Пређи на садржај

Фрањо Фердинанд

Извор: Wikipedija
За остала значења, види Фрањо Фердинанд (разврставање).
Надвојвода
Фрањо Фердинанд
Владавина 1874. - 1914.
Претходник Фрањо V
Насљедник Карло I
Супружник грофица Софија Цхотек
Дјеца
Принцеза Софија од Хоенберга
Војвода Максимилијан од Хохенберга
Принц Ернст од Хохенберга
Династија Хабсбург-Лотарингија
Отац надвојвода Карл Лудwиг
Мајка принцеза Марија Анунцијата Боурбон-Сицилска
Рођење (1863-12-18)18. 12. 1863.
Граз, Аустријско Царство
Смрт 28. 6. 1914. (доб: 50)
Сарајево, Аустро-Угарска
Сахрана дворац Артстеттен

Франз Фердинанд Карл Лудwиг вон Аустриа-Есте, познатији као Франз Фердинанд (Граз, 18. 12. 1863 - Сарајево, 28. 6. 1914) био је аустријски надвојвода који је 1896. године постао аустро-угарски пријестонасљедник. Његова љубавна веза с грофицом Сопхие вон Цхотек је изазвала јавни скандал и натјерала га да склопи тзв. морганатски брак темељем којег су дјеца из тог брака изгубила насљедно право. Због скандала је Франз Фердинанд био изопћен од редова аустро-угарске владе и естаблисхмента те му је једино уточиште пружала војска, због чега му се често приписује милитаризам. Године 1914. отишао је на маневре у источну Босну током којих је убијен од стране Гаврила Принципа у Сарајеву. Тај је атентат послужио као повод за избијање првог свјетског рата.

Младост

[уреди | уреди извор]

Надвојвода Фрањо Фердинанд од Аустрије рођен је 18. 12. 1863 године у Гразу. Био је најстарије дијете надвојводе Карла Лудовика, млађег брата аустријског цара Фрање Јосипа I., и принцезе Марије Анунцијате Боурбон-Сицилске. Мајка Фрање Фердинанда била је друга од три супруге његовог оца. Његова мајка, с којом није живио од раног дјетињства због заразне и смртоносне болести, умрла је од туберкулозе када је имао осам година, а отац му се поново оженио двије године касније.[1] Када је имао 11 година, умро му је рођак Фрањо V који му је у наслиједство оставио своје богатство. Тиме је Фрањо Фердинанд постао један од најбогатијих људи у Аустро-Угарској Монархији.[2]

Насљедник Аустро-Угарског пријестоља

[уреди | уреди извор]

Тијеком његове младости, могућност да постане насљедником пријестоља није се чинила изгледном, те му је била намијењена војна каријера. Међутим, након самоубојства пријестолонасљедника Рудолфа 1889. године у Маyерлингу,[3] Фрањо Фердинанд долази на друго мјесто на листи насљеђивања пријестоља, иза свога оца. Карл Лудwиг се одмах одрекао трона у корист Фрање Фердинанда. Послије смрти оца, 1896. године, постао је аустро-угарским пријестолонасљедником.[4] Унаточ том новом терету, Фрањо Фердинанд је нашао времена за особне ужитке и путовања. Тако је 1893. године отпутовао у Аустралију гдје је судјеловао у лову на дивљач.[5] Након Аустралије је посјетио Нови Зеланд, Ноумéа, Нове Хебриде, Саломонске Отоке, Нову Гвинеју, Сараwак, Тајланд, Хонг Конг и Јапан.[6] Кући се вратио паробродом РМС Емпресс оф Цхина из Yокохаме преко Ванцоувера.[7]

Војна каријера

[уреди | уреди извор]

Фрањо Фердинанд је, као и већина чланова Хабсбуршке династије, приступио Аустро-Угарској војсци у раној доби. У војсци је био често и брзо промицан, па је тако у 14. години промакнут у чин леутнанта (поручник), у чин хауптманна у 22. години, оберста у 27. и генералмајора у 31. години живота.[8] Иако никада није похађао војне школе и академије, Фрањо Фердинанд је био заповједник "9. хусарске пуковније".[9] 1898. године цар Фрањо Јосип I. је издао наредбу да војска и све војне агенције Аустро-Угарске Монархије дају на увид Фрањи Фердинанду све документе које затражи.[8] Имао је извршни утјецај на оружане снаге, чак и кад није држао одређену позицију, преко војног ординаријата који је издавао и примао документе о војним пословима.[8] 1913. био је именован инспектором-генералом свих оружаних санага Аустро-Угарске Монархије (Генералинспектор дер гесамтен беwаффнетен Мацхт), позицију коју је прије Фрање Фердинанда држао надвојвода Фриедрицх Албрецхт.[10]

Политички ставови

[уреди | уреди извор]
Етничка карта Сједињених држава Велике Аустрије тј. реорганизација Аустро-Угарске Монархије какву је планирао Фрањо Фердинанд.
Карта Сједињених држава Велике Аустрије.

Надвојвода Фрањо Фердинанд својим је политичким ставовима и приватним животом убрзо на себе навукао бијес и мржњу дворских кругова и политичара. Сматрао је да се монархија мора реорганизирати како би опстала, а први корак у томе био би стварање треће федералне јединице која би обухваћала Босну и Херцеговину, Хрватску, Словенију и Војводину тј. стварање Хрватског-католичког краљевства.[11] Залагао се за давање веће аутономије етничким скупинама унутар царства и рјешавању њихова незадовољства, то се посебице односило на Чехе у Бохемији, Хрвате у Троједној Краљевини Хрватске, Славоније и Далмације, те остале јужне Славене у Босни и Херцеговини.[12] Та је идеја против њега окренула мађарске политичаре, који су свим снагама бранили своју политику Велике Угарске и мађаризације славенских народа. Фрањо Фердинанд је гледао Мађаре са антипатијом. 1904. године Фрањо Фердинанд је о Мађарима написао: "Сви Мађари су руља, без обзира на то да ли су министар или војвода, кардинал или грађанин, сељак, хусар, слушкиња, или револуционар." Мађарског политичара Иствáна Тисзу је сматрао "патентираним издајицом".[13] Мађарски је национализам видио као револуционарну пријетњу Хабсбуршкој династији. Као заповједник "9. хусарске пуковније" често се знао наљутити када су заповједници у његовој близини говорили мађарски, иако је мађарски био службени језик пуковније. Мађарску војску (Хонвéдсéг) унутар Аустро-угарске војске, је сматрао непоузданом и потенцијалном пријетњом Монархији. Фрањо Фердинанд се жалио да Мађари нису у стању прикупити новчана средства за заједничку војску, те се противио оснивању топничких постројби унутар мађарске војске.[14] Политичари из аустријског дијела монархије замјерали су му жесток прокатолички став и покровитељство над разним вјерским организацијама. Фрањо Фердинанд је исто тако био присталица опрезног приступа према Краљевини Србији, упозоравајући тврдолинијаше попут генерала Франза Цонрада вон Хöтзендорфа да ће оштар приступ према Србији довести Аустро-Угарску Монархију у сукоб са царском Русијом, а што би могло резултирати уништењем обају царстава. Фрањо Фердинанд је био разочаран када је Аустро-Угарска заказала са војним дјеловањем тијеком Боксерског устанка у Кини. Друге нације, попут далеко слабије Белгије и Португала, су имале стационирану војску унутар Кине, докле Аустро-Угарска није. Био је жестоки поборник Аустро-угарске ратне морнарице и то када морнарица није била приоритет Аустро-Угарске вањске политике, те када је била потпуна непознаница ширем грађанству Монархије. Након смрти Фрање Фердинанда, Аустро-угарска морнарица му је одала почаст бојним бродом СМС Вирибус Унитис.[15]

Брак и обитељ

[уреди | уреди извор]
Фрањо Фердинанд са супругом Софијом, и дјецом Ернстом, Софијом и Максимилијаном.

Фрањо Фердинанд је упознао чешку грофицу Софију Цхотек на балу у Прагу. Само припадници једне од владајућих или бивши владајућих династија Еуропе су имали право удаје за члана куће Хабсбург-Лотхринген. Обитељ грофице Цхотек није била таквог подријетла, иако је један од Софијиних директних предак био Албрецхт IV. Хабсбуршки. Најављено вјенчање Фрање Фердинанда и Софије је узроковало велику политичку и уставну кризу. Јавност, укључујући самог цара Фрању Јосипа и царску обитељ, сматрала је да "обична" грофица није достојан избор за жену будућег владара. У таквом размишљању вјеројатно је одређену улогу играло и њено славенско подријетло. Папа Лав XIII., руски цар Никола II. и њемачки цар Вилим II. су слали своје изасланике краљу Фрањи Јосипу I., истичући да сукоб између њега и Фрање Фердинанда око Софије потпокава стабилност Аустро-Угарске Монархије. На крају је одлучено да, иако Фрањо Фердинанд остаје пријестолонасљедник, његова жена и дјеца неће имати никакво право насљеђивања и неће се сматрати дијелом краљевске обитељи . Одређено је да Фердинанда као владар треба наслиједити његов нећак Карло. Фрањо Фердинанд се оженио Софијом 1. српња 1900. године у Реицхстадту (данас Зáкупy) у Бохемији. Краљ Фрањо Јосип I. није присуствовао вјенчању, као нити браћа Фрање Фердинанда. Вјенчању је једно присуствовала маћеха Фрање Фердинанда, Марија Терезија Португалска, заједно са својим кћерима. Након вјенчања Софији је додијељена титула "Принцеза од Хохенберга" (Фüрстин вон Хохенберг). 1909. године додијељена јој је титула "Војвоткиња од Хохенберга" (Херзогин вон Хохенберг) што јој је подигло статус унутар куће Хабсбург-Лотхринген. Фрањо Фердинанд је са Софијом имао троје дјеце:

Атентат и смрт

[уреди | уреди извор]

Између 1902. и 1914. године полиција је била у приправности најмање десетак пута због вијести о атентаторима који се спремају покушати атентат на надвојводу.[17] До првог покушаја атентата на Фрању Фердинанда дошло је 1902. године, а до другог покушаја 1906. године те трећег 1910. године на војној вјежби у околици чешког града Моравске Остраве.[17]

О покушају атентата у околици Моравске Остраве (данас у Чехословачкој) 14. коловоза год. 1910. објавио је необично занимљив текст Вук Јеловац у листу Република. Ту има слиједеће: »Поред многих дивизија, на поменутим маневрима били су присутни и војници из Босне и Херцеговине (већином Срби) и то по два батаљона: Прве Сарајевске и Четврте Мостарске регименте, чије је стално седиште у то доба било у познатој Ајзен (Железној) касарни у Бечу, која се налазила у IX бецирку. Пошто се правовремено сазнало да ће на овим маневрима сигурно присуствовати и престолонаследник Франц Фердинанд то су чланови тајних, српских револуционарних организација из Босне и Херцеговине и Србије, чији су идејни као и организациони вођи били Владимир Гаћиновић и Воја Танкосић, радили убрзано, свим силама, на томе да се безусловно искористи ова прилика. Треба од стране Срба – аустро-угарских војника из Прве Сарајевске и Четврте Мостарске регименте, који су гарнизонирали у Бечу организовати атентат на престолонаследника Фердинанда, за кога се поуздано знало да је био непомирљиви огорчени противник и душманин свих Словена... Најзад је успело да се међу Србима (војницима резервистима) организује тајна тројка од чланова Народне одбране, у којој су били: наредник Н. Станчић, Н. Ного и каплар Перо Голић, из околине Травника, на кога је пала коцка да он, у даном моменту – за време пушкарања на предстојећим маневрима – изврши убиство престолонаследника Фердинанда.« Голић је пуцао правим, а не маневарским мецима, али није погодио Фердинанда него је ранио у лијеву ногу једног генерала, који се налазио у непосредној близини надвојводе.

[17]

Карта пута гдје је извршен атентат.

Фрањо Фердинанд је за Сарајево кренуо из Беча, 23. липња 1914. године, посебним влаком до Трста. Потом је војним бродом СМС Вирибус Унитис допловио до ушћа Неретве, да би се онда укрцао на јахту Далмат (касније знана као Истранка) којом је допловио до Метковића гдје му је био припремљен свечани дочек.[18][19] У Метковићу га је дочекао посебни влак којим је крену за Сарајево. На путу за Сарајево кратко се задржао у Мостару гдје је одржао говор пред окупљеним народом. Фрањо Фердинанд је дошао у Сарајево 25. липња, те је заједно са супругом Софијом одсјео у хотелу Босна на Илиџи.[20] Осигурање Фрање Фердинанда у Сарајеву било је минимално и није било ни 120 полицијских службеника задужених за његову сигурност. ↓1[21] Софија је била одушевљена дочеком у Сарајеву. Она је до Сарајева путовала влаком преко Будимпеште и Славонског Брода, те јој је на свим станицама био приређен свечани дочек. Док је Фрањо Фердинанд био заузет државничким дужностима, Софија је посјећивала сарајевске школе, цркве и добротворне установе. 27. липња Фрањо Фердинанд и Софија су одлучили неслужбено прошетати градом. Тај ненајављени "излет" је изненадио сарајевску полицију, али и Гаврила Принципа који је сједио у Семизовој гостионици. Принцип тог дана није код себе имао оружје. Дан прије, на самој Илиџи, је један полицијски агент уочио Недељка Чабриновића. Знајући за његов изгон из града због судјеловања у штрајку 1912. године тражио је инструкције он надређених. Они су га међутим обавијестили да је изгон у међувремену укинут и да против њега не могу ништа законски учинити.[20]

Војна одора, са траговима крви, коју је на дан атентата носио Фрањо Фердинанд.
Мост преко Миљацке близу којега је извршен атентат.

По службеном плану, од 28. липња 1914., Фрањо Фердинанд је требао службено посјетити Сарајево пријеподне, а послијеподне је већ требао напустити град и вратит се преко Метковића бродом кући. Цјелокупан план његовог посјета, са точним мјестима које ће поворка обићи, је дан раније донио лист Босанска пошта. Сазнавши за руту поворке, Принцип је одлучио да се засједа постави на Апеловој обали, дуги путу уз ријеку Миљацку, којом је поворка требала проћи и то два пута у кратком времену. Принцип је дан раније објаснио осталим судионицима атентата гдје требају стајати у тренутку проласка поворке. Како је у почетку било планирано да атентат одраде тројица атентатора, добили су само три бочице цијанкалија који су требали испити одмах по извршеном чину. Но пошто су сада у групи била шесторица атентатора, отров су били приморани подијелити и пресипати у мале папириће. Да ли је отров био престар, да ли је оксидирао приликом пресипавања, чувања у папирићима или су умањене дозе биле недјелотворне, тешко је за сигурношћу знати. Принцип је своју бочици цијанкалија подијелио са Данилом Илићем. Већ од 9 сати Принцип је био на свом положају. Рута проласка поворке је било пуна полиције, но полиција није примјетила наоружане атентаторе који су се налазили међу окупљеним народом. Негдје око 10 сати колона аутомобила се појавила на видику, Фрањо Фердинанд се возио у трећем аутомобилу по реду. Окупљене масе су почеле клицати уз звук црквених звона и топовских салви у част Фрање Фердинанда. Топови и црквена звона су била елемент који је збунио атентаторе. Тако да Мухамед Мехмедбашић, који је био први у низу, није бацио бомбу на поворку. Касније се на суђењу оправдавао чињеницом да је одмах до њега стајао полицајац, те да због тога није дјеловао. Аутомобил Фрање Фердинанда је прошао крај Васе Чубриловића који исто није дјеловао, те је на суђењу изјавио: "Кад се довезао надвојвода, нисам се машио за револвер јер ми је било жао надвојводкиње." Ауто је дошао и до Цвјетка Поповића који је такођер касније признао да није имао храбрости да изврши чин. То међутим није поколебало Недељка Чабриновића који је приликом проласка аутомобила Фрање Фердинанда извадио ручну гранату и бацио је на поворку. Како је бомба имала одгоду експлозије од 10 секунди, Чабриновић је искористио то вријеме да попије цијанкалиј и баци се у Миљацку. Бачена бомба се у лету одбила од крова аутомобила и пала на земљу. Експлодиравши ранила је лакше неколико људи из масе и Потиорековог ађутанта Ерицх вон Мериззија у четвртом возилу колоне. Аутомобили у поворци су се потом накратко зауставили, али су убрзо под великом брзином наставили пут до градске вијећнице. Принцип није искористио тренутак застоја поворке, јер је гледао што догађа са Чабриновићем. Чабриновића попијени отров није убио већ му је само изазвао ране на устима. Бијесни полицајаци су Чабриновића извукли из Миљацке, те је потом био жестоко претучен од стране полицајаца и окупљене масе. Фрањо Фердинанд је са поворком дошао до градске Вијећнице гдје је требао послушати поздравни говор.[20] Но прије поздравног говора је узбуђено критизирао градоначелника Фехрима Чурчића изјавивши: "Господине градоначелниче, дошао сам овдје у посјет, а на мене бацају бомбе. То је нечувено."[22] Тек након што му је грофица Софија пришапнула нешто у ухо, Фрањо Фердинанд се донекле смирио и допустио градоначелнику Чурчићу да настави са говором.[23] Фрањо Фердинанд је након тога дао пар циничних изјава, понајвише уперених генералу Потиореку.[18] Службеници и припадници пратње Фрање Фердинанда су након говора расправљали што даље учинити. Фрањо Фердинанд и Софија су одустали од службеног плана и одлучили да ће у болници посјетити жртве бомбашког напада. Гроф Франз вон Харрацх је одлучио стати на лијеви праг аутомобила како би својим тијелом заштитио Фрању Фердинанда током вожње.[24] Генерал Потиорек је смиривао Фрању Фердинанда обећавши му измјену руте, али о томе није обавијестио возача Леополда Лојку нити остатак поворке. Поворка је кренула из градске вијећнице око 10.45. Када је аутомобил Фрање Фердинанда скренуо у улицу Фрање Јосипа, генерал Потиорек је викнуо возачу да иду кривим путем. Возач је закочио и почео полагано возити унатраг. У том тренутку је Принцип, који је стајао на неколико метара, испалио два хица у смјеру аутомобила. Први метак је погодио Фрању Фердинанда, а други, намијењен генералу Потиореку, погодио је Софију. Док је Принцип у гужви настојао испити цијанкалиј окружили су га полицајци који су му одузели пиштољ којим се је намјеравао убити. У тренуцима борбе-нагуравања из Принципова џепа испала је бомба, што је изазвало комешање. Отров, као и код Чабриновића, није дјеловао и Принципу је само задао желучане тешкоће. Принципа су од полицијских удараца настојали спасити његови пријатељи с којима је неколико секунди прије атентата разговарао. Један од њих, Михајло Пушара, је и ударио детектива који је видјевши пиштољ уперен према Фрањи Фердинанду настојао спријечити Принципа у извршењу атентата. Генерал Потиорек је пар секунди након пуцњаве наредио возачу да вози у његову резиденцију, те је у том тренутку мислио да су Фрањо Фердинанд и Софија само у несвјести и да ће бити добро. Док је поворка у великој брзини пролазила сарајевским улицама, окупљени људи су и даље одушевљено клицали "Живјели!". Негдје на пола пута супутници су уочили да је Фрањо Фердинанд рањен, пошто је из његове ране на грлу истјецало много крви. Фрањо Фердинанд је у аутомобилу зазивао супругу којој је говорио: "Софија, Софија! Немој умријети! Живи за нашу дјецу!, након чега је услиједило шест или седам одговора "Ништа ми није." на питање грофа вон Харрацха како је. По доласку у резиденцију генерала Потиорека, Софија је одмах била проглашена мртвом, док је Фрањо Фердинанд умро 10 минута касније.[20] Генерал Потиорек је исти дан упутио брзојав на Далмат да је "Његово Царско и Краљевско Величанство Надвојвода Фрањо Фердинанд пао као жртва атентата", те је наредио да јахта Далмат чека на ушћу Неретве уз СМС Вирибус Унитис све док он особно не изда даљње упуте. Тијела Фрање Фердинанда и Софије су 30. липња 1914. влаком пренесена до Метковића, укрцана на јахту Далмат која их је онда пренијела и пребацила на СМС Вирибус Унитис.[18]

Реакције у Троједној Краљевини Хрватске, Славоније и Далмације

[уреди | уреди извор]

Загреб и средишња Хрватска

[уреди | уреди извор]

Прве вијести о атентату на Фрању Фердинанда и Софију су стигле у Загреб око 13 сати. Одмах су биле отказане све прославе и концерти, кина су била затворена, а хрватске тробојнице које су извјешене дочекале изасланство ријечких Хрвата замијењене су црним заставама. Послије 17 сати почела су излазити посебна издања дневних новина која су одмах била распродана. Већ око 19 сати почела се стварати поворка ђака која је на челу имала тробојницу с црним велом, узвикујући: "Слава пријестолонасљеднику", те пароле против Срба. Након што се поворка разишла, мање групице су се окупиле око просторија новина Хрватски покрет и Српске банке, узвикујући протусрпске пароле. Дан послије у Загребу су у режији Хрватске странка права (франковаца) организиране прве протусрпске демонстрације. Демонстранти су бацали камење на саборске заступнике који су се враћали из катедрале са задушнице за убијеног пријестолонасљедника. Каменовали су српске радње, докле је једна група по Влашкој улици уништавала српске дућане. Демонстранти су разбили прозоре на кући градоначелника Јанка Хољца и уредништва новина Хрватски покрет. Правашки лист Хрватска је из дана у дан позивао на обрачун са "Србима велеиздајницима". Власти Троједне Краљевине Хрватске, Славоније и Далмације су прешутно одобравале нереде и протусрпске демонстрације. Редарство је до даљњега забранило демонстрације у Загребу и извршило ухићења сумњивих Срба. Посебно оштре протусрпске демонстрације су биле у Петрињи гдје је градско поглаварство било присиљено издати проглас о сигурносним мјерама коју су се строго проводиле. У Бјеловару се након вијести о атентату на главном тргу пред градском вијећницом окупило 200 људи који су клицали и пјевали хрватску химну, докле је полиција исте демонстранте држала подаље од Српске православне цркве и српског дома. У Бјеловару су касније извршена и три ухићења због подругљивих изјава о Фрањи Фердинанду, докле је у Коморским Моравицама у Горском котару ухићен и суспендиран из службе опћински начелник Владимир Петровић који је окупљеним људима изјавио "Ваш цар је крепао.".[25]

Далмација

[уреди | уреди извор]

Велике протусрпске демонстрације најприје су избиле у јужној Далмацији, гдје је у Дубровнику маса сељака и радника навалила на опћину демонстрирајући против Срба. Просторије Српског сокола и српске школе су биле засуте камењем, те потпуно уништени. У Конавлима је маса палила истакнуте српске заставе, а у Метковићу су запаљене поједине српске куће. У Задру су протусрпске демонстрације трајале данима, докле је у Опузену локално становништво девастирало грчко источну цркву. У Сплиту су власти распустиле Хрватски сокол због пројугославенског дјеловања, те су услиједила бројна ухићења чланова тог друштва.[25]

Славонија и Сријем

[уреди | уреди извор]

У Славонском Броду је дошло до жестоких протусрпских демонстрација, гдје су демонстранти под водством градски вијечника демолирали имовину Срба. Почињена је велика штета на згради Српске банке и на хотелу у српском власништву. Велике протусрпске демонстрације избиле су и у Ђакову гдје се окупило око 1000 људи који су кренули пред бискупско сјемениште гдје су спалили српско заставу, те су затим кренули према кућама истакнутијих Срба у граду, а које су од уништења успјеле обранити градске редарствене снаге. У Винковцима су демонстранти узвикивали "Слава Фердинанду и Софији" и "Доље Срби", те су се покушали пробити до православне цркве и српске школе, но у томе су их спријечиле редарствене снаге. Демонстрације су избиле и у Вуковару. Револтирана маса је у неколико наврата кренула према православној цркви под водством локалних франковаца и чланова католичког дјетићког друштва узвикујући: "Абзуг краљ Петар! Абзуг бомбаши!". У Ораховици се скупило око 120 људи који су носећи пред собом хрватску тробојницу кренули у опходњу градом узвикујући "Живио наш краљ Фрањо Јосип", "Слава Фердинанду Фрањи", "Абзуг Срби" и "Доље с убојицама".[25]

Хрватска интелигенција

[уреди | уреди извор]

Већи дио пројугославенски усмјерене хрватске интелигенције је потајно одобравао атентат у Сарајеву. Франо Супило је одмах схватио да је рат неизбјежан, те је донио одлуку да пође у емиграцију и поведе акцију за рушење Аустро-Угарске Монархије и уједињење Словенаца, Хрвата и Срба. Иван Мештровић је тијеком боравка у Венецији изразио бојазан за свој повратак у земљу, знајући да ће због свога пројугославенског усмјерења бити под присмотром власти. Владимир Черина је након атентата прогнозирао и прижељкивао настанак великог југославенског народа. Иво Андрић је 29. српња 1914. био ухићен као национално-револуционарни омладинац пројугославенског усмјерења. Милан Ројц, један од виђенијих чланова Хрватско-српске коалиције и бивши министар богоштовља и наставе, је био дубоко потресен и забринут по примитку вијести о атентату, те је на својој кући извјесио црну заставу. Др. Иво Франк је јавно говорио да "Овакав издајнички Сабор ради о глави хрватском народу и Хабсбуршкој монархији.", те да је "Јуче убијени у Сарајеву једина узданица Хрвата.". Јурај Деметровић је у загребачкој Народној кавани харангирао људе против демонстраната, те је управо из каване био бачен један столац и камење на демонстранте који су у том тренутку пролазили. Стјепан Радић је оштро осудио атентат. Прво због тога јер није вјеровао у насиље као чин политичког изражавања политичких увјерења, а друго јер је тада у страху од моћних сусједа тежио очувању Двојне монархије као најбољег сигурног штита за хрватски народ. Уједно је вјеровао да се Монархија прије или касније мора преуредити на тријалистички начин и то тако што би Хрватска требала постати посебном јединицом унутар те заједнице. Сарајевски надбискуп Јосип Стадлер је осудио атентат и при том оштро напао Хрватско-српску коалицију, докле је загребачки надбискуп Антун Бауер изјавио да се послије атентата треба поуздати у бана Ивана Скерлецза да сједини Далмацију и Босну, па макар то било и на основу нагодбе. Насупрот томе, крчки бискуп Антун Махнић је заједно са својим Ријечким новинама чврсто стајао на пројугославенском правцу Хрватског католичког покрета. Подјеле међу Хрватима довеле су до озбиљних посљедица по хрватску политичку сцену. Многобројни међу њима, присташе пројугославенске опције, касније су се нашли под ударом репресивних органа власти, под присмотром, истрагом, ухићењем, суђењем и бијегом у емиграцију.[25]

Посљедице атентата

[уреди | уреди извор]

Био је то непосредни повод за почетак Првога свјетског рата. Услиједио је ултиматум Аустро-Угарске влади Србије, коју је ова сматрала непосредно одговорном за атентат, а потом и објава рата.

Унаточ ултиматуму и затим објави рата Србији, мало је политичара у Аустро-Угарској искрено жалило за Фрањом Фердинандом, који је својим замислима могао угрозити њихове позиције. Он их је успио разбјеснити и након смрти: план да се надвојвода покопа у царској гробници, а његова неприхваћена супруга не, пропао је због његове опоруке којом је одредио да обоје буду сахрањени у обитељском дворцу Артстеттен.

Биљешка

[уреди | уреди извор]

↑1 За успоредбу:

Када је Фрањо Јосип год. 1909. путовао у Босну, мјере сигурности биле су врло строге (било је више од 1.000 униформираних полицајаца и више од 2.000 агената у цивилу).

– Иван Мужић, Масонство у Хрвата, стр. 68.[21]

Галерија

[уреди | уреди извор]
  • Укрцај Фрање Фердинанда на влак у Метковићу 1914. године.
    Укрцај Фрање Фердинанда на влак у Метковићу 1914. године.
  • Долазак Фрање Фердинанда и Софије у Градску вијечницу Сарајева 1914. године.
    Долазак Фрање Фердинанда и Софије у Градску вијечницу Сарајева 1914. године.
  • Укрцај лијесова Фрање Фердинанда и Софије на јахту Далмат у луци Метковић 1914. године.
    Укрцај лијесова Фрање Фердинанда и Софије на јахту Далмат у луци Метковић 1914. године.
  • Испловљавање Далмата с тијелима Фрање Фердинанда и Софије према ушћу Неретве 1914. године.
    Испловљавање Далмата с тијелима Фрање Фердинанда и Софије према ушћу Неретве 1914. године.
  • Грäф & Стифт, аутомобил у којем су убијени Фрањо Фердинанд и Софија. Данас изложен у војном музеју у Бечу.
    Грäф & Стифт, аутомобил у којем су убијени Фрањо Фердинанд и Софија. Данас изложен у војном музеју у Бечу.
  • Грäф & Стифт (одострага).
    Грäф & Стифт (одострага).
  • Свечана војна одора коју је Фрањо Фердинанд носио на дан атентата и кревет на којем је издахнуо. Данас изложени у војном музеју у Бечу.
    Свечана војна одора коју је Фрањо Фердинанд носио на дан атентата и кревет на којем је издахнуо. Данас изложени у војном музеју у Бечу.
  • Послиједње почивалиште Фрање Фердинанда и Софије у обитељском дворцу Артстеттен.
    Послиједње почивалиште Фрање Фердинанда и Софије у обитељском дворцу Артстеттен.

Преци

[уреди | уреди извор]
Преци Фрање Фердинанда Аустријског

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ↑ Јоацхим Ремак, Сарајево: тхе сторy оф а политицал мурдер, Цритерион Боокс, 1959
  2. ↑ Херберт Треадwелл Wаде, Тхе Неw Интернатионал Енцyцлопаедиа, Додд, Меад анд цомпанy, 1922
  3. ↑ Гордон Броок-Схепхерд, 1997., стр. 107, 125-126
  4. ↑ (енгл.) Тхе Цроwн Принце’с Суццессор. Тхе Неw Yорк Тимес (2. вељаче 1899.). Преузето 15. листопада 2013.
  5. ↑ (енгл.) Тхе Арцхдуке Франз Фердинанд. Тхе Аргус (Аустралија) (23. свибња 1895.). Преузето 15. листопада 2013.
  6. ↑ (енгл.) Аустралиан Тоwн анд Цоунтрy Јоурнал. Тхе Аргус (Аустралија) (15. травња 1893.). Преузето 15. листопада 2013.
  7. ↑ Аустриан Минт, Каталог Ланд ин Сицхт!: Öстерреицх ауф wеитер Фахрт (Цаталогуе Ланд Ахоy!: Аустриа он тхе Севен Сеас), стр. 8, 17. коловоза 2005. - 3. вељаче 2006.
  8. ↑ 8,0 8,1 8,2 Гунтхер Ротхенберг, 1999., стр. 141
  9. ↑ Гунтхер Ротхенберг, 1999., стр. 120
  10. ↑ Гунтхер Ротхенберг, 1999., стр. 170
  11. ↑ (енгл.) Он Тхис Даy: Арцхдуке Франз Фердинанд Ассассинатед. www.финдингдулцинеа.цом (28. липња 2009.). Преузето 5. вељаче 2014.
  12. ↑ Фредерицк Мортон, 1989., стр. 191
  13. ↑ Бéла Кöпецзи, Золтáн Сзáсз, 1994.
  14. ↑ Гунтхер Ротхенберг, 1999., стр. 133, 147
  15. ↑ Гунтхер Ротхенберг, 1999., стр. 29
  16. ↑ Отто Сцхwарз, 2007., стр. 26
  17. ↑ 17,0 17,1 17,2 Иван Мужић, Масонство у Хрвата, стр. 63., преузето 12. коловоза 2012.
  18. ↑ 18,0 18,1 18,2 Посљедњи брод Аустро-Угарске флоте. www.метковиц.хр. Преузето 3. вељаче 2014.
  19. ↑ I. Барбалић (2008.). Истранка. Лексикографски завод Мирослав Крлежа (истра.лзмк.хр). Преузето 6. вељаче 2014.
  20. ↑ 20,0 20,1 20,2 20,3 Гргић, Стипица (19. рујна 2007.). Млада Босна и Сарајевски атентат 1914. године (IV) – Фрањо Фердинанд у Сарајеву. повијест.нет. Преузето 2. вељаче 2014.
  21. ↑ 21,0 21,1 Иван Мужић, Масонство у Хрвата, стр. 68., преузето 12. коловоза 2012.
  22. ↑ Луиги Албертини, 1953., стр. 36, 37
  23. ↑ Владимир Дедијер, 1966., стр. 12
  24. ↑ Владимир Дедијер, 1966., стр. 67
  25. ↑ 25,0 25,1 25,2 25,3 Жељко Караула, »Сарајевски атентат – реакције Хрвата и Срба у Краљевини Хрватској, Славонији и Далмацији«, Интердисциплинарни је знанствени часопис "Радови Завода за хрватску повијест", вол.43, бр. 1, Загреб, просинац 2011., ИССН 0353-295X (Хрчак)

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Броок-Схепхерд, Гордон (2002.). Тхе Аустрианс: А Тхоусанд-Yеар Одyссеy, Неw Yорк: Басиц Боокс. ИСБН 978-0786711024
  • Ротхенберг, Гунтхер (1999.). Тхе Армy оф Францис Јосепх, Wест Лафаyетте, Индиана: Пурдуе Университy Пресс. ИСБН 978-1557531452
  • Сцхwарз, Отто (2007.). Хинтер ден Фассаден дер Рингстрассе: Гесцхицхте, Менсцхен, Гехеимниссе, Беч: Амалтхеа. ИСБН 978-3850025898
  • Фредерицк, Мортон (1989.). Тхундер ат Тwилигхт: Виенна 1913/1914., Беч: Сцрибнер. ИСБН 978-0-684-19143-0
  • Кöпецзи, Бéла (1994.). Хисторy оф Трансyлваниа, Будимпешта: Акадéмиаи Киадó. ИСБН 963-05-6703-2
  • Албертини, Луиги (1953.). Оригинс оф тхе Wар оф 1914, Лондон: Оxфорд Университy Пресс.
  • Дедијер, Владимир (1966.). Тхе Роад то Сарајево, Неw Yорк: Симон анд Сцхустер.

Повезано

[уреди | уреди извор]

Вањски линкови

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Franjo_Ferdinand&oldid=41890803”