хиљаду страна уз цитате из стотина докумената уверљиво показао да је хрватски клерикализам био једна од основа за геноцид над Србима у НДХ (1941—1945) за прогоне и дискриминацију које су, уз подршку делова католичког клера, а често и у име католичке вере, спроводили хрватски бискупи, свештеници и фратри, уз прећутну или активну подршку загребачког надбискупа Алојзија Степинца. Новак је увидом у скоро непрегледну документацију о јавној и тајној сарадњи католичког клера са хрватским усташама током Другог светског рата, недвосмислено указао на чврсту везу клерикалне традиције са усташким злочинима, праћеним, осим масовних прогона, још и насилним преверавањем православних Срба у римокатоличку веру. Католички клер је откупљивао и спаљивао Новакове књиге због њихове наводне антикатоличке и масонске инспирације. Године 2011, на енглески је преведено његово најзначајније дело "Magnum Crimen : half a century of clericalism in Croatia (dedicated to the known and unknown victims of clericalism)", Vol. 1-2 (Јагодина 2011) у којој су одштампана и два поглавља које је у издању из 1948. забранила комунистичка цензура. Време је показало да су поруке из Магнум Кримена (Великог злочина) и данас актуелне и неопходне за разумевање савремених политичких токова.

Друга значајна књига, која хронолошки претходи Magnum Crimen-у је Magnum Tempus : ilirizam i katoličko sveštenstvo : ideje i ličnosti 1830–1849, штампана постхумно у Београду 1987, на 660 стр. Ове две књиге, узете заједно, до сада су најбољи научни приказ обима и утицаја Римокатоличке цркве на обликовање националне идеје у Хрвата.

Виктор Новак је био редовни професор на катедри за историју Филозофског факултета у Београду, омиљен предавач, велики ерудита, а са својим колегама на катедри, Георгијем Острогорским, Јорјом Тадићем и Михаилом Ј. Динићем, и морални узор генерацијама студената, одупирући се сваком покушају увођења вулгарног марксизма лењинизма у наставу историје.

Био је ожењен Српкињом, Павом Бошковић из Бешке.[4] Заједно са Јорјом Тадићем, узео је 1942, крсну славу и почео да се изјашњава као Србин, остајући велики Југословен.

Југославенска академија знаности и умјетности (ЈАЗУ) је изабрала Виктора Новака за свога дописног члана 29. јуна 1951. године. У том статусу академика ЈАЗУ је остао све до своје смрти.

Дописни члан Српске академије наука и уметности од 1948, редовни члан од 1961, Виктор Новак је 1966—1969. секретар Одељења друштвених наука САНУ. Био је, такође и један од оснивача и првих управника Историјског Института САНУ (1947—1954) у Београду. У издањима САНУ Виктор Новак објавио је више значајних студија и монографија, од којих се посебно истиче обимна монографија "Вук и Хрвати“. У њој је недвосмислено показано колики је утицај Вукова реформа имала за еманципацију Хрвата на културном плану, и колико су Вукове везе са хрватским илирцима допринеле стварању културне подлоге јужнословенског зближавања, и касније, југословенског уједињења.

Осим историјског научног рада, посветио се и музичкој култури. Оснивач је бившег загребачког хора Лисински (1910), чији је председник до 1924. године. Био је председник Првог београдског певачког друштва и београдског Корнелија Станковића, као и иницијатор оснивања Јужнословенског певачког савеза у Београду и Свесловенског певачког савеза у Прагу. Објавио је низ музиколошких есеја и неколико стотина музичких критика, најчешће у загребачком »Обзору« и београдској »Политици«.

Виктор Новак био је носилац низа значајних друштвених признања, укључујући и Орден Светог Саве 5, 4. и 3. реда.

Одабрана дела

уреди
  • Scriptura Beneventana s osobitim obzirom na tip dalmatinske beneventane, Zagreb 1920.
  • Evangeliarium Spalatense, Split 1923.
  • Franjo Rački u govorima i raspravama, Zagreb 1925.
  • Лужички Срби у прошлости и садашњости, Београд 1927.
  • Maksimilijan Vrhovac, Bratstvo, 1928.
  • Notae palaeographicae, chronologicae et historicae, Vjesnik Hrvatskog arheološkog društva, 1928.
  • Aliquid de nominibus ducum Croatorum in antiquissimo evangeliario Cividalensi. Nota palaeographico-historica, Zbornik u čast Bogdana Popovića, 1929.
  • Franjo Rački, Bratstvo, 1929.
  • Masarik i Jugosloveni, SKG, 1930.
  • Antologija jugoslovenske misli i narodnog jedinstva (1390—1930), Beograd 1930, LXVII+931 str.
  • Sveslavenska misao, Ljubljana 1930.
  • Михаило Полит-Десанчић и Хрвати, Летопис Матице српске, Нови Сад 1932.
  • Натко Нодило, Нови Сад 1935.
  • Le Roi Alexandre Ier Karageorgevitch et la Formation de l'Unité Nationale Yougoslave, Paris : Amitiés franco-yougoslaves, 1935.
  • Рад Станоја станојевића на српској дипломатици, Гласник Историјског друштва у Новом Саду, 1938.
  • Два антипода. Штросмајер и Михановић, Београд 1940.
  • Novak, Viktor (1948). Magnum Crimen: Pola vijeka klerikalizma u Hrvatskoj. Zagreb: Nakladni zavod Hrvatske. 
  • Једно спорно питање из српскохрватских односа шездесетих година прошлог века, Београд, САНУ 1949.
  • Ferdo Šišić, Ljetopis JA, 1949, 54.
  • Supetarski kartular, Djela JA, 1952, 43.
  • Latinska paleografija, Beograd 1952, 1980.
  • Vatikan i Jugoslavija, I, 1953 (dokumenti, urednik, na srpskohrvatskom, francuskom i engleskom jeziku).
  • Outline of Jugoslav Historiography, Ten Years of Jugoslav Historiography, 1945–1955, Beograd 1955.
  • Natko Nodilo, Zadarska revija, 1955.
  • Paleografija i slavensko-latinska simbioza od VII–XV stoljeća, Istorijski časopis, 1957.
  • Фрањо Рачки, Београд, Просвета 1958.
  • Настанак и нестанак "Monumenta Serbica" дипломатара Ивана Кукуљевића-Сакцинског, Београд, Српска академија наука 1959.
  • Никола Вулић. Научник и човек. Увод у књигу Николе Вулића: Из римске књижевности, Београд, Српска књижевна задруга 1959.
  • Валтазар Богишић и Фрањо Рачки. Преписка (1866–1893), Зборник за историју, језик и књижевност српског народа, САН, књ. XXV, Београд 1960.
  • Појава и проширење каролиншке минускуле у Далмацији, ГЛАС САН, књ. CCLV1, Београд 1963.
  • Српски научници и књижевници у преписци са Фрањом Рачким, Београд : Научно дело, 1964.
  • Вук и Хрвати : примљено на VII скупу Одељења друштвених наука САНУ, 27. IX 1966, по приказу самог аутора; уредник Јорјо Тадић, Београд, Научно дело 1967, 645 стр.
  • Magnum tempus : ilirizam i katoličko sveštenstvo : ideje i ličnosti 1830-1849, Beograd, Nova knjiga 660 стр. 1987. ISBN 978-86-7335-040-0.

Целокупна библиографија до 1963: Б. Телебаковић-Пецарски, Зборник филозофског факултета у Београду, 1963.

Референце

уреди
  1. ^ "Годишњак САНУ за 2013.", Београд 120/2014.
  2. ^ а б Милисавац, Живан, ур. (1984). Југословенски књижевни лексикон (2. изд.). Нови Сад: Матица српска. стр. 574. 
  3. ^ Politika:„Magnum crimen”, ipak, putuje u svet
  4. ^ Душко Лупуровић: "Школство у Бешки 1690-1941.", Бешка 2015.

Литература

уреди
  • Радован Самарџић: „Новак, Виктор“, Енциклопедија Југославије, 1. издање, Загреб 1965.
  • Василије Крестић: "Viktor Novak: Ecclesia militans ratuje s Tyrševom ideologijom и Libellus accusationis : два изостављена поглавља из књиге Magnum Crimen Виктора Новака", Зборник о Србима у Хрватској = Recueil des Travaux sur les Serbes en Croatie ISSN 0353-5967.- Br. 5 (2004). стр. 7-80
  • Зборник Филозофског факултета у Београду, Споменица Виктора Новака, књ. VII-1, Београд 1963.
  • Ljetopis Jugoslavenske akademije znanosti i umjetnosti, Zagreb 1979, Viktor Novak (nekrolog) str. 673-4

Спољашње везе

уреди
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Виктор_Новак&oldid=28560261”