Wikipedija

Apolonije Rođanin

starogrčki pjesnik, autor Argonautike
Za ostala značenja, vidi Apolonije.

Apolonije Rođanin (starogrčki: Ἀπολλώνιος Ῥόδιος [Apollṓnios Rhódios]; latinski: Apollonius Rhodius; oko 295–215. pne.,[1] odnosno oko 300–230. pne.)[2] bio je grčki helenistički pesnik, koji je najpoznatiji kao autor epa u četiri knjige pod naslovom Argonautica (sh. Pesma o Argonautima[3] ili Zgode Argonauta[2]), koji je opevala doživljaje Jasona i njegovih Argonauta tokom potrage za zlatnim runom. Ta je pesma uvela nove obrasce u grčku književnost i izvršila snažan uticaj na kasnije pesnike, pri čemu je Ptolemejskom Egiptu obezbedila "kulturnu mnemoniku", odnosno nacionalnu "arhivu slika",[4] a rimskim pesnicima, kao što su Vergilije i Valerije Flak, poslužila je kao uzor za sastavljanje vlastitih dela.

Apolonije Rođanin
Rođenjepočetak 3. vijeka pne.
Aleksandrija ili Naukratis
Smrtkraj 3. vijeka pne.
Rodos (ili Aleksandrija?)
Zanimanjeepski pjesnik, bibliotekar, učenjak

Njegove druge pesme, od kojih su sačuvani samo kratki fragmenti, opisivale su početke ili osnutke gradova, na primer Aleksandrije i Knida, koji su bili naročito zanimljivi Ptolemeidima, u čijoj se službi Apolonije nalazio kao gramatičar i upravnik Aleksandrijske biblioteke.

Moderni su filolozi mnogo raspravljali o sporu oko književnoteorijskih gledišta Apolonija i Kalimaha, koji je takođe bio aleksandrijski pesnik i radio u Biblioteci, budući da se smatra kako taj spor omogućuje određeni uvid u njihovo pesništvo, premda u primarnim izvorima postoji vrlo malo dokaza za to da je takav spor između njih dvojice ikada uopšte postojao. U stvari, o Apoloniju se ne zna gotovo ništa, a čak je i njegova veza s ostrvom Rodosom predmet rasprave.[5] Apolonije se ranije smatrao pukim imitatorom Homera i time neuspešnim pesnikom, ali je njegova reputacija popravljena novijim istraživanjima, koja su se usredsredila na posebna obeležja helenističkih pesnika kao učenih izdanaka jedne dugotrajne književne tradicije koji su delovali u okviru jednog posebnog historijskog razdoblja.[6]

Život

uredi

Izvori

uredi

U svojim delima Apolonije Rođanin ne daje nikakve informacije o sebi.[7] Podaci o njegovom životu većinom potiču iz četiri izvora: dva su životopisi pod naslovom Apolonijev život, pronađeni na sholijama uz njegova dela (obeležavaju se kao Vita A i B); treći je odrednica u Sudi, vizantijskoj enciklopediji iz 10. veka; četvrti je izvor jedan papirus iz 2. veka pne., P.Oxy. 1241, na kome su zabeležena imena nekoliko upravnika Aleksandrijske biblioteke. Neki detalji o Apolonijevom životu nalaze se i u raznim drugim tekstovima. No, informacije koje donose svi ovi izvori uglavnom su oskudne i neretko međusobno protivrečne.

Osnovni podaci

uredi

Oba životopisa i Suda navode da se Apolonijev otac zvao Silej ili Ilej, no oba su imena vrlo retka (tj. predstavljaju hapax legomenon) i možda potiču od reči σίλλος (= "satira"), što bi ukazivalo na to da je navodno ime Apolonijevog oca preuzeto od nekog komediografa (antički pisci biografija često su nekritički prihvatali informacije iz komediografskih dela ili su ih pogrešno shvatali).[8] U drugom životopisu piše se da mu se majka zvala Roda, no to je malo verovatno; reč Rhodē znači "Rođanka" i gotovo je sigurno uvedena kao pokušaj da se objasni Apolonijev epitet "Rođanski". Dva životopisa, Suda i geograf Strabon kažu da se Apolonije rodio u Aleksabdriji;[9] Atenej i Elijan navode da je možda poticao iz Naukratije, grada koji ležao na reci Nilu nekih 70 km južno od Aleksandrije, tj. obojica ga nazivaju "Rođaninom ili Naukraćaninom" (Ἀπολλώνιος ὁ Ῥόδιος ἢ Ναυκρατίτης).[10][11] Ni u jednom postojećem izvoru ne navodi se godina njegovog rođenja.

I životopisi i Suda slažu se u tome da je Apolonije bio učenik pesnika i filologa Kalimaha. Vita A navodi da je Kalimah bio njegov učitelj retorike (γραμματικός), no ta je terminologija anahrona. Štaviše, u antičkim se biografijama izrazi "učenik" i "učitelj" upotrebljavaju metaforički i označavaju da je jedan pesnik svojim delom uticao na drugog pesnika.[12] U stvari, njihovo pesništvo ukazuje na neki bliski odnos između njih dvojice, makar samo kao dva pesnika, budući da se zapažaju sličnosti u tematici i kompozicionoj tehnici, stilu i izražajnim sredstvima, ali nije lako doći do zaključka o tome ko je uticao na koga i ko je na koga reagovao, naročito zato što je "objavljivanje" knjiga u to doba bio dugotrajan i postepen proces, u koji je spadala distribucija svojih nacrta i čitanje tuđih: "U tim okolnostima međusobni odnos pisaca koji se često pozivaju ili aludiraju jedan na drugog svakako je morao biti složen".[13]

 
Novčić s likom Ptolemeja III Euergeta, koji je možda bio Apolonijev učenik

Vita B, Suda i P.Oxy. 1241 kažu da je Apolonije bio upravnik Aleksandrijske biblioteke. Štaviše, P.Oxy. 1241 navodi da je Apolonija na toj dužnosti nasledio Eratosten; to je moralo biti nakon 247/246. pne., kad je na presto stupio Ptolemej III Euerget, koji je verovatno bio Apolonijev učenik[14] i koji je Eratostena postavio za upravnika Biblioteke. Nažalost, izgleda da je hronologija koja je zabeležena u P.Oxy. 1241 pomalo zbrkana, budući da Apolonija navodi pod Ptolemejem I Soterom (koji je umro 283. pne.) ili Ptolemejem V Epifanom (koji se rodio 210. pne.). Suda kaže da je Apolonije nasledio Eratostena, ali ni to se ne slaže s raspoloživim podacima.[8] Postojao je i jedan drugi Apolonije, s nadimkom "Idograf", koji je takođe bio upravnik Aleksandrijske biblioteke i na tom je položaju nasledio Aristofana Bizantinca, što je mogao biti jedan od uzroka ove zabune.[14]

Nadimak "Rođanin" ukazuje na neku Apolonijevu povezanost s ostrvom Rodosom. Dva životopisa i Suda kažu da se on tamo preselio iz Aleksandrijue no podaci se u tim izvorima razlikuju oko toga da li je on umro na Rodosu ili se vratio u Aleksandriju da bi preuzeo dužnost upravnika Biblioteke. Prema prvom životopisu (A), Apolonije je na Rodosu bio znameniti učitelj, no i tu je možda on pobrkan s jednim drugim Apolonijem (Apolonijem Malakom), koji je predavao retoriku na Rodosu. Zapravo, epitet "Rođanin" ne mora označavati nikakvu fizičku povezanost s tim ostrvom, već može jdnostavno ukazivati na to da je Apolonije jednom prilikom napisao neku pesmu o Rodosu.[15] Atenej ga naziva "Rođaninom ili Naukraćaninom",[10] no neki moderni filolozi sumnjaju u to da je Apolonije ikada imao takav nadimak, a ako i jeste, da je to zato što je sastavio neku pesmu o osnutku Naukratije.[16]

Informacije o Apolonijevoj smrti navode se jedino u dva životopisa i međusobno se razlikuju. U prvom se navodi da je unro na Rodosu, a drugi kaže da je umro nakon što se vratio u Aleksandriju i dodaje da "neki kažu" da je pokopan s Kalimahom.

Sukob s Kalimahom

uredi

Antički životopisi često pišu kako su znameniti pesnici morali napustiti domovinu da bi pobegli od svojih nezahvalnih sugrađana. Tako je, na primer, Homer morao otići iz Kume jer ga tamošnja vlada nije htela izdržavati na javni trošak (Herodotov životopis, 13‒14), Eshil je iz Atinu otišao na Siciliju jer su ga Atinjani cenili manje nego neke druge pesnike (Eshilov životopis), a Euripid je od napada atinskih komičkih pesnika pobegao u Makedoniju (Euripidov životopis). Slično tome, Apolonijevi životopisi A i B navode da se Apolonije preselio na Rodos jer njegovo delo nije naišlo na dobar prijem u Aleksandriji. Prema drugom životopisu, na Rodosu je Povest o Argonautima preradio u tako dobrom stilu da se potom mogao trijumfalno vratiti u Aleksandriju, gde je nagrađen položajem upravnika Biblioteke, a nakon smrti i bio pokopan uz Kalimaha. Te su priče verovatno izmišljene da bi se objasnilo postojanje jednog ranijeg izdanja Pesme o Argonautima, na koje ukazuju dvojaka čitanja u starim rukopisima;[17] sholije uz šest mesta u prvom pevanju spominju "starije izdanje" Pesme u kojem se tekst na tim mestima neznatno razlikovao od teksta koji danas postoji.[13]

Sve do nedavno filolozi su dosta ozbiljno gledali na sukob o književnoteorijskim pitanjima između Kalimaha i Apolonija. Teza o postojanju tog sukoba zasniva se delimično na jednom elegijskom epigramu u Palatinskoj antologiji, koji je tu pripisan "gramatičaru Apoloniju" i u kome se Kalimahu prebacuje neka uvreda, koja nije specificirana, i potom se ismevaju i on i njegova najpoznatija pesma, Uzroci:

Καλλίμαχος, τὸ κάθαρμα, τὸ παίγνιον, ὁ ξυλινὸς νοῦς,

αἴτιος, ὁ γράψας Αἴτια Καλλίμαχος.

Kalimah, smeće ono, ugursuz s mozgom od drva,

Kriv je Kalimah taj, Uzrokâ autor baš sam.[18]

Prema antičkim izvorima, Kalimahova pesma Ibis, koja nije sačuvana, bila je polemičkog karaktera, a neki su izvori kao njenu glavnu metu označili upravo Apolonija.[19] Ova kazivanja daju sliku jednog senzacionalnog književnog sukoba između dvojice pesnika, koji je u skladu s onim što se zna o Kalimahovoj sklonosti ka učenim polemikama,[20] a može čak i objasniti Apolonijev odlazak na Rodos. Tako je nastala "romantična vizija naučnog rata u kojem je pobedonosni Kalimah naposletku oterao Apolonija iz Aleksandrije".[21] Međutim, u oba Apolonijeva životopisa naglašava se prijateljstvo između dvojice pesnika, a u drugom se životopisu čak navodi da su bili zajedno pokopani; štaviše, zna se da je Kalimahova pesma Ibis namerno napisana teško razumljivim stilom i neki moderni filolozi smatraju da nikada nije postojala namera da se njena meta identifikuje.[22] O ovom sporu još uvek nema saglasnosti među ispitivačima, ali većina danas veruje da je taj spor, ako je i postojao, silno uveličan i da su mu neopravdano date senzacionalističke crte.[23]

Dela

uredi

Proučavanje Homera

uredi

Apolonije je bio jedan od najznačajnijih aleksandrijskih filologa koji su se bavili proučavanje homerskih pesama. U tom je razdoblju napisao prvi filološki spis o Homeru, u kojem je kritikovao izdanja Ilijade i Odiseje koje je objavio Zenodot, njegov prethodnik na položaju glavnog knjižničara Aleksandrijske biblioteke. Čini se da je Pesmu o Argonautima bar jednim delom napisao i kao svojevrsno eksperimentalno sredstvo za saopštavanje rezultata vlastitih istraživanja o Homerovoj poeziji. Ta je pesma čak nazvana i "nekom vrstom pesničkog rečnika Homera", bez ikakvog umanjivanja njene vlastite pesničke vrednosti.[24] Apoloniju se pripisuju i prozni spisi o Arhilohu i Hesiodovoj poeziji.[25] Smatra se i jednim od najznačanijih autora tog doba na polju geografije, premda je toj temi pristupio na drugačiji način nego Eratosten, njegov naslednik u Biblioteci i radikalni kritičar Homerove geografije. To je bilo doba kad je akumulacija naučnog znanja omogućila napredak u geografskim istraživanjima, kao što se vidi po delatnosti Timostena, vojnog zapovednika u službi Ptolemeida, koji je istovremeno bio i vrlo plodan pisac. Apolonijeva je namera bila integrisati nova znanja o fizičkom svetu s mitološkom geografskom predajom, pa je, u tom smislu, njegova Pesma o Argonautima predstavljala didaktični geografski ep, opet bez umanjivanja njenih vrednosti kao pesničkog dela.[26]

Pesništvo

uredi

Pesma o Argonautima

uredi
Glavni članak: Argonautica

Glavno je Apolonijevo delo Pesma o Argonautima (Ἀργοναυτικά), ep u četiri pevanja, pisan u daktilskim heksametrima i u celini sačuvan. U njemu se opeva odlazak grčkih junaka preko Propontide i Crnog mora u Kolhidu po zlatno runo na lađi Argi, po kojoj su ti junaci i nazvani Argonautima (1. i. 2. pevanje), ljubav Jasona i Medeje te dobijanje zlatnog runa uz Medejinu pomoć (3. knjiga) i, naposletku, povratak Argonautâ u Jolk (u Tesaliji preko Dunava, Pada, Rone, Jadrana, Sredozemlja i severne Afrike.[27] Prva dva pevanja međusobno su tesno povezana kad opisuju lađu, genealogiju junaka i sam put u Kolhidu; tu se priča kako su se Argonauti iskrcali na ostrvu Lemnu, gde su žene nedavno pobile sve muškarce i gde Hipsipila, kći Toantova, postaje Jasonova ljubavnica, zatim se pripoveda o Lernejskoj Hidri, Harpijama, Simplegadima itd., pri čemu se sve to prikazuje dosta opsežno, tako da, na primer, povest o Lemnjankama zauzima dve trećine drugog pevanja. U 3. pevanju opisuje se kako je Jason osvojio Medeju i pridobio njenu pomoć za izvršenje teškog zadatka, pri čemu se vešto slika Medejina unutrašnja borba i tako prvi put u epsko pesništvo unose iskrena i snažna osećanja i ljubavna strast. Četvrto je pevanje najduže i opeva Jasonov povratak u Jolk.[3]

 
Mapa pokazuje rutu kojim je plovila lađa Argo. "Tritonovo jezero", od koga su Argonauti krenuli iz Libije, možda treba smestiti nešto istočnije, kod Kirebe.

U prvom pevanju Jason, sin Esona, kralja Jolka, dobija gotovo nemogući zadatak, da ode iza granica poznatog sveta, u čudesnu Kolhidu, i odande donese skupoceno zlatno runo. S pedeset plemenitih junaka Jason putuje Egejskim morem do Bosfora, pri čemu se na putu zadrži na Lemnu kod kraljice Hipsipile i njenih Lemnjanki, koje su nedavno pobile sve muškarce na ostrvu, a potom posećuje Kizik i bori se s tamošnjim divovima, da bi naposletku stigao do Mizije, gde mladog Hilu ugrabi jedna nimfa, pa Herakle tu odustaje od daljeg učešća u pohodu i ostaje tu da očajnički traži svog štićenika. Na početku drugog pevanja Argonauti se još uvek nalaze na Bosforu, gde ih napadne okrutni kralj Amik, ali ga Polideuk pobedi u borbi šaketanjem; zatim Argonauti posećuju proroka Fineja, koga spase od strašnih Harpije, pa im on zauzvrat naširoko predskazuje događaje koji im predstoje u nastavku pohoda. Uz Ateninu pomoć Argo uspešno prolazi kroz Simplegade ("sudarajuće stene") na ulazu u Crno more i ond plovi duž severne obale Male Azije do Kolhide, prolazeći usput kraj Marijandinaca, Amazonki i Aresovog ostrva, gde se Argonauti susretnu sa sinovima Friksa, koji je nekada i doneo zlatno runo u Kolhidu. U trećem pevanju Afrodita, na Atenin i Herin nagovor, udesi da se Medeja, kći kolhidskog kralja Ejeta, zaljubi u Jasona, a njena ljubav postaje od presudne važnosti u trenutku kad kralj ne samo odbije Argonautima dati zaltno runo, nego im još zada i naizgled nemogući zadatak da ukrote bronzane bikove koji bljuju vatru i poraze ratnike rođene od zemlje te čak stane smerati na potpuno uništenje Argonauta. Kao prorčica, Medeja ima moć učiniti Jasona nepobedivim i tako mu pomoći u izvršenju zadatka; iako isprva razdirana osećajem strasti prema Jasonu, s jedne strane, i kćerinske odanosti prema ocu, s druge, Medeja naposletku podlegne i Jason, nakon što joj je obećao čak i brak, dobije od nje magičnu mast pomoću koje uspe savladati bikove i ubiti bezbrojne ratnike koji su iznikli iz zmajevih zubâ koje, kao deo svog zadatka, mora posejati. U četvrtoj knjizi Medeja se pridružuje Argonautima i vodi ih u šumu gde se čuva zlatno runo, pri čemu zmaja-čuvara savlada pomoću magije; Argonauti potom beže od Kolhiđana koji ih gone, ploveći Dunavom do Jadranskog mora, gde Jason i Medeja namame u zasedu njenog brata Apsirta, vođu Kolhiđana koji ih slede, te ga ubiju kako bi demoralisali njegove borce; na putu kući sretnu Kirku, koja ih očisti od greha zbog prolivene krvi, a potom prolaze raznim oblastima koje se spominju u Odiseji, preko zemlje Feačana, gde se Jason i Medeja pod prisilom venčaju, zatim preko Libije, čudnovate zemlje maglovitih plićaka, gde Argonauti izgubljeni lutaju i kopnom nose svoju lađu do Tritonovog jezera (Tritonide) i naposletku, preko Krita, gde ubiju bronzanog diva Tala, te preko Anafe, gde im se ukaže Apolon, stižu do Egine i odatle konačno kući, u Tesaliju.[28]

Priča o pohodu Jasona i Argonauta u potrazi za zlatnim runom vrlo je drevna i u nekom je obliku bila poznata još Homeru:[3]

οἴη δὴ κείνη γε παρέπλω ποντοπόρος νηῦς,
Ἀργὼ πᾶσι μέλουσα, παρ᾽ Αἰήταο πλέουσα.
καὶ νύ κε τὴν ἔνθ᾽ ὦκα βάλεν μεγάλας ποτὶ πέτρας,
ἀλλ᾽ Ἥρη παρέπεμψεν, ἐπεὶ φίλος ἦεν Ἰήσων.

Samo je otuda izišla moreplovka lađa,
svima poznata Argo, od Ejeta ploveći natrag;
i nju bi valovi bili o velike tresnuli stene,
ali je pratiše Hera, jer Jason joj bejaše mio.[29]

 
Boginja Atena pomaže u gradnji lađe Arge, rimska ploča od terakote, 1. vek nove ere.

Prvo celovito delo koje se o pohodu Argonauta spominje u antici navodno je u 6. veku pne. sastavio Epimenid Krićanin, što znači da pripada istom razdoblju kao i Naupaktija, pesma nepoznatog autora koja je u obliku kataloga heroina velikim delom obrađivala istu tematiku kao i Apolonijeva Pesma o Argonautima i koja je ovome pesniku često služila kao polazna tačka. Nekoliko drugih drevnih pesnika takođe je pisalo o Argonautima, kako u stihu tako i u prozi, a u 6. i 5. veku pne. tu su tematiku obrađivali mnogi autori, između ostalih i Herodor iz Herakleje, Ferekid sa Sirosa i Simonid s Keja, kao i tragički pesnici. Stoga je Apolonije prilikom pisanja svoje Pesme o Argonautima morao biti svestan toga da je njegova publika već dobro upoznata s tom pričom.[30]

Kao svoj glavni uzor Apolonije je nesumnjivo koristio Homera.[3] I metar i jezik pesme pripadaju homerskoj tradiciji, značajnu ulogu u radnji imaju bogovi, naročito Atena, Hera, Afrodita i donekle Apolon, na dikciju, frazeologiju i rečnik Ilijade i Odiseje aludira se gotovo u svakom stihu, a ima i celih scena koje su oblikovane na temelju homerskih pesma.[31] Ipak, Pesma o Argonautima razlikuje se u nekim aspektima od tradicionalne homerske epike. Ona je kraća od Homerovih epova i sastoji se od četiri pevanja te ukupno 5.835 stihova,[2] dok Ilijada, na primer, obuhvata više od 16.000 stihova. Na Apolonija je ovde možda uticala Kalimahova sklonost ka kratkim formama ili, pak, Aristotelov zahtev da se stvaraju "sastavi kraći nego što su bili stari epovi" i da "njihova dužina bude jednaka dužini tragedija koje su određene za jedno prikazivanje".[32] U Pesmi o Argonautima Apolonije je sjedinio homersko nasleđe i helenističku učenost, a uneo je i istančano psihološko profilisanje likova, u čemu najviše i leži draž 3. pevanja.[27] Zanimanje za čudne i bizarne detalje daleko nadmašuje zanimanje za književnu simboliku, pa pesma na momente nalikuje nekom "priručniku savremene paradoksografije (čudesnih i neobičnih prizora)", kao što je, na primer, opis Kirkine doline, kroz koju Jason prolazi na putu ka Kolhidi i u kojoj s drveća vise tela mrtaca uvijena u volovsku kožu.[31]

Apolonijeva se pesma od tradicionalne epike razlikuje i po tome što je njen glavni junak, Jason, predstavljen u manje herojskom i više ljudskom svetlu, kao i po mnogobrojnim ekskursima koji opisuju lokalne običaje i etiološke legende i uopšte se bavi raznovrsnim sporednim temama koje su bile zanimljive helenističkim pesnicima. Apolonije ponekad bira manje šokantne varijante nekih mitova, pa tako, na primer, u njegovoj pesmi Medeja tek posmatra Apsirtovo ubistvo, a ne ubija ga sama, kao u drugim verzijama mita. Bogovi su u većem delu epa predstavljeni kao relativno daleka i pasivna bića, u skladu s helenističkom tendencijom da se religija racionalizuje i tumači alegorijski. heteroseksualne ljubavne povesti, kao npr. Jasonove veze s Hipsipilom i Medejom, naglašenije su od homoseksualnih, kakva je, na primer, veza Herakla i Hile, što je takođe bila jedna od tendencija u helenističkoj književnosti. Mnogi kritičari drže povest o Medejinoj i Jasonovoj ljubavi u trećem pevanju za najbolje napisanu i najznačajniju epizodu. Slikanje unutrašnjih osećanja i psiholoških stanja novi su književni postpuci u odnosu na arhajsku epiku,[33] kao ovaj opis buđenja ljubavne strasti u Medeji nakon što ju je Eros, po Afroditinom nalogu, ubo svojom strelom:

 
Jason i Argonauti stižu u Kolhidu, slika Charlesa de La Fossea, oko 1672, Versajski dvorac
 
Medeja, razdirana oprečnim osećanjima, spravlja magične napitke, ulje na platnu Fredericka Sandysa, 1868.
βέλος δ᾽ ἐνεδαίετο κούρῃ

νέρθεν ὑπὸ κραδίῃ, φλογὶ εἴκελον: ἀντία δ᾽ αἰεὶ
βάλλεν ὑπ᾽ Αἰσονίδην ἀμαρύγματα, καί οἱ ἄηντο
στηθέων ἐκ πυκιναὶ καμάτῳ φρένες, οὐδέ τιν᾽ ἄλλην
μνῆστιν ἔχεν, γλυκερῇ δὲ κατείβετο θυμὸν ἀνίῃ.
ὡς δὲ γυνὴ μαλερῷ περὶ κάρφεα χεύατο δαλῷ
χερνῆτις, τῇπερ ταλασήια ἔργα μέμηλεν,
ὥς κεν ὑπωρόφιον νύκτωρ σέλας ἐντύναιτο,
ἄγχι μάλ᾽ ἐγρομένη: τὸ δ᾽ ἀθέσφατον ἐξ ὀλίγοιο
δαλοῦ ἀνεγρόμενον σὺν κάρφεα πάντ᾽ ἀμαθύνει:
τοῖος ὑπὸ κραδίῃ εἰλυμένος αἴθετο λάθρῃ
οὖλος Ἔρως: ἁπαλὰς δὲ μετετρωπᾶτο παρειὰς
ἐς χλόον, ἄλλοτ᾽ ἔρευθος, ἀκηδείῃσι νόοιο.

U devojci plamteše strela,

baš pod srcem kao buktinja: opet i opet
ozareno je gledala Jasona niti je drugu
imala misao, slatka joj bol je tekla dušom.
Kao kad žena na ugarak vreo grančice sipa,
sirota žena što vunu po cele dane prede,
noć još dok je plamen pod krovom da pripremi svojim,
rano kad ustane; a od ugarka malog je čudo
nastalo pravo i grančice sve je satrlo sasvim ―
tako je, oko srca joj vitlajuć, plamtela tiho
razorna ljubav i obraze njene čas je bledim
čas je rumenim činila, odraz mučene duše.[34]

Ocena ove pesme menjala se tokom vremena. Neki antički kritičari smatrali su je osrednjom.[35][36] Struktura Pesme o Argonautima kao celine često je kritikovana, možda ne uvek i opravdano, no mnoge su pojedinačne scene sjajno oblikovane, a o popularnosti ovog epa u razdoblju pozne antike govori i činjenica da je to jedno od samo nekoliko helenističkih pesničkih dela koje je sačuvano u sednjovekovnim rukopisima.[27] Pesma o Argonautima pobudila je velik interes među rimskim pesnicima.[37] Na latinski jezik preveo ju je Publije Terencije Varon Atacinski, jedan od neoteričkih pesnika, a njen je uticaj vidljiv i u 64. pesmi Katula, najvećeg među neotericima; najveći rimski epičar, Vergilije, bio je fasciniran Apolonijem i ova je pesma, uz Homera, izvršila najsnažniji formativni uticaj na stvaranje Eneide, koja, pak, sa svoje strane, zajedno s Pesmom o Argonautima, čini temelj istoimenog epa (Argonautica) Valerija Flaka.[38]

U novije vreme ponovo se razvilo zanimanje za ovu pesmu, koje je na svetlo iznelo i njene kvalitete: redovno se objavljuju brojna književno-filološka istraživanja, uticaj koji je ova pesma izvršila na Vergilija danas se jasno vidi, a svaki pregled historije epskog pesništva neizostavno obraća znatnu pažnju i na Apolonija.[39]

Pesme o osnivanju gradova

uredi

Sačuvani su samo oskudni fragmenti Apolonijevog dela pod naslovom Osnivanja (Κτίσεις, Ktíseis), koje je, kako se čini, opisivalo osnutak raznih gradova, čega se Apolonije dotakao i u Pesmi u Argonautima (npr. osnivanje Kiosa u 1. pevanju[40]). U poslednje se vreme ovih fragmentima posvećuje dosta pažnje te se raspravlja o njihovoj autentičnosti, o tematici i načinu na koji je onda bila obrađena u samim pesmama, o njhovoj geopolitičkom značenju za ptolemejski Egipat te o njihovom odnosu prema Pesmi o Argonautima.[41] U navodima drugih antičkih pisaca spominje se šest pesama o osnivanju gradova.

  • Osnivanje Aleksandrije (Ἀλεξανδρείας κτίσις): sačuvan je samo naslov i jedna zabeleška na margini rukopisa s Nikandrovim delima, u kojoj se ovoj Apolonijevoj pesmi pripusuje tvrdnja da su sva bića koja ujedaju potekla od Gorgonine krvi.
  • Osnivanje Kauna (Καύνου κτίσις): dva komentara uz Partenijeve Ljubavne povesti jedino su svedočanstvo o ovoj pesmi, no čini se da i oni daju protivrečne informacije. Prema jednom komentaru, pesma je obrađivala priču o Lirku, a prema drugom ― priču o Biblidi. To možda znači da je pesma imala labavu, epizodičnu strukturu pesme i da nije imala jedinstveni narativ. Na osnovu toga moglo bi se zaključiti da i druge Apolonijeve pesme o osnivanju gradova imale sličnu kompoziciju.[42] (Jedinstvo radnje jedno je od glavnih pitanja i u Pesmi o Argonautima, koja se ponekad naziva "epizodičnim epom".[43]) Pet heksametarskih stihova pripisanih Apoloniju možda predstavljaju fragment ove pesme, no čini se da nisu povezani s pričama o Lirku i Biblidi, a neki filolozi misle da pripadaju pesmi o osnivanju Knida.
  • Osnivanje Knida (Κνίδης κτίσις): Stefan Bizantinac pod odrednicom Ψυκτήριος ("Hlađenje") piše: "mesto u Trakiji, nazvano po Heraklu, koji se rashladio od znoja kad je bacio Adramila u rvanju, kao što kaže Apolonije u svom Osnivanju Knida.[44] To je sve što se zna o ovoj pesmi, osim ako ovde ne pripada i onih pet heksametarskih stihova, koji opisuju pomorske puteve koji se spominju i u Pesmi u Argonautima.
  • Osnivanje Naukratije (Ναυκράτεως κτίσις): Atenej navodi nešto više od šest heksametarskih stihova (i potom ih komentariše), koji se bave Apolonovom otmicom Okiroje i kažnjavanjem jednog ribara, Pompila, koji ju je pokušao zaštititi i zatim bio pretvoren istoimenu ribu. Prema Atenejevom komentaru, riba pompil (πομπίλος) bila je jedna od omiljenih tema pesnika i gramatičara, uključujući i Kalimaha i Teokrita. Može se pretpostaviti da je Apolonije u ovoj pesmi razvio neku melodramatsku priču na temelju etimologije ("pompil" znači "riba koja prati [brodove]"). Ne zna se kako se ta epizoda mogla uklapati u pesmu koja se bavila osnivanjem Naukratije. Opšte crte priče o osnivanju tog grada možda su dugovale nešto Herodotovom kazivanju.[45]
  • Osnivanje Rodosa (Ῥόδου κτίσις): od ove je pesme ostalo tek nešto više od jednog heksametra kod Stefana Bizantinca, koji taj tekst spominje kao ilustraciju nekog leksikografskog detalja; osim toga, na jednoj sholiji uz Pindara[46] navodi se Apolonije kao izvor mita koji objašnjava rodosku praksu prinošenja žrtve bez vatre ― mrzeli su, naime, boga vatre Hefesta jer je jednom prilikom pokušao silovati Atenu.[47]
  • Osnivanje Lezba (Λέσβου κτίσις): Partenije citira 21 stih iz pesme pod ovim naslovom bez navođenja autorovog imena, ali danas filolozi ove stihove pripisuju Apoloniju, budući da jasno pokazuju blikost s pričom o Jasonu i Medeji. Fragment se bavi lezbljanskom princezom, Pisidikom, koja je izdala svoje roditelje i sugrađane otvorivši gradsku kapiju Ahileju, u koga je bila strasno zaljubljen; no, naposletku nije bila nagređena brakom s njim, čemu se nadala, nego smrću kamenovanjem koje su joj priredili Ahejci. Čini se da pesmom dominira Pisidikina tačka gledišta te da je, kao i u Pesmi o Argonautima, epski materijal korišten nekonvencionalno kao sredstvo za slikanje unutrašnje psihologije jedne žene.[48]

Ostala dela

uredi

Stefan Bizantinac navodi tri holijampska stiha iz pesme pod naslovom Kanop (Κανωπός), a sholija uz Nikandrove Životinjske otrove spominje tu pesmu u raspravi o zmijskim ugrizima. Ne zna se da li je pesma obrađivala mit o Kanopu, kormilaru Menelajevom koji je sahranjen u Egiptu, ili je opisivala osnivanje grada Kanopa nazvanog po njemu. Po upotrebi holijamba ova se pesma razlikuje od pesama o osnivanju gradova, koje su sve pisane daktilskim heksametrima.[49]

Epigram o Kalimahu, koji je naveden u odeljku o Apolonijevom životu, sačuvan je u Palatinskoj antologiji, gde je pripisan "gramatičaru Apoloniju", koga možda i ne treba poistovetiti s Apolonijem Rođaninom.[50]

U izvorima se spominje još nekoliko Apolonijevih dela, koja su sva danas izgubljena. Spis O Arhilohu (Περὶ Ἀρχιλόχου)[51] i Za Zenodota (Πρὸς Ζηνόδοτον)[52] bili su verovatno gramatički traktati, od kojih se ovaj drugi možda doticao Zenodotovih izdanja Homerovih pesama, budući da se sholije uz Homera ponekad pozivaju na Apolonija.[53]

Reference

uredi
  1. ↑ Đurić 1990, str. 670
  2. ↑ 2,0 2,1 2,2 Sironić & Salopek 1977, str. 165
  3. ↑ 3,0 3,1 3,2 3,3 Đurić 1990, str. 671
  4. ↑ Stephens 2011, str. 96‒98
  5. ↑ Race 2008, str. ix-x
  6. ↑ Papanghelis & Rengakos 2011, str. xi-xii
  7. ↑ Lefkowitz 2011, str. 52
  8. ↑ 8,0 8,1 Lefkowitz 2011, str. 57
  9. ↑ Strabon, Geografija, XIV, 2, 13.
  10. ↑ 10,0 10,1 Atenej, Gozba sofista, VII, 19.
  11. ↑ Klaudije Elijan, O prirodi životinja, XV, 23.
  12. ↑ Lefkowitz 2011, str. 56‒57
  13. ↑ 13,0 13,1 Bulloch 2003, str. 587
  14. ↑ 14,0 14,1 Bulloch 2003, str. 586
  15. ↑ Lefkowitz 2011, str. 58, 61
  16. ↑ Sistakou 2011, str. 314
  17. ↑ Lefkowitz 2011, str. 59‒61
  18. ↑ Palatinska antologija, XI, 275.
  19. ↑ Suda, s.v. Καλλίμαχος (κ 227)[mrtav link].
  20. ↑ Bulloch 2003, str. 557
  21. ↑ Hunter 1989, str. 6
  22. ↑ Cameron 1995, str. 228
  23. ↑ Za pregled različitih gledišta o ovom sporu, v. npr. Lefkowitz 2011, str. 51–71 i Green 1997, str. 1–3; za pregled suprotstavljenih mišljenja, v. npr. Cameron 1995, str. 214–228.
  24. ↑ Rengakos 2011, str. 244, 265
  25. ↑ Race 2008, str. xi
  26. ↑ Meyer 2011, str. 273–274, 277, 283
  27. ↑ 27,0 27,1 27,2 Howatson 1997, s.v. Apollonius (1)
  28. ↑ Bulloch 2003, str. 589–590
  29. ↑ Homer, Odiseja, XII, 69–72.
  30. ↑ Bulloch 2003, str. 587–588
  31. ↑ 31,0 31,1 Bulloch 2003, str. 588
  32. ↑ Aristotel, Poetika, 1459b.
  33. ↑ Bulloch 2003, str. 592
  34. ↑ Apolonije Rođanin, Pesma o Argonautima, III, 286–298.
  35. ↑ Pseudo-Longin, O uzvišenom, XXXIII, 4.
  36. ↑ Kvintilijan, Obrazovanje govornika, X, 1, 54.
  37. ↑ Sironić & Salopek 1977, str. 167
  38. ↑ Bulloch 2003, str. 598
  39. ↑ Hunter 2003, s.v. Apollonius (1) Rhodius
  40. ↑ Apolonije Rođanin Pesma o Argonautima, I, 1321‒1323.
  41. ↑ Sistakou 2011, str. 312‒313
  42. ↑ Sistakou 2011, str. 327‒328
  43. ↑ Glei 2011, str. 15
  44. ↑ Citirano u Race 2008, str. 477
  45. ↑ Sistakou 2011, str. 323
  46. ↑ Sholija uz Pindarovu Olimpijsku odu, VII, 48.
  47. ↑ Race 2008, str. 480‒481
  48. ↑ Sistakou 2011, str. 336
  49. ↑ Sistakou 2011, str. 313
  50. ↑ Race 2008, str. 473
  51. ↑ Atenej, Gozba sofista, 451d.
  52. ↑ Sholija uz Homerovu Ilijadu, XIII, 657.
  53. ↑ Schmitz 1867, s.c. Apollonius Rhodius

Literatura

uredi
  • Bulloch, A.W. (2003), „Hellenistic Poetry”, The Cambridge History of Classical Literature, Greek Literature, Cambridge University Press, pp. 541–621 
  • Cameron, A (1995), Callimachus and His Critics, Princeton 
  • Đurić, Miloš N. (1990). Istorija helenske književnosti. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. 
  • Glei, Reinhold F. (2011), „Outlines of Apollinian Scholarship 1955-1999”, T. Papaghelis and A. Rengakos, Brill's Companion to Apollonius Rhodius; Second, Revised Edition, Brill 
  • Green, P. (1997), The Argonautika, Berkeley 
  • Howatson, M. C. (1997). The Oxford Companion to Classical Literature. Oxford. New York: Oxford University Press. 
  • Hunter, Richard L. (1989), Apollonius of Rhodes, Argonautika, Book III, Cambridge University Press 
  • Hunter, Richard L. (2003), „Apollonius (1) Rhodius”, S. Hornblower & A. Spawforth (eds.), Oxford Classical Dictionary (3. rev. izd.), Oxford, ISBN 9780198661726 .
  • Lefkowitz, Mary R. (2011), „Myth and History in the Biography of Apollonius”, T. Papaghelis and A. Rengakos, Brill's Companion to Apollonius Rhodius; Second, Revised Edition, Brill 
  • Meyer, Doris (2011), „Apollonius as Hellenistic Geographer”, T. Papaghelis and A. Rengakos, Brill's Companion to Apollonius Rhodius; Second, Revised Edition, Brill 
  • Papanghelis, T. D.; Rengakos, A. (2011), „Editors' Introduction”, T. Papaghelis and A. Rengakos, Brill's Companion to Apollonius Rhodius; Second, Revised Edition, Brill 
  • Race, William R. (2008), Apollonius Rhodius: Argonautica, Loeb Classical Library 
  • Rengakos, Antonios (2011), „Apollonius Rhodius as a Homeric Scholar”, T. Papaghelis and A. Rengakos, Brill's Companion to Apollonius Rhodius; Second, Revised Edition, Brill 
  • Schmitz, Leonhard (1867), „Apollonius Rhodius”, Smith, William, Dictionary of Greek and Roman Biography and Mythology, Boston 
  • Sironić, Milivoj; Salopek, Damir (1977), „Grčka književnost”, Povijest svjetske književnosti, 2., Zagreb: Mladost, pp. 7–187 
  • Sistakou, Evina (2011), „In Search of Apollonius' Ktisis Poems”, T. Papaghelis and A. Rengakos, Brill's Companion to Apollonius Rhodius; Second, Revised Edition, Brill 
  • Stephens, Susan (2011), „Ptolemaic Epic”, T. Papaghelis and A. Rengakos, Brill's Companion to Apollonius Rhodius; Second, Revised Edition, Brill 

Dodatna literatura

uredi
  • Beye, C.R., Ancient Epic Poetry: Homer, Apollonius, Virgil, 2nd ed. (Ithaca, 1993) ISBN 0-86516-607-2
  • Clare, R.J. The Path of the Argo: Language, Imagery and Narrative in the Argonautica of Apollonius Rhodius (Cambridge, 2002) ISBN 0-521-81036-1
  • Harder, M.A., and M. Cuypers (edd.) Beginning from Apollo: Studies in Apollonius Rhodius and the Argonautic Tradition (Leuven, 2005) ISBN 90-429-1629-X
  • Hunter, R.L. The Argonautica of Apollonius: Literary Studies (Cambridge, 1993) ISBN 0-521-41372-9
  • Knight, Virginia H., The Renewal of Epic: Responses to Homer in the Argonautica of Apollonius (Leiden: Brill, 1995). ISBN 90-04-10386-4
  • Mori, Anatole, The Politics of Apollonius Rhodius' Argonautica (Cambridge; New York: Cambridge University Press, 2008).
  • Nelis, D.P. 2001, Vergil's Aeneid and the Argonautica of Apollonius Rhodius (Leeds)
  • Papanghelis, Theodore D. and Antonios Rengakos (edd.), Brill's companion to Apollonius Rhodius. 2nd rev. ed. (Leiden; Boston: Brill, 2008).

Vanjske veze

uredi
Prethodi:
Zenodot 		Upravitelj Aleksandrijske biblioteke Slijedi:
Eratosten

Izvor: https://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Apolonije_Rođanin&oldid=41817805