Дума
Дума службено Државна Дума (руски: Госуда́рственная ду́ма, од руског: думать = мислити, расправљати[1] ), изабрано законодавно тијело, које је заједно са Државним савјетом, представљало врховног законодавца Руског Царства од 1906. до његовог распада у марту 1917. и Руска револуција.[1]
| Дума ду́ма | |
|---|---|
 | |
| држава | Руско Царство |
Дума је била Доњи дом руског парламента, а Државни савјет - Горњи дом.[1]
Хисторија
уредиДуме су дио руске традиције, оне вуку коријен из Бојарских дума, које су постојале од 10.. - 17. вијека и Градских дума које су егзистирале од 1785. - 1917. Ипак тек је Државна дума био је први прави покушај конституирања парламентарне власти у Царској Русији.[1]
Дума је настала као резултат Руске револуције - 1905., основао ју је цар Никола II, који је у свом Октобарском манифесту (30. октобар 1905.), обећао да ће то бити парламент са изабраним заступницима и да ће за све законе бити потребно његово одобрење. Али и прије него што су се заступници прве Думе састали у мају 1906., он је промјенио мишљење, на основу Темељних закона које је објавио у априлу 1906., он је Думи одузео право да контролира рад државних министарства, али и да одлучују о дијеловима државног буџета, па јој је тако већ на почетку ограничио способност за покретање ефикасног законодавства.[1]
Дума је успјела засједати четири пута (10. мај - 21. јул 1906, 5. март - 16. јун 1907., 14. новембар 1907. - 22. јун 1912. и 28. новембар 1912. - 11. март 1917.). Али она није уживала повјерење, а није било ни сурадње с министрима или са царем, па је он себи задржао право да влада помоћу декрета, у периодима кад Дума није засједала.
Заступници у прве двије Думе бирани су посредно (осим у пет великих градова) системом који дао претјерану заступљеност сељаштва, јер се царска влада надала да ће на тај начин Дума бити конзервативна. Думом су ипак доминирали опозициони заступници либералних и социјалистичких партија који су захтијевали радикалне реформе, тако да је оба дома Думе цар врло брзо распустио.[1]
Након прикривеног државног удара који је 1907. извео премијер Пјотр Аркадјевич Стољпин, ограничено је изборно право како би се смањила заступљеност радикала и националних мањина, па је трећа Дума, изабрана на бази тих промјена, била пуно конзервативнија. Она је генерално подржавала владину аграрну реформу и реорганизацију војске, па је унаточ томе што је критизирала бирократска злоставља и владине савјетнике, ипак упјела преживјети свој пуни петогодишњи мандат.[1]
I четврта Дума је такођер била конзервативна, али како је Први свјетски рат напредовао, расло је и незадовољство против владине неспособности и немара, нарочито што се тиче снабдјевања армије. До прољећа 1915. Дума је постала жариште противљења царском режиму. На самом почетку Мартовске револуције 1917. Дума је основала Привремени комитет, тијело које је основало прву Привремену владу, која је прихватила абдикацију цара Николе II.[1]
Након распада Совјетског Савеза 1991. - Руска Федерација је 1993. промјенила стари устав из времена Совјетског Савеза - новим, у ком је обновљена - Државна Дума као доњи дом новонастале Федералне скупштине, или Руског парламента. (Савјет Федерације представља горњи дом.) Обновљена Дума има 450 заступника који се изабиру на темељу опћег права гласа на мандат од четири године.
Половица чланова Дума се бира на основу пропорционалне заступљености, а другу половицу делегирају скупштине руских федералних јединица. Обновљена Дума је главно законодавно тијело које доноси законе на основу већине гласова. Савезна скупштина може надјачати предсједнички вето на одобрење закона - ако за то гласа више од двије трећине заступника. Дума такођер има право да одобри премијера и друге високе државне функционере које предлаже предсједник.[1]
