Европски парламент

Европски парламент
8. редовни сазив
Врста
Врста	Једнодомни
Хисторија
Основано	10. септембар 1952.
Водство
Предсједник Европског парламента	Антонио Тајани, ЕПП (од 17. јануар 2017.)
Замјеник предсједника	14 замјеника
Структура
Број заступника	751
Политичке групе	ГУЕ-НГЛ (52)      С&D (189)      Греенс-ЕФА (51)      АЛДЕ (68)      ЕПП (215)      ЕЦР (72)      ЕФДД (42)      ЕНФ (40)      Несврстани (18) Упражњено (3)
Мјесто засједања
Зграда Парламента у Страсбоургу
Wеб-страница
www.еуропарл.еуропа.еу/портал/хр

Европски парламент је тијело Европске уније, чије чланове директно бирају грађани Европске уније сваких пет година, колико посланицима траје мандат. Заједно са Вијећем министара и Европском комисијом чини законодавну власт Европске уније. У парламенту засиједа укупно 751 посланик и други је највећи демократски изабрани парламент на свијету након Парламента Индије те има и највећу транс-националну изборну базу са 375 милиона особа са правом гласа на изборима 2009. године.

Парламент се од 1979. године бира директно по начелу универзалног права гласа на мандат од пет година. Излазност европских грађана на изборе доживјела је пад на сваким изборима од када се одржавају, а од 1999. године је пала испод 50%, да би на изборима 2014. године била 42.54% грађана са правом гласа на нивоу цијеле уније.

Иако Европки парламент посједује законодавна овлашћења усвајања закона које Вијеће министара и Европска комисија не посједују, он формално не посједује право на законодавну иницијативу предлагања закона, што је супротно већини националних парламената земаља чланица ЕУ који не само да гласају о приједлозима закона већ их могу и сами предложити. Парламент је „прва институција“ ЕУ (прва споменута у уговорима, и носилац церемонијалног првенства над свим другим институцијама уније), и дијели једнаке законодавне и буџетске овласти као и Савјет министара осим у неколико специфичних подручја у којима су на снази специјалне законодавне процедуре. Парламент има једнаку контролу над прорачуном ЕУ. Европска комисија, као извршно тијело ЕУ, одговара за свој рад парламенту. Парламент бира предсједника Комисије и потврђује или одбацује именовање Комисије као цјелине. Парламент има овласти да накнадно покрене поступак којим може приморати Комисију да одступи.

Европски парламент дјелује у укупно три града и три земље чланице ЕУ. Ти градови су Бруxеллес (Белгија), Луxембоург (Луксембург) и Страсбоург (Француска). Административни уреди су смјештени у Луxембоург, пленарне сједнице се одвијају у Страсбоургу и Бруxеллесу док се комитети посланика за посебна питања састају у Бруxеллесу.

Историја

Европски парламент, као и друге институције, у свом тренутном облику није дјеловао у тренутку када је основан 10. септембра 1952. године. Као једна од првих заједничких институција, парламент је настао као заједничко засиједање Европске заједнице за угљен и челик. У томе је периоду био савјетодавни скуп 78 именованих посланика номинираних од стране националних парламената земаља чланица, и није имао законодавних овласти. Промјена кроз коју је парламент прошао може се сажети у изјави професора Давида Фаррелла са Универзитета у Манцхестеру који је рекао како се „у већем дијелу свога постојања, Европски парламент могао оправдано окарактеризирати као‚ вишејезично дебатно друштво‘“.

Развој ове институције показује како је структура Европске уније еволуирала кроз вријеме без унапријед постављеног детаљног плана. Појединци као што је новинар Том Реид из Тхе Wасхингтон Поста рекли су и како „нико намјерно не би намерно осмислио владу толико комплексну и сувишну као што је ЕУ“. Чак су и сједишта парламента у различитим градовима резултат различитих споразума или изостанака споразума. Иако су сами посланици преферирали да се сусрећу једино у Бруxеллесу, на Самиту у Единбургху 1992. године којим је предсједао Јохн Мајор, Француска је прогурала амандман на уговор којим је пленарна сједница Европског парламента остала за стално у Страсбоургу.

Савјетодавна скупштина

Европски парламент није био споменут у оригиналној Сцхумановој декларацији. Сматрало се, или је бар постојала нада како ће Парламентарна скупштина Савјета Европе преузети такав задатак након што се превазиђу почетна неслагања са Уједињеним Краљевством. Одвојени Европски парламент у оквиру Европске економске заједнице основан је у периоду преговора о темељном уговору заједнице како би проводио мониторинг над извршним властима и цијелом процесу дао демократски легитимитет. Паришки уговор из 1951. показао је жељу националних лидера за стварање тијела које би било више од савјетодавне скупштине кориштењем формулације о "народним посланицима" и остављањем могућности за директне изборе отвореном. Први велики задатак скупштине био је да састави приједлог за Европску политичку заједницу, која је у коначници пропала након што је Француски парламент није ратификовао. У истом је периоду пропао и тадашњи план за оснивање Европске обрамбене заједнице након што је поново наоружана Западна Њемачка ушла у чланство НАТО пакта.

Засједање парламента у јануару 1967. године на којему говори Wиллy Брандт

Унаточ неуспјеху иницијатива за политичку и обрамбену унију у томе тренутку, иницијативе за оснивање Европске економске заједнице и европске заједнице за атомску енергију биле су успјешне 1958. године када су потписани Римски уговори. Заједничка скупштина била је тијело све три организације, иако су оне имале другачије извршне органе. Из тога је разлога скупштина промијенила своје име у Европска парламентарна скупштина. Прво је засједање организовано 19. марта 1958. године, за председавајућега је изабран Сцхуман, а 13. маја распоред сједења посланика је реорганизован тако да сједе у складу са идеологијама које заступају умјесто у националним блоковима унутар саме зграде скупштине. Ова је одлука виђена као рођење савременог Европског парламента који је своју педесетогодишњицу славио 2008. умјесто 2002. године.

Три су се заједнице ујединиле у једну Европску заједницу на основу Уговора о спајању 1967. године. 5 година пре тога, 1962. усвојен је и назив Европски парламент који се и до данас користи. 1970. године парламенту су дате овласти у подручју буџета саме Заједнице, који су 1975. проширене и на овласти над цијелим буџетом Заједнице. На основу Римског уговора предвиђено је да се чланови парламента директно бирају. Како би се то остварило постојала је уговорна обавеза да Европско вијеће усагласи униформни начин избора посланика. Како то вијеће није учинило парламент га је тужио Европском суду правде на основу чега је вијеће пристало на директне изборе, али је одлука о начину униформног избора посланика одгођена за будућност.

Изабрани парламент

Амблем Парламента од 1973. до 1983. године.

Засиједање у априлу 1985.

Скупштина до 1999. године. Данас зграда Савјета Европе.

1979. чланови Европског парламента по први су пута изабрани на директним изборима. То је овај парламент посебно издвојило међу до тада сличним институцијама као што су Парламентарна скупштина Савјета Европе и Панафрички парламент чији су чланови именовани умјесто да их се бира на директним изборима. Симоне Веил изабрана је 11. јула 1979. године за предсједницу парламента.

Као парламент изабраних представника Европски је парламент у осамдесетима почео да саставља приједлоге законских рјешења која су се односила на функционисаје Европске заједнице. Инспирисан претходним напорима на стварању „политичке заједнице“, парламент је 1984. саставио „нацрт уговора о оснивању Европске уније“. Иако нацрт као такав није прихваћен, многе су његове идеје накнадно укључене у будуће уговоре. У осамдесетима је парламент почео да организује и гласовања о предсједницима Европске комисије, у вријеме када још није имао никаква формална права да постави вето на избор кандидата.

Након што је парламент постао изабрано тијело, број је његових посланика растао са уласком у чланство ЕУ нових земаља, а 1994. број је посланика увећан и због уједињења Њемачке. Уговор из Нице ограничио је максимални број посланика на 732.

Као и друге институције заједнице, нити парламент није имао одређено сједиште у вријеме оснивања. Привремени споразум дефинисао је Страсбоург као сједиште парламента, а Брусселс као сједиште Комисије и Савјета. 1985. године, желећи да буде географски ближе другим институцијама, парламент је без обзира на приговоре неких од чланица премјестио дио активности у Брусселс. Компромис је постигнут 1992. године када је одлучено да ће Страсбоург да остане статуторно сједиште парламента и да ће се у граду организовати 12 засједања у току године, док ће се све остале активности измјестити у Брусселс. Ово је рјешеје било предмет незадовољства у самоме парламенту, али је потврђено и у Уговору из Амстердама. Локације парламента предмет су спорења до данашњег дана.

Кроз нове уговоре парламент је стицао нова овлаштења као што је уобичајена правна процедура у којему парламент паралелно са Савјетом одлучује о приједлогу Комисије. 1999. године парламент је приморао Комисију у предсједању луксембуржанина Јацqуеса Сантера да одступи. Парламент је одбио да усвоји буџет Заједнице под сумњом на проневјеру и злоупотребе од стране Комисије. Двије највеће партије у парламенту су заузеле став неповјерења према комисији који је довео до масивног и колективног одступања Комисије суочене са неочекивано снажним отпором Парламента.

Парламентарна контрола Комисије

Након до тада највећих транснационалних избора у историји 2004. године и без обзира на то што је Европски савјет изабрао предсједника из највеће партије (ЕПП), Парламент је поново извршио снажан притисак на нову комисију. Приликом јавног саслушања кандидата за чланове комисије посланици су изразили сумњу о адекватности неких од кандидата. Комитет за грађанске слободе одбио је кандидатуру италијанског политичара Роцца Буттиглиона за комесара за правду, слободу и сигурност због његових ставова о хомосексуалности. Био је то први пута у историји да је Парламент одбио кандидатуру некога од комесара без обзира на инзистирање Јосéа Мануела Барросоа на његовој кандидатури. Накнадно је још неколико кандидата за комесаре морало да одустане од кандидатуре прије него је парламент дозволио комисији Јосéа Мануела Барросоа да ступи на дужност.

Савремени период

У септембру 2009. Барросо је по други пут изабран за предсједника Европске комисије уз подршку 382 посланика, 219 против и 117 који су се суздржали од гласања. Бугарска кандидаткиња Румјана Желева приморана је да повуче кандидатуру због забринутости њезиних противника о њезину наводном недостатку искуства и финанцијским интересима. Због притиска на Желеву конзервативни су посланици узвратили нападима на све кандидате љевице. Парламент је прије завршног гласовања о предсјенику комисије изборио одређени број нових уступака укључујући право да проматрач парламента учествује у свим међународним преговорима које води Комисија и право увида у склопљене уговоре. 1. децембра 2009. године на снагу је ступио Лисабонски уговор који је Европском парламенту дао овлашћења над цијелим прорачуном уније и учинио му законодавна овлашћења једнака Европском савету у готово свим питањима. Избор предсједника Европске комисије повезан је са изборима за посланике Европског парламента.

Састав

Еуропски парламент представља око 450 милиона грађана Европске уније. Од 1. јануара 2005. године укупно је 785 чланова Парламента (заступника). Избори се проводе сваке пете године, на темељу општег права гласа. Не постоји јединствени изборни систем за избор чланова Европског парламента, већ је свака држава чланица слободна изабрати властити систем, уз поштовање три увјета прописаних Одлуком Вијећа (2002/772/ЕЦ):

• изборни систем мора примјењивати систем размјерног представништва, било путем изборних листа или путем система пријеноса гласа.
• изборно подручје мора бити подјељено на изборне јединице, на начин које неће утицати на систем размјерног представништва.
• изборни праг на националној разини мора износити 5 %.

Расподјела посланичких мјеста у Парламенту по државама чланица, овиси о број становника сваке државе чланице, тако да земље с више становника бирају више посланика него што их бирају мале земље.

Државе чланице	Број мјеста		Државе чланице	Број мјеста
Њемачка	96 (12.8%)		Аустрија	18 (2.4%)
Француска	74 (9.9%)		Бугарска	17 (2.3%)
Италија	73 (9.7%)		Финска	13 (1.7%)
Уједињено Краљевство	73 (9.7%)		Данска	13 (1.7%)
Шпањолска	54 (7.2%)		Словачка	13 (1.7%)
Пољска	51 (6.8%)		Ирска	11 (1.5%)
Румунија	32 (4.3%)		Литванија	11 (1.5%)
Низоземска	26 (3.5%)		Латвија	8 (1.1%)
Белгија	21 (2.8%)		Словенија	8 (1.1%)
Чешка	21 (2.8%)		Кипар	6 (0.8%)
Грчка	21 (2.8%)		Естонија	6 (0.8%)
Мађарска	21 (2.8%)		Луксембург	6 (0.8%)
Португал	21 (2.8%)		Малта	6 (0.8%)
Шведска	20 (2.7%)
Хрватска	11 (1.5%)

Од 26. рујна 2005. године па до уласка у ЕУ 1. јануара 2007 Бугарска и Румунија имале су статус проматрача, као земље кандидаткиње за улазак у ЕУ. Проматрачи могу судјеловати у расправама, међутим не могу гласовати нити врши неке друге задаће.

Сједиште Европског парламента

Сједиште Европског парламента је у Страсбоургу , гдје се и одржавају редовне мјесечне (четвородневне) пленарне сједнице, како је прописано протоколом у Амстердамском уговору. Међутим, тијеком већег дијела мјесеца, припремне законодавне радње, сједнице одбора, и додатне пленарне сједнице одржавају се у Бруxеллесу, где су смјештене и остале институције Уније. Секретаријат Европског парламента налази се у Луксембургу.

У посљедње вријеме јавља се захтјев да се сједиште Европског парламента премјесту у Бруxеллес, будући да је тамо смјештена већина институција Европске уније. Као један од разлог наводи се беспотребно трошење новца на дневнице и трошкове превоза приликом једномјесечног сељења из Бруxеллеса у Страсборуг.

Вањске везе

Европски парламент на Wикимедијиној остави

• Службена страница
• Јамес Паницхи. „Како су политичке странке надмудриле Европску унију“. Инсиде Сторy. 16.07.2014. Превео Ивица Павловић. Пешчаник.нет, 24.07.2014.
• „Преспоро“. Дер Фреитаг, 12.12.2012. Избор и превод Мирослав Марковић. Пешчаник.нет, 13.12.2012.