Аристофан

Имагинарни портрет Аристофанов

Аристофан (грч. Ἀριστοφάνης, рођен око 445. године пре н.е. у Атини, умро око 385. године пре н.е.) најзначајнији је представник старе атичке комедије и један од највећих песника целе античке комедије.

Живот

О његовом животу зна се мало. Родио се у Атини од оца Филипа и мајке Зенодоре. Комедије је почео писати врло млад, но није их приказивао под својим именом, него под именима комичких песника Калистрата и Филонида. Из стихова у Ахарњанима закључује се да је живео на Егини или да је тамо имао имање, али ни то није сигурно. С обзиром на то да је 427. пне. себе сматрао превише младим да сам прикаже представу, његово рођење се може сместити негде између 455. и 445. пне. Умро је око 385. пне. Спомињу се три његова сина: Арарот, Никострат и Филетер, који су сви такође били комедиографи.

Аристофанова младост и зрелост падају у доба дуготрајног пелопонеског рата (431‒404. пне.), који често даје оквир у коме се одиграва радња његових комада.

Дела

Поред једанаест потпуних комедија, сачувана су 32 наслова, од којих су неки дублете, а неки припадају комадима које су написали други комедиографи, те око хиљаду фрагмената и цитата код других античких писаца. Сачуване су комедије: Ахарњани, Витезови, Облакиње, Осе, Мир, Птице, Лизистрата, Тесмофоријазусе, Жабе, Еклесијазусе, Плут. Његове су комедије обично добијале називе по ономе што је хор приказивао (Осе, Облаци, Жабе, Птице). Ахарњани, Витезови и Жабе освојиле су прву награду на такмичењима, док су Осе, Мир и Птице освојиле другу. Облаци су били трећи, тј. последњи, а за остале комедије нису сачуване дидаскалије.

Сачуване комедије и оне изгубљене које се могу датирати биле су приказане овим редом:

Година приказивања	Наслов комедије	Место приказивања	Белешке
427. пне.	Гости (Δαιταλῆς)	Велике Дионисије, 2. место	Ову изгубљену драму у Аристофаново је име приказао Калистрат. Комедија носи наслов по становницима измишљене атичке деме тог имена. Сачувани фрагменти и цитати садрже расправу између расипног сина и његовог оца те између једног расипног и једног чедног младића. Комедија је вероватно критиковала софистичко образовање.
426. пне.	Бабилоњани (Βαβυλώνιοι)	Велике Дионисије	I ову изгубљену драму приказао је Калистрат. Један од драмских ликова у комедији био је Дионис (фрг. 70). Клеон је тужио Аристофана због "напада на архонте" у овој драми, приказаној у присуству атинских савезника који су у Атину донели форос као чланови Делског савеза. Изгледа да је је тужба била неуспешна, а у сваком случају није уследила никаква казна. Комедија је можда однела прву награду.
425. пне.	Ахарњани (Ἀχαρνῆς)	Ленеје, 1. место	Комедију је такође приказао Калистрат. Главни јунак, сељак Дикеопол, потписује сепаратни приватни мир са Спартом и ужива у свим благодатима мира.
424. пне.	Витезови (Ἱππῆς)	Ленеје, 1. место	Ову је драму приказао сам Аристофан. Овде се оштрој критици подвргава тадашњи вођа радикалне демократске странке Клеон, који није именован, а представљен је као омиљени роб Демоса све док га на месту миљеника не замени неки продавац кобасица. У комедији има и елемената лакрдије, а препирка између Клеона и његовог противника повремено прелази у грубу простоту.
423. пне.	Облаци (Νεφέλαι)	Велике Дионисије, последње место	Исмева се Сократ као покварени учитељ реторике и главни представник софистичког образовања. Срж је у надметању између Праведног и Неправедног говора: први хвали строг традиционалан одгој, а други слободну вољу. Ова је комедија можда била превише рафинирана за укус атинске публике, па је зато доживела неуспех. До нас је дошла само прерађена верзија ове драме која датира из 418‒416. пне. Но та редакција никада није довршена и комад у том облику никада није приказан.
422. пне.	Осе (Σφῆκες)	Ленеје, 2. место	Драму је приказао Филонид. I овде се исмева Клеон, али је главни предмет критике жар с којим се старци боре за место у атинском поротном суду. Мрзиклеон покушава да увери свога оца Воликлеона да су судије играчка у рукама демагога. Атинско судство пародира се у призору судског процеса који се води против пса који је украо комад сира.
421. пне.	Мир (Εἰρήνη)	Велике Дионисије, 2. место	Комедија слави склапање мира с Спартом, а приказана је неколико дана пре склапања Никијина мира. Сељак Тригеј узјаше огромну буву и одлети на Олимп како би ослободио богињу мира и довео је натраг на Земљу; ослобађа богињу и доноси је на Земљу упркос противљењу произвођача оружја.
414. пне.	Амфијарај (Ἀμφιάραος)	Ленеје	Ову изгубљену драму приказао је Филонид.
414. пне.	Птице (Ὄρνιθες)	Велике Дионисије, 2. место	Драму је приказао Калистрат. У овој фантазији два Атињанина, огрочена на политичке сукобе у граду, одлете на чавки ка птицама и између неба и земље оснивају птичју државу ‒ Кукунебоград (Νεφελοκοκκυγία), одакле ће птице владати људима и боговима.
411. пне.	Лизистрата (Λυσιστράτη = она која распушта војску)	Ленеје?	I ову је драму приказао Калистрат. Ту се супруге грађана свих грчких полиса удружују и ускраћивањем сексуалних односа приморавају своје мужеве да склопе мир.
411. пне.	Тесмофоријазусе (Θεσμοφοριάζουσαι = Женска скупштина на Тесмофоријама)	Велике Дионисије(?)	Ова комедија датира се у односу на Еурипидове трагедије Хелена и Андромеда, као и помоћу политичких алузија у самоме комаду. Жене окупљене на прослави Тесмофорија кују заверу да смакну Еурипида јер их не штеди у својим трагедијама, а свему присуствује и његов постарији рођак, преобучен у жену.
408. пне.	Плуто (Πλοῦτος = Богатство), 1. издање	Велике Дионисије, последње место	Ова редакција није се сачувала.
405. пне.	Жабе (Βάτραχοι)	Ленеје, 1. место	Дионис, забринут за судбину трагедије, спушта се у Хад како би довео натраг Еурипида. Ненадано се нађе у улози судије између Есхила и Еурипида, који се цитатима из својих трагедија надмећу око тога ко је најбољи песник у подземном свету. На крају Есхил односи победу, па Дионис њега изводи на светлост дана. Занимљива је песникова критика Еурипидове уметности. То је можда најстарији пример античке књижевне критике.
392. пне.	Еклесијазусе (Ἐκκλησιάζουσαι = Жене у народној скупштини)	?	У овој комедији жене преузимају власт у полису и успостављају заједништво имовине, жена и мужева. То је једини експеримент, каже Аристофан, који Атина још није испробала. Комедија је права фарса и на моменте врло духовита: у једном призору занесењак жури да у заједништво преда намештај да не би закаснио, а скептик настоји да буде последњи у давању и први у примању; комични ефекти заједништва мужева и жена исмевају се у призору где три старице желе да воде љубав с неким младићем против његове воље.
388. пне.	Плуто (Πλοῦτος = Богатство), 2. издање	?	Бог богатства буде излечен слепила, а нова расподела богаства проузрокује изванредне последице. Изузетно је занимљива сцена надметања између Богатства и Сиромаштва.

Након 388. пне. Аристофанов син Арарот приказао је Еолосикона (Αἰολοσίκων) и Кокала (Κώκαλος). Кокал већ антиципира неке одлике нове атичке комедије.

Одлике комедиографског рада

Талија, муза комедије, гледа у комичку маску (детаљ са Саркофага Муза)

Структура и форма комедија

У првом периоду, до 421. пне., Аристофан поштује устаљену структуру драме, посебно у вези с односом пароде (уласка хора) и парабазе (обраћања хора публици) према остатку комедије. Почев од Птица у тој се структури запажају значајне промене, које кулминирају у Еклесијазусама и Плуту, где су уведене хорске песме које више немају органске везе са заплетом и које су у нашим текстовима означене речју: χοροῦ, тј. "(песма) хора". Штавише, у Плуту хор готово да омета одвијање радње. Поред ових структурних промена, Еклесијазусе и Плуто разликују се од ранијих драма и по томе што у њима има знатно мање алузија на савремене прилике, премда их није сасвим нестало.

Аристофан својим шароликим и маштовитим језиком с лакоћом пише духовиту, свечану или нежну лирику. Изванредно се игра музиком и речима стварајући илузије градског жамора, олује, певања славуја, грактања врана и чавки и крекетања жаба. Језик му је свакодневни атички говор, обогаћен духовитим речима из жаргона и богат комичним сложеницама. Ради комичног ефекта употребљава и речи из других грчких дијалеката и из других језика.

Теме и критика друштва

Аристофан је био ангажован писац, непосредан и оштар у својој критици. Он је пажљиви посматрач оног апсурдног и помпезног код људи. Омиљено су му оружје пародија, сатира и претеривање до тачке фантазирања, а за мете најрадије бира истакнуте политичаре, савремене књижевнике, музичаре, учењаке и филозофе те све оне појаве које представљају неку културну или друштвену промену. Ликови које песник приказује са симпатијама редовно изражавају осећаје људи који желе да буду остављени на миру како би се на традиционалан начин посветили традиционалним ужицима, но они су истовремено довитљиви, силовити и упорни у томе да добију оно што желе.

У Аристофановом делу нигде не налазимо доказа за тврдњу да је песник био заговорник олигархијског уређења, па тако ни у комедијама приказаним 411. пне., када је до у Атини заиста и дошло до олигархијског преврата. Аристофанови напади на политичаре заправо се не разликузују битно од модерне политичке сатире. I нису само демократски политичари подвргунути Аристофановој критици; под ударом његовог пера нашли су се и мушкарци и жене, младићи и старци, државници и војсковође, песници и филозофи, сељаци и грађани, робови и богови. Нико није изузет од критике и стога је тешко одлучити која је морална поука или политичка порука одређеног комада, ако је уопште има.

У Витезовима Клеона не критикује неки частан и исправан грађанин, него један неписмени и дрски продавац кобасица, који га тако победи у његовој властитој игри. У Облацима Сократова "жртва" је глупава и непоштена, а у надметању између Добра и Зла, Добро – које каректеришу злоба, сексуална раскалашност и испразна носталгија – на крају прелази на страну Зла. У Женској скупштини на Тесмофоријама Еурипид се све време исмева, да би на крају драме изашао као победник. У Жабама на крају надметања између Есхила и Еурипида Дионис се нађе у стању потпуне неодлучности. Данашњи се читалац диви јунакињи Лизистрате, но Аристофан и његова публика можда сматрали апсурдним и смешним управо оне њене карактеристике које ми видимо као дирљиве и разумне.

Изгледа да Аристофанов друштвено-политички утицај није био велики. Платон га криви за стварање погрешне слике о Сократу. С друге стране, Ахарњани и Лизистрата нису, како се чини, ни на који начин код атинског демоса побудили жељу за миром с Пелопонежанима (Мир није формирао јавно мњење, него га је одражавао), а Клеон је изабран за једног од десет атинских стратега недуго након што су прву награду освојили Витезови, пуни жестоке тираде против Клеона. Не треба заборавити ни чињеницу да је Аристофан преживео не само Клеонове нападе него је, заједно с другим комедиографима, преживео и два олигархијска преврата и две обнове демократског уређења. У Платоновој Гозби Аристофан је приказан као пријатан и жовијалан саговорник који скреће једну озбиљну расправу у духовитом смеру, и можда је управо у том светлу треба посматрати његово дело. Како се чини, оно заправо није имало утицаја на друштвени и политички развој Атине.

Литература

• Др Милош Ђурић, Историја хеленске књижевности, Београд, Завод за уџбенике и наставна средства, 1988, ИСБН 86-17-01560-8
• Радмила Шалабалић, "Аристофан, песник рата и мира", предговор у књизи Жабе, Аристофан; превод са старогрчког, увод и коментар Радмила Шалабалић, Матица српска, 1978.
• Миливој Солар, Повијест свјетске књижевности, Загреб, 2003, ИСБН 953-212-034-3
• Миливој Сиронић, Дамир Салопек, "Грчка књижевност", у: Повијест свјетске књижевности, књига 2, 1977, стр. 124 сqq.
• Тхе Оxфорд Цлассицал Дицтионарy (3. изд.), 2003, стр. 16с сqq.

Видети

• Антика
• Грчка књижевност
• Античка комедија