Црвена правда
Црвена правда је била терористичка организација коју је у фебруару 1921. године у Загребу основала група младих чланова Комунистичке партије Југославије, незадовољних опортунистичком политиком тадашњег партијског руководства.
Након Обзнане и законске забране комунистичког деловања, ова је организација прихватила индивидуални терор као једино преостало средство борбе пролетаријата у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца.[1] "Црвеноправдаши" су били решени на радикалне методе борбе, терор и атентате.[2]
Оснивач »Црвене правде« је био Рудолф Херцигоња.[3]
Повијест
[уреди | уреди извор]Оснивање Црвене правде
[уреди | уреди извор]
Буржоазија се окомила на Партију у нади да ће тако угушити глас оних који у социјалној револуцији виде једини спас за нашу земљу, као и за остали свијет. Али буржоазија се вара. На њезин терор југословенски револуционари одговарају својим црвеним терором и оснивају своју револуционарну организацију, која ће оружјем присилити буржоазију да повуче Обзнану, да поново дозволи рад Комунистичкој партији и осталим организацијама радничке класе.[3]
– Манифест револуционарне организације Црвена правда
Руководство КПЈ са Симом Марковићем на челу је после доношења „Обзнане“ прихватило паролу "Не дајмо се провоцирати", чиме је закочило сваку радикалну акцију радничке класе против насиља и заузело став пасивног ишчекивања. То је револтирало многе револуционарно расположене и борбене чланове КПЈ, а неке од њих навело на индивидуални терор.
Оснивач Црвене правде је био Рудолф Херцигоња.[4] Он је објавио »Манифест револуционарне организације Црвена правда«, који говори о "непоштедно револуционарној" свјетској ситуацији, о настојањима империјализма да силом спријечи пролетерску револуцију која је већ побиједила у Русији и шири се по цијелом свијету. Затим описује насиље буржоазије над радничком класом у Југославији које је достигло врхунац у забрани Комунистичке партије и синдиката. На крају, позива југословенске револуционаре да стварају мање групе, да се оружају, да организују атентате на познате истакнуте непријатеље радничке класе, да прибављају финанцијска средства експропријацијом ради стварања илегалних штампарија, набавке оружја и слично. Испод текста стајао је потпис: Извршни комитет Црвене правде.[3]
Херцигоња је после Обзнане лако успео да придобије бројне скојевце за идеју терористичких акција.[5] Мрежа са тројкама би требала да се рашири преко целе Југославије, чланови би се одрекли имовине, породице, њима би командама управљао извршни комитет.[6] „Црвена правда“ је имала акциони програм, а њен је Извршни комитет желио да организацију прошири на остале веће градове попут Сарајева, Сплита и Осијека и тамо створи своје групе. Улога “извршног комитета” преузета је од руске терористичке организације Народна воља.[6]
У програму је истицано како радничка класа, која је доношењем „Обзнане“ лишена могућности за било какву легалну акцију, има право у таквој ситуацији на индивидуални терор као једино средство којим се влада може приморати да повуче „Обзнану“.
Атентат на министа полиције
[уреди | уреди извор]
Већ у априлу 1921. године, члан „Црвене правде“ Никола Петровић, студент, покушао је да у Београду изврши атентат на министра унутрашњих послова Милорада Драшковића кад је овај излазио из ресторана „Коларац“.
На Видовдан 28. јуна исте године, комунистички револуционар Спасоје Стејић је извршио неуспели Атентат на регента Александра Карађорђевића. На регентова кола је бачен динамит, али регент је преживео.
Рудолф Херцигоња са црвеноправдашима припрема атентат на министра полиције Драшковића.[7] Међутим, убрзо се повлачи и против је атентата, јер "идеје из манифеста нису још популаризиране".[1] Неки наводе да је под притиском партијског руководства одустао је од терористичких акција.[3] Но, остали омладинци — Алија Алијагић, Димитрије Лопандић, Родољуб Чолаковић - одлучују га изврше.[3]
Јула 1921. године, члан ове организације, Алија Алијагић, извршио је атентат на Драшковића у Делницама, убивши га са два револверска хица.
Неки црвеноправдаши, Јанко Мишић, Златко Шнајдер и Маријан Стилиновић, су ухапшени још пре атентата. Након атентата Алија Алијагић је објешен, а Родољуб Чолаковић, Димитрије Лопандић, Никола Петровић и Стеван Ивановић осуђени на дугогодишње тамновање. Главни иницијатор атентата Рудолф Херцигоња је успео побећи у иностранство.[1]
После ове акције „Црвена правда“ престала је да постоји.
Атентат на Милорада Драшковића био је оправдање за власт да, 2. августа 1921. године, доношењем „Закона о зашити државе“ оцени политику КПЈ протудржавном и забрани њезино легално деловање.
Литература
[уреди | уреди извор]- Енциклопедија Југославије (књига трећа). „Југославенски лексикографски завод Мирослав Крлежа“, Загреб 1984. година.
Извори
[уреди | уреди извор]- ↑ 1,0 1,1 1,2 Грађа за биографију Рудолфа Херцигоње
- ↑ http://books.google.rs/books?id=zfkSAQAAMAAJ&q=%C5%A1tefek+Cviji%C4%87&dq=%C5%A1tefek+Cviji%C4%87&hl=en&sa=X&ei=cifVU6iwDaaGywPG-4CoCQ&ved=0CGkQ6AEwDA
- ↑ 3,0 3,1 3,2 3,3 3,4 Петар Пожар, Југословени жртве стаљинских чистки (стр. 75-84), Београд, 1989.
- ↑ http://books.google.rs/books?id=uhQQAQAAMAAJ&q=Simo+Milju%C5%A1&dq=Simo+Milju%C5%A1&hl=en&sa=X&ei=P-7UU5fgFaGGywPo24KACA&ved=0CEcQ6AEwBw
- ↑ http://books.google.rs/books?id=ClYiAAAAMAAJ&q=Rudolf+Hercigonja&dq=Rudolf+Hercigonja&hl=en&sa=X&ei=Wk_VU4zrKsnZ4QT-1oAQ&ved=0CCgQ6AEwAg
- ↑ 6,0 6,1 http://www.danas.rs/dodaci/nedelja/rodoljub_colakovic_rentijer_revolucije.26.html?news_id=286061
- ↑ http://books.google.rs/books?id=xhUBCz0GTB0C&q=Rudolf+Hercigonja&dq=Rudolf+Hercigonja&hl=en&sa=X&ei=MVbVU9CwGqnV4QT_zIDoCQ&ved=0CKkBEOgBMBc4Hg