ASCII

ASCII (skraćenica od „Američki standardni kod za razmenu podataka“ (engl. American Standard Code for Information Interchange), izgovara se „aski“) je skup karaktera i kodna stranica utemeljena na latinskom pismu kakvo koristi engleski jezik i još neki zapadnoevropski jezici. Najčešće se koristi u računarstvu, ali i u komunikacionoj i upravljačkoj opremi u radu sa tekstom. U srpskom jeziku popularno se naziva ošišana latinica (latinica bez kvačica na slovima š, ž, č, ć, đ).

Pregled

Slično drugim kodovima za predstavljanje pisanih znakova, ASCII određuje odnos između skupova bitova i znakova pisanog jezika, i omogućava digitalnim uređajima da međusobno komuniciraju i obrađuju i čuvaju podatke koje sadrže znakove. Znakovni kod ASCII, ili njegovo kompatibilno proširenje (vidi niže), se koristi u gotovo svim računarima, naročito personalnim računarima i radnim stanicama. Preporučeni MIME naziv za ovo kodiranje je „US-ASCII“.

ASCII je, strogo govoreći, sedmobitni kod, što znači da koristi sedam binarnih cifara (u rasponu od 0 do 127 u dekadnom sistemu) za predstavljanje znakovnih podataka. U vreme kada je ASCII bio uveden, mnogi računari su koristili osmobitne grupe (bajtove), ili preciznije oktete) kao najmanju jedinicu za predstavljanje podataka. Osmi bit je bio obično korišćen kao bit parnosti za proveru grešaka u prenosu podataka ili je imao ulogu karakterističnu za dati uređaj. Mašine koje nisu koristile parnost obično su postavljale osmi bit na nulu, mada je bilo i nekih sistema koje su postavljali osmi bit na jedinicu.

ASCII ne propisuje ni na koji način informacije o konceptualnoj strukturi ili izgledu parčeta teksta. To zahteva druge standarde kao što su jezici za označavanje. Konceptualna struktura može se dodati koristeći XML ili HTML a izgled koristeći CSS za relativno jednostavne stvari, SGML za nešto komplikovanije ili PostScript, Display PostScript, ili Teh za napredno podešavanje izgleda teksta i preloma.

ASCII je kao standard prvi put objavilo Američko udruženje za standarde (engl. American Standards Association, ASA) 1963. godine, koja je kasnije promenila ime u ANSI. Postoje razne varijante ASCII-a, ali trenutno najrasprostranjenija je ANSI X3.4-1986, takođe standardizovana kao „ECMA-6, ISO/IEC 646:1991 International Reference Version, ITU-T Recommendation T.50 (09/92)“, i RFC 20. Ugrađena je u svoju najverovatnije najbolju zamenu, unikod, kao prvih 128 kombinacija. Neki računarski stručnjaci smatraju ASCII najuspešnijim softverskim standardom ikad predlaganim.

Istorijski gledano, ASCII se razvio iz telegrafskih kodova i njegova prva komercijalna upotreba je bila kao sedmobitni teleprinterski kod kojeg je proizvodio Servis za podatke Bel. Sistem Bel je imao u planu da koristi šestobitni kod izveden iz koda „Fieldata“ koji je uveo znakove interpunkcije i mala slova u raniji petobitni teleprinterski kod Baudot, ali su se predomislili i pridružili se podkomitetu ANSI-a koji se bavio razvojem ASCII-a. Kod Baudot je služio u slanju i primanju telegrafskih poruka i mnogo toga nasledio iz morzeove azbuke, ali je za razliku od nje svaka jedinica koda bila konstantne dužine. U poređenju sa ranijim telegrafskim kodovima, predloženi kod Sistema Bel i ASCII su bili preuređeni za pogodnije sortiranje i dodate su mogućnosti da se koristi i na drugim uređajima pored teleprintera. Neke mogućnosti ASCII-a, uključujući iskejp sekvence (engl. Escape sequences), su dodate zahvaljujući Bobu Bemeru.

upravljački znakovi ASCII-a

Prva trideset i dva koda u tabeli ASCII-kodova (od 0 do 31 u dekadnom sistemu) su rezervisana za takozvane upravljačke znakove; ovi kodovi praktično ne sadrže nikakve podatke za prikaz, nego upravljaju izlaznim uređajima (npr. štampačima, skenerima, itd.). Tako na primer kod koji ima vrednost 10 predstavlja komandu „novi red“, koja nalaže štampaču da pomeri papir „na gore“ za jedan red, dok kod sa vrednošću 27 simulira pritisak na taster iskejp, lociran u gornjem levom uglu tastature.

Kod 127 (koji nastaje kad svih 7 bitova ima vrednost 1) je još jedan specijalni znak poznat kao „briši“ (engl. delete). Iako je njegova funkcija slična funkcijama ostalih upravljačkih znakova, ovaj znak označava da treba da se „obriše“ odeljak papirne trake, koja je do 1980ih bila još uvek popularan medijum za skladištenje podataka, tako što bi se utisnule sve moguće rupe u papir na odgovarajuću poziciju.

Mnogi upravljački znakovi služe da označe pakete podataka, ili kao komande za upravljanje prenosom podataka (npr. „Postoji li neka stanica?“, „Potvrđujem“, „Ne potvrđujem“, „Početak zaglavlja“, „Početak teksta“, „Kraj teksta“, itd.). Upravljački znakovi iskejp i „zameni“ dozvoljavaju protokolu za prenos podataka da, na primer, označi binarne podatke tako da, ako sadrže bilo kakve podatke koji pripadaju protokolu za prenos, ovi ipak budu obrađeni kao obični podaci.

„Separatorski“ znakovi su trebali da se koriste u sistemima koji koriste magnetne trake, ali su ove ispale sa tržišta pojavom modernijih medijuma.

Upravljački znakovi XON i XOFF se koriste da kontrolišu tok podataka sa nekog brzog uređaja (npr. računara) na neki spor uređaj (npr. štampač) da ne bi došlo do preskakanja i gubljenja podataka.

Rani korisnici ASCII-a su iskoristili određene upravljačke znakove da predstavljaju posebne vrste podataka, kao na primer povratak na početak reda reda, prelazak na početak/kraj bloka itd. Upotrebe su se razlikovale, te je jedan od zadataka pri prevođenju iz jednog formata podataka u drugi obično i pravilno prevođenje ovih specijalnih znakova. Na primer, kontrolni karakter koji predstavlja kraj reda se razlikuje od sistema do sistema. Kada se podaci prebacuju sa jednog sistema na drugi, potrebno je ispravno prepoznati i prevesti ove podatke na odredišnom sistemu.

U binarnom sistemu	U dekadnom sistemu	U heksadekadnom sistemu	Skraćenica	Odštampan prikaz	Pristup na tastaturi	Ime/značenje
0000 0000	0	00	NUL	␀	^@	Karakter sa vrednošću 0
0000 0001	1	01	SOH	␁	^A	Početak zaglavlja
0000 0010	2	02	STX	␂	^B	Početak teksta
0000 0011	3	03	ETX	␃	^C	Kraj teksta
0000 0100	4	04	EOT	␄	^D	Kraj prenosa
0000 0101	5	05	ENQ	␅	^E	Zahtev
0000 0110	6	06	ACK	␆	^F	Potvrda prijema
0000 0111	7	07	BEL	␇	^G	Zvonce
0000 1000	8	08	BS	␈	^H	Bekspejs
0000 1001	9	09	HT	␉	^I	Horizontalni tab
0000 1010	10	0A	LF	␊	^J	Znak za novi red
0000 1011	11	0B	VT	␋	^K	Vertikalni tab
0000 1100	12	0C	FF	␌	^L	Znak za novu stranicu
0000 1101	13	0D	CR	␍	^M	Povratak na početak reda
0000 1110	14	0E	SO	␎	^N	Izvlačenje reda
0000 1111	15	0F	SI	␏	^O	Uvlačenje reda
0001 0000	16	10	DLE	␐	^P	Data Link Escape
0001 0001	17	11	DC1	␑	^Q	Signal pomoćnim uređajima 1 (obično paljenje)
0001 0010	18	12	DC2	␒	^R	Signal pomoćnim uređajima 2
0001 0011	19	13	DC3	␓	^S	Signal pomoćnim uređajima 3
0001 0100	20	14	DC4	␔	^T	Signal pomoćnim uređajima 4 (obično gašenje)
0001 0101	21	15	NAK	␕	^U	Javljanje o lošem prijemu
0001 0110	22	16	SYN	␖	^V	Pomoćni znak za održavanje sinhronizovanosti
0001 0111	23	17	ETB	␗	^W	Kraj prenosnog bloka
0001 1000	24	18	CAN	␘	^X	Otkazivanje
0001 1001	25	19	EM	␙	^Y	Kraj medijuma
0001 1010	26	1A	SUB	␚	^Z	Zamjena
0001 1011	27	1B	ESC	␛	^[ ili ESC	Iskejp
0001 1100	28	1C	FS	␜	^\	Znak za struktuisanje podataka nivo 4
0001 1101	29	1D	GS	␝	^[	Znak za struktuisanje podataka nivo 3
0001 1110	30	1E	RS	␞	^^	Znak za struktuisanje podataka nivo 2
0001 1111	31	1F	US	␟	^_	Znak za struktuisanje podataka nivo 1
0111 1111	127	7F	DEL	␡	DEL ili bekspejs	Brisanje znaka

Gornja tabela u petoj koloni sadrži znak koji se prikazuje kada se upravljački znak odštampa (umesto interpretira u skladu sa njegovim značenjem); nekim brauzerima je potrebno instalirati dodatne fontove da bi se znak prikazao na pravi način.

Šesta kolona prikazuje uobičajene tastere na tastaturi koje je potrebno pritisnuti da bi se uneli odgovarajući upravljački znakovi. U ovoj koloni, kapica (^) predstavlja taster „Kontrol“ (Ctrl), koji se mora pritisnuti i držati dok se pritiska naredni taster (npr. ^Z znači da se pritisne taster Kontrol i drži dok se pritiska taster Z. Pojedini programi koriste ovu reprezentaciju da prikažu kontrolni karakter na ekranu, u slučaju da ga ne razumeju.

Neki programi za Internet su imali običaj da prevode upravljački znak za brisanje (Delete) u upravljački znak za brisanje unatrag (bekspejs) pri prenosu podataka na server. Ako bi npr. uređivač teksta na serveru prihvatio ovaj karakter i ne bi ga razumio, obično je prikazivao ^H na mestu gde je trebao da obriše prethodni karakter. ^H se zbog toga i danas koristi na duhovit način, npr. „Svakog minuta, rodi se potencijalna naivčina^H^H^H^H^H^H^H^H^H mušterija“.

ASCII znakovi koji se mogu štampati

Kod 32 se koristi za razmak (blanko, belinu) između dve reči, za kojeg je na tastaturi najčešće predviđen dugački horizontalni taster. Kodovi od 33 do 126 se nazivaju štampajućim (engl. printable) znakovima, koji predstavljaju slova, cifre, znakove interpunkcije, i još nekoliko raznih simbola.

Sedmobitni ASCII je pružao sedam „nacionalnih“ karaktera i, ako i hardver i softver to dozvoljavaju, može se koristiti „prekucavanje“ da bi se simulirali dodatni međunarodni znakovi: posle bekspejsa se može otkucati obrnuti apostrof, tilda ili zarez da bi se dobili određeni znakovi.

U binarnom sistemu	U dekadnom sistemu	U heksadekadnom sistemu	Prikaz
0010 0000	32	20	Razmak (␠)
0010 0001	33	21	!
0010 0010	34	22	"
0010 0011	35	23	#
0010 0100	36	24	$
0010 0101	37	25	%
0010 0110	38	26	&
0010 0111	39	27	'
0010 1000	40	28	(
0010 1001	41	29	)
0010 1010	42	2A	*
0010 1011	43	2B	+
0010 1100	44	2C	,
0010 1101	45	2D	-
0010 1110	46	2E	.
0010 1111	47	2F	/
0011 0000	48	30	0
0011 0001	49	31	1
0011 0010	50	32	2
0011 0011	51	33	3
0011 0100	52	34	4
0011 0101	53	35	5
0011 0110	54	36	6
0011 0111	55	37	7
0011 1000	56	38	8
0011 1001	57	39	9
0011 1010	58	3A	:
0011 1011	59	3B	;
0011 1100	60	3C	<
0011 1101	61	3D	=
0011 1110	62	3E	>
0011 1111	63	3F	?

U binarnom sistemu	U dekadnom sistemu	U heksadekadnom sistemu	Prikaz
0100 0000	64	40	@
0100 0001	65	41	A
0100 0010	66	42	B
0100 0011	67	43	C
0100 0100	68	44	D
0100 0101	69	45	E
0100 0110	70	46	F
0100 0111	71	47	G
0100 1000	72	48	H
0100 1001	73	49	I
0100 1010	74	4A	J
0100 1011	75	4B	K
0100 1100	76	4C	L
0100 1101	77	4D	M
0100 1110	78	4E	N
0100 1111	79	4F	O
0101 0000	80	50	P
0101 0001	81	51	Q
0101 0010	82	52	R
0101 0011	83	53	S
0101 0100	84	54	T
0101 0101	85	55	U
0101 0110	86	56	V
0101 0111	87	57	W
0101 1000	88	58	X
0101 1001	89	59	Y
0101 1010	90	5A	Z
0101 1011	91	5B	[
0101 1100	92	5C	\
0101 1101	93	5D	]
0101 1110	94	5E	^
0101 1111	95	5F	_

U binarnom sistemu	U dekadnom sistemu	U heksadekadnom sistemu	Prikaz
0110 0000	96	60	`
0110 0001	97	61	a
0110 0010	98	62	b
0110 0011	99	63	c
0110 0100	100	64	d
0110 0101	101	65	e
0110 0110	102	66	f
0110 0111	103	67	g
0110 1000	104	68	h
0110 1001	105	69	i
0110 1010	106	6A	j
0110 1011	107	6B	k
0110 1100	108	6C	l
0110 1101	109	6D	m
0110 1110	110	6E	n
0110 1111	111	6F	o
0111 0000	112	70	p
0111 0001	113	71	q
0111 0010	114	72	r
0111 0011	115	73	s
0111 0100	116	74	t
0111 0101	117	75	u
0111 0110	118	76	v
0111 0111	119	77	w
0111 1000	120	78	x
0111 1001	121	79	y
0111 1010	122	7A	z
0111 1011	123	7B	{
0111 1100	124	7C	\|
0111 1101	125	7D	}
0111 1110	126	7E	~

Može se primetiti da se dodavanjem broja 32 na kod nekog velikog slova može dobiti isto takvo malo slovo; u binarnom sistemu, isto ovo se može dobiti podešavanjem šeste binarne cifre (počevši od bita najmanje važnosti) na 1.

Druge varijante naziva za ASCII

Dokument RFC 1345, objavljen juna 1992. godine, i registar znakovnih skupova IANA, priznaju sledeće varijante naziva ASCII kao odgovarajuće za korišćenje na Internetu (velika/mala slova nebitna):

ANSI_X3.4-1968 — utvrđeno ime
ANSI_X3.4-1986
ASCII
US-ASCII — poželjno (i prvenstveno za korišćenje) MIME ime
us
ISO646-US
ISO_646.irv:1991
iso-ir-6
IBM367
cp367
csASCII

Od ovih, samo varijante naziva US-ASCII i ASCII su u širokoj upotrebi. Često se nalaze u neobaveznom parametru „charset“ zaglavlja dokumenta, ili u analognom „meta“ tagu HTML dokumenta, i u deklaraciji znakovnog skupa u uvodnom delu nekih XML dokumenata.

Varijante ASCII-a

Kako se računarska tehnologija širila svetom mnogi oblici ASCII koda razvijeni su od različitih kompanija ili organizacija za standardizaciju kao bi se izrazili i drugi, ne-engleski jezici koji su koristili alfabete zasnovane na romanskim slovima. Neki od oblika mogli bi se smatrati kao ASCII proširenje, iako je ovakvo ime pogrešno primenjivano kako bi se označile sve varijacije, uključujući i one koje nisu sačuvale ASCII mapu znakova u sedmobitnom opsegu.

ISO 646 (1972) je bio prvi pokušaj da se ispravi engleski uticaj, iako je stvorio probleme sa kompatibilnošću, jer je i taj raspored ipak bio samo sedmobitni komplet znakova. Na raspolaganju nije bilo drugih kodova, pa su neki preuređeni u jezično prilagođene varijante. Tako je postalo nemoguće razlikovati koji znak je predstavljen kojim kodom ako se nije znalo koja varijanta je korišćena, a sistemi za obradu teksta su i onako mogli da koriste samo jedan kodni raspored znakova.

Kasnije, unapređenjem tehnologije, pronađen je način da se oslobodi osmi bit svakog bajta čime je dobijeno novih 128 kodnih mesta za znakove sa novom namenom. Tako je na primer, IBM uveo 8-bitnu kodnu stranicu, kao što je kodna stranica 437, koja je zamenila upravljačke znake grafičkim simbolima kao što su „smeška“ („smilies“), a mapirani su i dodatni grafički znaci do ukupnog broja od 128 novih, slobodnih kodnih mesta. Ove kodne stranice podržane su hardverom proizvođača IBM PC kao i operativnim sistemom MS-DOS.

Osmobitni standardi kao što je ISO/IEC 8859 su predstavljali proširenja ASCII-a, ostavljajući originalni raspored kako jeste i samo dodajući dodatne vrednosti iznad broja 127. Ovo je omogućilo da se rasporedi koriste u više jezika, ali su i ovi standardi imali veliki problem sa nekompatibilnošću i ograničenjima. Danas, najšire korišćeni kodni rasporedi su ISO/IEC 8859-1 i originalni sedmobitni ASCII.

Unikod i ISO/IEC 10646 imaju daleko širi izbor karaktera, i njihove različite forme brzo zamenjuju ISO/IEC 8859 i ASCII u mnogim okruženjima. Dok je ASCII kreiran kao sedmobitni kod, Unikod i UCS su definisani relativno apstraktnim „kodnim tačkama“: nenegativne celobrojne vrednosti kojima odgovaraju niske od jednog ili više binarnih okteta, i koje se s njima povezuju različitim tehnikama kodiranja. Da bi se obezbedila podrška za postojeće aplikacije, prvih 128 kodnih tačaka je rezervisano za iste znakove kao i u ASCII-u. ASCII se na taj način može smatrati podskupom Unikoda i UCS-a. Popularni skup karaktera UTF-8 predlaže upotrebu 1-4 binarnih okteta za svaki znak, tj. za svaku kodnu tačku, i takođe ima prvih 128 znakova istih kao u ASCII-u. Drugi skupovi karaktera poput UTF-16 takođe liče na ASCII po tome kako predstavljaju prvih 128 znakova, ali teže da koriste 16 ili 32 bita po znaku, te nisu u potpunosti saglasni sa ASCII-em bez dodatnog prevođenja.