Megarska farsa
Megarska farsa, ponekad megarska komedija, naziv je za starogrčku pučku scensku igru, za koju se pretpostavlja da je bila aktuelna u gradu Megari krajem 7. i početkom 6. veka pne. i čiji se razvoj odvijao paralelno s razvojem demokratskog uređenja u tom polisu. Ova megarska komedija sve vreme svog postojanja zadržala je karakter pučke lakrdije: nije prešla u umetničku književnost i nije proizvela nijednog značajnog autora. Prema Jacobu Burckhardtu, "izgleda da se megarska komedija zadovoljavala nezgrapno-smešnim obrascima; to je bila opora vesela igra (κωμῳδία φορτική), srodna s mimičkim prikazima, koja je, umesto komičnoga, davala prostakluke, pa odatle vodi most ka sicilijskoj Epiharmovoj lakrdiji s bogovima", pri čemu "tu pripada i osačka atelana sa svojim tipskim likovima, koja stoji pod grčkim uticajem".[1]
Raspravljajući u Poetici o postanku grčke komedije, Aristotel ― pored danas uglavnom prihvaćene teorije o "pesmi kōmosa" ― iznosi i drugu teoriju, po kojoj "Dorani i tragediju i komediju uzimaju kao svoje tvorevine, a komediju Megarani, i to ovi ovde [tj. iz Megare u kopnenoj Grčkoj], jer je, kažu, postala kod njih za vreme demokratije, kao i oni sa Sicilije [tj. iz Megare Hiblejske], jer otuda beše Epiharm, koji je mnogo ranije živeo nego Hionid i Magnet... Kao dokaze za to uzimaju nazive. Jer, mesta u okolini nazivaju oni kōmai (κῶμαι), a Atinjani dēmoi (δήμοι) i dodaju da se komičari (κωμῳδοί) nisu tako prozvali po pokladovanju (κωμάζειν), nego po tome što su putovali po selima (κατὰ κώμας), jer u gradu nisu uživali nikakvo poštovanje".[2]
Megarani su bili poznati po svom grubom humoru: Aristofan spominje "lakrdiju ukradenu iz Megare",[3] Suda pod odrednicom γέλως μεγαρικός ("megarska lakrdija") objašnjava da je "megarska komedija procvetala grdno i Atinjani su joj se rugali i smejali",[4] Eupolid u Prospalćanima govori o "brutalnoj i glupoj šali, kao da se radi o nekoj megarskoj lakrdiji, kojoj se samo dete može nasmejati",[5] a kod Ekfantida nalazimo jedan fragment, koji je prilično oštećen, a August Meineke ga ovako rekonstruiše:
- iz megarske komedije
- pesmu ne pevam: sramota me je
- da pravim dramu megarsku.[6]
Pretpostavlja se i da je demokratsko uređenje u Megari, koje je bilo uvedeno dosta rano, naime nakon svrgavanja tiranije početkom 6. veka pne.,[7] moglo pogodovati razvitku ove grube komike. U polisima s aristokratskim uređenjem impuls za podražavanjem smešnoga i apsurdnoga morao je naći neki manje neobuzdan način izražavanja. Tvrdnja Megarana da je komedija od njih potekla ‒ što se možda odnosi samo na jampsku komičku tradiciju[8] ‒ javlja se uporedo s tradicijom da je utemeljitelj atičke komedije Susarion,[9] za koga Parska hronika kaže da je negde između 581. i 560. pne. prvi put prikazao komediju u atičkoj demi Ikariji, središtu Dionisovog kulta, i za koga kasnija predaja kaže da je rođen u jednom selu na području Megare, odakle se preselio u atičku demu Ikariju.[10] Ikarija ‒ gde je, prema mitu, Ikarije ugostio Dionisa i naučio ga kako se pravi vino ‒ bila je najstarije središte Dionisovog kulta u Atici[11] i sasvim je moguće da su procesije komosa tamo bile uobičajene mnogo pre Susarionovog vremena. Jampske rugalice su već upražnjavane na Eleusinskim misterijama, bilo u svrhu zabave bilo kao apotropajsko sredstvo, kada je procesija prelazila reku Kefis i tu morala da istrpi uvrede.[12][13] Zbog takvih šala i dosetki, koje su dionisijski komosi dovikivali gledaocima i prolaznicima, nastala je poslovica τὰ ἐξ ἁμάξης ("ono s kola [dobačeno]").[14][15][16] Takva vrsta zadirkivanja smatrana je sastavnim delom festivala i praktikovala se ne samo na Seoskim Dionisijama, nego i drugog dana Antesterija. Treće godine 50. Olimpijade, tj. 578. pne., Susarion je u Ikariji prikazao jednu komediju, koja se ‒ pretpostavljamo ‒ nalazila na onom stupnju razvitka koji je dostignut među Megaranima.
Ako se i prihvati ta tradicija, nemoguće je utvrditi u čemu se mogao sastojati Susarionov doprinos daljem razvoju komedije. U toj komediji svakako nije moglo biti glumaca odvojenih od komosa ili hora. Hor je sam morao izneti ono dramske radnje što je u komadu postojalo, jer dotad još nije bio uveden glumac odvojen od hora. Prema jednom gramatičaru, Susarion je prvi jampskim izvedbama komosa dao pravilan metrički oblik. On je bez sumnje umesto drevnih improvizacija hora i njegovog vođe uveo plansku kompoziciju, ali je ona i dalje bila opšteg karaktera, s obzirom na to da je ‒ kako kaže Aristotel ‒ Krates bio taj koji je prvi "počeo obrađivati opšte gradivo i mitove, napustivši jampski pravac" (ἦρξεν ἀφέμενος τῆς ἰαμβικῆς ἰδέας καθόλου ποιεῖν λόγους καὶ μύθους).[17] Schömann je pretpostavio da se pravilnost koja je uspostavljena za ikarijske horove odnosi na to da je definisan sasvim određeni broj osoba koje čine hor i da je za njega uveden neki opšti plan izvedbe, ali da su detalji ostavljeni improvizaciji.[18] U nekom se trenutku kod izvedbe horova razvio i takmičarski element, te su za nagradu, kako se čini, davane smokve i vino. Isto tako, članovi hora su svoja lica premazivali vinskim talogom, bilo zato da ih ostali ne bi prepoznali, bilo zato da bi dobili groteskni izgled. Tako je komedija dobila naziv τρυγῳδία ili talog-pesma. Drugi su taj naziv povezivali s tim da je kao nagrada davan krčag mladog vina (τρύξ) ili da su se komičke predstave izvodile u sezoni berbe grožđa (τρύγη).[19] S druge strane, Wilamowitz je sugerisao da tzv. megarska komedija u Atici uopšte nije poticala iz Megare, nego da se radilo o vrsti komedije koju su izumeli Atinjani i u njoj se podsmevali vulgarnosti i gluposti Megarana, smeštajući radnju u Megaru isto onako kao što su Rimljani radnju atelanske igre smeštali u grad Atelu.[20] U svakom slučaju, nema sumnje da je ono što zovemo Susarionovom komedijom bilo namenjeno trenutnoj i kratkotrajnoj zabavi i da verovatno nije ni zapisivano: jedini cilj takve komedije bio je izazvati smeh kod gledalaca, i ona se najverovatnije oslanjala na grubi humor i neobuzdane lične napade karakteristične za megarsku komediju. No bez obzira na Susarionov eksperiment, čini se da je za takvu komediju još bilo prerano u Atini, možda zato što joj je za nju u to doba (polovina 6. veka pne.) nedostajao element slobode koju donosi demokratija. Prema tome, komedija se u Atini nije negovala, možda je čak bila i obeshrabrivana, i o njoj ne čujemo ništa narednih 80 godina, sve dok je nisu obnovili Euet, Euksenid i Milo upravo u vreme kad je Epiharm začeo dorsku komediju na Siciliji.[21]
Reference
uredi- ↑ Jacob Burckhardt, Griechische Kulturgeschichte, prev: Jakob Burkhart, Povest grčke kulture, tom III, Novi Sad, Podgorica, 1992, str. 210.
- ↑ Aristotel, Poetika, 1448a31.
- ↑ Aristofan, Ose, 57 (γέλωτα Μεγαρόθεν κεκλεμμένον).
- ↑ „Suda, s.v. Γέλως Μεγαρικός.”. Arhivirano iz originala na datum 2015-09-24. Pristupljeno 2014-02-17.
- ↑ August Meineke, Fragmenta comicorum Graecorum, vol. II, 1, str. 521.
- ↑ August Meineke, Fragmenta comicorum Graecorum, vol. II, 1, str. 13.
- ↑ Easterling & Kenney 2002: str. 362
- ↑ Easterling & Kenney 2002: str. 366
- ↑ Edmonds 1957: str. Vol. I
- ↑ William Smith (ur.), Dictionary of Greek and Roman Biography and Mythology, 1870, s.v. Susarion.
- ↑ William Smith (ur.), Dictionary of Greek and Roman Geography, 1854, s.v. Attica.
- ↑ Suda, s.v. Γεφυρίζων Arhivirano 2015-09-24 na Wayback Machine-u (tj. "onaj koji se ruga", doslovno: "koji je na mostu", pa preneseno: "koji dovikuje s mosta".)
- ↑ Mylonas 1961: str. 256
- ↑ Demosten, O vencu, 122 (αὶ βοᾷς ῥητὰ καὶ ἄρρητ᾽ ὀνομάζων, ὥσπερ ἐξ ἁμάξης = "i vičeš nazivajući me raznim imenima, kao s kola").
- ↑ Suda, s.v. Τὰ ἐκ τῶν ἁμαξῶν σκώμματα Arhivirano 2015-09-24 na Wayback Machine-u (ὅτι ἐπὶ τῆς ἁμάξης ὀχούμεναι αἱ γυναῖκες αἱ τῶν Ἀθηναίων, ἐπὰν εἰς Ἐλευσίνια ἐβάδιζον εἰς τὰ μεγάλα μυστήρια, ἐλοιδόρουν ἀλλήλας ἐν τῇ ὁδῷ: τοῦτο γὰρ ἦν ἔθος αὐταῖς = "žene atinske vozile su se na kolima kad su putovale na velike misterije u Eleusinu, vređajući po putu jedna drugu: jer takav im bejaše običaj").
- ↑ Slično tome, reč πομπεία (lat. pompa) znači i "procesija" i "uvreda", cf. Demosten, O vencu, 18: τῆς δὲ πομπείας ταύτης τῆς ἀνέδην γεγενημένης = "tu bezočnu uvredu".
- ↑ Aristotel, Poetika, 5 (1449b).
- ↑ Schömann 1863: str. 468
- ↑ Henry George Liddell, Robert Scott, A Greek-English Lexicon, s.v. τρυγῳδία.
- ↑ Wilamowitz 1875: str. 319sqq
- ↑ William Smith (ur.), Dictionary of Greek and Roman Biography and Mythology, 1870, s.v. Susarion.
Literatura
uredi- Easterling, P.E.; Kenney, E.J. (2003). The Cambridge History of Classical Literature. Vol. I: Greek Literature. Cambridge.
- Edmonds, John Maxwell (1957-1961). The Fragments of Attic Comedy, Vols. I-III. Leiden.
- Mylonas, G. E. (1961). Eleusis and the Eleusinian Mysteries. Princeton.
- Schömann, Georg Friedich (1861). Griechische Alterthümer. Berlin.
- Wilamowitz, Ulrich von Moellendorff (1875). Die megarische Komödie. "Hermes" 9. Berlin.
- Burckhardt, Jacob (1978). Griechische Kulturgeschichte, Vol. IIII. Berlin/Stuttgart.