Georgije Nikolajević

Georgije Nikolajević (poznat i pod svetovnim imenom Đorđe Nikolajević; 20. april 1807 — 8. februar 1896) je bio srpski teolog i mitropolit Dabrobosanski.

Georgije Nikolajević
Datum rođenja	20. april 1807.
Mesto rođenja	Jazak (Austrijsko carstvo)
Datum smrti	2. februar 1896.
Mesto smrti	Sarajevo

Georgije Nikolajević je bio i učitelj, sveštenik, profesor Bogoslovije u Zadru, član Konzistorije Dalmatinske eparhije, rektor i profesor Sarajevsko-Reljevske bogoslovije i član Konzistorije mitropolije Dabrobosanske. U poznim godinama je izabran za mitropolita Dabrobosanskog. Bio je pokretač i član raznih dobrotvornih zadruga i fondova. Takođe se bavio i književnim radom, a uređivao je i Srpski dalmatinski magazin. Imao je dvoje dece, sina i ćerku, ali su oboje umrli mladi.

Detinjstvo i školovanje

Georgije Nikolajević je rođen u selu Jasku (Srem) 20. aprila 1807. godine kao Đorđe Nikolajević. Rođen je u svešteničkoj porodici od oca Simeona i majke Vasilije. Osnovnu školu je završio u rodnom selu. Posle osnovne škole, od 1817. do 1819. godine, je išao u nemačku školu u Mitrovici, a posle nje se upisuje u gimnaziju u Sremskim Karlovcima. Posle gimnazije upisao se u Bogosloviju u Sremskim Karlovcima.

Učitelj

Bogosloviju je završio 1828. godine. Posle završetka bogoslovije radio je godinu dana kao učitelj u Irigu. Potom, na jesen 1829. godine, odlazi u Peštu i upisuje studije filozofije, ali se tamo kratko zadržao jer je prekinuo studije i odazvao se pozivu mitropolita Stratimirovića da bude učitelj u Dubrovniku.

U Dubrovnik je došao 22. decembra 1829. godine i odmah je počeo sa pripremama za otvaranje srpske škole, koja je otvorena na Novu 1830. godinu. Posle mesec dana austrougarske vlasti su zatvorile školu pod izgovorom da Nikolajević kao sveštenik ne može da drži školu. Kada je dokazano da nije sveštenik dozvoljeno mu je da drži časove po kućama, ali i ta dozvola je ubrzo ukinuta. I ova dozvola je brzo ukinuta.

U Dubrovniku je 3 godine pokušavao da osnuje školu, ali to mu nije polazilo za rukom. Posle se oženio sa Katarinom (Ekaterinom), ćerkom kotorskog trgovca Marka Berberovića i Marije Zloković. Venčali su se 16. aprila 1833. godine u Kotoru.

Sveštenik

Dalmatinski episkop Josif Rajačić ga je 6. maja 1833. godine rukopoložio u čin đakona, a 11. maja u čin sveštenika. 1. juna mu je episkop Josif Rajačić izdao sinđeliju za paroha dubrovačkog a od vlade je potvrđen 16. oktobra. Kao sveštenik otvario je srpsku školu kod crkve, koja se zvala „katihizacija.” Ova škola je radila do 1848. godine kada je otvorena javna srpska škola. Austrougarska vlada je priznala tu školu, a opština je dovela još jednog sveštenika, koji je bio kapelan i učitelj. Episkop Dalmatinski Pantelejmon Živković ga je 8. januara 1836. godine odlikovao crvenim pojasom za pokazanu revnost na polju prosvete i kao uzornog sveštenika.

Sem svešteničkim pozivom Georgije Nikolajević se bavio i pisanjem. Od 1842. do 1862. godine uredio je 15 svezaka Srpskog dalmatinskog magazina. Najvažnije njegovo delo je zbirka srpskih spomenika, starih hrisovulja, diploma, povelja i snošenija bosanskih, srpskih, hercegovačkih, dalmatinskih i dubrovačkih kraljeva, careva, banova, despota i vlastelina. Godine 1840. je objavio moralno-poučni spis „Mladić kako treba da se izobrazi”. Svoje radove je objavljivao u kalendaru Grlica, Letopisu Matice srpske i drugim časopisima. Zbog doprinosa na književnom polju, 11. jula 1842. godine izabran je za dopisnog člana Društva srpske slovesnosti u Beogradu. Dalmatinski episkop Jerotej Mutibarić ga je 28. aprila 1846. godine proizveo za protojereja. Austrougarski car Franjo Josif I ga je 7. jula 1850. odlikovao ga je godine Zlatnim krstom za zasluge. Ruski car Nikola mu je darovao briljantski prsten u vrednosti od 500 rubalja za uređivanje Srpskog dalmatinskog magazina. Prsten mu je na Novu 1853. godinu predao ruski konzul Jeremija Gagić.

Georgije Nikolajević je imao veliki broj prijatelja među poznatim ličnostima. Od njegovih prijatelja posebno se ističu Serafim Perović, književnik arhimandrit Nićifor Dučić, mitropoliti: Stefan Stratimirović, Josif Rajačić, Petar II Petrović Njegoš, episkopi Pantelejmon Živković, Jerotej Mutibarić. Poznavao je i mnoge srpske i ruske književnike.

Godine 1852. ponuđeno mu je da dođe u Beograd za vaspitača kneževiću Petru, sinu kneza Aleksandra Karađorđevića, ali pošto je on odugovlčio sa odlukom, knez je uzeo drugog vaspitača.

Georgije Nikolajević je 1858. godine premešten u Zadar i tu je postavljen za profesora u tamošnjoj Bogosloviji. Već 29. aprila 1860. godine je imenovan za konzistorijalnog protoprezvitera, ali je i dalje vršio dužnost profesora u bogoslovskom zavodu. Već sledeće godine, Nikolajević je sa nekoliko sveštenika u Zadru osnovao fond za svešteničke udovice i siročad. U taj fond je ulagao i posle odlaska iz Zadra.

Nikolajević je bio poznat i u Rusiji. Povodom hiljadugodišnjice postojanja Rusije ruski car Aleksandar ga je 1862. godine obdario Ordenom Svete Ane III stepena. Godine 1862. je izabran u odbor od 12 lica za školske knjige, i u odbor Matice Dalmatinske. Godine 1864. je izabran za počasnog člana Matice srpske u Novom Sadu. Sledeće 1865. godine Dalmatinski episkop Stefan Knežević odlikovao ga je pravom nošenja nadbedrenika.

Supruga katarina mu je umrla 10. marta 1866. godine. Smrt supruge je uticala na njegovo zdravlje, ali on je ipak nastavio sa društvenim radom.

Imenovan je za počasnog člana „Društva dobročinjenja i uzajamne pomoći slavjanske” osnovanog u Carigradu 1870. godine. Carskom odlukom od 27. decembra 1873. godine imenovan je za člana Pokrajinskog školskog veća dalmatinskog na šest godina, ali mu je mandat još jednom obnovljen. Od 1. septembra 1880. godine bio je počasni član „Sloge”, srpskog pevačkog društva u Dubrovniku.

Godine 1879. objavio je delo „Protoprezviter i njegovo dostojanstvo”, 1880. „Nasrtanje protosinđelovo odbija protoprezviter” i spis „Životopis i dobročinstva Boža Boškovića”. sem što je pisao književna dela, prevodio je razna dela, pisao pesme, članke i dopise za novine koje je retko potpisivao.

Posle preko dve decenije koje je proveo u Zadru Georgije Nikolajević se u decembru 1881. preselio u Sarajevo. Tu je izradio statut za Konzistoriju, koja je počela sa radom 15. novembra 1882. godine. Sastavio je i pravilnik za Bogosloviju, odobren 19. oktobra 1882. godine.

Monašenje

Ne zna se tačna godina kada se Đorđe Nikolajević zamonašio i dobio monaško ime Georgije Nikolajević, ali se zna da je Kosanović odmah po dolasku u Sarajevo hteo da ga proizvede za arhimandrita što Đorđe nije želeo. Poznato je da ga je car Franjo Josif imenovao za arhimandrita i potpredsednika mitropolijske Konzistorije 17. oktobra 1882. godine i da mu je Kosanović već 20. oktobra 1882. godine izdao dekret u kome stoji da će 19. novembra 1882. godine biti proizveden u čin arhimandrita.

Kao arhimandrit je pokrenuo list „Dabrobosanski Istočnik“ koji je bio namenjen sveštenstvu. Imao je i velike zasluge za otvaranje Bogoslovije u Sarajevu koja je otvorena 30. oktobra 1882. godine. U novootvorenoj bogosloviji je vršio dužnost rektora, a predavao je crkvenoslovenski jezik. Ovu dužnost je vršio sve dok nije izabran za mitropolita.

Proglašenje za mitropolita

Mitropolit Sava je pod pritiskom bečkog dvora morao da podnese ostavku koja je usvojena 10. septembra 1885. godine, a dvor je za administratora Dabrobosanske mitropolije proglasio Georgija Nikolajevića. Carigradska patrijaršija ga je 1885. godine izabrala za Dabrobosanskog mitropolita. Za mitropolita je hirotonisan 2. februara 1886. godine. Već prve godine kao mitropolit je posetio svaku pravoslavnu kuću u Sarajevu. Često je obilazio narod, a bio je i u svim crkvenim opštinama. Za vreme dok je bio mitropolit Georgije Nikolajević je mnogo učinio za crkvu: rukopoložio je 7 đakona, 2 jerođakona, 75 sveštenika i 4 jeromonaha. Takođe je i proizveo 2 protođakona, 2 protosinđela, 1 igumana, 15 protojereja; 2 arhimandrita, a 11 sveštenika je odlikovao crkvenim pojasom. Učestvovao je na liturgijama na kojima je posveno tri mitropolita. Godine 1888. je služio opelo mitropolitu Leontiju Raduloviću. Dok je bio mitropolit osvetio je 35 novosagrađenih i obnovljenih crkava, a otvorio je još 17. Za 10 godina, koliko je bio mitropolit, obnovljene su i otvorene 52 nove crkve. Takođe je izvršio novu podelu parohija. Za sveštenike iz oko 50 parohija, koje nisu mogle da obezbede njihovo izdržavanje, je obezbedio pomoć države. Takođe je obezbedio pomoć države za siromašne crkve. Sveke godine je godine građeno je 5-6 parohijskih domova, a to je takođe finansirala država.

Mnoge crkve u Bosni, kao i Hercegovini nisu imače crkvene knjige, zbog čega u mnogim crkvama nije ni služena liturgija. Georgije Nikolajević je rešio ovaj problem tako što su u Sarajevu o državnom trošku preštampavane ruske crkvene knjige.

Mitropolit Nikolajević je pomagao sve aktivnosti koje su imale srpsko obeležje. Kada je u Sarajevu osnovan odbor za podizanje spomenika srpskom književniku Simi Milutinoviću Sarajliji mitropolit je pozvao parohijsko sveštenstvo da se priključi prikupljanju priloga za podizanje spomenika.

Takođe je osnovao „Fond za potpomaganje udovica i siročadi sveštenika, srpsko-pravoslavne crkve u eparhiji Dabrobosanskoj”, a 22. februara 1890. godine je pozvao sveštenstvo da podrži osnivanje fonda i da svojim ulozima pomogne da isti zaživi. Sam mitropolit je u fond priložio 800 forinti, a testamentom zaveštao još 3.000 forinti. Takođe je naredio da sveštenik koji dođe u novu parohiju daje polovinu prihoda porodici prethodno umrlog sveštenika. Takođe je pozivao sveštenike da daju priloge za gradnju novih crkava.

Dabrobosanska mitropolija je u vreme službovanja Georgija Nikolajevića, 1887. godine imala: 163, 5manastira, 2.159 sela, 248 parohija, 52.944 kuća, 426.124 ljudi, a već 1894. godine imala: 193 crkave, 5 manastira, 2.148 sela, 227 parohija, 58.217 kuća, 427.502 ljudi,

Do 1893. godine je od svoje ušteđevine dao dobrotvorne priloge koji su ukupno iznosili oko 70.000 forinti. U testamentu je takođe odredio dosta novca za dobrotvorne priloge tako da je ukupno u dobrotvorne svrhe dao 135.523 forinti.

Smrt i sahrana

Mitropolit Georgije Nikolajević je svoju poslednju arhijerejsku službu odslužio 21. novembra 1895. godine na Vavedenje u Staroj crkvi u Sarajevu. Posle toga se razboleo i uglavnom ležao, a iz kreveta je ustajao retko. 2. februara 1896. godine je primio više korporacija i deputacija koje su mu čestitale deset godina od postavljanja na mesto mitropolita. Ubrzo posle toga je i umro - u četvrtak 8. februara 1896. godine u 10.30 časova. Živeo je ukupno 89 godina. Sarajevskoj Konzistoriji je stiglo 78 telegrama povodom smrti mitropolita Georgija Nikolajevića. Između ostalih telegrame su poslali: Srpska Akademija, Matica srpska, ministar Kalaj, Dubrovačka opština, Carigradski i Karlovački patrijarsi

Za njegovu sahranu je spremljen poseban program. Dva dana su njegovi posmrtni ostaci bili izloženi u velikoj sali Mitropolije. U Staru crkvu je preneto 23. februara i tu je zaupokojenu Liturgiju i parastos služio mitropolit Tuzlanski Nikolaj Mandić. Na parastosu je držao govor sveštenik Đorđe Bjelanović. Telo je ostalo u Staroj crkvi do sledećeg dana. Sutradan je telo preneto u Novu crkvu u Sarajevu, gde je služeno opelo. U opelu su učestvovala dvojica mitropolita: Hercegovački Serafim Perović i Tuzlanski Nikolaj Mandić, par arhimandrita i igumana i preko 70 sveštenika. Posle opela je privremeno sahranjen na koševskom groblju, dok se ne podigne crkva u Blažuju, gde će potom biti preneti njegovi posmrtni ostaci. Dok se kovčeg prenosio do groblja za njim je išlo 24 sveštenika, a sem njih u povorci su učestvovali i predstavnici vlasti, deca iz srpskih škola sa nastavnicima, bogoslovi, jevrejska deca sa svojim učiteljima, izaslanici iz 40 srpskih crkvenih opština kao i brojni narod.

Crkva u Blažuju je završena 1897. godine, tako da je 21. septembra crkvu osvetio mitropolit Dabrobosanski Nikolaj Mandić. Godinu dana posle osvećenja u crkvu su preneti posmrtni ostaci mitropolita Georgija. Svečanost prenosa posmrtnih ostataka započela je u subotu 19. septembra 1898. godine. Sutradan, 20. septembra, u 12 časova spušten je kovčeg u novu grobnicu crkvi u Blažuju. Na prenosu posmrtnih ostataka u Blažujsku crkvu bio je prisutan i član Francuske akademije iz Pariza Anatol Leroa-Bolije.

Prethodnik: Mitropolit Sava Kosanović

mitropolit Dabrobosanski

Nasljednik: Nikolaj Mandić

Literatura

• Zvanična stranica mitropolije dabrobosanske

Spoljašnje veze

• Biografija na sajtu SANU Arhivirano 2013-10-23 na Wayback Machine-u
• Opširna biografija na zaničnom sajtu mitropolije dabrobosanske Arhivirano 2011-12-18 na Wayback Machine-u (sh)