Пређи на садржај

Карл Попер

С Википедије, слободне енциклопедије
(преусмерено са Karl Popper)
Карл Попер
Лични подаци
Пуно имеКарл Рејмунд Попер
Датум рођења(1902-07-28)28. јул 1902.
Место рођењаБеч, Аустроугарска
Датум смрти17. септембар 1994.(1994-09-17) (92 год.)
Место смртиЛондон, Уједињено Краљевство
ОбразовањеУниверзитет у Бечу
Филозофски рад
Школа филозофије

Сер Карл Рејмунд Попер[4] (нем. Karl Raimund Popper) био је британски филозоф аустријско-јеврејског порекла.[5][6][7] Родио се 1902. године у Бечу, а преминуо је 1994. у Лондону. Дао је велике доприносе филозофији науке (критика индуктивизма, опсервационизма и позитивизма; хипотетичко-дедуктивни метод; фалсификационизам; еволуциона епистемологија; Поперов експеримент) и филозофији политике (концепт и критика историцизма; отворено друштво; друштвени инжењеринг), а бавио се и филозофијом духа и социјалном филозофијом. Сматра се оснивачем савремене филозофије науке и савремене либералне демократије.

Хипотетичко-дедуктивни метод

[уреди | уреди извор]

Бавећи се објашњавањем природе научног знања, Попер у свом главном делу Логика научног открића критикује теорије логичких позитивиста, пре свега индуктивизам и опсервационизам.

Вративши се на Хјумово објашњење проблема индукције, Попер подсећа да индукцијом не можемо доћи до поузданог знања и да управо уопштавање, којим се служимо приликом индуктивног закључивања не гарантује да ће случајеви одређене класе које нисмо искуствено проверили, (а чињеница је да никада не можемо све случајеве искуствено проверити) одговарати ономе што смо закључили о случајевима које смо проверили. Другим речима, то што из вишегодишњег искуства знамо да после ноћи долази дан, не гарантује нам да са сигурношћу можемо тврдити да ће сутра сванути дан.

У вези са претходно реченим, произилази и критика опсервационистичког става по коме све исказе научног језика можемо свести на исказе опажања. Попер сматра да не постоје чиста посматрања, већ да је свако посматрање проткано одређеним теоријама. Самим тим, хипотезе које није могуће одмах проверити у пракси, нужне су у процесу сазнања и служе као идеје водиље. То значи да се и у научном сазнању, пре опажања мора поћи од неке претпоставке, која ће управо служити да нам укаже на нешто што ћемо у даљем процесу истраживања опажати.

Попер такође критикује пробабилизам као становиште по коме произилази да у процесу сазнања треба трагати не за извесним, тј потпуно провереним исказима или хипотезама, јер до њих не можемо доћи, него за све вероватнијим теоријама. Супротно овом становишту, Попер уводи теорију вероватноће по којој истиче да информативни садржај једног става није сразмеран логичкој вероватноћи тог става. То значи да ако имамо у потпуности вероватан став типа Сутра ће бити или неће бити земљотрес, такав став неће бити користан у процесу научног истраживања, с обзиром на то да помоћу њега нећемо добити никакво корисно сазнање о свету око нас. Уколико је смисао научног истраживања да дође до нових сазнања о свету и човеку, Попер истиче да ће онда за научно истраживање бити корисније што више невероватне односно смеле теорије и да их не треба тек тако одбацити као неосноване. Из искуства великих научника можемо видети да то заиста јесте случај, као и да је то пут ка новим научним открићима.

Хипотетичко-дедуктивни метод, који Попер уводи као алтернативу теоријама логичких позитивиста, показује да природа људског сазнања није кумулативна и да се не може говорити ни о каквом равномерном расту знања, где ће нове теорије да се надовезују на старе и само да их проширују. Примери из научне праксе нам показују супротно, да управо нове теорије логички противрече претходним и да их на тај начин у потпуности или делимично побијају. Из тог разлога можемо закључити да је читаво људско знање хипотетичког карактера. Оног момента када пронађемо потврду у пракси да неко правило не одговара одређеној појави, онда долази до тога да правило које је дедуктивним начином закључивања било постављено, сада мора бити одбачено. У томе се огледа суштина хипотетичко- дедуктивног метода у научном истраживању. У том контексту, Попер наглашава да је управо могућност оповргавања, тј не трагање за извесним, него за лажним (оповргљивим) хипотезама, критеријум њихове научности. Покушај оповргавања научне хиоптезе заправо представља прави пут до нових научних открића. Дужност научника је да трага за смелим хипотезама и на тај начин проширује људско сазнање, а смисао науке није у томе да нам да потпуно извесне одговоре о свету који нас окружује и да стави тачку на своја учења, него да непрестано поставља испред себе нова питања и трага за њиховим одговорима.[8]

Главна дела

[уреди | уреди извор]
Гроб Карла Попера у Бечу
  • Логика научног метода (1934)
  • Отворено друштво и његови непријатељи (1945)
  • Беда историцизма (1957)
  • Претпоставке и побијања - раст научног сазнања (1963)
  • Објективно знање - еволуционистички приступ (1972)
  • Потрага без краја (1976)
  • Сопство и његов мозак - аргумент за интеракционизам (1977), са физиологом Џ. Еклсом
  • Отворени Универзум - аргумент за индетерминизам (1982)

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ „Karl Popper and Critical Rationalism”. Internet Encyclopedia of Philosophy. 
  2. ^ а б Thornton, Stephen (1. 1. 2015). Zalta, Edward N., ур. Karl Popper (Winter 2015 изд.). Metaphysics Research Lab, Stanford University.  "Popper professes to be anti-conventionalist, and his commitment to the correspondence theory of truth places him firmly within the realist's camp".
  3. ^ „Karl Popper: Political Philosophy”. Internet Encyclopedia of Philosophy. 
  4. ^ Miller, D. (1997). „Sir Karl Raimund Popper, C. H., F. B. A. 28 July 1902 – 17 September 1994.: Elected F.R.S. 1976”. Biographical Memoirs of Fellows of the Royal Society. 43: 369—409. S2CID 70895112. doi:10.1098/rsbm.1997.0021. 
  5. ^ Watkins, J. (1996). „Obituary of Karl Popper, 1902–1994”. Proceedings of the British Academy. 94: 645–684. 
  6. ^ "Karl Popper (1902–94) advocated by Andrew Marr". BBC In Our Time – Greatest Philosopher. Приступљено January 2015.
  7. ^ Adams, I.; Dyson, R. W. (2007). Fifty Major Political Thinkers. Routledge. p. 196. "He became a British citizen in 1945".
  8. ^ Попер, Карл (1973). Логика научног открића. Београд: Нолит. 

Литература

[уреди | уреди извор]
  • Попер, Карл (1973). Логика научног открића. Београд: Нолит. 
  • Thornton, Stephen (1. 1. 2015). Zalta, Edward N., ур. Karl Popper (Winter 2015 изд.). Metaphysics Research Lab, Stanford University. 
  • Gattei, Stefano. Karl Popper's Philosophy of Science. 2009.
  • Miller, David. Critical Rationalism: A Restatement and Defence. 1994.
  • David Miller (Ed.). Popper Selections.
  • Watkins, John W. N.. Science and Scepticism. Preface & Princeton 1984 (Princeton University Press). Watkins, John W. N. (14. 7. 2014). Contents. Princeton University Press. ISBN 978-0-09-158010-0. 
  • Jarvie, Ian Charles, Karl Milford, David W. Miller, ed (2006). Karl Popper: A Centenary Assessment. , Ashgate.
Volume I: Life and Times, and Values in a World of Facts. Description & Contents.
Volume II: Metaphysics and Epistemology Description & Contents.
Volume III: Science. Description & Contents.
  • Bailey, Richard (2000). Education in the Open Society: Karl Popper and Schooling. . Aldershot, UK: Ashgate 2000. The only book-length examination of Popper's relevance to education.
  • Bartley, William Warren III (1990). Unfathomed Knowledge, Unmeasured Wealth. La Salle, IL: Open Court Press. . A look at Popper and his influence by one of his students.
  • Berkson, William K., and Wettersten, John. Learning from Error: Karl Popper's Psychology of Learning. La Salle, IL: Open Court 1984
  • Cornforth, Maurice. The open philosophy and the open society, 2., (rev.) ed., Lawrence & Wishart. . London. 1977. ISBN 978-0-85315-384-9. . The fundamental critique from the Marxist standpoint.
  • Edmonds, D., Eidinow, J. Wittgenstein's Poker. New York: Ecco 2001. A review of the origin of the conflict between Popper and Ludwig Wittgenstein, focused on events leading up to their volatile first encounter at 1946 Cambridge meeting.
  • Feyerabend, Paul (1975). Against Method. London: New Left Books. . A polemical, iconoclastic book by a former colleague of Popper's. Vigorously critical of Popper's rationalist view of science.
  • Hacohen, M (2000). Karl Popper: The Formative Years, 1902–1945. Cambridge: Cambridge University Press. .
  • Hickey, J. Thomas. History of the Twentieth-Century Philosophy of Science Book V, Karl Popper And Falsificationist Criticism. www.philsci.com . 1995
  • Kadvany, John (2001). Imre Lakatos and the Guises of Reason. Durham and London: Duke University Press. ISBN 978-0-8223-2659-5. . Explains how Imre Lakatos developed Popper's philosophy into a historicist and critical theory of scientific method.
  • Keuth, Herbert (2004). The Philosophy of Karl Popper. Cambridge: Cambridge University Press. . An accurate scholarly overview of Popper's philosophy, ideal for students.
  • Kuhn, Thomas S (1962). The Structure of Scientific Revolutions. Chicago: University of Chicago Press. . Central to contemporary philosophy of science is the debate between the followers of Kuhn and Popper on the nature of scientific enquiry. This is the book in which Kuhn's views received their classical statement.
  • Lakatos, Imre; Musgrave, Alan, ур. (1970). Criticism and the Growth of Knowledge. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-07826-9. 
  • Levinson, Paul, ed (1982). In Pursuit of Truth: Essays on the Philosophy of Karl Popper on the Occasion of his 80th Birthday. Atlantic Highlands, NJ: Humanities Press. ISBN 978-0-391-02609-4.  A collection of essays on Popper's thought and legacy by a wide range of his followers. With forewords by Isaac Asimov and Helmut Schmidt. Includes an interview with Sir Ernst Gombrich.
  • Lindh, Allan Goddard (11. 11. 1993). „Did Popper solve Hume's problem?”. Nature. 366 (6451): 105—06. Bibcode:1993Natur.366..105G. S2CID 186244582. doi:10.1038/366105a0. 
  • Magee, Bryan. (1977). Popper. London: Fontana. . An elegant introductory text. Very readable, albeit rather uncritical of its subject, by a former Member of Parliament.
  • Magee, Bryan. Confessions of a Philosopher, Weidenfeld and Nicolson, 1997. Magee's philosophical autobiography, with a chapter on his relations with Popper. More critical of Popper than in the previous reference.
  • Maxwell, Nicholas (2017). Karl Popper, Science and Enlightenment. London: UCL Press. . An exposition and development of Popper's philosophy of science and social philosophy, available free online.
  • Munz, Peter. Beyond Wittgenstein's Poker: New Light on Popper and Wittgenstein. Aldershot. . Hampshire, UK: Ashgate. 2004. ISBN 978-0-7546-4016-5. . Written by the only living student of both Wittgenstein and Popper, an eyewitness to the famous "poker" incident described above (Edmunds & Eidinow). Attempts to synthesize and reconcile the differences between these two philosophers.
  • Niemann, Hans-Joachim. Lexikon des Kritischen Rationalismus, (Encyclopaedia of Critical Raionalism), Tübingen (Mohr Siebeck). 2004. ISBN 978-3-16-148395-0.. More than a thousand headwords about critical rationalism, the most important arguments of K.R. Popper and H. Albert, quotations of the original wording. Edition for students in. 2006. ISBN 978-3-16-149158-0..
  • Notturno, Mark Amadeus. "Objectivity, Rationality, and the Third Realm: Justification and the Grounds of Psychologism". Boston: Martinus Nijhoff, 1985.
  • Notturno, Mark Amadeus. On Popper. Wadsworth Philosophers Series. 2003. A very comprehensive book on Popper's philosophy by an accomplished Popperian.
  • Notturno, Mark Amadeus. "Science and the Open Society". . New York: CEU Press. 2000.  Недостаје или је празан параметар |title= (помоћ).
  • O'Hear, Anthony. Karl Popper. London: Routledge. 1980. . A critical account of Popper's thought, viewed from the perspective of contemporary analytic philosophy.
  • Parusniková, Zuzana & Robert S. Cohen (2009). Rethinking Popper. Description and contents. Springer.
  • Radnitzky, Gerard, Bartley, W. W. III eds (1987). Evolutionary Epistemology, Rationality, and the Sociology of Knowledge. LaSalle, IL: Open Court Press. ISBN 978-0-8126-9039-2. . A strong collection of essays by Popper, Campbell, Munz, Flew, et al., on Popper's epistemology and critical rationalism. Includes a particularly vigorous answer to Rorty's criticisms.
  • Richmond, Sheldon. Aesthetic Criteria: Gombrich and the Philosophies of Science of Popper and Polanyi. Rodopi, Amsterdam/Atlanta, 152 pp. 1994. ISBN 978-90-5183-618-9..
  • Rowbottom, Darrell P. (2010). Popper's Critical Rationalism: A Philosophical Investigation. London: Routledge. . A research monograph on Popper's philosophy of science and epistemology. It critiques and develops critical rationalism in light of more recent advances in mainstream philosophy.
  • Schilpp, Paul A., ed. The Philosophy of Karl Popper. Description and contents. Chicago, IL: Open Court Press, One of the better contributions to the Library of Living Philosophers series. Contains Popper's intellectual autobiography (v. Ialso as a 1976 book), a comprehensive range of critical essays, and Popper's responses to them. 1974. ISBN 978-0-87548-141-8. стр. 2–184,. (vol.I). ISBN 978-0-87548-142-5. (Vol II)
  • Schroeder-Heister, P. "Popper, Karl Raimund (1902–94)," International Encyclopedia of the Social & Behavioral Sciences, 2001, pp. 11727–11733. Abstract. Архивирано на сајту Wayback Machine (31. август 2008)
  • Shearmur, Jeremy. (1996). The Political Thought of Karl Popper. London and New York: Routledge. . Study of Popper's political thought by a former assistant of Popper's. Makes use of archive sources and studies the development of Popper's political thought and its inter-connections with his epistemology.
  • Shearmur, Jeremy (2008). „Popper, Karl (1902–1994)”. Ур.: Hamowy, Ronald. Karl Popper (1902–1994). The Encyclopedia of Libertarianism. Thousand Oaks, CA: SAGE; Cato Institute. стр. 380—81. ISBN 978-1-4129-6580-4. LCCN 2008009151. OCLC 750831024. doi:10.4135/9781412965811.n234. 
  • Stokes, G (1998). Popper: Philosophy, Politics and Scientific Method. Cambridge: Polity Press. . A very comprehensive, balanced study, which focuses largely on the social and political side of Popper's thought.
  • Stove, D.C., Popper and After: Four Modern Irrationalists. Oxford: Pergamon. 1982. A vigorous attack, especially on Popper's restricting himself to deductive logic.
  • Tausch, Arno (2015). „Towards New Maps of Global Human Values, Based on World Values Survey (6) Data” (PDF). S2CID 142706298. SSRN 2587626 Слободан приступ. doi:10.2139/ssrn.2587626. 
  • Thornton, Stephen. "Karl Popper," Stanford Encyclopedia of Philosophy, 2006.
  • Weimer, W., Palermo, D., eds. Cognition and the Symbolic Processes. Hillsdale, NJ: Lawrence Erlbaum Associates. 1982. See Hayek's essay, "The Sensory Order after 25 Years", and "Discussion".
  • Zippelius, Reinhold (1991). Die experimentierende Methode im Recht. Stuttgart: Franz Steiner. ISBN 978-3-515-05901-5. , Akademie der Wissenschaften Mainz. –.

Спољашње везе

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Карл_Попер&oldid=28630115”