Knjiga nespokoja [Livro do Desassossego]

www.dereta.rs Biblioteka XX vek Urednik izdanja Aleksandar Šurbatović Naslov originala Fernando Pessoa LIVRO DO DESASSOSSEGO Copyright © Jerónimo Pizarro First published in Portugal by Edições Tinta da China, 2013 The author is represented by Bookoffice (http://bookoffice.booktailors.com) Copyright © ovog izdanja dela DERETA doo he European Commission support for the production of this publication does not constitute an endorsement of the contents which relects the views only of the authors, and the Commission cannot be held responsible for any use which may be made of the information contained therein. FERNANDO PESOA KNJIGA NESPOKOJA Priredio Heronimo Pisaro Prevod s portugalskog Vesna Stamenković Beograd 2017. DERETA VELIKI KNEZ NESPOKOJA A l e k s a n d a r J e r k o v Jednom kad počnete da čitate Pesou, nećete moći da pre­ stanete iako se njegova dela toliko razlikuju jedno od dru­ gog da imate utisak kako čitate različite autore, ali to nije pogrešan utisak. Čitanje Pesoe zaista jeste čitanje više raz­ ličitih autora. Uprkos tome, kada jednom upoznate njego­ va raznorodna dela, ostaćete sa njima onako kako se osta­ je, recimo, uz Leopardija, manje Kanetija ili, na drugačiji način, našeg Miodraga Pavlovića. Pesoa je mudri melan­ holik, usamlјenik koji u dubokoj i lirskoj refleksiji stvara svetove i u sebi nadoknađuje ovaj jedan u kojem nije na­ šao previše toga za sebe, znalac čiji se horizont saznanja ne nameće množinom citata, nego usvajanjem tradicije i promišljenošću koja jasno svedoči šta je sve ugrađeno u nju. Ima u njemu Montenja i Kirkegora, Emersona i To­ roa, Šlegela i Šatobrijana, Vitmena i Poa, ali toliko Pesoe da je on jedno ime za sebe u istoriji književnosti. Pesoa je u onoj bivšoj zajedničkoj zemlјi objavlјivan početkom sedamdesetih, kada smo se sreli sa njego­ vim stihovima u Poslednjoj čaroliji koju je preveo Mirko Tomasović i objavio u Rijeci. U poslednjih dvadesetak godina izašao je čitav niz novih, veoma dobrih prevoda. Poseban događaj bile su zbirke stihova koje je na svom vrhuncu objavlјivala Paideia – Večiti kalendar, Poznati stanac, Luka na pučini, sve u prevodu Jasmine Nešković. •7• A L E K S A N D A R J E R KO V Knjiga nespokoja štampana je početkom veka u Zagrebu, pod naslovom Knjiga nemira, a u makedonskom prevo­ du videli smo je pre nekoliko godina na skopskom sajmu knjiga. Sad ovo remek­delo svetske književnosti stiže i do naših čitalaca i napraviće pometnju među onima koji vole pravu literaturu, to je po mnogo čemu jedinstvena knjiga. Ona je značajna i za nas koji se bavimo srpskom književnošću, jer je ovo delo izazovno za sagledavanje Andrićevog raspona od rane knjige Nemiri do posthum­ nih Znakova pored puta, najčitanijeg dela srpske literature u poslednjih četrdeset godina. Kada je Pesoin lik izronio iz čudesnog Saramagovog romana Godina smrti Rikarda Reiša, bio je to spektakularno dobar izbor i susret sa najve­ ćim savremenim portugalskim piscem, čas u kojem knji­ ževnost oživlјava književnost. Antonio Tabuki je Pesoi takođe posvetio jedno kratko prozno delo, Tri poslednja dana Fernanda Pesoe, pokazujući koliko je Pesoa okupirao imaginaciju velikih pisaca pola veka posle svoje smrti. (Poslednji Pesoin odjek kod nas pojavio se u delu Draga­ na Stojanovića.) Fernando Pesoa je rođen 1888. godine u Lisabonu. Za života jedva da je postojao u književnosti, dok je danas ne samo portugalska književnost nego i evropsko pesništvo, ipak pre svega pesništvo, nezamislivo bez njega. Izuzetnu zbirku pesama Poruka objavio je tek 1934, godinu dana pre smrti. Iako je za pesme bio nagrađen, iako je bilo dos­ ta njegovih tekstova rasutih po periodici, iako je pisao i na engleskom, njegova slava je počela tek kada je posle nje­ gove smrti u stanu u kojem je živeo pronađen ogroman kofer pun njegovih rukopisa. Taj stan danas je deo izvan­ rednog muzeja koji mu je posvećen, a kofer kao neka stara škrinja stoji uz naočare, kišobran, rukavice, nekoliko •8• VELIKI KNEZ NESPOKOJA komada odeće i krevet, pisma i rukopise izložene u stalnoj postavci koja svedoči o umerenoj materijalnoj skučeno­ sti u kojoj je živeo generalski sin, rođen u palati preko­ puta zgrade lisabonskog pozorišta. Kada se iz Durbana u Južnoj Africi, gde se školovao nakon što mu je umro otac i majka se preudala pa preselila sa sinom kod novog muža, vratio u grad u kojem je rođen, više nikuda nije ni išao. Lisabon je grad neobičnih muzeja kakvi su, recimo, zaista jedinstven muzej keramičkih pločica, muzeji koji čuvaju ukus prošlosti posvećeni kočijama i tramvajima, ili istoriji fada, a tu je i jedna izvanredna kolekcija portu­ galskih impresionista u zgradi koja je početkom prošlog veka dobila nagradu za arhitekturu. Pesoin muzej primer je dobre organizacije i postavke. U prizemlјu se organi­ zuju izložbe slikarskih dela inspirisanih Pesoom i kada smo bili u njemu, bio je krcat portretima velikog pisca. Na spratu je velika, funkcionalna biblioteka koja prati sve što se o Pesoi napiše u svetu i nudi nekoliko mesta za kontinuirani naučni rad. Iznad nje je ceo jedan sprat u ekranima na kojima se mogu pregledati sve slike ne samo Pesoe, njegove familije i prijatelјa, mesta u kojima je živeo i savremenika nego i bogat dokumentarni mate­ rijal cele epohe, dokumentarni filmovi i nekoliko uspelih inscenacija, Pesoina izazovna biografija i nizovi hrono­ logija. Uz savršeno obrađenu i anotiranu bibliografiju, organizovanu po nekoliko klјučeva kao poseban fond, to daje radni ambijent kakvim se ozbilјne kulture odužuju svojim velikim piscima. Na jednom spratu je i skromna soba u kojoj je živeo. Muzej ima i jedan čudan postor koji je pretvoren u maštaonicu u kojoj se svetlostima lasera ispisuju Pesoini stihovi i citati, uz muziku i promene boja dok se posetilac opušta prepuštajući se slobodnom toku •9• A L E K S A N D A R J E R KO V misli, iz nje se u prizemlјe vraća liftom u kojem su takođe ispisani stihovi, i jedna pesma na engleskom o Portugalu koja raskriva dvojstvo imperije i propasti, potresna i savr­ šena. Tako bismo i mi mogli i morali da uredimo muzeje naših pisaca i njihove zadužbine, a ne da rušimo kuće u kojima su živeli, ako to uopšte više ima smisla i napisati nakon onoga što je urađeno sa kućama Andrića, Crnjan­ skog, Pekića... Dok su iz ostavštine izlazila dela i fragmenti koje je Pe­ soa pisao i pohranjivao u svoju rukopisnu ostavu, postalo je jasno da je reč o jednom od najvećih evropskih knji­ ževnika prve polovine dvadesetog veka. Samo po sebi, to što dela izlaze posthumno, pa i obrt koji izazovu kada je reč o mestu jednog autora u književnosti, nije nešto toli­ ko neobično. Ima puno autora čija su dela objavlјivana posle njihove smrti i onih koji su se tek tada uzdizali do nespornosti književnog klasika. Najpoznatiji takav slučaj svakako je Kafka. Sve što je vezano za Pesou komplek­ sno je na svoj način, pa i to čiji su rukopisi u njegovoj ostavštini nije jednostavno pitanje. Nije reč o nekoj glu­ poj grešci da su se tu našli tuđi tekstovi, kao što je kod nas bio slučaj u ostavštinima Andrića ili Todora Manojlo­ vića, ili onom zapetlјancijom oko jednog neobičnog pre­ voda Crnjanskog, dok je rukopis engleske verzije Roma­ na o Londonu ipak nestao. Pesoa je zaista svojom rukom pisao tuđe tekstove. To je posledica začuđujuće situacije da je izmislio čitav niz ličnosti, sa celim i potpunim bio­ grafijama, i pisao dela koja je pripisivao tim lјudima izra­ slim iz njega. To dakle nisu bili obični pseudonimi, nego heteronimi i zasebne ličnosti različitih individualnih oso­ bina i posebnog stila. Tako je Pesoa ne samo autor razli­ čitih dela već i tvorac više distinktivnih autorskih ličnosti • 10 • VELIKI KNEZ NESPOKOJA čiji opusi postoje svaki za sebe. Pesoa nije samo jedan pisac, nego ličnost koja objedinjuje sve ove heteronime i u svakome od njih on je bio neko stvarno drugi. Pesoa je po svoj prilici autor sa najviše relevantnih heteroni­ ma u istoriji književnosti. Moglo bi se reći da uz njega ide čitava jedna mala nacionalna književnost, niz izvan­ rednih autora koji čine ličnu književnost Fernada Pesoe. Taj pojam lična književnost, kao individualni analogon nacionalnoj književnosti, naravno da ne postoji, ali bi ga vredelo u ovom slučaju izmisliti. U tom smislu bi njegov opus trebalo tumačiti na sasvim drugačiji način no što se čini u istorijama književnosti. Trebalo bi pisati o svakoj od njegovih inkarnacija kao o posebnom portugalskom autoru, odnosno autorki (bilo je i takvih rodnih transgre­ sija). Čudesno je kako Pesoa nije samo umesto svoga ime­ na upisivao nova imena, koja bi se sva mogla prikupiti u pojmu jednog autora, nego je za svako ime stvarao i ceo novi identitet nepostojećih, ali za njega stvarnih i u njegovom duhu živih pisaca, pa to menja smisao jednog opusa više nego Fukoove napomene o funkciji autora. I Knjiga nespokoja ima tri takva različita identiteta za koje su vezani u njoj sakuplјeni zapisi. Kada sam prvi put video listu heteronima, bilo je na njoj preko šezdeset imena, sada se u beleškama navodi da ih je najmanje sedamdeset. Neki od njih bili bi veliki, autentični književni stvaraoci kao šo su Kaejro, Kampuš, Suareš ili Reiš. Čudna je situacija do koje dovodi tolika multiplikacija identiteta jednog čoveka u kojem se nasta­ nilo toliko mnoštvo različitih autora, a možda idealna prilika da se vidi razlika zatečenog, nametnutog identite­ ta koji nam je zadat rođenjem i obrazovanjem, i izbornog identiteta koji sami razvijamo. Pesoa je imao kapacitet • 11 • A L E K S A N D A R J E R KO V mnogih ličnosti i snagu pravog demijurga koji može da kreira nova bića u sebi kao što kreira nove svetove u ono­ me što piše. Psihoanaliza bi verovatno imala šta da kaže o takvoj multiplikaciji ličnosti, ali ona je mnogo značajnija poetički, možda i filozofski. Ko ne usvoji svet onakav ka­ kav jeste, možda i mora da ga različitim svojim projekci­ jama naseli i makar tako koliko­toliko pripitomi. Dijalog tih različitih stvaralačkih ličnosti koje je Pesoa stvarao obeležio je i knjigu Heteronimi koja je pre nekoliko godi­ na objavlјena kod nas. U Knjizi nespokoja autorski likovi su Gedeš, Soareš i sam Pesoa, a pitanje odnosa ovih impostacija i subjekata uz koje su pripisani tekstovi koji čine ovu neobičnu knji­ gu objavlјenu dugo posle Pesoine smrti privlači pažnju komentatora. Odnosi fragmenata toliko su komplikovani da je izrađen poseban tekstološki softver koji omoguća­ va korisnicima da oblikuju sopstvenu verziju rukopisa. Ali to su stvari važne za specijaliste i stručnjake. Dile­ me genetičke kritike, kada je reč o ovako složenim ruko­ pisima, ne daju se razrešiti ni decenijama posle prvog izdanja. Ipak, niko ne uzima u ruke takvo delo kakvo je Knjiga nespokoja da bi pratio koji se sve glasovi javlјaju u njoj, iako to jeste zanimlјivo jer su i oni plod umetničke imaginacije i kreacije, ili da bi pratio tekstološke nijanse i začkolјice u priređivanju, već zato što je to knjiga pisana delikatnim i neobičnim stilom i predstavlјa pribežište za posebne lјudske duše. Takve, bolјe duše, neće moći da joj odole ne zato što će deliti Pesoina uverenja, recimo ona monarhistička, mistička ili okultistička, već zato što takva uverenja Pesoa predstavlјa unutar jedne manjinske kon­ cepcije koja naprosto traži ogromnu empatiju i nailazi na nju. Pesoa nije sentimentalan, ali je samosažalјiv i toliko • 12 • VELIKI KNEZ NESPOKOJA fino nežan, otmeno melanholičan, da njegova manjin­ ska pozicija privlači ogromnu i narastajuću simpatiju. Ta dijalektika preovlađujuće naklonosti za delikatnost i uzdržan ton, koliko i za ustručlјivu nepopustlјivost koja kao da kaže, tiho i odlučno, da se ništa neće žrtvovati da bi se nešto promenilo, to pokazuje monašku strplјivost i snagu koja je mimo svakog fanatizma dovolјna da uveri kako je zapravo jedino vredno čoveka to da ostane svoj, da bude u manjini dok pred samim sobom zastupa sebe. Kada Delez i Gatari, čuveni filzofsko­psihološki par, određuju šta je manjinska literatura – oni to čine upravo povodom Kafke – onda zapravo daju instrukciju o tome kako se od utvrđivanja manjinske literature unutar onoga što je većinsko, a ne izvan njega, može pokazati nova dija­ lektika minorita i masteriteta. U tako široko postavlјen­ im kategorijama kao što su deteritorizacija jezika, nepo­ sredna političnost individualnosti i sabiranje iskaza ima mesta za svaki manjinski mentalitet. Od usamlјeništva do ekskluzivne minorizacije, jedan lični izbor i životni stav stiču prodornost, pa tako Pesoino ispovedničko zauzima­ nje tihe i povučene pozicije postaje paradoksalno delatno i osobađajuće. Iz Pesoinog teksta i njegovog usvajanja se vidi zašto koncept minorne literature ne završava u popu­ larnim obrascima, zašto manjinska književnost ne može biti trivijalno popularna, već nepopularnost čini pozna­ tom, a izuzetnost poštovanom. To će reći da dragocenost svog usamlјeništva Pesoa ne razmenjuje za sentimentalnu dopadlјivost, ne piše popularno, nego stiče poznatost u onoj meri u kojoj je nepodnošlјivo ostati u stadijumu većine i gomile. To i razlikuje bolјe duše, čak i kada bi bile u većini, one bi ostajale usamlјene. Tako se Pesoino usamlјeništvo i teška strategija naselјavanja samoga sebe • 13 • A L E K S A N D A R J E R KO V proizvedenim identitetima i drugim autorima pokazu­ ju kao čista opozicija svakoj popularnosti. U vreme kada smo preplavlјeni populističkim i senzacionalističkim pisa­ njem, Pesoa je jedan sasvim drugačiji izbor. Napokon, on je na početku svoje karijere izmislio čitav književni pra­ vac, sanzacionizam, i stvorio izmišlјenog autora koji će ga zastupati, kao da je znao da će ovo biti senzacionalistički vek pa se tome usprotivio gradeći jedan sasvim dugači­ ji pravac razvoja epohalnog, a ne popularnog književnog izraza. Kolektiv se u tekstu koji ga neće i koji se iz njega izdvaja cepa da bi dao za pravo i jednoj izrazitoj manji­ ni i njenoj usamlјenosti da postoji unutar njega, pisanje tako stiče društvenu viralnost, revolucionarnost koja nije površna, manifestna. Patos nerazvijenosti, zapravo, upu­ ćuje na strategiju zbrinjavanja po kojoj pseto kopa svo­ ju jazbinu, ili pacov svoju rupu, kako su podsetili Delez i Gatari. Manjinska književnost unutar većinskog jezika postoji kao zaklon u kojem manjinsko ostaje to što jeste, ali nalazi načina da bude delatno i društveno značajno. Pesoa nezavisno od svog parcijalnog jevrejstva isto toliko koliko i zavisno od svog nekatoličanstva, što je posebna pozicija u zemlјi kao što je Portugal, manjinski ekvilibri­ jum pretvara u nešto bez čega nijedan čovek ne može. Uteha zapisa, memorije, refleksije, glose, gnome, lirskog razgraničenja, sluha za patnju kao talenta da se ona uve­ ća do neodolјive bezrazložnosti, sve to Pesou čini nespo­ kojnim upravo tamo gde je možda jedino on zaista spoko­ jan. U tom žalјenju samoga sebe koje se ne može iskazati, u toj žalobnoj igri u kojoj čovek samoga sebe podmeće svom pisanju, Pesoa oslobađa svog čitaoca. Koliko je nemo­ gući oblik njegovih zapisa književnoistorijski autentičan • 14 • VELIKI KNEZ NESPOKOJA doprinos poetici beleženja, toliko je ova paradoksalna stra­ tegija koja oslobađa čitaoca njegovog sopstvenog tereta razlog da Knjiga nespokoja nikada nije knjiga saučešća, nego velike metaretoričke i paraegzistencijalne katar­ ze. To je, uostalom, svaka manjinska literatura koja se ne oslobađa sebe i svog položaja, već spasava sve ono što većinska nikada ne može da učini za samu sebe. Knjiga nespokoja naprosto čoveka vraća lјudima i lјudskosti, a da ništa ne mora da promeni u njima. I tako je svaka prome­ na iluzija svoje vrste. Čemu se čitalac može nadati od ove knjige zavisi od toga kako joj priđe. Sve pragmatičke potrebe valјa ostavi­ ti po strani i prepustiti se unutrašnjem horizontu dilema koje ona razvija do neslućenih razmera i ne razrešava, odustaje od svake sile da bi bez ubeđivanja bila neodolјi­ vo ubedlјiva. To što se sa njom dešava možda podseća na jedno drugo viđenje Kafke, ono u tekstu Valtera Benja­ mina. Da opiše neodolјivi utisak birokratskog aparata i suda, Benjamin se okrenuo nekoj čudnoj anegdoti koju je, može biti, doneo sa svog puta u Moskvu, a možda i samo preuzeo kao jednu od predrasuda i pogrešnih legen­ di koje su pratile čuvenog kneza Potemkina. Svako zna za legendu o Potemkinovim selima, lažnim naseobinama koje je navodno knez gradio kako bi impresionirao rusku caricu. Istina je, međutim, malo drugačija, kako nam je to nedavno pokazao Volkov, da je cela legenda nastala iz pogrešnog izveštaja. Potemkin je gradio kulise da impe­ ratorka ne bi gledala ružne slike, a ne da bi je obmanuo da su tu podignuta čitava nova sela. O tome je na Zapad poslat pogrešan izveštaj, u tekstu iz kojeg potiče legen­ da o Potemkinovim selima govori se sa toliko razume­ vanja o putu da se navodi i to kako Rusi votku piju iz • 15 • A L E K S A N D A R J E R KO V samovara dok sede ispod visokog drveta borovnice. Kako se na Zapadu vidi Rusija, jasno je iz cele te smejurije koju je pisao neko ko se razume u Rusiju i ruske običaje koliko i u običaje Bantu plemena, zapravo nešto manje od toga. Ali Benjmin nije pisac predrasuda, naprotiv, njegovo kri­ tičko delo razvilo je izrazito manjinski diskurs tumače­ nja književnosti. On sa velikim pripovedačkim talentom piše o tome kako je knez Potemkin imao ponekad duboke napade depresije, što ne mora odmah biti shvaćeno samo kao još jedna od predrasuda o ruskoj duši. Tokom jednog posebno dugog depresivnog perioda, veliki knez je sedeo sam i izgublјen u svom krevetu, a gomila državnih aka­ ta koje je trebalo potpisati i poslati je toliko narasla da su očajni visoki činovnici vreme provodili pred njegovom sobom iako se nisu usuđivali da kneza uznemire u toj žalobnoj odsutnosti. Kao u dobroj priči, tu se javlјa neki niži službenik Šuvalkin koji ne okleva da iskoristi priliku i ulazi u sobu, bez reči dodaje Potemkinu pero i podme­ će akte na potpis. Potemkin bez reči i zadrške sve doku­ mente potpiše i Šuvalkin ih, kao da gledamo Gogolјevu dramu, iznosi iz sobe i daje visokim činovnicima koji sa uzbuđenjem, žurno pregledaju materijale i vide da na svima njima umesto potpisa Potemkin stoji kneževom ru­ kom napisano Šuvalkin. Dokumenti sa takvim potpisom postaju čista literatura, depresivni Potemkin genijalni pisac, a cela anegdota mala parabola o Pesoinom pisa­ nju i njegovim heteronimima. Benjamin u celoj priči sa ruskog dvora vidi svet Kafkinih činovnika i rad onog suda koji se bavi slučajem Jozefa K. Premda Pesoa nije mogao biti kafkijanski junak, ima nečeg što ga sa njima pove­ zuje, od činovničkog života koji je vodio do volјne, ničim izazvane ekskludiranosti, izmeštenosti iz sveta. Svetom i • 16 • VELIKI KNEZ NESPOKOJA kod Pesoe upravlјa nevidlјivi i letalni proces koji se vodi protiv svakog čoveka i u kojem je upravo nevinost nužna pretpostavka pravosnažne presude koja svakoga čeka. U slici u kojoj svaki činovnik dobija samo ono što je on sam, čini mi se da je jednako dobro videti rezultat čitanja Pesoine proze. Ko joj priđe kao Šuvalkin velikom knezu, dobiće samo svoje ime upisano na onom mestu na kojem je trebalo da piše Pesoa. No onaj ko bude Pesou čitao bez predrasuda koje su okružile legende o ruskom knezu, taj sa jedne strane može videti sam proces, a sa druge epohal­ ni smisao autentičnog usamlјeništva koje oslobađa samo­ će i odbačenosti svakoga ko se sa njim upozna. Pesoina samoizolacija, život u koferu, a ne u svetu, deluje spaso­ nosno, dok sam proces, kako je zaklјučio Benjamin, ne završava kaznom, čak ni kad je ona smrtna. U Kafkinom svetu kazna nije u takvoj presudi, nego u samom procesu. Tako ni u Pesoinoj prozi nije spasenje u ishodu onoga što se napiše, nego u samom pisanju. Pesoa se, dakle, čita ne da bi se pročito, nego da bi bio čitan. Gledano ovakvim očima, Pesoina proza deluje kao da u njoj ima i zapisa jednog drugog ruskog kneza iz proze Dostojevskog. Da je posle sloma i oporavka u sanatori­ jumu, a znamo da do njega nije došlo, knez Miškin seo da piše svoje usamlјeničke beleške, sve u tim tekstovi­ ma bilo bi različito od onoga što Pesoa beleži jer su raz­ ličiti jezici, kulture, vremena i iskustva, pa opet se čini kako neki spasonosni idiotizam neodolјivog kneza koji ima jedan bolјi um i bolјi um kakav je Pesoina proza tako moćno dočarala otvaraju neslućene mogućnosti uživanja u jednom izuzetnom književnom delu kakvo je Knjiga nespokoja, delu koje je žanr samo za sebe. • 17 • A L E K S A N D A R J E R KO V Naš svet, podseća Benjamin da je Kafka jednom rekao Maksu Brodu, samo je rđava božja ćud, rđav dan. Ima i pored toga nade, dodao je Kafka, beskrajno mnogo nade, samo ne za nas. Kafka, veli Benjamin, nije popustio pred svojim iskušenjem, a nije ni Pesoa. Otuda onaj stid koji se pominje na kraju Procesa, to je stid koji se nalazi i u Knjizi nespokoja. • 18 • UVOD H e r o n i m o P i s a r o U odlomku koji počinje rečenicom: „Virovi, vrtlaci, u besmislenom belasanju života!” (246), svedoci smo stva­ ranja „vodenog prizora” jezeraca, rečica i potoka, počevši od prizora ljudi koji prolaze „velikim trgom u centru gra­ da [Lisabona]” poput „raznobojne reke”. Za pripovedača, ovaj „vodeni prizor” mnoštva koje se razliva po „velikom trgu” – i to, kako je napomenuo, upravo zato „što sam pomislio kako će pasti kiša” – prilagođava se „tom neja­ snom pokretima”, odnosno, osećaju plime i oseke živo­ ta. „Pokretima” u množini? Tako je, upravo zbog toga on objašnjava: Napisavši ovu poslednju rečenicu, koja za mene znači upravo ono što kaže, pomislio sam kako bi bilo korisno da na kraj svoje knjige, kada je objavim, ispod „Štamparske greške” dodam naslov „Nisu greške” i kažem: rečenica „tom nejasnom pokretima”, na strani toj i toj, baš tako treba da glasi, sa atributima u jednini i imenicom u množini. (246) Pesoa nije stigao da napiše beleške za naslov „Nisu greške”, ali da je to učinio, bilo bi nam lakše da sagledamo u kojoj je meri Knjiga nespokoja prepuna takvih rečenica koje nam zvuče neobično – i to ne samo zbog gramatičkog neslaganja – i u kojoj je meri melodična i sanjiva proza Knjige postignuta upravo zahvaljujući lingvističkoj svesti • 21 • HERONIMO PISARO njenog autora. Nije mi namera da ovim tekstom branim stav da veličanstvenost Knjige nespokoja počiva na odre­ đenom broju neuobičajenih rečenica, niti da one nužno povećavaju vrednost nekih odlomaka („neki od njih pred­ stavljaju najlepšu i najupečatljiviju prozu napisanu na portugalskom jeziku”, kaže Žorži de Sena, 1979, str. 39), već da projekat „Nisu greške” otkriva visoki osećaj za jezik i da proza Knjige nespokoja zaslužuje pomno proučavanje, budući da upravo ona definiše ovo delo i određuje nje­ govog autora. Ako je Flober rekao: „Madame Bovary, c’est moi”, Pesoa, poluobezličen ili ne u liku Bernarda Soare­ ša, izjavio je: „Ja sam, u velikoj meri, ista ova proza koju pišem” (322). Osim toga, svako razmišljanje o tekstu Knji­ ge – posebno ono okrenuto planu i konceptu „Ne­grešaka” – sa sobom donosi razmišljanje o radu priređivača ovog dela, budući da su oni često, osim toga što utvrđuju tekst, često i u položaju da ga ispravljaju. Istog dana (25. aprila 1930.) kada je napisao frazu „tom nejasnom pokretima”, Pesoa je sastavio još jedan, ništa manje uzbudljiv pasus: Na istočnoj strani trga ima više stranaca nego na onoj drugoj. Poput zastrtog slapa, talasasta vrata spuš­ taju se naviše; ne znam zašto, ali tako glasi rečenica koja mi prenosi taj zvuk. Možda upravo zato što više zvuče tako kada se spuštaju, ali sada se podižu. Sve se može objasniti. (246) Možemo primetiti da se vrata (na izlogu?) ne samo spuštaju naviše, prkoseći logici – već Pesoa olovkom dopi­ suje i objašnjenje: „Možda upravo zato što više zvuče tako dok se spuštaju” – budući da su „talasasta”, pridev jednako • 22 • UVOD nepredvidljiv kao i „zastrt” u prethodnoj slici. Rečeni­ ce Knjige nespokoja imaju za cilj da obuhvate i prenesu mnogobrojna osećanja, u prozi koja često ima svoj ritam i kadencu pomoću kojih uspostavlja snažnu vezu sa poe­ zijom. Prisetimo se poetike Knjige nespokoja, zapisane u jednoj belešci iz tog vremena (oko 23. marta 1930): „Ima­ ti Malarmeovu osećajnost u Viejrinom stilu; sanjati kao Verlen u Horacijevom telu, biti Homer na mesečini” (230). Na nju se odnosi i prvi od pet tekstova Knjige nespokoja, „iz pera Bernarda Soareša”, koje je Pesoa objavio u časopisu Descobrimento 1931, i koji počinje ovako: Više volim prozu od poezije, kao vid umetnosti, iz dva razloga, od kojih je prvi, onaj moj, da nemam izbo­ ra, jer nisam u stanju da pišem stihove. Drugi, među­ tim, pripada svima i nije ­ barem ja tako mislim ­ samo obična senka ili izmenjeni oblik onog prvog. Stoga vredi proučiti ga malo bolje, jer se dotiče suštinskog smisla vrednosti svake umetnosti. Smatram da je stih nešto između, prelazno stanje između muzike i proze. Baš kao i muzika, stih je pod­ ređen ritmičkim zakonima koji, čak i onda kada nisu u pitanju forme koje slede stroga metrička pravila, i dalje postoje kao okviri, ograničenja, automatski mehanizmi kazne i sputavanja. U prozi, govorimo slobodno. U njoj možemo da upotrebimo muzički ritam, a da i dalje raz­ mišljamo. Možemo da unesemo pesnički ritam, a da i dalje ostanemo izvan njega. Slučajni pesnički ritam ne remeti prozu; slučajni prozni ritam remeti stih. U prozi je sadržana sva umetnost – delom zbog toga što je u reči sadržan čitav svet, delom zato što slobodna reč sadrži svaku mogućnost govora i razmišljanja. (331) Ova polemika može se naći i kod Rikarda Reiša i Alvara Kampuša u drugim delima koja Pesoa nije stigao da objavi i koja su posthumno objavljena kao Páginas Íntimas e de • 23 • HERONIMO PISARO Auto­Interpretação (1966) i Pessoa por Conhecer (1990). Ne želeći da se upuštam u raspravu koja se u Knjizi nespoko­ ja produbljuje i usložnjava, hteo bih da naglasim kako za Pesou/Soareša proza predstavlja otelotvorenje čina oslobo­ đenja: „U prozi, govorimo slobodno”; „Slobodna reč sadrži svaku mogućnost govora i razmišljanja [o svetu].” Ta slo­ boda, stvarna ili prividna, upravo je ono što Knjiga nespo­ koja pokušava da razvije do krajnjih granica. U već navede­ nom tekstu iz tog vremena, autor oštro odgovara na pita­ nje: „Šta me se tiče što niko ne čita ovo što pišem?” „Pišem sebi”, kaže, koristeći povratni i najneobičniji oblik glagola pisati, „kako bih sebi skrenuo pažnju sa života” (378). Ali, kako on to piše? Kojom to prozom skreće sebi pažnju? Govoreći o „autoru” Knjige nespokoja, smatram da je pitanje autorstva dela ovde nedovoljno jasno objašnjeno. U najnovijoj analizi, autor je sam Pesoa, i po mom mišlje­ nju njemu ga i treba pripisati. Međutim, Knjiga ima svog unutrašnjeg autora, koji je isprva bio sam Pesoa ili neko od njegovih stvarnih imena, potom Visente Gedeš, u prvom činu obezličavanja, zatim ponovo Pesoa, pa Bernardo Soa­ reš, u drugom činu obezličavanja, i konačno, kako se čini, ponovo sam Pesoa. Kažem kako se čini, jer svaki put kada u Pesoinoj riznici naiđemo na tekstove bez potpisa i imena zamišljenog autora, moramo ih – ukoliko rukopis pripada „stvarnom” autoru – pripisati samom Pesoi. Pisma, nacr­ ti, spiskovi projekata i raznorazne beleške ponekad nam pomažu da tekstove pripišemo nekom od likova „iz snova” iako na njima nema nikakvog potpisa ili naznake autora, ali u odsustvu ovih spoljašnjih elemenata moramo sma­ trati da je autor teksta koji je Pesoa zapisao ili otkucao • 24 • UVOD on sam. U slučaju Knjige nespokoja nijedan odlomak nije potpisan imenom Gedeš ili Soareš, iako se njihova imena nalaze na mnogim drugim mestima, kao što su planovi za pisanje tog dela, spiskovi projekata na kojima se nalazi i Knjiga i u zaglavlju nekih odlomaka. To nam omogućava da ustanovimo kako je Gedeš prolazni lik iz predgovora koji datiraju iz 1915–1917, kada je Knjiga bila više post­ simbolistički dnevnik nego skup ličnih, filozofskih zapisa, a da je Soareš kasniji lik iz produktivnije faze nastanka ovog dela, negde oko 1930, kada Pesoa više nije znao da li da u nju uključi mnoštvo starih fragmenata, kao i one koje naziva „Velikim odlomcima”, kao što su „Posmrtni marš za kralja Ludviga Drugog od Bavarske” i „Simfonija nemirne noći”. U stvari, u jednoj belešci iz tog vremena, Pesoa kaže: Organizacija knjige treba da se zasniva na što je moguće strožem odabiru raznih zapisanih tekstova, međutim treba prilagoditi one starije, koji nisu u skla­ du sa psihologijom Bernarda Soareša, onakvom kakva je sada vidljiva, s njegovom stvarnom psihologijom. Osim toga, treba izvršiti opštu reviziju samog stila, a da on, u svom intimnom izrazu, ne izgubi ništa od svoje sanjivo­ sti i logičke nepovezanosti koje ga odlikuju. (Aneks 7) Lucidno, po običaju, Pesoa shvata da konstruisanje autora delom zavisi od izgradnje psihologije i stila – kao što će Fuko teorijski postaviti nešto kasnije – što svakako ne predstavlja nikakvu prepreku tome da postoje zdravi Kaejro i bolesni Kaejro, ili prvi i drugi Vitgenštajn. Naža­ lost, Pesoa nije stigao da prilagodi starije odlomke Soare­ šovoj psihologiji, niti je izvršio (možda ju je tek započeo) „opštu reviziju samog stila”. • 25 • SADRŽAJ V e l i k i k n e z n e s p o k o j a – A. Jerkov . . . 5 U v o d – Heronimo Pisaro . . . . . . . . . . . . . . . . . . 19 KNJIGA NESPOKOJA Prva faza ............................ 41 D r u g a f a z a . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 247 Aneksi I Dokumenti koji se ne nalaze u NBP . . . . . . . . . 577 II Dokumenti sa uvodnom napomenom „K.N. (?)” 581 III Dve beleške . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 583 IV Fikcije međuvremena . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 585 Indeks tekstova . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 589 Beleška o autoru . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 609 Beleška o priređivaču . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 610 Beleška o prevodiocu . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 611 Fernando Pesoa KNJIGA NESPOKOJA Za izdavača Dijana Dereta Izvršni urednik Anja Marković Lektura i korektura (Klapna&Rikna) Snežana Palačković Likovno-graička oprema Marina Slavković Prvo DERETINO izdanje ISBN 978-86-6457-137-1 Tiraž 1000 primeraka Beograd 2017. Izdavač / Štampa / Plasman DERETA doo Vladimira Rolovića 94a, 11030 Beograd tel./faks: 011/ 23 99 077; 23 99 078 www.dereta.rs Knjižara DERETA Knez Mihailova 46, tel.: 011/ 26 27 934, 30 33 503 CIP – Ката логизација у пу бликацији Народна библиотека Србије, Београд 821.134.3-31 821.134.3.09-31 Песоа Ф. ПЕСОА, Фернандо, 1888–1935 Knjiga nespokoja / Fernando Pesoa ; preiredio Heronimo Pisaro ; prevod s portugalskog Vesna Stamenković. – 1. Deretino izd. – Beograd : Dereta, 2017 (Beograd : Dereta). – 594 str. ; 21 cm. – (Biblioteka XX vek / [Dereta]) Prevod dela: Livro do desassossego / Fernando Pessoa. – Tiraž 1.000. – Str. 5–18: Veliki knez nespokoja / Aleksandar Jerkov. – Str. 19–39: Uvod / Heronimo Pisaro. – Beleška o autoru: str. 609. – Beleška o priređivaču: str. 610. – Beleška o prevodiocu: str. 611. ISBN 978-86-6457-137-1 a) Песоа, Фернандо (1888–1935) – „Књига неспокоја” COBISS.SR-ID 237881868