Bitka kod Mancikerta

Bitka kod Mancikerta odigrala se 26. avgusta 1071. godine između vizantijske vojske, predvođene carem Romanom Diogenom (1068-1071) i Seldžuka predvođenih sultanom Alp Arslanom. Borbe su se vodile na prostoru između istoimenog grada i jezera Van, a okončale su se povlačenjem vizantijske vojske u kom je zarobljen Roman Diogen zbog čega se smatra da su Vizantinci poraženi. Bitka kod Mancikerta (često nazivana i Katastrofa kod Mancikerta) se u istoriji smatra presudnim događajem koji je direktno odgovoran za kasniju propast Vizantije koja je proizašla iz te, po vizantijsko carstvo, kobne 1071. godine.

Bitka kod Mancikerta
Datum 24.08. – 26.08., 1071. Lokacija između Mancikerta i jezera Van Ishod Seldžučka pobeda
Sukobljene strane
Seldžučka Monarhija	Vizantija
Komandanti i vođe
Alp Arslan	Roman IV Diogen Nićifor Vrijenije Teodor Alijates Andronik Duka
Snage
20.000—30.000	40.000—70.000
Žrtve i gubici
nepoznati	2.000—8.000 umrlih 4.000 zatvorenika

Prilike pre bitke

Vrhunac Vizantije

Tokom prve polovine XI veka Vizantijsko carstvo dostiglo je svoj vrhunac, najviše zahvaljujući sposobnim i ratobornim carevima iz tzv. makedonske dinastije. Tako se sredinom XI veka carstvo prostiralo od obala Dalmacije na zapadu do Antiohije na jugu i Jermenije na istoku, obuhvatajući gotovo ceo Balkan i Anadoliju. Vrhunac ovog perioda odigrao se 1045. godine kada je Konstantin Monomah pridodao vizantijskoj državi grad Ani u Jermeniji.

Pojava Seldžuka

Abasidski kalifat, poput Omejada pre njega predstavljao je nepremostivu prepreku za prodor azijskih nomadskih plemena na Bliski istok, usmeravajući ih na sever u beskrajne ruske stepe. Zahvaljujući svojim kolonijama na Krimu (Herson) Vizantinci su mogli da motre i sputavaju nomadska plemena u njihovom napredovanju ka Evropi jer je još Konstantin Porfirogenit u svom delu „O Upravljanju Carstvom“ konstatovao da oko Crnog mora postoji pregršt naroda koje je moguće potplatiti ili ih na drugi način angažovati da zaustave napredovanje drugog naroda i time odrade prljavi deo posla za Vizantijsko carstvo.

Međutim, u trenu kada su se snage Abasida istrošile na njihovoj granici pojavili su se Seldžuci, koji su 1040. godine otpočeli sa pljačkaškim pohodima širom današnjeg Irana i Iraka. Uskoro su proširili svoje pohode i na kraljevinu Jermeniju, a jedan njihov odred stigao je i do vizantijskog Trapezunta 1054. godine. Već naredne godine Abasidi su poklekli, predavši vrhovnu vlast begu Velikih Seldžuka Tugrulu, koji postaje prvi seldžučki sultan smestivši svoju prestonicu u Bagdad čime su Seldžuci postali ozbiljan faktor na Bliskom istoku.

Propast kraljevine Jermenije

Moćni Vasilije II Bugaroubica primorao je 1022. godine jermenskog kralja, Jovana III Smbata, da potpiše ugovor po kome bi Vasiliju pripao grad Ani, ukoliko Jovan umre bez direktnog naslednika. Njegova smrt 1040. godine pokrenula je građanski rat u Jermeniji iz koga je kao pobednik izašao Gađik II. Iako je pobedio sve pretendente on nije bio u poziciji da zadrži vlast jer su po zemlji vršljali Vizantinci i Seldžuci, koje je Monomah podstakao da 1044. godine napadnu Ani. Godinu dana kasnije,Gađik II je pristao da ispuni odredbe ugovora koji su 1022. godine zaključili Vasilije i Jovan čime se Vizantija proširila na istok, a kraljevina Jermenija je prestala da postoji, dok je on sam nagrađen posedima i titulama u Kapadokiji.

Na prostoru nekadašnje kraljevine Jermenije sada je vladao haos. Vizantinci su pored svoje vlasti odlučili da zavedu i svoje viđenje hrišćanstva zbog čega je Monomah odmah po preuzimanju Anija započeo čistku jermenskog sveštenstva koje je pripadalo monofizitima koji su u Vizantiji smatrani sektom. Pored verskog progona na tom prostoru su sada operisali i Seldžuci kojima su prišli i neki jermenski odredi.

Građanski sukobi u Vizantiji

U Vizantiji XI veka postojale su dve snage sukobljene oko vlasti, koje su se smrću Konstantina Monomaha 1055. godine i nestankom moćnih makedonskih vladara našle u poziciji da postavljaju svoje marionetske careve na tron. Te snage činile su:

• civilna aristokratija, na zapadu carstva
• vojna aristokratija, na istoku carstva

Vojnu aristokratiju činili su nekadašnji pronijari koji su svojom vojnom službom zadobili bogate posede u Anadoliji (u istočnom delu carstva) u kojoj su ljubomorno čuvali svoje pozicije. Sa druge strane nalazila tzv. civilna aristokratija koja je moć stekla u civilnoj službi, a posede je dobijala na Balkanu (u zapadnom delu carstva), pošto joj vojna aristokratija nije dozvoljavala sticanje poseda u Anadoliji koja je smatrana bogatijom od nepreglednih balkanskih krševa.

Novi car, posle Monomaha, postaje Mihajlo VI Vringas, kao predstavnik civilne aristokratije. Iako je kratko vladao, Mihajlo je uočio opasnost koju sa sobom nosi nestabilnost na istoku i pojava Seldžuka, zbog čega se na jednom od sastanaka vojnih i civilnih zvaničnika obratio svojim vojskovođama rečima:

Ili u rat protiv Persijanaca (Seldžuka prim. aut.) idite i zemlje pustošenje sprečite ili ću ja plate vaše Persijancima dati da zemlje te na miru ostave

Vojni zapovednici istoka i glavni predstavnici vojne aristokratije Isak Komnin i Kataklon Kekavmen shvatili su ovo kao direktan napad civilne na vojnu aristokratiju i nakon nepunih mesec dana na istoku carstva je buknula pobuna koja je proglasila Isaka Komnina za cara, koji je uskoro nakon dvorskog puča postao car.

Međutim, Isakova vojna sposobnost nije bilo dovoljna da se zaustave Seldžuci koji su još jače otpočeli sa pljačkama kada su shvatili da se Vizantinci bore međusobom i da nema ko da im se suprotstavi, opljačkavši 1057. godine Melitenu u Mesopotamiji. Shvativši da je neophodna velika reforma kako civilne tako i vojne vlasti Isak je započeo promene, ali je bio suviše star i bez dovoljne podrške ostalih struktura vlasti da bi ih sproveo do kraja i one padaju u vodu njegovom smrću 1059. godine.

Za njegovog naslednika i novog cara izabran je Konstantin X Duka, kao predstavnik civilne aristokratije i moćne porodice Duka. Novi car se posvetio sprovođenju pravnih reformi, zapustivši odbranu na čiju štetu je pokušao da spreči ekonomsko posrtanje zemlje raspustivši stotine stajaćih trupa, dodatno oslabivši odbrambrenu moć Vizantije. Stvari su se dodatno pogoršale 1064. godine kada Seldžuci osvajaju i pljačkaju Ani, čime je stvorena rupa u vizantijskom odbrambrenom sistemu na istoku, koji se protezao od Karsa do Edese, kroz koju su Seldžuci mogli da ugrožavaju unutrašnjost Male Azije.

Vizantijski sistem odbrane na anadolijskoj visoravni, koji se sastojao od niza utvrđenja povezanih dobrim putevima, bio je neprelazan za vojske Persije i kalifata (Omejada i Abasida), jer je primoravao neprijatelja da sa sobom nosi velike količine namirnica (što je bilo nemoguće), jer anadolijska visoravan sa svojom klimom nudila vrlo malo hrane za takav tip vojske. Međutim Seldžuci su se na tom prostoru osećali kao kod kuće, jer su anadolijska bespuća veoma podsećala na njihovu azijsku postojbinu.

Konstantin Duka umire 1067. godine ostavljajući svoju ženu Evdokiju Makrembolicu kao regenta njihovom maloletnom sinu Mihajlu Duki, ali su glavni deo vlasti faktički držali brat bivšeg cara Jovan i jedan od dvorana Mihajlo Psel kao predstavnici porodice Duka. Pokušavajući da spreči uticaj Duka na državnu politiku Evdokija je krenula u potragu za saveznikom koji bi bio protivteža Dukama, ali je taj neko morao biti i bez dovoljne snage da krene u akciju protiv nje i njenog sina. Izbor je pao na vojskovođu Romana Diogena, koji je bio poreklom iz aristokratske porodice iz Kapadokije, a u tom trenu je iščekivao izvršenje smrtne kazne zbog umešanosti u pobunu protiv Konstantina Duke. Izbor između carskog venca i dželatovog mača bio je lak i Roman je ubrzo oženio Evdokiju i preuzeo vlast. Prva odluka novog cara bila je pokretanje obnove velike vojske tzv. tagmate koja je zapostavljana još od smrti Vasilija II 1025. godine, jer su je njegovi naslednici smatrali nepotrebnom, a i plašili su se njene političke snage jer je car bio onaj iza koga stoji takva sila.

Obnovu velike vojske Duke su tumačile kao carev pokušaj da vojnom snagom spreči i suzbije njihov uticaj, a ne kao pokušaj da se uništi opasan neprijatelj države, jer su Seldžuci i dalje operisali na prostorima koji su nedavno pridodati carstvu.

Raniji Diogenovi pohodi protiv Seldžuka

Diogen je, zbog toga, već 1069. godine pokrenuo kampanju protiv Seldžuka na prostorima nekadašnje kraljevine Jermenije, ali nije uspeo da sustigne i izazove brze seldžučke konjanike na otvorenu bitku. Neuspeh Diogena da ih uništi okarakterisan je kao carev fijasko, o čemu svedoče i reči Mihajla Psela, jednog od najviših dvorana tog doba i istoričara, koji je pratio je cara na pohodu 1069. godine:

Roman niti je znao kuda maršira, niti šta mu je činiti.

Akcija je okončana zaključivanjem mira jer je novi sultan Alp Arslan bio okrenut sukobu sa egipatskim Fatimidama, zbog čega je želeo da obezbedi leđa od Vizantije. Iako je mir zaključen i sultan se obavezao da će sprečiti pljačkaške upade, oni su se nastavili jer su pojedini klanovi priznavali sultanovu vrhovnu vlast samo kada im je to odgovaralo.

Stanje u Carigradu se nakon ovoga toliko pogoršalo da su Duke otvoreno počele da kuju zaveru o svrgavanju Diogena. O ozbiljnosti ovih dešavanja govori i činjenica da je akciju protiv Seldžuka 1070. godine vodio Manojlo Komnin. Ova akcija okončala se potpunim neuspehom kada je Manojlo u sukobu sa jednim odredom Seldžuka zarobljen. Manojlo je uspeo da ubedi Seldžuke da ga oslobode, koji su kasnije prišli Diogenovoj vojsci, dok su njihove vođe od cara dobile titule i počasti. Ovaj prividni uspeh dao je još vremena Diogenu i on se odlučio da sam predvodi kampanju protiv Seldžuka 1071. godine, iako je verovatno bio svestan da bi ga ponovni neuspeh koštao prestola, a možda i same glave.

Arslan je obnovio neprijateljstva prema Vizantiji i opseo Edesu, ali u februaru 1071. godine do njega je stigao Romanov predlog o obnovi mira iz 1069. godine. Sultan sa zadovoljstvom prihvata ponudu, prekida opsadu i okreće se ka Alepu i Fatmidama ubeđen da su mu leđa ka Vizantiji bezbedna. Kada je do Romana u martu 1071. godine stigla potvrda obnove mira, on pokreće vojsku, koja je do tada kampovala pred Carigradom, ka prostorima nekadašnje kraljevine Jermenije koje su sada držali Seldžuci. Osnova Romanovog plana bila je da povrati tvrđave na istoku dok je Arslan zauzet borbama sa Fatmidama u Siriji i da se nakon toga, obezbeđenih leđa i bokova, uputi na jug i sukobi sa glavninom Arslanovih trupa za koje se nadao da će biti dodatno oslabljene borbama u Siriji.

Uvod u bitku

Vizantijska vojska stigla je u julu u Teodosiopolj. Tokom puta, sukobi koji su postojali unutar Carstva počeli su izbijaju na površinu, što se pokazalo u sitnim sabotažama luksuznog carevog karavana koji je prenosio njegove lične stvari, tako da su tenzije između Diogena i njemu odanih vojskovođa, sa jedne, i Duka i njihovih simpatizera, sa druge strane, postale velike. Pokret vizantijske vojske nije promakao Arslanu i on je podigao opsadu Alepa i u neredu se povlačio ka Eufratu da bi sprečio da mu Vizantinci odseku odstupnicu. Pored toga delovi njegove vojske su napustili njegove redove, kada im je postalo jasno da se sa ofanzivnog rata koji sa sobom nosi pljačkanje osvojenih teritorija prelazi na odbrambreni rat u kome nema plena. Prema procenama sultan je tada komandovao vojskom koja je brojala između 10.000 i 15.000 ljudi, nasuprot vizantijskim snagama kojih je bilo oko 40.000.

Neki od vojskovođa, među kojima je bio i Nićifor Vrijenije, izneli su predlog da se Arslan sačeka u Teodosiopolju i tu potuče, ali je Diogen odlučio da se vojska pokrene ka Mancikertu koji su držali Seldžuci. Vizantinci su bez problema stigli do jezera Van kod koga je Diogen podelio vojsku na dva dela:

• Jovan Tarhanejotis je poveo polovinu vojske da zauzme Hilat na jugu, odakle se očekivao dolazak Seldžuka
• Roman Diogen je poveo drugu polovinu vojske ka istoku da zauzme Mancikert

Napredujući ka jugu, trupe predvođene Tarhanejotisom susrele su se sa jakom Seldžučkom vojskom. Procenivši da su Seldžuci prejaki, Tarhanejotis se nije upustio u borbu. Umesto da se povuče ka Mancikertu i drugom delu vojske on, ne konsultujući Diogena, okreće svoje snage na zapad i povlači se ka Carigradu ne poslavši glasnike Diogenu, koji je za njegove poteze saznao tek nakon bitke. Posada Mancikerta je na pojavu vizantijske vojske otvorila kapije i predala grad, tako da je Diogen 23. avgusta ušao u grad i tu se stacionirao čekajući izveštaj ili dolazak južne vojske. Roman Diogen je smatrao da se glavnina Arslanovih snaga nalazi mnogo južnije i da će joj trebati vremena da pristigne. Njegov protivnik je naprotiv bio mnogo bliži i za razliku od Diogena potpuno obavešten o kretanjima i brojnom stanju vizantijskih snaga. Pored toga Arslan je na svojoj strani imao i brojčanu nadmoć jer, iako je ostao bez dela vojske nakon povlačenja od Alepa i komandovao silom između 10 i 15.000 ljudi, on je uspeo da na putu ka severu prikupi nove snage čiji se broj kod Mancikerta procenjuje na oko 70.000 što je bilo skoro duplo više u odnosu na broj Vizantinaca, a skoro četvorostruko više kada se Tarhanejotis povukao iz ratnih operacija.

Tok bitke

Već narednog dana su se odredi pod Vrijenijevom komandom, koji su odaslati na jug po zauzeću grad, susreli sa seldžučkim odredima i povukli ka severu. Računajući da je Arslan još daleko Roman izdaje komandu Jermeninu Vasilakisu da sa konjicom uništi ili rastera te Seldžuke. Nadmoćnije seldžučke snage lako su uništile poslatu konjicu. Uočivši nadolazeće Seldžuke Vizantinci su zauzeli borbenu formaciju. Car je ka protivniku pokrenuo levo krilo pod Vrijenijevom komandom, ali su ga Seldžuci brzo primorali na povlačenje. U međuvremenu je palo veče, što su Arslanove trupe iskoristile da se sakriju, izbegavši direktnu borbu sa glavninom vizantijskih trupa.

Tokom noći Seldžuci su ostvarili kontakt sa svojim sunarodnicima u vizantijskoj vojsci nagovorivši ih da promene stranu. Arslan je ujutru poslao poslanstvo Diogenu, ali je ovaj odbio da ih primi. Ceo 25. avgust je protekao u procenjivanju protivnika iz daljine, tako da nije bilo borbi, osim oko reke Murat Caj. U tim borbama su Vizantinci pobedili i uspeli da spreče seldžučki pokušaj da ih odseku od izvora vode. Roman je, postavši svestan da je ovo ipak glavnina Arslanove vojske, pokušao da uspostavi kontakt sa Tarhanejotisom i vrati ga nazad ili barem da sazna šta se sa njim dogodilo. Iako od Tarhanejotisa nije bilo ni traga ni glasa, car je bio ubeđen da se on probio previše južno i da se sada vraća ka severu.

Sutradan je Diogen odlučio da otpočne bitku i Vizantinci su zauzeli borbenu formaciju.

• Levim krilom komandovao je Nićifor Vrijenije
• Centrom Roman Diogen
• Desnim krilom upravljao Teodor Alijates.
• Rezervne snage i čuvanje odstupnice povereno je Androniku Duki.

Nasuprot njima Seldžuci su zauzeli formaciju polumeseca na oko 4 km udaljenosti sa brzim strelcima na konjima koji su stalno obasipali napredujuće Vizantince strelama stalno se povlačeći izbegavajući tako direktnu borbu prsa u prsa. Za razliku od Diogena koji je sam predvodio svoju vojsku, Arslan ja bitku nadgledao i njom upravljao sa jedne uzvišice koja se nalazila na bezbednoj udaljenosti. Dok se Seldžudžko središte polako povlačilo pred vizantijskom vojskom koja je napredovala ka njemu, za to vreme su krakovi Arslanovog polumeseca povlačeći se polako bili spremni za brzo opkoljavanje protivnika. Vizantinci su polaganim napredovanjem u predvečerje zauzeli mesto na kome se nalazio Arslanov kamp i njegove ostatke, ali je zato stanje među vojnicima bilo na krajnjoj granici izdržljivosti. Vizantijskim vojskovođama je bilo gotovo nemoguće da zadrže i obuzdaju delove svojih trupa od juriša za seldžučkim strelcima konjanicima čime bi borbena formacija bila narušena, što je i bio Arslanov cilj, koji bi u tom trenu uz pomoć snaga na krakovima svoje formacije izvršio opkoljavanje i razbijanje Vizantinaca.

Primicanje noći primoralo je Diogena da naredi povlačenje svojih trupa na bezbedne položaje tokom noći. Zaustavljanje Vizantinaca nije prošlo neopaženo i Seldžuci su odmah odreagovali silovitim napadom na vizantijska krila. Desno krilo, pod Alijatesovom komandom pogrešno je protumačilo Diogenove naredbe i nije otpočelo sa povlačenjem. Munjeviti seldžučki napad nije dozvolio Vizantincima da se snađu i povrate formaciju tako da se desno krilo izdvojeno suočilo sa napadom. Usled celodnevnog napredovanja pod kišom strela koje je izazvalo pad morala, desno krilo se vrlo brzo raspalo. Brzi neprijateljski napad i konfuzija u sopstvenim redovima naterali su Romana da izda naredbu rezervi koja je čuvala odstupnicu da se uključi u borbu. Međutim njen komandant Andronik Duka, kao carev politički protivnik, nije odreagovao na nju i nastavio je da se polako povlači ka kampu, ostavljajući ostatak vojske da sam izađe na kraj sa Seldžucima. Sada su se vizantijske trupe našle u okruženju, a položaj središta je postao neodrživ kada je levo krilo, pod vođstvom Nićifora Vrijenija, uspelo da probije Seldžučke redove i povuče se ka kampu. U strahovitoj borbi koja je nastala središnji deo vojske je gotovo potpuno uništen, a sam Diogen je ranjen. Po okončanju borbi Diogen je prepoznat među zarobljenicima i izveden pred sultana. Tom prilikom odigrao se čuveni hipotetički razgovor između njih dvojice.

Šta bi ti učinio da su mene doveli pred tebe kao zarobljenika?

Možda bih te ubio ili bi te prikazao u povorci ulicama Carigrada.

Moja kazna je daleko stravičnija. Ja ću ti oprostiti i osloboditi te.

Iako su Seldžuci izvojevali odlučnu pobedu kod Mancikerta, Arslan se nije odlučio da ponovo zauzme Mancikert, već je odmah prišao sklapanju mira sa Romanom.

Vizantijski gubici tokom kampanje

Bitka kod Mancikerta se zbog svojih posledica često naziva i Katastrofa kod Mancikerta, ali je bitno istaći da Vizantija kod Mancikerta nije doživela vojni, već politički poraz i da krivac za kasniji propast carstva nije vojna nesposobnost (vojnika i vojskovođa), već borba oko vlasti dve interesne grupe plemstva („Velikaši proklete im duše“) unutar samog carstva. O tome svedoče procene gubitaka u ljudstvu koje je carstvo pretrpelo u borbi.

1. Oko 20.000 vojnika pod Tarhanejotisom se pred Seldžucima povuklo bez gubitaka ka Carigradu
2. 500 Normana pod vođstvom Ursela od Bajela je izviđalo teren ka Hilatu tokom borbi i povuklo se neoštećeno iz zone dejstava
3. Oko 1.000 plaćenika, turskih Uza, je prebeglo na Arslanovu stranu pre bitke
4. Oko 5.000 vojnika koji su čuvali odstupnicu pod Dukinom komandom se nije ni uključilo u bitku
5. Od oko 5.000 vojnika na levom krilu (Nićifor Vrijenije), procenjuje se da je tokom borbi prvog dana i u proboju stradalo oko 1 000.
6. Deo Varjaške straže oko Diogena je u potpunosti uništen, pošto mu je Arslan posle bitke dao druge čuvare, a procenjuje se da ih je bilo oko 500
7. Odred turskih plaćenika, njih 2000 do 3.000, pod Romanovom komandom se borio do kraja i bio je, poput Varjaške straže, skoro potpuno uništen
8. Od oko 5.000, pretežno Jermena, koji su činili desno krilo (Teodor Alijates) život je bekstvom spasilo njih oko 1.000
9. Čuvari logora i civili koji su ga opsluživali su se u potpunosti spasili jer su ih na poraz uputile snage koje su se povlačile iz bitke

Ukupni gubici vizantijske vojske kod Mancikerta iznosili su oko 10.000 ljudi, od čega je oko 8.000 poginulo ili zarobljeno, dok je njih oko 2.000 dezertiralo tokom bitke.

Dešavanja posle bitke

Romanovo zarobljeništvo

Iako je Roman bio poražen u borbi, Arslan ga je primio i ukazao mu sve počasti kao da mu je došao u prijateljsku posetu. Dvojica vladara su usaglasila tačke mira koji je odgovarao obema stranama. Vizantiji bi bili vraćeni prostori Jermenije, izvršila bi se razmena nekoliko spornih pograničnih utvrda, Arslan se obavezao na zadržavanje Seldžuka van Vizantije, a ugovoren je brak između sultanovog sina i Romanove ćerke, slanje pomoćnih odreda, a kao otkupnina za samog Romana bilo bi isplaćeno 1 000 000 solida.

Po zaključenju mira Arslan je zadržao Romana još nedelju dana kod sebe u svojstvu gosta, nakon čega ga je na put ispratio sa velikim poklonima i vojnom pratnjom, pošto je deo varjaške straže koji je čuvao cara poginuo u borbi. Tih nedelju dana će Romana koštati i trona i života vrlo uskoro, dok će samoj državi doneti građanski rat koji će je nepovratno razoriti. Roman je odmah poslao poruku Senatu izveštavajući o uspešno zaključenom miru i svom povratku, požurivši da što pre stigne u Carigrad, ali je bio svestan situacije zbog čega je usput skupljao vojsku i ostatke svoje armije koji su ga čekali u Dokeji.

Prevrat u Carigradu

Vest o porazu kod Mancikerta stigla je u prestonicu i Duke su je odmah iskoristile za sprovođenje puča. Regenstvo je ukinuto, a tada dvadesetogodišnji prestolonaslednik Mihajlo je proglašen za cara Mihajla VII Duku, dok se Jovan Duka brzo uputio u prestonicu iz svog izgnanstva u Bitiniji. Međutim, mladi car i Pselov učenik nije bio voljan da vodi državu, već je sve odluke, na opšte zgražavanje civilnog plemstva, prepustio svojoj majci Evdokiji. Prva odluka koju je Jovan doneo po dolasku u Carigrad bila je naredba o hapšenju carice-majke i zbacivanju Romana. Na taj način je Mihajlo postao jedini vladar, a iza njega je stao Jovan sa titulom cezara koju je sebi dodelio.

Romanova pobuna i njegova mučenička smrt

Roman nije bio spreman da se tako lako odrekne prestola i sa vojskom koja ga je pratila nastavio je marš ka Carigradu sa ciljem obnove svoje i Evdokijine uprave. U susret mu je pošla vojska na čijem se čelu nalazio najmlađi Jovanov sin Konstantin. Do bitke je došlo nedaleko od Amasije i Romanove trupe su poražene i primorane na povlačenje. Bivši car se povukao u svoju rodnu Kapadokiju u kojoj je prezimeo i na proleće naredne godine otpočeo je novu kampanju. Međutim pretrpeo je poraz od trupa koje je ovog puta predvodio Andronik Duka, čovek koji ga je kod Mancikerta izdao, posle čega se sporazumeo sa mladim Mihajlom odnosno Jovanom o okončanju borbi.

Dogovorom je garantovana bezbednost njemu i njegovim sledbenicima, a njemu je dozvoljen povratak u prestonicu. Ovo su u ime mladog cara svojim potpisima potvrdila tri mitropolita. Međutim bivši car nije stigao do Carigrada, jer je tokom puta uhvaćen i po nalogu vladajućih ljudi oslepljen usijanim gvožđem, posle čega je sproveden u manastir na ostrvu Proti u kome je vrlo brzo u leto 1072. godine umro od zadobijenih rana. Posle njegovog oslepljivanja Psel mu je čestitao na mučeništvu, jer mu je Bog:

oduzeo oči da bi mu darovao vid nebeske svetlosti.

Tursko osvajanje Male Azije

Mir koji je Roman zaključio sa Arslanom bio je ispoštovan od strane seldžudžčkih sultana, kako od strane samog Arslana, tako i od strane njegovog sina Malik Šaha (1072-1092) koji ga je nasledio posle Arslanove smrti 1072. godine, jer su obojica sanjala o pokoravanju fatmidskog Egipta. Međutim iako centralna vlast nije bila zainteresovana za napade i pljačkanja po Vizantiji lokalni emiri, željni bogatstava, jesu. Tako su krenuli u pljačke sa još većom žestinom nego ranije, jer sada nije bilo nikoga ko bi ih vojnim putem sprečio. Tako se dešavalo da pljačkaške horde stignu čak do Amorijuma u središtu Male Azije (u visini Bitinije na Crnom odnosno Ataleje na Sredozemnom moru) bez borbi sa bilo kakvom organizovanom vizantijskom silom, a pojedine turske čete doprle su i do Hristopolja, grada nasuprot Carigradu na maloazijskoj obali Bosfora.

Iako su turski pohodi prvo bili pljačkaški, uskoro su se počeli sa sobom da dovode i svoje porodice i naseljavaju ih na prostore koje su prethodno opustošili, dok su istovremeno njihovi emiri počeli da na prostoru nekadašnjeg carstva prave svoje države. Tako se u početnoj fazi borbi posle Mancikerta centralna vlast oslanjala na turske najamnike koji su i tako stizali do zapadnih delova Male Azije, da bi se kasnije pretendenti oslanjali na turske emire koji su zauzimali upražnjene teritorije Vizantije za sebe. Tako su se i pretendenti Votanijat i Melisin uz podršku Sulejmana podigli protiv centralne vlasti, a on je koristeći se situacijom postao gospodar skoro cele Male Azije od prostora nekadašnje kraljevine Jermenije na istoku do Bitinije na zapadu. Na tom prostoru je osnovao Rumski (Rimski) sultanat sa sedištem u Nikeji. Na taj način Vizantija je ostala bez Male Azije i celokupnog stratiotskog sistema.

Slovenski ustanak 1072

Stanje u Vizantiji posle bitke postalo je katastrofalno, zbog čega je centralna vlast bila primorana da pojača namete i dažbine ne bi li došla do preko potrebnih sredstava za finansiranje vojske. Najveći pritisak pao je na slovensko stanovništvo koje je jedva izdržavalo i stare namete, a povrh svega je još od 1037. godine izloženo procesu helenizacije. Zbog svega toga u Pomoravlju 1072. godine izbija poslednji od tri velika slovenska ustanka koja su u X i XI veku pogodila Vizantiju, a na njegovo čelo staje Đorđe Vojteh.

Ustanici su se povezali sa srpskim knezom Mihajlom Zetskim koji im je poslao svog sina Bodina, koga su ustanici u Prizrenu proglasili za cara, sa odredom od 300 ljudi i vojvodom Petrilom. Ustanak se vrlo brzo proširio i stigao do Kostura na jugu i Beograda na sever, dok je sam Mihajlo istovremeno otpočeo napad na dračku temu.

Međutim tokom opsade Kostura ustanici bivaju potučeni i primorani na povlačenje, a u odsudnoj bici kod Pauna, nedaleko od Kosova Polja, vizantijske snage predvođene Nićiforom Vrijenijem savlađuju ustanike i zarobljavaju Bodina.

Obnova građanskih ratova

Nasilni dolazak Duka i njihovih sledbenika na vlast i potpuna nezainteresovanost centralne vlasti za pružanje podrške i zaštite maloazijskim prostorima protiv turskih pljačkaških hordi dovele su do pobuna širom istočnih delova Vizantije i stvaranja novih državica na tom prostoru koje su delovale i organizovale svoju odbranu nezavisno od carigradske vlasti. Tako je Teodor Gabras preuzeo vlast nad teritorijama između Trapezunta i Teodosijopolja, dok je jermenin Filaret Brahamijus zagospodario prostorom od Edese do Antiohije. Iako su se oni otrgli od centralne vlasti, njihov cilj nije bilo preuzimanje vlasti u Vizantiji, već puka organizacija odbrane od turskih napada. Iako su oni uspeli da zaštite delimično svoje zemlje njihova nesaradnja omogućila je turskim osvajačima da prodru u dubinu maloazijskog poluostrva.

Istovremeno su mnoge viđenije vojskovođe pokušale da pobunama preuzmu carski tron. Pokušavali su to

• Ursel od Bajela, u ime cezara Jovana Duke 1072. godine
• Nićifor Vrijenije, na Balkanu u jesen 1077. godine
• Nićifor Votanijat, u Maloj Aziji januara 1078. godine
• Nićifor Vasilakije
• Nićifor Melisin, u Nikeji 1080. godine

Votanijatov ulazak u Nikeju marta 1078. godine pokrenuo je pristalice vojnog plemstva i one su u puču svrgnule sa vlasti Mihajla Parapinka, a za novog cara proglašen je Votanijat. On se oženio Mihajlovom ženom, dok je bivši car primoran da se zamonaši u Studitski manastir.

Talas pobuna i borbi oko vlasti okončao je Aleksije Komnin koji je tokom deset godina verno služio centralnu vlast u gušenju pobuna, ali je istovremeno gradio sebi veze i prostor za povratak Komnina na vlast. Tako je on, kada je Melisin podigao pobunu, odbio da povede vojsku protiv njega već se u dogovoru sa svojim saradnicima cezarom Jovanom i caricom Marijom proglasio za cara. Sporazumeo se i sa Melisinom, koji mu je bio zet, da ovaj prizna njega za cara, a za uzvrat je dobio titulu cezara. Tako je Aleksije došao pod Carigrad u koji je prodro podmićivanjem nemačkog kontigenta najamnika, nakon čega je tri dana i tri noći trajala pljačka najamnika koji su služili pobednika. Konačno, na prvi dan Uskrsa 4. aprila 1081. godine Aleksije Komnin i zvanično je ovenčan za cara.

Normanska invazija na Balkan

Neposredno pre bitke kod Mancikerta Normani u južnoj Italiji predvođeni Robertom Gviskarom su osvojili Bari, poslednje vizantijsko uporište na apeninskom poluostrvu. Posle toge su otpočele pripreme za prelazak na Balkan, zbog čega je Vizantija bila u stalnom strahu od početka invazije, jer su Normani počeli da vode aktivnu političku kampanju u kojoj su za sebe pridobili Mihajla Vojislavljevića, kao i neke od pretendenata na carski presto i samog dračkog stratega.

Pošto su Vizantinci uspeli da osujete planove koje su 1077. godine Normani pravili sa dračkim strategom, invazija je otpočela 1081. godine iskrcavanjem kod Valone i osvajanjem Drača, zahvaljujući neulasku srpskog kralja Konstantina Bodina u bitku na strani Vizantije, čiji je vazal u to doba bio. Iako su Normani imali početnih uspeha i uspeli da osvoje Tesaliju i Epir, sposobni Aleksije I Komnin je uspeo da zaustavi njihovo napredovanje uz pomoć Nemačke koja ih je napala sa severa, da bi kasnije nakon smrti Gviskara 1085. godine bez većih problema uspeo da ih protera sa Balkana.

Posledice bitke kod Mancikerta

Slom kod Mancikerta i unutrašnje borbe koje su ga stvorile omogućile su Turcima Seldžucima da tokom samo jedne decenije i praktično bez borbe postanu potpuni gospodari celokupne Male Azije i da na tom prostoru stvore Rumski sultanat sa sedištem u Nikeji. Tokom tih deset godina nepovratno je uništen vizantijski sistem stratiota i pronijara koji je činio glavninu vizantijskih snaga. Nakon toga Vizantija je bila primorana da se oslanja na skupu i nesigurnu najamničku vojsku, što je smanjilo njenu odbrambrenu moć i dovelo da njenog konačnog ekonomskog i vojnog sloma.

Poraz kod Mancikerta se smatra jednom od inicijalnih kapisli za pokretanje krstaških ratova, jer je tursko zauzeće Male Azije i premeštanje prestonice u Nikeju 1077. godine nateralo Aleksija Komnina da zatraži od katoličkog Zapada pomoć u odbrani i zaštiti hrišćanstva na Istoku.