The British Gestalt Journal, 1993,2,125 - 130.

@ 1993, The Gestalt Psychotherapy Training Institute

PRIMENA GEŠTALT PSIHOTERAPIJE S KLIJENTIMA KOJI PATE OD BULIMIJE

Sally D. Merian

Sažetak: Cilj ovog rada je da ponudi osnovne preporuke koje se tiču korišćenja Geštalt terapije u
razumevanju i lečenju poremećaja ishrane poznatog kao bulimija. Posle kratkog opisa tog
poremećaja sledi geštatistička koncepcija, koja uključuje ‘cilkus svesnosti’. Razmatra se svaka
faza ovog procesa u odnosu na one varijante ponašanja u vezi s jelom koje klijent tipično
ispoljava. Daju se sugestije kako da se radi s klijentima koristeći ovu teorijsku perspektivu.
Naglašava se potreba za daljim istraživanjima.

Kljčne reči: Geštalt pshoterapija. bulimija. ciklus svesnosti.

Otkako sam pročitala prvi broj British Gestalt Journal-a, bila sam ohrabrena da pišem o nekim
aspektima svog iskustva u korišćenju Geštalt terapije uoblasti mentalnog zdravlja. Moj razlog da
to učinim proizilazi kako iz mog kontinuiranog preispitivanja pitanja tipa ‘kako, kada, s kim, pod
kojim uslovima i koliko dugo’ koja mi sve više postavljaju menadžeri, kao i iz mog spostvenog
interesovanja za evaluaciju efikasnosti različitih modela psihoterapije. Izgleda mi jasno da se
Geštalt psihoterapija može uspešno primenjivati kako sa klijentima koji pate od niza specifičnijih
mentalnih problema (npr. fobična anksioznost, depresija, poremećaji ishrane itd.), tako i sa
poremećajima ličnosti.
Po mom iskustvu, međutim, dok se pojavljuje sve više radova i istraživanja koji se tiču pitanja
ličnosti (npr. Delisle, 1991), vrlo malo je dosad rečeno o radu s klijentima sa specifičnijim
poremećajima. Zatekla sam sebe kako se vraćam na isprobane i proverene bihejvioralne i
kognitivno bihejvioralne pristupe lečenju, uglavnom usled činjenice da su oni bili podrobno
istraženi i dokumentovan u literaruti, a da mi je bilo teško da sa geštaltističke tačke gledišta
osmislim i terapeutski radim s klijentima sa fokusiranim poremećajima. Ovo je posebno šteta kad
je reč o klijentima s poremećajima ishrane, jer je značajan deo Perlsove inovativne razvojne
teorije zasnovan na idejama vezanim za glad i ishranu (Perls, 1969). Nedavno sam, međutim,
odlučila da na jednoj konferenciji prikažem svoj rad sa ženom koja pati od bulimije, u kome sam
koristila Geštalt psihoterapiju. Ovo mi je pomoglo da izgradim spostvenu geštaltističku
koncepciju bulimije i uverilo me u potrebu bližeg razmatranja korišćenja Geštalta u obasti
mentalnog zdravlja. Ovaj rad će se baviti prvim od ta dva cilja.

Bulimija, obrazac poremećene ishrane čiji su aspekti i prejedanje i kompenzacije za njega, prvi
put je kod nas opisao Russell (1979). Posle tog prvog članka bilo je dosta ineresovanja za ovo
stanje i dosta rasprava o odnosu tog poremećaja kako sa anoreksijom tako i sa gojaznošću.
Revizija D.S.M. III iz 1987 unekoliko je razjasnila taj odnos jer se dijagnoze anorexia nervosa i
bulimia nervosa mogu istovremeno naći kod istog pojedinca. Dijagnostički kriterijumi za
bulimiju su takođe revidirani i specifikovani
(D.S.M. III R, 1987).

Suštinske kliničke karakteristike tog problema su zaokupljenost osobe težinom i telesnim

izgkedom , i sklonost da samu sebe definiše prema tome šta je pojela i prema efektu koji (veruje
da) to ima na njen telesni izgled. Hrana koja se pojede prilikom prejedanja najčešće je visoko
kalorična, slatka i po teksturi takva da omogućuje da se pojede veoma brzo. Jede se često u
tajnosti i prejedanje se završava time što nestane hrane, spavanjem, tako što nas neko prekine,
ekstremnom stomačnom nelagodom ili povraćanjem. I povraćanje i zloupotreba laksativa mogu
se smatrati pojačivačima ponašanja prejedanja jer otklanjaju fizičku i psihološku nelagodu
nastalu prethodnim ponašanjem.

Većina ljudi s bulimiom nervosom su u okvirima normalne telesne težine. Međutim, nije
neuobičajeno da dugoročna istorija težine otkrije ekstremne fluktuacije, često s gojaznošću kojoj
sledi period držanja dijete (što ponekad dovodi do dijagnoze anoreksije), koje prethode pojavi
poremećaja. Depresivno raspoloženje je izrazito uobičajeno, ponekad toliko ozbiljno da
opravdava dijagnozu kliničke depresije, a može postojati i veoma veliki rizik samoubistva. Pored
toga, neke osobe sa ovim poremećajem su podložne drugim vrstama zloupotrebe supstanci ili
zavisnosti, najčešće alkohola, sedativa, kokaina ili amfetamina.

Utvrđeno je da nekih 2% ukupne populacije ispunjava dijagnostičke kriterijume bulimije.

(Cooper et al, 1987). Još više zabrinjava to što istraživanje Fairburnarad-a Cooper-a (1982)
ukazuje da je od nekih 650 ljudi koji su priznali da koriste povraćanje kao sredstvo za
kontrolisanje težine samo 2.5% njih dobilo bilo kakvu pomoć, dok je 50% njih mislilo da im je
očajnički potrebna pomoć. Od onih koji su dobili pomoć, nekih 70% su bili veoma nezadovoljni
onim što im je bilo predloženo, izjavivši da je ta pomoć uključivala samo ‘razgovor’ o
poremećaju ili (na drugom kraju polarnosti) pogram konrole ponašanja koji karakteriše oštro
kažnjavanje.

Ja sam tradicionalno koristila kombinaciju TA (e-g. Griffin, 1985) i kognitivne bihejvioralne

psihoterapije (Fairburn 1985) u tretmanu osoba koje pate od bulimije (Merian, 1984). Međutim,
otkrila sam da je geštaltistička koncepcija posebno korisna za klijente, verujem pretežno
zahvajujući njenoj moći da integriše vrlo praktične strategije promene ponašanja u vezi s jelom s
pojačanom svesnošću o ličnom procesu i funkciji ponašaja u odnosu na okolinu – ovo drugo je
istakla Oaklander ( 1982), naglašavajući funkcionalnost ponašanja i simptoma u pokretu ka
celovitosti i rastu.

Geštaltistička koncepcija

‘Mapa’ koju sam izabrala da istaknem u svom radu s klijentima bila je ciklus formiranja i
destrukcije figure koji je opisala Clarkson (1989, p.29). Prema Clarksonovoj teoriji (1989, p.50),
taj isti ciklus se može proširiti da prikaže tipične poremećaje na granici u svakoj fazi. Ono što ja
tvrdim je da se može pretpostaviti uloga svakog od ovih aspekata ciklusa u bulimičkom procesu i
da se te ideje mogu koristiti s klijentima da bi im se pomoglo u istraživanju i menjanju
ponašanja. Ovo što sledi je opis mog metoda rada koji se razvio tokom prethodnih deset godina.
Tokom tog perioda radila sam sa oko 250 klijenata, obično žena, kako individualno tako i u
grupama. U ovom članku ću se usredsrediti na individualni rad.

Faza 1: Svesnost
U radu s bulimičnim klijentima, prema kognitivno bihejvioralnoj literaturi, jedna od prvih
intervencija koje treba uraditi je tražiti od njih je da vode dnevnik o uzimanju hrane. Ja sam u
svom radu koristila tabelu koja je prikazana u daljem tekstu. U ranoj fazi terapije, jedna
klijentkinja je o tome napisala:
Popunjavanje ovih tabela učinilo me je svesnijom toga šta jedem, i manje sam se
prejedala. Takođe sam postala svesnija količine koju pojedem – isto koliko i moj muž
koji je visok 190cm. Osim toga, ja jedem jako brzo – kad zapisujem vreme, zapanjujuće
je kako sve sa tanjira brzo iščezne!
Iz ovih komentara je jasno kako su neki (kao što je ona) u stanju da se suoče sa svojim obrascima
uzimanja hrane kad se od njih traži da ih dovedu u svesnost.

Međutim, mnogi klijenti imaju problema s popunjavanjem ovakvih formulara. Neki od njih
uopšte nisu u stanju da to učine što je, po mom uverenju, rezultat nihove nespremnosti da zaista
postanu svesni onoga što jedu, ili njihovih projekcija u vezi sa reakcijom terapeuta, čime ću se
pozabaviti kasnije. Često se događa da klijent, i kad mu uspe da popuni formular, zapiše čitav niz
‘ne znam’ u koloni u kojoj se od njega traži da opiše kako se osećao pre jela, kao i u koloni u
kojoj se traži da odgovori da li je bio zadovoljan posle jela. Tipične alterntive ovom odgovoru
bile bi ‘bilo mi je dosadno’ili ‘bio sam umoran’. Ovi iskazi mogu se smatrati pokazateljima
stepena desenzitizacije do koje dolazi kod bulimije, zbog koje klijenti nisu u stanju da detektuju
ne samo glad ili sitost, nego i čitav niz drugih osećanja kao što je telesna temperatura, seksualna
želja, anksioznost, uzbuđenje, ljutnja itd.

Jasno je da veliki deo terapijskog rada treba da se usredsredi na to da klijent počne da otkriva
svoje čulne doživljaje i unutrašnje emocije. Klijenti postaju sve anksiozniji što se svesnost više
približava njihovoj unutrašnjoj praznini. Drugi autori su opisivali poricanje unutrašnjih senzacija
do koga dolazi kod anoreksičara kao pokušaj da zadrže kontrolu nad svojom haotičnom,
fragmentiranom organizacijom selfa. Sa bulimijom se događa nešto slično, mada za razliku od
anreksičara ovi klijenti ponekad postaju svesni svoje unutrašnje praznine i potreba , ali ova
osećanja doživljavaju kao neprihvatljiva i preplavljujuća. Tako se hrana i ponašanje u vezi s
jelom često koriste kao simbol odnosa prema ljudima, gde se konflikti doživljajavju i odigravaju
(act out) umesto u kontaktu sa drugima. Neki od ovih klijenata nemaju pouzdane unutrašnje
stimuluse. Oni se često oslanjaju na poruke koje dolaze od značajnih drugih u vezi s tim šta
‘treba’ da hoće i žele. Otuda, ako partner uzme da jede, to može biti ‘okidač’ za prejedanje koje
onda izaziva osećanje krivice, čak i kad klijent zna da nije gladan (vidi tabelu). Iskustvu drugih
ljudi veruje se više nego sopstvenim unutrašnjim senzacijama!

Iz perspektive geštaltističkog naglašavaja fenomenologine i aktivnog iskustva reklo bi se da je

ova vrsta terapije u skoro jedinstvenom položaju da pomgne klijentima da ponu da azvijaju
svesnost o sopstvenom telu i senzacijama, dakle da osećaj selfa traže unutra, da bi im mogao
poslužiti za orijentaciju. Strategije koje su meni bile naročito korisne uključuju ‚mapiranje tela‘
zajedno sa ‚fokusiranjem‘ (Gendlin, 1981). Ovaj proces usmeravanja pažnje na unutra i
započinjanja doživljavanja senzacija je suprotan spoljašnjoj zavisnosti koja karakteriše osobe s
bulimijom, a koja obično vodi desenzitizaciji i defleksiji od njihovog sopstvenog iskustva. Da
citiram jednog klijenta:

‘Bojim se da neću biti ono što svi smatraju da treba da budem, pa se krijem iza hrane i debljine’.
Mada je korišćenje fokusiranja i vođene fantazije u početku zastrašujuće, sledeći primer
pokazuje kako to može pomoći klijentu da uspostavi kontakt sa sopstvenim unutrašnjim
senzacijama i time stekne istinsko osećanje selfa. Ovaj proces označava sam početak razvoja
sposobnosti za samopodršku:

Terapeut : Počnite tako što ćete zatvoriti oči i regulisati disanje kao što sam vas naučila.
Polako se krećite kroz sopsveno telo, da vidite da li možete stupiti u kontakt sa bilo
kakvo senzacijom, slikom ili osećanjem. Možete imati utisak da se povlačite od mene
dok uspostavljate kontakt sa sobom, i to je u redu. Ja sam ovde da vas podržim na vašem
putovanju, ali samo vi možete ići na to mesto.

Tabela: Primer klijentovih podataka

Datum i Šta ste Koliko Da li biste Kako ste Da li ste Da li vas je Osećanje
vreme jeli? dugo ste to nazvali se osećali bili hrana posle jela?
jeli? prejedanjem pre jela? gladni zadovoljila
ili ne? pre ?
jela ?
30.8.91

9:30 žitarice i 8 min ne O.K. da da -

mleko

12:30 tuna 10 min ne nisam ? nisam ne znam

pašteta sigurna sigurna
hleb i
buter
16.00 paradajz
3 min da bila sam ne ne krivo –
3 parčeta u pojela sam
hleba i iskušenju ga krišom
džema
18.00 20 min ne ne nisam krivo
O.K. sigurna
sir na
tostu i
voće
20.15 10 min da ne nisam imala bolesno i
Džon je potrebu za bilo mi je
uzeo da jelom, pa muka;
hleb i jede, pa nije moglo stavljanje
džem sam i ja da me prsta u
zadovolji usta došlo
je nekako
 automatski

(Pauza) Kad budete spremni, počnite da mi govorite čega ste svesni.

Klijent: Imam osećaj da se sporo krećem kroz mračne i prazne prostore; deluje
zastrašujuće. Terapeut: Samo dozvolite sebi da dišete mirno i duboko i nastavite
putovanje dok ste tako uplašeni. Setite se da će vam ovakvo disanje pomoći da izađete
na kraj sa strahom i pojačati vašu samopodršku.
Klijent: Osećam kao da unutra imam ogromnu praznu pećinu. Osećam se prazno iznutra,
u sredini.
Terapeut: Možete li ukratko opisati to ‘prazno’ osećanje?
Klijent: Osećam kao da ima previše prostora, osećam kao da ‚zvekećem‘ po prostoru.
Užasno je.
Terapeut: Imate li ikakvu ideju o tome šta bi moglo popuniti taj prostor?
Klijent: Znam da bi hrana to mogla jer osećam glad. (Izgovoreno kao prosta činjenica);
ipak, ova klijentkinja je retko sebi dozvoljavala da doživi glad). Mada, ima tu nešto više
– osećam takođe i usamljenost.
Klijentkinja počinje da plače, a u narednim seansama je u kontaktu sa osećanjima napuštenosti i
usamljenosti (rano razdvojena od majke koja je patila od postpartalne depresije).

Eksperiment koji takođe može biti koristan u ranim fazama terapije je ispitivanje hrane tokom
seanse: njenog izgleda, mirisa, teksture a onda i ukusa. Ovo pomaže da se podigne svest o tome
šta se jede, a vremenom dovodi do smanjenja količina unešene hrane kao i brzine uzimaja hrane
tokom prejedanja.

Kad klijent počne da eksperimentiše sa stavljanjem hrane u usta, zaista uspostavljajući kontakt s
hranom, on se susreće s fazama mobilizacije i akcije u ciklusu kontakta.

Faza 2:Mobilizacija/Akcija

Kao što sam ranije napomeula, bulimičari jedu velike količine hrane za kratko vreme
(prejedanje) a zatim vrlo male količine u dužim periodima (grickanje ostataka obroka, za vreme
pripremanja obroka). Dobro je pitati klijenta da počne da kreativno eksperimentiše sa uzimanjem
hrane, a naročito sa žvakanjem, za vreme seanse, pri čemu se naglašava usporavanje tog procesa
da bi se različita introjektovana pravila koja mogu postojati u vezi s tim dovela u svesnost.
Naročito je važno da klijenti zaista drže hranu u ustima ili čak eksperimentišu s tim da je
ispljunu, umesto da je nesažvakanu gutaju.

Tokom ove faze terapije, očigledno je bogatstvo Perlsovog rada koji se tiče oralnog razvoja, a
‘gutanje’ drugih ljudi jasno se pokazuje kako u odnosu bulimičara prema hrani tako i u procesu
između klijenta i terapeuta. Na primer, klijentkinja je došla očajno uznemirena, tvrdeći da joj je
moja pomoć neophodna jer nije u stanju da sama izađe na kraj sa bulimijom. U prvih nekoliko
seansi ona je bila izuzetno pokorna. Imala sam osećanje da me nekako gladno posmatra i da su i
najmanje ‘mrvice’saveta koje je uspela da izvuče iz onoga što sam rekla, bile momentalno
‘smazane’. Nedavanje saveta doživljavala je kao moje odbijanje njenih potreba. U petoj seansi,
međutim, kad sam predložila eksperiment sa griženjem i polaganim žvakanjem, moja klijentkinja
je čvrsto stisla zube i odlučno odbila da učestvuje. Na šestu seansu je došla tvrdeći da je moj
predlog doživela kao smešan i patetičan i da nema nameru da nastavi - imala sam doživljaj da je
povratila moju sugestiju a da je nije ni okusila ni svarila. Kad sam joj dala ovu povratnu
informaciju (‘fed’ this back to her - nahranila je ovim, prim. prev.) i skrenula joj pažnju na
paralelni proces između njenog odnosa prema hrani i našeg odnosa u nastajanju, u fokus terapije
su se ubrzo uključila njena sećanja na hranjenje u ranom detinjstvu, na pravila koja je naučila, i
na njene strahove u vezi s tim šta bi se moglo desiti ako ih prekrši.

Otkrila sam da je za ovu fazu terapije obično potrebno dosta vremena i strpljenja. Klijent često
ispituje polarnost između unošenja (introjektovanja) svega na potpuno nediskriminativan način i
skoro potpunog odbijanja mene i terapijskog odnosa. Faze terapije se obično odražavaju na
promene u načinu ishrane i povećanje/smanjenje težine, sa oscilirajućim obrascem koji se javlja
u obe ove oblasti. Ovo su za mene najteži trenuci i moram jako da se trudim da bih ostala s
klijentom a da ga ne ‘guram’ u promenu. Yontef (1991) upozorava protiv toga da se klijent gura/
vuče da se vrati na stare obrasce introjekcije, umesto da (mu se pomogne da – prim prev.) razvije
stvarnu samosvest i samopodršku. U takvim trenucima su moje potrebe za sredinskom podrškom
u vidu supervizije naročito jasne, i upravo to što sam ‘nahranjena’ na taj način omogućava mi da
ostanem sa svojim klijentima tokom dugih perioda zaglavljenosti.

Utvrdila sam da, kad se terapijski odnos razvije, klijentova anksioznost i stid u vezi sa
sopstvenim potrebama obično dolaze u fokus. Projekcije na mene se najčešće usredsređuju na
ideju da klijent treba da izađe u susret mojim potrebama umesto svojim sopstvenim, i da ću ja
biti ili vrlo ljuta ili ću se osećati odbačenom ako se to ne desi. U ovoj situaciji osećala sam se
mnogo bolje baveći se pitanjima transfera i potrebom da klijent doživi jedan drugačiji, manje
zamršen odnos, umesto da se usredsređujem na istinski dijaloški susret (Yontef. 1987). Složila
bih se sa Klarksonovom tvrdnjom (Clarkson 1989) da ova vrsta susreta postaje u većoj meri
moguća onda kad su intrapsihički konflikti i arhaični stilovi odnosa prorađeni, i kad terapeut
postane ‘stvarna osoba’ pre nego objekt transfera. Otkrila sam da je klasični geštaltistički rad sa
dve stolice može pojačati intrapsihičku svesnost a i podržati direktan rad između klijenta i
terapeuta. Na primer, Alison je bila u velikoj konfuziji oko toga da li da ‘rizikuje’ da zamoli
svog momka da ne provodi svaku noć u njenom stanu. Plašila se da će je, ako se ona ne povinuje
svim njegovim molbama (koje je ona doživljavala kao zahteve), on potpuno odbaciti. Ona je u
seansi bila u stanju da ispita svoje strahove i anksioznosti:
Terapeut: Izgleda da ste vrlo zbunjeni oko toga šta da radite. Jednim delom, vi znate da vam
treba prostora, a drugim ste vrlo uplašeni da ćete biti odbačeni ako ga zauzmete. Možda biste
mogli da ispitate šta ta dva dela imaju da kažu jedan drugom.
Klijent: Ta dva dela jedan drugom ne govore ništa ; oni se samo nadmeću u meni.
Terapeut: Kako je to?
Klijent: Neprijatno, naročito za onaj deo mene koji hoće prostora. Osećam da sam sabijena u
ćošak.
Terapeut: (Stavlja praznu stolicu pred klijentkinju). Kako bi bilo da to kažete tom drugom delu
sebe.
Klijent: Osećam da si me sabila u ćošak – nemam prostora.
Terapeut: Razmenite mesta - vidite šta druga strana ima da kaže.
Klijent: (Seda na drugu stolicu) Samo hoću da budem sigurna da nisi ostavljena sama. Ako
zauzmeš svoj prostor, bićeš ostavljena.
Klijent: (Vraća se na prvu stolicu) Ja ne želim da budem ostavljena, ali treba mi prostora.
Terapeut : Pada li ti na pamet ma kakav kompromis koju bi ove dve strane mogle napraviti i
možeš li ga predstaviti svom momku?

Klijentkinja je smatrala da je ovaj eksperiment bio vrlo koristan – po tome što je brzo shvatila da
joj je ova vrsta ‘sve ili ništa’ dileme u koju se dovela predobro poznata, i bila je u stanju da traži
od svog partnera prostor za sebe a i da kaže da ne želi da se on zbog toga oseti odbačeno.

Faza 3: Finalni kontakt

Klijenti sa bulimijom obično halapljivo progutaju hranu pa vrlo retko, ako ikada, dožive finalni
kontakt ili zadovoljstvo. Ovo se jasno vidi iz podataka zabeleženih u gornjoj tabeli. Umesto
toga, oni iz faze mobilizacije i akcije ‘premoste’ do krivice i egotizma, što onda izaziva
kompenzatorna ponašanja kao što je povraćanje ili uzimanje laksativa. Jedan od ključnih
zadataka za klijente je, prema tome, da budu u stanju da progutaju hranu i prihvate osećanje
prenatrpanosti koje sobom donosi ovaj postupak. Ovo često uključuje redefinisanje osećanja
prenatrpanosti iz stida i nadutosti u ispunjenost i zadovoljenje potreba. Klasična bihejvioristika
literatura preporučuje nešto što se otprilike može opisati kao izlaganje uz prevenciju reakcije, da
bi se klijenti mogli navići na osećanje da imaju hranu u stomaku (Rosen and Leitenberg, 1985).
Zaista može biti neophodno da učimo klijente strategijama relaksacije i da ostanemo s njima
tokom faze integracije, da bi postepeno mogli da nauče da prihvate osećanja punog stomaka.
Citiraću Klarksonovu (Clarkson, 1989, p. 1 13):

Impasi između potreba organizma i njihovog zadovoljavanja su sada postali figura, jer su
blokade svesnosti, mobilizacije i akcije razjašnjene. Ovo je suština terapijskog rada.

U mom iskustvu, ovo je zaista najintenzivnija faza terapije u kojoj se klijenti suočavaju sa svojim
najdubljim strahovima da će zadovoljavanje njihovih potreba dovesti do napuštanja ili uništenja.
Utvrdila sam da terapijski rad u ovoj fazi zahteva da se klijentima dopusti da izraze sebe
najpotpunije što mogu. Ovo ne samo da zahteva podršku terapeuta, nego često i ‘obučavanje’
klijenta u specifičnim veštinama ponašanja. Otkrila sam da sticanje veština asertivnosti (v. npr.
Smith, 1975) pomaže ženama da počnu da praktikuju izražavanje potreba i ozlojeđenosti. Izgleda
da posedovanje ovih veština dozvoljava klijentima da povećaju samopodršku do tačke kad mogu
početi da razgrađuju retroflektovane misli, osećanja i obrasce ponašanja.

Faza 4: Povlačenje

Tipičan obrazac uzimanja hrane kod bulimije je takav da klijenti ne jedu skoro ništa u jutarnjim i
popodnevnim časovima, ali kad jednom počnu da jedu ne mogu da se zaustave. Jedna od
prihvaćenih strategija modifikacije ovog obrasca je tražti od klijenata da jedu malo i često,
umesto da provode vreme kolebajući se između prejedanja i gladovanja (Fairburn, 1985). Na
ovom mestu se može napraviti jedna korisna analogija između klijentovog ponašanja u vezi sa
ishranom i njegovog obrasca socijalnih kontakata koji se takođe karakteriše izolacijom koja se
smenjuje sa ‘halapljivošću’ u socijalnim kontaktima, a onda često ponovo izolacijom. U mom
iskustvu se pokazalo kao veoma korisno da klijentima ukažem na sličnost između njihovog
ponašanja u vezi sa ishranom i socijalnog ponašanja i da im, nadam se, pomognem da osveste da
postoji prostor između polarnosti prejedanja i gladovanja i da nijedan od ova dva ekstrema ne
mora da zauzima najveći deo njihovog vremena. Praktični savet u vezi sa ishranom može se
usredsrediti na potrebu da se uzima tri obroka dnevno i da se možda između toga uzme mala
užina, da bi se time izbegao pad šećera u krvi koji izgleda podstiče prejedanje.

Utvrdila sam da, sa napredovanjem terapije, klijenti počinju da tragaju za društvenom podrškom
i grade mreže prijatelja koje redovno viđaju, umesto da se brzo pomeraju između izolacije i
konfluencije. U ovoj fazi, ja često ohrabrujem klijente da obrate pažnju na to da će se terapija
završiti – i da im to takođe daje priliku da pogledaju u ono što su dobili. Ja često s klijentima
rekapituliram ključne faze terapije i ohabrujem ih da tragaju za paralelnim promenama u svom
ponašanju u vezi sa jelom. U mom iskustvu se retko događa da obrazac prejedanja i gladovanja
potpuno nestane. Ovaj stil ishrane izgleda da deluje kao ‘uteha’ u trenucima stresa, i oni
oklevaju da potpuno odustanu od njega. Jedna od mojih klijentkinja je, u pismu pred kraj
terapije, napisala sledeće:

Znam da nisam ‘izlečena’, ali sam se promenila. Osećam da razumem značenje onoga
što radim i da imam mnogo više izbora i kotrole nad tim. Ne povraćam više, ali ponekad,
ako sam imala lošu nedelju, utešim se tako što se prejedem petkom uveče. To mi se sviđa
i radujem se tome. Osećam da mi je hrana kao vrlo lični i pouzdani prijatelj koga mogu
pozvati da me uteši. Možda to nije izlečenje, ali sam zadovoljna.

Kad sam kasnije razgovarala s tom klijentkinjom o ovom pismu, bila sam impresionirana
stepenom samoprihvatanja do koga je došla, i zadovoljstvom koje je osećala u vezi sa svojim
postignućem. To je samo po sebi bio veliki proboj, jer je ona pre toga bila osoba s jakim
narcističkim tendencijama, koja se kretala između nastojanja da dostigne savršenstvo i osećanja
neuspeha i očajanja. Kako se terapija polako bližila kraju a naši kontakti postepeno smanjivali
učestalost i intenzitet, imala sam osećanje da se ona polako povlači od mene a da pritom ipak
uvažava ono što smo uradile. Na mene je posebno jak utisak ostavila promena u njenom nivou
energije i telesnim pokretima – sada mnogo ritmičnijim, elegantnijim i smirenijim – umesto
nervoznim, uznemirenim i uzvrpoljenim.

Zaključak
U ovom radu verovatno nije moglo da se učini više od toga da se čitaocu omogući da ‘okusi’
kako izgleda korišćenje Geštalt terapije sa bulimičnim klijentima. Nadam se da sam uspela da
demonstriram kako svaka faza ciklusa iskustva sadrži neke suštinske istine i svesnost, koji se
mogu povezati sa odnosom te bulimične osobe prema hrani. Iz tih veza proizilazi potencijal za
čitav niz kreativnih ekspermenata, specifičnih za svaku pojedinu dijadu terapeut – klijent, u kojoj
leži suština Geštalt terapije. Nije mi bilo moguće da ih propišem kao pravila, niti čak i da ih
opišem onako potpuno kako sam ih doživela. Međutim, nadam se da mi je uspelo da dočaram
isceljujući potencijal koji je postojao u tom radu. Da bih zadovoljila svoje nadređene, a i neke
svoje lične aspekte, ja nastavljam da istražujem efikasnost ovog rada koristeći Inventar
poremećaja ishrane (Eating Disorder Inventory, Garner et al., 1983), i nadam se da ću u bliskoj
budućnosti imati neke podatke za objavljivanje. Verujem da je ovo značajno ako hoćemo da
podržimo korišćenje ovog često dugotrajnog rada u kontekstu nacionalnog zdravstvenog sistema
(N.H.S.)

Literatura
Clarkson, P. (1989). Gestalt Counselling in Action. Sage Publications, London.
Cooper, P.J., Charnock, D.J. and Taylor, M.J. (1987) The Prevalence of Bulimia Nervosa, - A
Replication Study. British Journal of Psychiatry. 151, pp 681 - 686
Delisle, G. (1 99 1). A Gestalt Perspective ofPersonality Disorders. British Gestalt Journal, 1, pp
42 - 50.
D. S.M. (IIIR).(1987) Diagnostic and Statistical Manual of Mental Disorders. (Third edition -
revised). AmericanPsychiatric Association.
Fairburn, C.G. (1985). The management of Bulimia. Journal ofPsychiatric Research, 19, p 465.
Fairburn. C.G. and Cooper. P.J. (1982). Self-Induced Vomitingand Bulimia Nervosa: An
Undetected Problen. British Medical Journal, 283. p 1153.
Garner, M and Garfinkel, P.E., (1985). (Eds). Handbook of Psychotherapy for Anrexia Nervosa
and Bulimia. Guildford Press, New York, London.
Garner, D.M, Olmsted, M.A. and Polivy , J. (1983). Development and Validation of a
Multidimensional Eating Disorder Inventory for Anorexia Nervosa and Bulitmia
Nervosa .Internaltional Journal of Eating Disorders, 2, pp IS - 34.
Gendlin, E.T. (1981). Focusing. Bantam Boks New York
Goodsit, A (1985). Self Psychologv and the Treatment of Anorexia Nervosa. In Garner and
Garfrnikel (1985).
Griffin,S. (1985). Eating Issues and Fat Issues. Transactional Analysis Journal, 15,l,pp 30 - 36.
Kohut, H. (1971). The Analysis of the Self. International Universities Press, New York
Merian, S.D. (1984). Time Limited, Ouipatient Group Treatment Progammes fo r Women
Presenting with Bulimia. M.Sc. Thesis, University of Birmingham
Oaklander. V. (1982). The Relatondip of Geslalt Therapy to Children. The Gestalt Journal. 5,
pp 64 - 74.
Perls, F.S. (1969). Ego, Hunger and Aggression. Vintage Books, New Yok (First published
1947)
Rosen, J.C. and Leitenberg ( 1985). Exposure plus Response Prevention Treamtent of Bulimia.
In Garner and Garfinkel (1985), p 363.
Russell, G.F.M. (1979). Bulimia Nervosa: An aminous variant of Anorexia Nervosa .
Psychological Medicine. 9,429.
Smith, M. (1975). When I say No I feel Guilty. Dial Press, New York
Yontef, G. M. (1987). Gestalt therapy 1986: A Polemic. The Gestalt Journal, 10, 1, pp 41 - 68.
Yontef, G .M (1991). Recent Trends in Gestalt Therapy in the United States and What we need
to learn from them. British Gestalt Journal, 1, pp 5 - 20.