Nacionalno okupljanje
| Nacionalni front
Front National
| |
|---|---|
| |
| Predsednik | Marin Le Pen |
| Osnivač | Žan-Mari le Pen |
| Osnovana | 5. oktobar 1972. |
| Sedište | Pariz |
| Država |  Francuska
|
| Mladi ogranak | Omladina Nacionalnog fronta |
| Broj članova (2015) | 51551 |
| Ideologija | Francuski nacionalizam[1][2][3] Nacionalni konzervativizam[4] Antiimigraciona politika[3][5] Desni populizam[1][6][7] Evroskepticizam[8] Društveni konzervativizam[6][9] |
| Politička pozicija | Desnica[10][11][12][13], Ekstremna desnica[14][15][16] |
| Narodna skupština |
2 / 577 |
| Evropski parlament |
23 / 74 |
| Lokalne skupštine |
358 / 1758 |
| Međunarodno članstvo | Evronat |
| Evropska stranka | Alijansa evropskih nacionalističkih pokreta |
Nacionalni front (fr. Front National, FN) je nacionalistička politička partija u Francuskoj. Njena predsednica je Marin Le Pen.
Nacionalni front je osnovan 1972, i od tada do 16. januara 2011 je njen lider bio Žan Mari Le Pen, a od 16. januara 2011 - njegova najmlađa kći Marin Le Pen. NF vuče korene iz pokreta Nova čast (Ordre Nouveau) koja se 1972. ujedinjuje sa organizacijom pod nazivom Nacionalni pokret za francusku slogu (Front national pour l'unité française).
Tada NF se pridružuje i Nacionalno popularno ujedinjenje. Na osnivačkom Kongresu NF je sebe prikazao kao nacional-revolucionarnu političku organizaciju.
Tokom 80ih NF se pridružuje još mnoge male profašističke, monarhističke i klerikalne grupacije poput Francuske akcije (Action Française).
NF nije imao uspeha sve do sredine 80ih jer je u međuvremenu doživeo rascep, iz kojeg su proistekla sledeća poltička stranka: Stranka nove snage (Parti des forces nouvelles). Tada Le Pen poziva Revolucionarnu nacionalističku grupu GNR da se pridruži Nacionalnom frontu.
Za vreme 1983, Žan Peri Stribos, generalni sekretar NF izvojevao je prvu pobedu Lepenove stranke, osvojivši 17% glasova na lokalnim izborima, i tako omogućio da NF ima predstavnike u gradskim većima zajedno sa konzevrativnom strankom Ujedinjena republika, Žaka Širaka.
Za Evropske izbore 1984, NF je osvojio 10 mesta, a na nacionalnim izborima 1986. osvaja 35 mesta u francuskom parlamentu. To je dovelo do velikih potresa u političkom životu Francuske pa su socijalisti Fransoe Miterana i konzervativci Žaka Širaka, dve sukobljenje strane morale da formiraju zajedno vlast, da ne bi NF.
Tih godina NF zajedno sa još nekim strankama u Evropskom parlamentu formira Evropski nacionalistički savez.
Tokom 90ih NF se posvetila profilisanju stranke kao tradicionalne desnice, ali je uvek imala problema zbog svojih radikalnih stavova. Na lokalnim izborima 1995, NF u pojedinim gradovima dobija i do 35% glasova. NF tada daje gradonačelnike u preko 10 francuskih gradova. U gradu Oranž, lider tamošnjeg NF Žak Bompard je i dan danas na čelu to grada, i NF ima tamo podršku od 65% glasača.
Tokom 1995. za izbore NF se posebno zalagala za proterivanje emigranata iz Francuske u Afriku. Za izbore 2002. slogan NF je bio Za red i zakon!. Tokom te kampanje NF je prozvala četiri značajne francuske stranke: Komunističku partiju, Socijalističku stranku, Uniju za demokratiju, Ujedinjenu republiku, da su četvorostrana banda.
Na Kongresu NF 1997, donosi se odluka da stranka zauzima poziciju nacional-konzervativizma i treće stranke.
Tokom 1998, Bruno Megret, visoki funkcioner NF, napušta stranku i osniva Narodni republikanski pokret (Mouvement national républicain, MNR) optuživajući rukovodstvo NF da želi da marginalizuje stranku i uništi je.
Na predsedničkim izborima 2002, NF i Žan Mari Le Pen doživljavaju neverovatan uspon. Le Pen pobeđuje socijalističkog kandidata, ali u drugom krugu predsedničkih izbora gubi od konzervativca Žaka Širaka, osvojivši 18% naspram Širaka koji je imao 82% glasova.
Na referendumu za Ustav EU 2005, NF je vodio oštru antikampanju i Francuzi su odbili taj predlog. Iste godine aktivisti NF su oblepili mesta u kojima žive emigranti uglavnom muslimani sa plakatima na kojima je pisalo: Ko se bude zajebavao sa Francuskom, leti napolje! (Tu niques la France... Dégage!).
Bruno Megret je 2007. sklopio savez o saradnji sa NF i ponovo zajedno deluju, i pada dogovor da zakopaju ratne sekire. Nacionalistička koalicija koju je predvodio Le Pen na predsedničkim izborima osvaja 11% glasova i pada na četvrtu poziciju.
Zbog finansijskih problema NF ne uspeva 2007. na parlamentarnim izborima da uđe u parlament osvojivši svega 4,29 % glasova.
NF se zažale za:
- Očuvanje suvereniteta Francuske i njenog identiteta;
- Očuvanje tradicionalnih i porodičnih vrednosti;
- Jaka nacionalna ekonomija i socijalna jednakost;
- Pooštravanje krivičnih zakona i ponovno uvođenje smrtne kazne;
- Pooštravanje mera prema emigrantima;
- Antiglobalistička borba – protivljenje međunarodnim integracijama.
Politički analitičari nazivaju NF nacional-populističkom partijom još od 1984. godine. Mejnstrim mediji NF nazivaju strankom ekstremne desnice.
Na izborima za Evropski parlament 2009, NF osvaja 6,3% glasova što joj daje 3 mesta. Kao glavno uporište NF se smatra Marselj i siromašni delovi Francuske.
Pored Le Pena, istaknuti članovi NF su: Bruno Golniš, Karl Lang i Rožer Oleindre. NF je veoma centralizovana, i najveća ovlašćenja ima predsednik, čiji je autoritet neprikosnoven unutar stranke. NF ima 75 hiljada članova. NF je članica EVRONAT-a i Alijanse za Evropu nacija, zajedno sa Slobodarskom partijom Austrije, Srpskom radikalnom strankom, Holandskom partijom slobode i drugim nacionalističkim strankama.
Tokom 90ih lider NF, Žan Mari Le Pen bio je čest gost srpskih radikala u Zemunu.
Parlamentarni rezultati:
- 1978 — 82,743; 0.3%
- 1981 — 44,414; 0.2%
- 1986 — 2,705,336; 9.7%
- 1988 — 2,359,528; 9.7%
- 1993 — 3,152,543; 13.8%
- 1997 — 3,800,785; 14.95%
- 2002 — 2,862,960; 11.3%
- 2007 — 1,116,005; 4.29%
- 2012 — 3,528,373; 13.6%
Predsednički rezultati:
- 1974 Jean-Marie Le Pen — 190,921; 0.8%
- 1988 Jean-Marie Le Pen — 4,376,742; 14.5%
- 1995 Jean-Marie Le Pen — 4,571,138; 15.0%
- 2002 Jean-Marie Le Pen — 4,805,307; 17.79%
- 2007 Jean-Marie Le Pen — 3,835,029; 10.44%
- 2012 Marine Le Pen — ▲6,421,426; 17.9%
Evropski rezultati:
- 1984 — 2,210,334; 11,0 % — 10
- 1989 — 2,121,836; 11,8 % — 10
- 1994 — 2,050,086; 10,5 % — 11
- 1999 — 1,005,225; 5,7 % — 5
- 2004 — 1,684,868; 9,8 % — 7
- 2009 — 1,091,681;6,3 % — 3.
- 2014 — ▲4,712,461;24,86 % — 24.
- ↑ 1,0 1,1 Nordsieck, Wolfram (2017). „France”. Parties and Elections in Europe.
- ↑ Jens Rydgren (2008). „France: The Front National, Ethnonationalism and Populism”. Twenty-First Century Populism. Link.springer.com. str. 166–180. DOI:10.1057/9780230592100_11. ISBN 978-1-349-28476-4.
- ↑ 3,0 3,1 'The nation state is back': Front National's Marine Le Pen rides on global mood. The Guardian. Author - Angelique Chrisafis. Published 18 September 2016. Retrieved 2 June 2017.
- ↑ Christophe de Voogd (26 March 2015). „Chômage : comment l'État décourage le travail”. Le Figaro. Pristupljeno 15 February 2017.
- ↑ „Immigration | Stopper l'immigration, renforcer l'identité française”. Front National. Arhivirano iz originala na datum 2013-08-07. Pristupljeno 1 January 2015.
- ↑ 6,0 6,1 „Depuis 2011, le FN est devenu "protectionniste au sens large"”. Liberation. 21 April 2014.
- ↑ Taylor, Adam (8 January 2015). „French far-right leader seeks to reintroduce death penalty after Charlie Hebdo attack”. The Washington Post. Pristupljeno 31 March 2015.
- ↑ European far right hails Brexit vote. The Guardian. Author - Angelique Chrisafis. Published 24 June 2016. Retrieved 25 May 2017.
- ↑ „Que va devenir le Front national?” (fr). Slate.fr. 10 May 2017. Pristupljeno 30 April 2018.
- ↑ „Victory for France's conservatives in local elections”. AP, AFP, Reuters. Deutsche Welle. 30 March 2015. Pristupljeno 28 February 2017.
- ↑ Erlanger, Steven; de Freytas-Tamura, Kimiko (17 December 2016). „E.U. Faces Its Next Big Test as France’s Election Looms”. New York Times. Pristupljeno 28 February 2017.
- ↑ Meichtry, Stacy; Bisserbe, Noemie (19 August 2015). „Le Pen Family Drama Splits France's Far Right National Front Party”. Wall Street Journal. Pristupljeno 28 February 2017.
- ↑ Taylor, Kyle (24 January 2017). „Europeans favoring right-wing populist parties are more positive on Putin”. Pew Research Center. Pristupljeno 28 February 2017.
- ↑ Mondon, A., 2015. "The French secular hypocrisy: the extreme right, the Republic and the battle for hegemony." Patterns of Prejudice, 49 (4), pp. 392–413.
- ↑ Anthony M. Messina (2015). "The political and policy impacts of extreme right parties in time and context." Ethnic and Racial Studies 2015; 38: 1355.
- ↑ Van, Sonia (29 July 2011). „France – A Guide to Europe's Right-Wing Parties and Extremist Groups”. Time. Pristupljeno 23 February 2016.
