Verterov efekat
| Verterov efekat | |
|---|---|
 | |
| Geteova knjiga Jadi mladov Vertera po kojoj je Verterov efekat dobio ime | |
| Klasifikacija i spoljašnji resursi | |
| Specijalnost | psihijatrija medicinsko pravo |
| MKB-10 | X60–X84 |
| MKB-9-CM | E950 |
| MedlinePlus | 001554 |
| eMedicine | article/288598 |
| MeSH | F01.145.126.980.875 |
Verterov efekat ili Verterov sindrom je talas izvršenih samoubistava, podstaknut prikazom samoubistva u medijima ili opisanim u popularnim delima literature ili kinematografije. Identifikovan je 1974/1975. godine od strane američkog sociologa Dejvid Filipsa sa Univerziteta Kalifornije u San Dijegu, nakon njegovog istraživanja talasa samoubistava koji je harao Evropom krajem 18. veka nakon objavljivanja Geteovog romana „Jadi mladog Vertera” (otuda i naziv ovog fenomena).[1]
Rezultati dosadašnjih istraživanja sugerišu da prikazi samoubistava u medijima mogu imati štetan uticaj na gledaoce i čitaoce, i da se takvi uticaji ne ograničavaju samo na ljude koji imaju klinički profil mentalnih poremećaja, kao što su prvobitno pretpostavljali prvi istraživači na terenu.
Istorija
[уреди | уреди извор]Dejvid Filips prvi je utvrdio pozitivnu vezu između izveštavanja medija o samoubistvu i povećanju broja samoubistava, koji je bio povećan nakon izveštavanja na naslovnim stranama o samoubistvima.
Samoubistvo nije moguće predvideti ali je moguće uticati na neke faktore kako bi se broj samoubistava smanjio. Navodno je Geteova knjiga „Jadi mladog Vertera” u kojoj glavni junak na kraju knjige izvršava samoubistvo, izazvalo talas samoubistava u Evropi, i čak je skovan pojam „imitativno samoubistvo”, koji je Filips nazvao Verterovim efektom. Roman je neko vreme čak bio i zabranjivan za štampanje zbog efekta koji je izazivao među sentimentalnom nemačkom mladeži, a par Geteovih savremenika čak je pokušalo i da preradi njegov epilog u prihvatljiji sa srećnim završetkom ali bez uspeha.
Iako ova knjiga nije bila prvi primer „moguće zaraze samoubistvom”, jer su navodno i Šekspirovi Romeo i Julija inspirisali mnoge mlade parove, na ovaj čin, sociolozi i psihijatri su došli do pretpostavke da čitanje i slušanje o samoubistvu može podstaći imitativna ponašanja, a naročito kod adolescenata. Da je to tako kasnije su potvrdila i samoubistva Hideta Matsumota, poznatog japanskog muzičara koji je 2. maja 1998. godine izvršio samoubistvo (nakon koga su izvršena tri samoubistva i još mnogo neuspešnih pokušaja među njegovim fanovima), kao i samoubistvo Kurta Kobejna koje je imalo sličan efekat.
Opšta razmatranja
[уреди | уреди извор]Da detaljno izveštavanje o načinu samoubistva može kod vulnerabilnih pojedinaca da dovede do toga da imitiraju ovaj način agresije, a prikaz samoubistva kao romantičnog ili herojskog čina može dovesti do identifikacije sa žrtvom, baš kao i prikaz ovog čina kao nečega što se „desilo” i to „kao grom iz vedra neba” osobi koja je bila „inače sasvim zdrava””, ukazuju istraživanja Klausa Jonasa u Nemačkoj, koja se:
| „ | ...bavila se analizom ukupne učestalosti samoubistava u nemačkoj saveznoj državi Baden-Virtemberg u odnosu na poznata samoubistva koja su medijski propraćena. Kvazieksperimentalnom metodom i regresionom analizom dobijeni su rezultati koji pokazuju značajno povećanje u nedeljama koje su sledile nakon vesti.[2] | ” |
Etiologija
[уреди | уреди извор]Prema Stivenu Steku sa Vejn Stejt Univerziteta, koji je sproveo analizu 42 studije o medijskim pričama o suicidu, identifikovana su tri moguća objašnjenja za ovaj dobro dokumentovani efekat:
- Prvi efekat
Jednostavna imitacija, u kojoj se neka osoba sa problemima identifikuju se sa drugim osobama koje imaju probleme pa mogu primeniti i isti način rešavanja problema.
- Drugi efekat
Identifikacija sa poznatim ličnostima, koju neka osoba može doživeti kao superiornu, a prema francuskom sociologu Gabrielu Tardeu verovatnija je identifikacija sa onima koje doživljavamo kao superiorne (čak je po ovom autoru medijska pratnja suicida poznate ličnosti mnogo uticajnija od priče o suicidu ličnosti koja nije poznata).
- Treći efekat
Kao treći faktor dr Stek navodi povezanost za veću receptivnost određenih uzrasnih ili polnih grupa na ovakve vesti (što još uvek nije dovoljno istraženo).
Prevencija
[уреди | уреди извор]Pre objavljivanja tekstova ili reportaža, nažalost novinari često odlaze kod članova porodice da ih pitaju o preminuloj osobi, dok su oni još u stanju šoka i negiranja onoga što se desilo, uključujući i negaciju da su postojali znaci upozorenja. U tim uslovima njihovi iskazi nisu pouzdani i ne treba ih kao takve navoditi u medijima. Umesto toga, pre pravog saznanja o razlozima samoubistva, mnogo je odgovorniji stav novinara da ukaže na vezu koja postoji između samoubistva i mentalnih oboljenja, ili potencirati da su mentalne bolesti u većem procentu izlečive.
Kako su navedene činjenice i objavljeni rezultati istraživanja o Vernerovom efektu u celosti saglasni sa teorijom o imitativnom efektu, ovi, kao i mnogi drugi konzistentni nalazi naveli su urednike i brojne „savesne” novinare u svetu da naprave neku vrstu „vodiča za izveštavanje o samoubistvu”’, koji nije neka vrsta cenzure na koju su oni veoma osetljivi, već obrazac za prepoznavanje rizika i izveštavanje na način koji podiže svest o samoubistvu a ne vodi riziku od imitativnog efekta.[3] Na primer, jedna od preporuka je:
| „ | ...da se samoubistvo uopšte ne stavlja u naslov već u samu priču. Ako je samoubistvo izvršila poznata osoba, akcenat treba staviti na teškoće i problem sa mentalnim zdravljem sa kojima se borila, umesto da se ova smrt oslikava kao glamurozna. | ” |
ili:
| „ | Novinar neće svojim postupanjem pri prikupljanju informacija i izveštavanju ometati i otežavati aktivnosti na spasavanju žrtava ili uklanjanju opasnosti.
Pri prikazivanju leševa, umirućih ljudi, teško povređenih, ljudi koji pate i sl. na mestu je naročita suzdržanost u pogledu podrobnosti prikaza, njegovog trajanja, veličine, vremena emitovanja i sl. Isti obziri su umesni i pri izveštavanju o samoubistvu.[3] |
” |
Vidi još
[уреди | уреди извор]Izvori
[уреди | уреди извор]- ^ Schmidtke, A.; Häfner, H. (1988). „The Werther effect after television films: New evidence for an old hypothesis”. Psychol Med. 18 (3): 665—76. PMID 3263660. S2CID 43518952. doi:10.1017/S0033291700008345..
- ^ Jonas, Klaus (1992). „Modelling and suicide: A test of the Werther effect”. British Journal of Social Psychology. 31 (4): 295—306. PMID 1472984. doi:10.1111/j.2044-8309.1992.tb00974.x.
- ^ а б „Kodeks novinarske struke”. Tekst preuzet sa sajta Centra za unapređenje pravnih studija. Архивирано из оригинала 06. 10. 2017. г. Приступљено 6. 10. 2017.
Literatura
[уреди | уреди извор]- Pouliot, L.; Mishara, B. L.; Labelle, R. (2011). „The Werther effect reconsidered in light of psychological vulnerabilities: Results of a pilot study”. Journal of Affective Disorders. 134 (1–3): 488—496. PMID 21621270. doi:10.1016/j.jad.2011.04.050.
- Machlin, A. et al. (2012). Reporting suicide: Interpreting media guidelines. Australian Journalism Review, 34(2), 45—56.
- Stack, Steven (2000). „Media Impacts on Suicide: A Quantitative Review of 293 Findings”. Social Science Quarterly. 81 (4): 957—971. JSTOR 42864031. [Stack, Steven (2000). „Media Impacts on Suicide: A Quantitative Review of 293 Findings”. Social Science Quarterly. 81 (4): 957—971. JSTOR 42864031.
Spoljašnje veze
[уреди | уреди извор]- „Novinarska etika — u pojedinim zemljama”. Архивирано из оригинала 10. 10. 2017. г. (језик: енглески)
- „Novinarska etika — u Srbiji”. Архивирано из оригинала 12. 10. 2017. г. (језик: енглески)
 | Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja). |
