Алморавиди

Алморавидска династија لمرابطون монархија ←     ←   1040. – 1147.     → Локација Карта Алморавидског царства око 1147. год. Главни град Агхмат (1040.-1062.) Маракеш (1062.-1147.) Религија сунитски ислам Политичка структура монархија Хисторија  • Успостављена 1040.  • Укинута 1147.

Алморавиди или Мурабити (берберски: Имрабден, арапски المرابطون‎ - Ал-Мурабитун) су били берберска династија из Марока која је основала свој империј у 11. вијеку који се протезао преко западног Магреба до Андалузије. Њихова пријестолница био је Маракеш, град који су основали - 1062. Династија је настала међу номадским сахарским берберским племенима Ламтуна и Гудала, која су живјела на територију јужног Марока и Сенегала, између ријека Нигер и Сенегал.

Алморавиди су били пресудна снага маурске инвазије на Андалузију, која је омогућила побједу над снагама кршћанске коалиције Кастиље и Арагона у Битци код Саграјаса. Након тог су краткотрајно владали над империјем који се протезао 3 000 км од сјевера до југа. Владавину Алморавида докрајчила је побуна племена Масмуда, коју је покренуо Абу Мухамед ибн Тумарт. Њиховог посљедњег владара Исака ибн Алија убили су у Маракешу у априлу 1147. Алмохади који су постали владајућа династија у Магребу и Андалузији.

Етимологија

Термин Алморавид долази од арапског ал-Мурабитун (المرابطون) а то је плурал од ал-Мурабит а то дословно значи онај који се веже, али то фигуративно значи онај који је спреман за борбу код утврде (од глагола раабат / ربرابط везати, утаборити.

Хисторија

Поријекло и настанак династије

Кад су Алморавиди започели свој успон на власт, Мароко је био подјељен на низ малих емирата (углавном на сјеверу земље) којим су владали чланови династије Идрисида. По француском хисторичару Бернарду Лугану и осталим експертима за хисторију тог дијела свијета, подручје око Маракеша постало је као раскрсница, тговачких путева преко Сахаре и Сахела до Гвинејског заљева - центар моћи у том времену, због тог су се сва племена у широј околици борила да овладају тим крајем.

Нуклеус Алморавида и њихова вјерско - ратничког покрета било је племе Ламтуна, који су се тад простирали на југу Сахаре поред горњег тока ријеке Сенегал. Они су обратили на ислам тек у 9. вијеку, један од њихових лидера - Јахја ибн Ибрахим, отишао је на хаџ у Меку 1040. При повратку се задржао у медреси у Каируану у Тунису, који је био први арапско-исламски град у Сјеверној Африци да се више упозна са исламом. Вјерски учитељи те медресе, били су заинтересирани за даљње ширење ислама на запад, зато су дали као помоћ једног мисионара Абдулаха ибн Јасина, ортодоксног припадника маликијског мезхеба (једна од сунитских школа), који је већ раније безуспјешно покушао дјеловати у његову племену.

Територијална експанзија

Сјеверна Африка

Алморавидски империј за највеће експанзије

Алморавиди су почели ширити свој утицај на околна сахарска берберска племена од 1053., комбинацијом силе и ширењем ислама. Након побједе над берберским племеном Санхаџа они су брзо преузели контролу над свим сахарским трговачким путевима, заузевши оазу Сиџилмаса на сјеверу 1054, и оазу Аоудагхост на југу 1055. Притом је њихов лидер - Јахја ибн Ибрахим, пао у битци у 1057. али се његов судруг, вјерски лидер Абдулах ибн Јасин, који је имао велики утјицај, брзо се снашао и именовао његова брата Абу Бакра ибн Умара, као новог вођу - Алморавида, тако да та смрт није имала никакав утицај на њихово даљње напредовање. Врло брзо проширили су своју моћ изван пустиње, и покорили племена из Масива Атлас. Тад су се сукобили са племеном Баргута (једног огранка племена Масмуда из централног Марока), који су слиједили своју херетичку верзију ислама коју ју основао Салих ибн Тариф, три вијека раније. Баргути су пружили снажан отпор, тако да је и Абдулах ибн Јасин погинуо у борби са њима 1059. То није спријечило новог вођу Абу Бакр ибн Умара да их порази, а удовицу убијеног вође Зејнабу узме себи за жену.

Абу Бакр ибн Умар, направио је нову подјелу власти 1061. и поставио свог братића Јусуф ибн Ташфина, за свог замјеника (подкраља). Себи је оставио задатак надгледања реда и гушења побуна по пустињи, али кад се вратио на сјевер схватио је да се његов братић превише осилио да би га могао смјенити. Ибн Умар вратио се свом послу, надгледању пустиње, али је убрзо погинуо у новембру 1087., у борби против паганских племена у Судану.

Јусуф ибн Ташфин је у међувремену освојио територије на сјеверозападу; - данашњи Мароко, Западну Сахару и Мауританију, те 1062. основао је град Маракеш, - 1080., покорио је Краљевство Тлемцен (у данашњем Алжиру), и основао истоимени град - Тлемцен, своју власт успио је проширити на исток до Орана.

Гана

Алморавиди су освојили Царевину Гана негдје око 1075. Према арапским предањима у томе рату Гана је економски толико страдала, да се више није могла опоравити, и распала се у гомилу племенских заједница, од којих су неке асимилирали Алморавиди, а дио је основао Царевину Мали. Неки хисторичари ипак мисле, да је моћ и утицај Алморавида у Гани растао временом, те да они никад нису Гану војнички окупирали, већ су свој утицај ширили женидбама са владарским породицама у Гани.

Пиринејски полуоток

Алморавидски златни динар из Севилле, око 1116.

Јусуф ибн Ташфина су 1086. позвали упомоћ владари исламских иберијских калифата (Ал-Андалус) да им помогне у одбрани од инвазије Алфонса VIII краља Леона и Кастиље. Исте године Јусуф ибн Тасхфин ушао је у Андалузију са својом војском и нанио тежак пораз кршћанској војсци у Битци код Саграјаса. Али није дуго уживао у својој побједи, јер су га прилике у Африци присилиле да се врати у Магреб.

Јусуф ибн Ташфин се вратио на Иберијски полуоток 1090., али овај пут са намјером да развласти локалне емире и сам преузме власт. Већина становника била је на његовој страни, јер су стари владари живјели растрошно и наметнули неподношљиво високе порезе. Уз њега је стала и вјерска улема, међу њима и Ал-Газали из Багдада и Ал-Тартуши из Египта, јер су сматрали да су иберијски емири постали вјерски равнодушни, и усвојили много лоших кршћанских обичаја, због тог су издали фетву (правно мишљење), по којој му дају право да свргне неморалне владаре. До 1094. Јусуф ибн Ташфин је уклонио све иберијске емире, осим оних из Зарагозе. Осим преузимања власти Алморавиди нису успјели направити неки значајни преокрет у односу снага на Иберијском полуотоку, - успјели су проширити своју власт само до Валенције, и ту били заустављени. Али су ипак ујединили исламске снаге и спријечили кршћанску реконквисту.

Након свих тих догађаја, и срдачне преписке са багдадским калифом, Јусуф ибн Ташфин је прозван Амир ал-Му'минин ("заповједник правовјерних"), а 1097. добио је титулу Амир ал Муслимин ("Заповједник муслимана"), високо слављен умро је 1106. у својој 100. години. То је био зенит Алморавида јер им се империј протезао по цијелој западној Африци до Алжира, а на Иберијском полуотоку јужно од ријеке Тајо до ушћа Ебра, укључујући Балеаре.

Стагнација и пропаст династије

Три године касније, његов насљедник син - Али ибн Јусуф, успио је заузети португалске градове Синтру и Сантарéм. Поново је покушао продоре према сјеверу 1119. и 1121., међутим се однос снага преокренуо. Уз помоћ Француза Арагонци су успјели вратити Зарагозу. Алфонсо VII. од Кастиље и Леона је 1138. побиједио Али ибн Јусуфа у Битци код Урике, а након тога поразио га је и португалски краљ Алфонсо VI. - 1139., након тог су Португалци 1147. заузели Лисабон.

Након смрти Али ибн Јусуфа 1143., његов насљедник син Ташфин ибн Али губио је битку за битком од Алмохада, све док није погинуо 1146. павши у провалију, при покушају бијега након пораза код Орана.

Његови насљедници били су Ибрахим ибн Ташфин и Исак ибн Али, али њихова владавина била је кратка. Пад Маракеша у руке Алмохада 1147. означио је крај Династије Алморавида, иако су неки дијелови алморавидске породице, као - Бени Ганиа, и даље борили на Балеарима и Тунису, да се одрже на власти.

Литература

• Генерал Хисторy оф Африца, Африца фром тхе Севентх то тхе Елевентх Центурy, Ед. M. Елфаси, Цх. 13 I.Хрбек анд Ј.Девиссе, Тхе Алморавидс, УНЕСЦО, 1988

Вањске везе

Алморавиди на Wикимедијиној остави

• Моувемент Алморавиде (fr)
• Алморавидес (fr)