Харпија
Харпије (грч. Ἅρπυιαι, Харпуиаи) птице су с лицима жена; божице олује. Најчешће су приказиване као отимачице и пљачкашице.
Карактеристике
уредиХарпије нису увијек биле зле. Једна је Харпија са Зефиром, западним вјетром, била мајка Ахилејевих коња, како тврди Хомер у својој Илијади. Испрва су биле божице оштрог вјетра, а односиле су душе мртвих у Хад те су се врло ријетко уплетале у живот богова и људи.
Харпије:
- Ела ("окретна попут олује", "горопадна")
- Келена ("тамна"), знана и као Подагра ("брзонога")
- Окипета ("брзолета")
Хомер их спомиње неколико, али поименце само Подагру. Хезиод спомиње Елу и Окипету. Вергилије спомиње Окипету.
Хезиод их је у својој Теогонији назвао створењима с лијепом косом. Харпије су испрва биле приказиване као не баш лијепа створења, а касније их се почело приказивати прекраснима, успоредно са сиренама. У средњем вијеку звали су их дјевице-орлови.
Митологија
уреди
Харпије су биле Иридине сестре, Тифонове и Ехиднине кћери. Према другоме извору, отац им је био Таумант, а мајка Океаниде Електра. Финех, краљ Тракије имао је дар пророштва. Према једном извору, кажњен је јер је пророчанствима превише откривао, а према другоме јер је починио злочин над синовима из првога брака. Зеус је био љут на њ те га је казнио оставивши га на отоку с храном коју никад није могао јести. Наиме, Харпије би увијек дошле и украле храну из његових руку прије него што би је успио појести, а оно што нису биле појеле, загадиле би изметом. Ово се настављало све док није стигао Јазон с Аргонаутима.
Бореади, Калаис и Зет, крилати синови Бореја, сјеверног вјетра, успјели су отјерати Харпије, али их нису убили. Наиме, Ирида је обећала да Харпије више неће узнемиравати никога те су се оне вратиле у своју пећину на Крети. Захвалан за њихову помоћ, Финеј је Аргонатима помогао рекавши им како да прођу Симплегаде, зачаране стијене.
Енеја је такођер сусрео Харпије на њихову боравишту у Строфадима гдје су Тројанцима крале храну. Целаени их је проклела рекавши да ће бити толико гладни да ће јести столове прије него што стигну на крај путовања, а Тројанци побјегоше у страху.
