Le Sang d'un poète
| Le Sang d'un poète | |
|---|---|
 | |
| Režija | Jean Cocteau |
| Producent | Charles de Noailles |
| Scenario | Jean Cocteau |
| Uloge | Enrique Riveros Lee Miller Pauline Carton Odette Talazacuez Feral Benga Jean Desbordes |
| Muzika | Georges Auric |
| Fotografija | Georges Périnal |
| Montaža | Jean Cocteau |
| Distribucija | Tamasa Distribution The Criterion Collection |
| Datum(i) premijere | 20. januar 1932 (službena) |
| Trajanje | 55 min. |
| Zemlja |  Francuska |
| Jezik | francuski |
Le Sang d'un poete (sh. Krv pesnika) je francuski crno-beli igrani film snimljen 1930. godine u režiji Jeana Cocteaua, poznat kao prvi deo njegove "orfejske" trilogije. Radnja se sastoji od četiri epizode u kojima protagonista, kojeg igra Enrique Riveros, doživljava neobične vizije prelaska iz sveta stvarnosti u svet fantazije.[1]
Rađen je pod uticajem nadrealizma, kao i novcem vikonta Charlesa de Noaillesa, poznatog mecene nadrealističkih i avangardnih umetnika.
Radnja
U prvom delu umetnik skicira lice i zaprepasti se kada usta počnu da se pomeraju. Briše usta, samo da bi otkrio da su mu prešla na dlan. Nakon što je neko vreme eksperimentisao sa rukom i zaspao, umetnik se budi i stavlja usta preko usta ženske statue.
U drugom delu, statua govori umetniku, pozivajući ga da prođe kroz ogledalo. Ogledalo prenosi umetnika u hotel, gde on viri kroz nekoliko ključaonica i svedoči raznim neobičnim ljudima poput pušača opijuma i hermafrodita. Umetnik dobija pištolj i bestelesni glas ga upućuje da puca sebi u glavu. Puca, ali ne umire. Umetnik uzvikuje da je video dovoljno i vraća se kroz ogledalo. Razbija statuu maljem.
U trećem delu se neki đaci grudvaju. Stariji dečak baca snežnu grudvu na mlađeg dečaka, ali se ispostavlja da je snežna grudva komad mermera. Mladić umire od udarca.
U poslednjem delu kartaš igra igru sa ženom na stolu postavljenom preko tela mrtvog dečaka. U toku je pozorišna zabava. Kartaš izvlači herc iz džepa na grudima mrtvog dečaka. Pojavljuje se dečakov anđeo čuvar i uzima mrtvog dečaka. Takođe uzima herc iz ruke kartaša i povlači se uz stepenice i kroz vrata. Shvativši da je izgubio, kartaš vrši samoubistvo dok publika aplaudira. Žena se pretvara u bivšu statuu i hoda kroz sneg ne ostavljajući nikakve otiske. U poslednjim trenucima filma, statua je prikazana sa volom, globusom i lirom.
Oneirične slike se pojavljuju kroz film, uključujući rotirajuće žičane modele ljudske glave i rotirajuće dvostrane maske.
Uloge
- Enrique Riveros: pesnik
- Elizabeth Lee Miller: statua
- Pauline Carton: profesor
- Odette Talazac: član publike
- Jean Desbordes: prijatelj Louis XV
- Fernand Dichamps: član publike
- Lucien Jager: član publike
- Féral Benga: anđeo čuvar
- Barbette
Produkcija
Film je nastao u vreme prelaska na narativni zvučni film i još uvek je koristio pisani tekst, kao što su uvodne reči: „Svaka pesma je grb. Mora se dešifrovati“. Film se, zajedno sa L'Age d'Or, smatra jednim od dva francuska filma objavljena na kraju ove prve faze avangardnog snimanja filmova koji nastavljaju da razvijaju model koji je predstavio Un chien andalou: [2]
...elementi naracije i glume pobuđuju psihološku participaciju gledaoca u radnji ili sceni, dok istovremeno distanciraju gledaoca ne dozvoljavajući empatiju, značenje i zaključak; slika razdvojenog senzibiliteta ili dvostruke svesti koju hvali nadrealizam u svojoj kritici naturalizma
– Oksfordska istorija svetskog filma
Film je spoj Cocteauove klasične estetike i baroknih stilova nadrealizma. Cocteauov glas satirično istražuje opsesiju njegovog lika slavom i smrću: „Oni koji razbijaju statue treba da se čuvaju da to ne postanu“. Razlaganje ličnog identiteta se suprotstavlja zapadnim naglaskom na stabilnost i ponavljanje. Cocteau će kasnije napisati da je, kada je snimao film, „izbegavao namerne manifestacije nesvesnog u korist neke vrste polusna, nalik na lavirint. Brinuo sam samo o sjaju i detaljima filma. Slike koje su proizašle iz ove duboke noći ljudskog tela. Odmah sam ih usvojio kao dokumentarne scene drugog sveta“.[3]
Film je finansirao Vikont Charles de Noailles koji je dao Cocteau 1 000 000 franaka da ga napravi. Cocteau je pozvao Vikonta i njegovu suprugu Marie-Laure de Noailles, zajedno sa nekoliko njihovih prijatelja, da se pojave na sceni kao pozorišna publika. U sceni su razgovarali među sobom i, na znak, počeli da aplaudiraju. Kada su videli završen film, sa užasom su saznali da aplaudiraju igri karata koja se završila samoubistvom, a koja je snimljena odvojeno. Nisu dozvolili da Cocteau objavi film sa njihovom scenom, tako da ga je Cocteau ponovo snimio sa čuvenom dreg kraljicom Barbette i par statista.[4]
Kontroverza
Nedugo nakon njegovog završetka, u Parizu su počele da kruže glasine da je film, poput Buñuelovog L'Age d'Or (kog je takođe finansirao Noailles), imao antihrišćanski sadržaj. Zbog toga je Noailles izbačen iz prestižnog Jockey-Cluba, a takođe mu je i zaprećeno ekskomunikacijom iz Katoličke crkve. Zbog toga je premijera odložena skoro dve godine.
Iako se ne smatra se da je film antihrišćanski koliko i L'Age d'Or, protagonista filma istražuje različite teme kao što su magija, arhaična umetnost, Kina, opijum i transvestizam, pre nego što umre kartajući se pred ravnodušnom publikom.[2]
Prijem
Na Rotten Tomatoes, film ima ocenu odobravanja od 94% na osnovu 18 recenzija, sa prosečnom ponderisanom ocenom od 7,6/10.[5] Autor i filmski kritičar Leonard Maltin dodelio je filmu tri od četiri zvezdice, nazvavši ga „maštovitim i sanjivim, a ipak vizuelnim užitkom“.[6]
Izvori
- ↑ Liner, Elaine (2002-06-13). „Swingers: Barbette soars to greatness with the tragic tale of a trapeze artist”. Dallas Observer. Arhivirano iz originala na datum 6 May 2015. Pristupljeno 2008-05-19.
- ↑ 2,0 2,1 Nowell-Smith, Geoffrey (1996). The Oxford History of World Cinema. Oxford University Press. str. 100. Pristupljeno 26 July 2019.
- ↑ Cocteau, Jean. The Blood of a Poet. Lily Pons, trans. New York: Bodley Press, 1949, p. 1.
- ↑ Francis Steegmuller, "An Angel, A Flower, A Bird", The New Yorker, 27 September 1969.
- ↑ „The Blood of a Poet (1930) - Rotten Tomatoes”. Flixer. Pristupljeno 7 April 2018.
- ↑ Leonard Maltin; Spencer Green; Rob Edelman (January 2010). Leonard Maltin's Classic Movie Guide. Plume. str. 68. ISBN 978-0-452-29577-3.
Spoljašnje veze
- Le Sang d'un poète na sajtu IMDb
- Le Sang d'un poète na AllMovie-u (en)
- Criterion Collection essay by Jean Cocteau Arhivirano 2008-04-23 na Wayback Machine-u
- 'Jean Cocteau : The Blood of a Poet'