Пређи на садржај

Кинески класици

Извор: Wikipedija
Овај чланак садржи кинески текст.
Без правилне подршке за рендерирање, можете видјети упитнике, квадрате и друге симболе умјесто кинеских знакова.

Кинески класични текстови или Кинески канонски текстови, (кинески: 典籍пинyин: диǎњí) је израз под којим се често подразумијевају текстови кинеске књижевности прије успоставе династије Qин, односно неоконфуцијански наслови Четири књиге и пет класика (四書五經), избор кратких књига и поглавља из далеко веће збирке Тринаест класика. Сви ти предqиновски текстови су написани класичним кинеским. Као канон су познати под заједничким називом јинг (經).[1]

У ширем смислу се под изразом кинески класични текстови подразумијевају сви кинески текстови, било на баихуа (народном), било на класичном кинеском, који су постојали прије 1912. године, односно посљедње династије Qинг. Они могу укључивати схи (史, хисторијска дјела), зи (子, филозофска дјела изван конфуцијанских школа, али такођер дјела на тему пољопривреде, медицине, математике, астрономије, прорицања, ликовне критике и осталог) те ји (集, књижевна дјела) као и јинг.

У доба династија Минг и Qинг су Четири књиге и пет класика биле обавезна лектира конфуцијанских ученика који су настојали постати владиним службеницима. С обзиром да су политичке расправе у правилу имале референце на те књиге, није се могло очекивати да итко постане учењак-бирократ или војни официр без да их позна. Дјеца су углавном прво учила кинеска слова уз помоћ Класика три слова и Презимена сто породица, а потом напамет учила и друге класике.

Ту се текстови дијеле на два периода - прије "Qин ватре", када је велики број текстова, поготово конфуцијанских, спаљен у великој чистци.[1]

  1. 1,0 1,1 Воорст, Роберт Е. Ван (2007). Антхологy оф Wорлд Сцриптурес. Ценгаге Леарнинг. стр. 140. ИСБН 0495503878. 

Екстерни линкови

[уреди | уреди извор]

традиционални кинески

[уреди | уреди извор]