Келтска митологија

Извор: Wikipedija
Пређи на навигацију Пређи на претрагу

Магични свијет Келта

[уреди | уреди извор]

Када бисмо у повијесним уџбеницима потражили што је написано о келтској култури и цивилизацији, наишли бисмо на описе "културе гробља са жарама", на "анимизам" у њихову вјеровању, на то да су добро познавали металургију, имали развијен ковачки и лончарски обрт, да су израђивали разне украсе и наките, и томе слично. Једном ријечју, наишли бисмо на огољели приказ културе који нас никако не би могао потакнути на даљње истраживање. Тим више што су развијени народи медитеранског подручја о Келтима или Галима (као огранку Келта) обликовали предоџбе које би се у већини случајева дале свести на то да су Келти били само барбари.

Међутим, записи келтских сувременика, без обзира на њихову сажетост, пружају другачији увид у њихову стварност. Тако грчки повјесничар и географ Стратон биљежи: "Сав род којег данас зовемо Галима или Келтима склон је ратовању; раздражљив је и спреман за битку, али једноставне природе и нимало пакостан... кад су изазвани, без обзира гдје то било и када, па и због најмањег повода, они су одмах спремни пркосити опасности и упустити се у битку, ослонивши се само на своју снагу и храброст. Ако је вјеровати, посвећују се корисним пословима, чак и учењу знаности и књижевности. Њихова снага темељи се дијелом на високом стасу, а дијелом на бројности људства. Ако се с лакоћом могу окупити у великом броју, то је због њихове једноставности и особног поноса, па су стога увијек повезани уз гњев оних који су жртве неке неправде." Диодор ће у својој Опћој повијести исто тако говорити о њиховом стасу, снази, храбрости и огромном самопоуздању...

Покушат ћемо у овом тексту допријети до магловитог хоризонта келтског свијета. Настојат ћемо проучити и оживјети дух тих људи који су видјели, доживљавали и обликовали стварност на њима својствен начин.

Подријетло Келта

[уреди | уреди извор]

Келти су индоеуропски народ који се почетком I. тисућљећа прије Криста населио на подручју данашње источне Француске, јужне Њемачке, Швицарске и Аустрије. Били су први "повијесни" народ на подручју Еуропе, сјеверно од Средоземља. Златним добом Келта означава се раздобље од VI. до II. ст.пр.Кр. када воде успјешне ратове и кроз дуги временски слијед утјечу на тијек јужноеуропске повијести. У VI. ст.пр.Кр. келтска племена крећу према Пиринејима и данашњој Шпањолској, у V. и IV. ст.пр.Кр. један се вал отиснуо на Британско оточје, а други према Средоземљу (француска обала). Око 400. г.пр.Кр. долазе у Италију и освајају Падску низину, која се потом назива Цисалпинска Галија. Овдје оснивају своје градове Милано (Медиоланум), Бресциу, Вицензу, Модену, Верону и Бологну. 387. г.пр.Кр. освајају Рим (осим Капитола), али се повлаче примивши откупнину. Прича се да су се приликом вагања племените ковине за откупнину Римљани тужили на криве утеге које су направили Келти и да је Брен, вођа Гала, повикао "Вае вицтис!" (Јао побијеђенима!) бацивши на вагу и свој мач. Дан пораза остао је у римском календару записан као диес атер - црни дан.

Након тога крећу на исток, стижу до Чешке (племе Боји, по којем је Чешка и добила своје старо име Бохемија), Карпата, Румуњске, Балкана и Бугарске.

Наводно је 335. пне. дошло до сусрета Келта с Александром Македонским. Према предаји, на упит Александра Великог чега се његов народ највише боји, њихов је вођа одговорио: "Једина ствар које се Келти боје јест да им небо не падне на главу!"

У 3. вијеку пне. крећу према Тракији, те преко Тесалије у Грчку. 279. пне. племе Галата покушало је опљачкати Делфе, али их је у томе спријечила жестока олуја. Даље нас Страбон извјештава о продирању Гала у Малу Азију гдје се насељавају као Галаћани.

С престанком освајања у 2. вијеку Келти се трајно насељавају на освојена подручја и асимилирају с тамошњим становништвом.

У том раздобљу шире се границе Римског Царства; јачају Германи који нападају келтска подручја, полако их потискујући. По доласку кршћанства, које је својом мисијом сматрало искорјењивање поганских вјеровања, келтска ће традиција преживјети на Британском оточју све до раног средњег вијека и доласка германских племена Англа и Саса. Келтским језицима данас говори мање од милијун људи на подручју Ирске, у дијелу Wалеса, Шкотске и на отоку Ман.

Иако су освојили велики териториј, Келти никада нису створили државу. Остварили су, међутим, културно јединство изражено кроз слику свијета која је повезивала многоструке аспекте живота у једну цјелину. Елементи који су уједињавали сва келтска племена и повезивали их у један народ били су религија и митологија, поимање живота и смрти, концепт времена и календара, те друштвено уређење.

Извори

[уреди | уреди извор]

Из археолошких остатака тешко је сазнати нешто више о келтској слици свијета. Помоћ у том разоткривању представљају кратки наводи античких писаца о келтској повијести, религији и обичајима. Међутим, забиљежени обичаји из тих времена чувају у себи знања чије је значење и сврха заборављено.

Најпотпунији су нам извор ирске саге које су остале сачуване захваљујући изолираности Ирске од римских и кршћанских утјецаја све до раног средњег вијека. У том времену саге су први пута записане и то од стране кршћанских свећеника. Најпознатије су Лебор Габала - Књига освајања, Леинстерски циклус, Улстерски и Фенијански циклус.

Келтски митови не познају козмогонију, процес стварања свијета. Они говоре о валовима освајања у којима су један за другим долазили нараштаји богова, хероја и људи, чије су се судбине међусобно испреплитале. Први митски оснивач дошао је са запада, с мора. Посљедњи, синови Мила, били су људи који су дошли с истока и за које се сматра да представљају повијесне Келте. Они су протјерали Туатха Де Даннан, божански народ који је посједовао огромна знања и вјештине. Један дио богова и људи Туатха Де Даннан одлази на запад преко мора, док други остају и повлаче се у "други свијет" (келт. Сидх, мир) из којег могу судјеловати у судбинама људи. Тај свијет је невидљив, а опет свеприсутан. То је тајни живот хумака, језера, ријека, подземног свијета. Настањују га виле, вилењаци, патуљци, елфи. Људи с њим могу комуницирати за великих годишњих светковина и на посвећеним мјестима.

Митови у себи крију духовни живот сваке културе, али да бисмо их могли "прочитати", морамо познавати језик којим су писани - језик неизрецивог, језик симбола. Сваки је мит прожет дубоким етичким смислом, он доноси један педагошки модел чијим се остварењем могу досегнути одговори на дубока људска питања, садржи критерије и вриједности које на великој козмичкој позорници остварују богови и хероји, а на земаљској људи. Ратници, краљеви, друиди, пјесници, пророци и сви други имају и налазе узоре у митовима; живљењем тих митских узора ствара се повијест.

Георгес Думезил сматра да је келтска традиција вјерно очувала три индоеуропске митолошко-социјалне функције, што се очитује и у подјели друштва на друиде-свећенике, ратнике-племиће и слободне обртнике.

Ратници

[уреди | уреди извор]

За Келте је битка представљала обнову херојских битака које су водили богови. Митски јунак Цуцхулаинн представља узор и доноси кодекс части у борби: не убија ненаоружане, кочијаше, слуге, жене, дјецу. Бит ратничке улоге темељи се на врлини и досјетљивости. Он замјењује краља који присуствује битки, али се не бори.

Њихове су битке биле прожете магијским и ратничким обредима: тијела обојена и украшена накитом, штитови с амблемима, а крикови које су испуштали када су јурили у бој изазивали су језу код Римљана. Према римским повјесничарима, непријатељским су се редовима приближавали изазивајући најхрабрије на двобој, на појединачну битку. Пјевали су о подвизима својих предака, хвалили се храброшћу; покушавали су ријечима пољуљати самопоуздање противника.

Келтски ратници наступају на бојисте исцртаних тела у плаву боју (трибали),пустене косе и без било какве врсте оклопа.Не познају никакву врсту организоване борбе ни тактике.Од орузија користе кратка копља(дзилити),дуге дворуцне мацеве и велике ститове(исплетени од густог грања пресвуцени козом. На средини се налази метално испупцење-умбо).Најцесци облик јединица су коњаници медјутим неретко користе и песадију у фронталној борби. поред вике која изазива језу код противника користе и металне трубе цији заврсетци подецају на главе зивитиња циј звук појацава деловање вике.

Краљ

[уреди | уреди извор]

Краљ је посредник између свећеничког и ратничког сталежа из којега је потекао. Одговоран је за родност поља и плодност животиња. Краљ је уједно онај који расподјељује и уравнотежује на свим подручјима људске дјелатности будући да је он судац и ратник - он сам се не бори, али је за побједу нужна његова присутност, јер како каже ирска пословица "Не добива се битка без краља".

Краљ мора бити лишен свих недостатака: физичких, психичких и менталних. Уколико није такав, односно ако не докаже своје способности, бива свргнут, а његова палача запаљена. Када је према легенди ирском краљу Нуади за вријеме битке код Мог Туиреда одсјечена рука, морао је абдицирати. Бог-лијечник му је тада направио нову, сребрну руку, и тако је поновно могао преузети владавину.

Тит Ливије у V. ст.пр.Кр. назива галског краља Битуригес Амбигатус, тј. "онај који се бори на двије стране", "онај који посједује двоструку власт" (духовну и свјетовну). "...У тами времена, у вировима година, док се све мијења, спават ћете као мртви и свијет ће вас памтити само као краљеве."

Друиди

Како сазнајемо из митова и записа античких писаца, истински чувари знања и ступ келтског друштва били су друиди - свећеници.

Назив друид долази од ријечи дру-вид у значењу "врло учени", "они који имају снажан увид", "они који знају даље". Страбон их назива "истраживачима етике", Посејдоније филозофима и приписује им велике способности, а Цицерон се диви њиховом знању. Диодор Сицилски каже да је међу Галима било пјевача, филозофа и пророка које су називали друидима, а који су познавали умијеће прорицања судбине, и још додаје како је "Питагорино учење имало утјецаја на њих", мислећи притом на учење о сеоби душе. Јулије Цезар у Галском рату каже да је улога друида била голема; прорицали су судбину, судјеловали у избору краљева и управљању краљевством. Научавали су о бесмртности душе и метемпсихози. Свој су наук учили напамет, за што им је требало и до двадесет година. Називало их се и "учитељима ријечи" јер су сматрали да се предаја морала преносити усменим путем како би остала жива. Гали су у Цезарово доба већ познавали писмо (грчко), али се њиме нису служили за записивање светих текстова или књижевних дјела.

"Према њиховим божанским законима није било дозвољено записивање овог учења.(...) Изгледа да је разлог овакве забране био двострук: прво, нису жељели да њихово учење буде познато свима, друго, њихови би ученици занемарили развијање памћења, што се обично догађа када се морамо ослонити на књиге. Суштина њиховог учења је да душе не ишчезавају, већ послије смрти прелазе у друго људско биће и баш је ова сеоба страха од смрти, по њима, била највећи изазов храбрости."

Друиди су познавали и огамско писмо које је припадало богу Огмиу. Приказиван је као старац у лављој кожи који своје ученике води на ланцима причвршћенима с једне стране за његов језик, а с друге за њихове уши. То је био симболички приказ снаге говорништва и ријечи јер Огмио је био бог рата, борбе, магије и заштитник говорништва. Ово писмо није служило за преношење знања. Сматрало се да је испуњено чаробном моћи и предаја нам говори да су се њиме исписивале магичне поруке на дрвеним плочицама.

Око друида је испреплетено мноштво прича и легенди које их тако стављају у простор између сна и јаве. У митовима се уз друиде увијек везује Котао ускрснућа и Котао обиља. Био је то талисман келтског бога Дагде. Баштиник, а можда и настављач тог симболизма је Свети Грал у кршћанству. Неисцрпни Котао обиља који нуди храну и тажи жеђ, симбол је безграничне спознаје. Котао ускрснућа извор је магичне снаге, живе воде; он даје бесмртност или вјечну младост ономе тко га посједује или у њега урони. Митови нам такођер говоре о њиховим великим моћима: о способности комуницирања са снагама природе, о владању четирима елементима (земља, вода, зрак, ватра)... Митски друид Мог Руитх ("Слуга Котача") говори: "Ја сам основа мудрости, онај који заповиједа елементима, онај који се пење на небо, који засљепљује, који обухваћа снагу других. Својим дахом и зазивањима подижем олује, рушим брда, исушујем језера и ријеке, претварам своје непријатеље у камен, горим у многим ријекама."

Из Страбоновог кратког записа из 1. вијека видљиво је постојање три ступња свећенства или, боље речено, три магијско-религијске функције: барди или пјевачи, пророци или вати и друиди. "Међу Галима постоје углавном три врсте људи који се посебно поштују, а то су пјевачи, пророци и друиди. Пјевачи су се бавили химнама, пророци приношењем жртава и проучавањем природе, а друиди су том проучавању додавали и изучавање морала. У њихову правичност се тако јако вјерује да им се оставља право одлучивања и у јавним и у приватним несугласицама, а они су својим одлукама до сада спречавали сукобе. (?) I они и други (барди и пророци) сматрају да је душа неуништива као и свијет, али да ће вода и ватра једнога дана загосподарити. "

Пјесници - барди

[уреди | уреди извор]

Улога пјесника била је важна и имала је посве другачије значење него што га има данас. Пјесници су се бавили глазбом и поезијом, а обучавали су се за то звање у посебним школама гдје су били подијељени овисно о ступњу наобразбе. Постојао је посебан, езотеријски начин пјесничког изражавања. Традиција разликује "затамњени језик поезије" и "обични језик"; један је језик богова, други смртника. Уз херметичност израза, тешкој разумљивости бардске поезије придонијела је и краткоћа израза. Наиме, сматрало се великим умијећем с мало ријечи изрећи пуно тога. Врхунске барде традиција назива "учењацима сажетог говора". Помоћу аwена, божанске инспирације, пјесник проналази ритам у прози, језику, ријечи; "хвата" принцип ритма, титраја вала.

Барди су чувари повијести, легенди, јуначких дјела. Након нестанка друида велик је дио њиховог знања нестао, али један дио је остао сачуван у пјесмама барда. Бардске школе, горседд, које су у Шкотској постојале још и у 18. вијеку, биле су задужене "очувати сјећања и учења о миру, истини и правди у земљи, да би се успоставила вриједност добрих и премоћ над лошима".

Пророци - вати, овати

[уреди | уреди извор]

Назив им долази од коријена "wат" што значи ткање, плетење. Проучавали су природу и били исцјелитељи и лијечници. Посједовали су знање о правцима земљиних струјања и знали канализирати енергије природе. Због свог тог знања звани су пророцима.

Бавили су се одгојем и образовањем младих људи. Били су и правници, те су могли судјеловати у борбама као ратници.

Учење друида

[уреди | уреди извор]

Грк Диоген Лаерћанин сажимље њихов наук ријечима које је чуо од једног друида: "Наше учење је поштивати богове, не чинити неправду и устрајати у храбрости." Друиди су посредници између свијета богова и свијета људи. За великих годишњих светковина успостављали су обредне везе с "другим свијетом". Познаваоци су светих закона природе, чувари традиције и морала.

Темељ њиховог учења било је учење о бесмртности душе која пролази кроз многе животе у свијету Абреда - свијету Сељења и Судбине, сакупљајући тако искуства и прочишћујући се. Селидба душе њено је лутање кругом живота и смрти. Након смрти, кажу Келти, душа одлази у "онкрај" и тамо наставља живот. Али и "смрт" је исто тако пролазна, јер свако се људско биће враћа у овај свијет како би стекло нова искуства и свијест о својој бесмртној, божанској природи. Када душа заврши циклус прочишћења, стиже у круг Гwенwеда, Круг Бијеле Свјетлости, Круг Блаженства.

Каже се да су Келти толико вјеровали у загробни живот да су посуђивали новац вјерујући како ће им дуг бити враћен на другом свијету, или су се на погребну ломачу бацала писма како би их умрли "прочитао" давно умрлим рођацима. Валерије Маxим нам пише: "Они пале и сахрањују с мртвацем оно што му је за живота служило. Његови послови, рачуни и дугови обично су се преносили на други свијет."

Келтска је култура и цивилизација успоставила двојност живот-смрт без великих траума, спрежући га у једну цјелину. Живот и смрт била су два лица истог новчића и обоје се, с првим учењима, прихваћало од првих година живота. На исти начин као што се природа циклички обнавља сваке године, а не умире посве сваке јесени, тако и људска душа "улази"у појавни свијет и "излази" из њега. Због тога су, како каже Цезар, Келти знали живјети и умирати. Инспириран учењем друида пјесник Лукан (I. ст.) је написао:

"Ево их како, бесмртне, лете и круже да се с новим тијелима у новим свјетовима здруже, и тако живот бескрајно изнова тече, а смрт само као линија свемир пресијече; под сјеверним небом осјетит ће само среће дах који презире најгори од свих - од смрти страх; зато се они за ово крхко биће не боје, на оштрици ножа храбро корачају, постоје, изазивају своју судбу и не жале живота нити прекинути

Суживот с природом

[уреди | уреди извор]

На исти начин као што човјек није само материјалан, већ посједује душу, тако је и све у природи живо и има душу; прожето је снагама и енергијама, настањено видљивим и невидљивим бићима. Врхови планина и узвисине били су боравишта богова. Врела, ријеке и воде опћенито, биле су познате као дива, девона ("божанска"). Извори су били дароватељи чудотворних исцјелитељских моћи. На тим се мјестима понекад налази "улаз" у "други свијет" који чувају виле, патуљци, а понекад и неки див.

Храмови Келта били су свети гајеви или шумски пропланци. Сматрали су да Онај чији је храм козмос и природа не треба обитавати у људској кући. У природи, на отвореном простору, човјек је најближе Богу. Света или небеска шумска чистина ("неметон") мјесто је сусрета божанског и људског свијета. Неметон је уједно и средиште свијета у малом. Сваки је неметон и омпхалос, ос свијета, јер стабло којему је коријење урасло у тло, а врх додирује небо, посредник је и веза између та два свијета. У Ирској је свако племе имало своје свето дрво у средини племенског подручја. Кад би непријатељ ишчупао то "дрво живота", била је то највећа несрећа и понижење за племе. Цезар нам спомиње посвећено мјесто (лоцус цонсецратус) у карнутској шуми, које је било средиште Галије. Светиште Медиоланум ("средишња равница") било је средиште Цисалпинске Галије.

Чувена келтска изрека како се они "једино боје да им небо не падне на главу" показује како су се осјећали изравно одговорнима за своје поступке који, у крајњој линији, могу утјецати на природне законе и пореметити козмички ред.

Екстерни линкови

[уреди | уреди извор]
Преузето из „https://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Keltska_mitologija&oldid=41280678”