Lakonofilija
Lakonofilija označava naklonost ili divljenje prema Sparti, spartanskom načinu života i društvenom uređenju. Taj termin potiče od toponima "Lakonija", kojim se nazivala oblast na Peloponezu u kojoj su živeli Spartanci.
Poštovaoci Spatanaca obično hvale njihovu hrabrost i uspeh u ratu, njihovu "lakonsku" jedostavnost i suzdržanost, aristokratske vrline, stabilnost političkog života i "mešani" državni poredak s elementima kraljevstva, oligarhije i demokratije. Lakonofilija se u staroj Grčkoj pojavljuje već u 5. veku pne., pa je čak uticala na stvaranje novog glagola u grčkom (λακωνίζειν = doslovno: "oponašati Lakedemonjane"). Divljenje prema spartanskom polisu ostalo je otada prisutno u antičkoj književnosti, a ponovo se pojavilo u doba renesanse.
U antičkoj Atini lakonofilija se kao stav pojavila nakon grčko-persijskih ratova. Neki su, kao Kimon, sin Miltijadov, verovali da Atina treba da sa Spartom sklopi savez protiv Persijanaca. Kimon je nagovorio Atinjane da pošalju vojsku u pomoć Sparti kad su heloti (spartanski robovi) digli ustanak i učvrstili se na planini Itomi. Spartanci su se Atinjanima zahvalili i poslali njihovu vojsku natrag u Atiku, plašeći se da bi atinske demokratske ideje mogle izvršiti dodatni uticaj na helote ili perijeke.[1]
Neki Atinjani, naročito oni koji nisu imali poverenja u trgovinu, zalagali su se za stvaranje zatvorenog društva i oligarhijsku vlast. Verovali su da je spartanski poredak bolji od atinskog. Neki od njih su u oponašanju spartanskih običaja išli tako daleko da su puštali dugu kosu i retko se kupali, upravo kao Spartanci.[2] Ovoj tvrdnji daje za pravo i Platonova Država, u kojoj Sokrat kaže da je spartanski ili kritski tip političkog poretka "mnogima omiljen".[3] Skupina ekstremnih lakonofila oligarha, poznata kao "Tridesetorica tirana", preuzela je vlast u Atini 404. pne. i držala je neko vreme uz pomoć spartanskog garnizona. Nakon nekih jedanaest meseci ova tridesetorica zbačena su s vlasti i ponovo je uspostavljena demokratija.
Godine 371. pne. Spartanci su poraženi u bici kod Leuktre, što je za posledicu imalo i pobunu spartanskih saveznika te oslobađanje helota iz Mesenije. Nakon toga smanjila se sposobnost spartanske privrede da izdržava stajaću vojsku, a nejednakosti između navodno jednakih spartanskih građana ("Spartijata") sve više su se uvećavale. Kao rezultat toga, značajno se smanjila i reputacija Sparte kao vojne sile na spoljnom planu i gospodara grčkih prilika na unutrašnjem.
I nakon slabljenja Sparte lakonofilija je ostala prisutna kod filozofa. Neki od Sokratovih sledbenika bili su lakonofili. I sam Sokrat se u književnosti pojavljuje kao neko ko hvali spartanske i kritske zakone.[4] Kritija, prijatelj Sokratov, značajno je doprineo uspostavljanju oligarhijske vladavine Tridesetorice tirana, koje je podržavala Sparta. Atinjanin Ksenofont, koji je isto bio Sokratov učenik, ratovao je na strani Spartanaca, a protiv Atine. Čini se da i Platon u svojim dijalozima spartanskom tipu ustava daje prednost u odnosu na demokratsko uređenje.[5] Aristotel je smatrao da su spartanski i kritski zakoni posebno blagotvorni za odgoj poštenih i uzornih građana, premda istovremeno samim Krićanima i Spartancima zamera da su nekompetentni i korumpirani te da neguju ideologiju rata.[6]
Prema tome, grčka filozofija nasledila je jednu lakonofilsku tradiciju, koja je dodatno osnažena kad su Agis IV i Kleomen III pokušali da u Sparti ponovo "uspostave predački ustav". Taj se pokušaj završio potpunom propašću Likurgovih ustanova, a neki Nabis je u Lakoniji uspostavio svoju tiraniju.
U kasnijim vekovima grčki su filozofi, naročito platoničari, često opisivali Spartu kao idealnu državu, jaku, hrabru i slobodnu od korupcije koju stvaraju trgovina i novac. Ovakvi opisi, koji se najviše nalaze kod Plutarha, razlikuju se u mnogim detaljima.[7] Mnogi su naučnici pokušali da otkriju koje su delove ovih utopija antički Spartanci zapravo primenjivali u praksi, te koje je delove izmislio Kleomen III, a koje kasniji antički autori.[8]
U starom Rimu bilo je pomodno da se poseti Sparta i tamo posmatraju rituali kod žrtvenika Artemide Ortije, koji su u to doba već i priređivani samo kao neka vrsta turističke atrakcije i kao zabava koja je bila nešto najbliže gladijatorskim igrama što je Grčka mogla ponuditi.[9]
Čak i u antici lakonofilija je bila tendencija, a ne neupitni apsolut. Niko nije hvalio Spartu bez zadrške osim samih Spartanaca. Herodot, koji je rođen u dorskom Halikarnasu, dosledno slika Spartance, osim kad se zapravo bore u bici, kao primitivne, neodlučne, nekooperativne, korumpirane i naivne. U Platonovoj Državi Sokrat tvrdi da u državi u kojoj se uistinu primenjuje princip jednostavnog života nema potrebe za posebnim vojnim staležom; s druge strane, raskošnoj i agresivnoj državi potrebni su filozofi kako bi usmeravali stalež čuvara. Čak ni Ksenofontov Ustav lakedemonski nije samo nepomućena pohvala spartanskog poretka.
Aristotel kritikuje Spartance u svojoj Politici: heloti se stalno bune; spartanske žene žive raskošno; spartanske vlasti (posebno efori) nemaju odgovornost; donošenje odluka na osnovu toga koja je grupa u apeli najglasnija jeste blesavo; bogatstvo je među građanima nejednako raspoređeno (pa mnogima imovina pada ispod limita neophodnog za status građanina i hoplita); a Spartijati dopuštaju jedni drugima da izbegavaju poreze, pa je polis siromašan, a građani kao pojedinci postali su pohlepni. Iznad svega, Spartanci ne znaju za drugu veštinu do rata, pa su u miru nekomptenetni i korumpirani. Kritske su ustanove, kaže Aristotel, još gore.[10]
No čak i nakon propasti Sparte, Polibije piše:
Zašto sam napravio ovu digresiju? Zato da bi se iz samih činjenica pokazalo da je Likurgovo zakonodavstvo dovoljno za očuvanje sopstvenih poseda i sopstvene slobode, te da onima koji smatraju da je upravo to i cilj svakog ustava moramo priznati da nema i da nije bilo nekog drugog ustava ili državnog uređenja boljeg od lakonskog.
Divljenje prema Sparti nastavilo se u renesansi. Niccolò Machiavelli slaže se da je Sparta vredna pažnje zbog svog dugog i statičkog postojanja, no ipak tvrdi da je u smislu vrline (virtù) i slave, Rim daleko bolji uzor (Rasprave o prvoj dekadi Tita Livija). John Aylmer, engleski elizabetanski teoretičar ustava, uporedio je mešanu vladu tudorske Engleske sa spartanskom republikom i tom je prilikom primetio: "Lakedemon [tj. Sparta], [bejaše] najplemenitiji i najbolje uređen grad koji je ikada postojao". Filozof Jean-Jacques Rousseau uporedio je Spartu s Atinom u svojoj Raspravi o nauci i umetnosti i prednost dao Sparti, tvrdeći da je njen strogi poredak bio bolji od kultivisane prirode atinskog načina života. Samuel Adams izrazio je svoje razočaranje time što američka republika nije postala "hrišćanska Sparta", kako se on nadao.[12] Alexander Hamilton ismevao je lakonofiliju kao nerealnu u njegovo doba.[13]
U 19. veku lakonofilija je dobila na značaju. Način odgoja spartanske dece uticao je na razvoj engleskog privatnog školstva,[14] kao i na američke univerzitete u tzv. Ivy League. Sparta je kao uzor moralne i društvene čistote korišćena i u Francuskoj u doba revolucije i za vreme Napoleona. Slavoj Žižek je izjavio da su "svi moderni egalitaristički radikali, od Rousseaua do jakobinaca ... zamišljali republikansku Francusku kao novu Spartu".[15]
Na rane cioniste, a naročito na utemeljitelje koncepta kibuca u Izraelu, uticali su spartanski ideali, te su se oni ugledali na Spartu, posebno kod odbacivanja materijalističkih vrednosti koje su povezivali sa dijasporom iz koje su otišli.[16][17][18] Na primer, Tabenkin, osnivač kibuca i vojne jedinice "Palmah", bio je pod snažnim uticajem idealizovane antičke Sparte. On je odredio da "odgoj boraca treba da počne od kolevke", da decu već od vrtića treba voditi da "provode noći na planinama i u dolinama", da ih treba obučavati borbi i trenirati za rat.[19]
Karl Otfried Müller uveo je novi element u koncept lakonofilije tako što je ideal Sparte povezao s navodnom rasnom superiornošću Dorana, jednog od grčkih plemena kojem su pripadali Spartanci. Antički lakonofili, kao npr. Plutarh, divili su se Spartancima, ali to divljenje nije obuhvatalo sve Dorane. Plutarh je tvrdio da je Likurg kao tvorac spartanskog ustava zapravo nasledio iskvarene dorske ustanove. Argos, tradicionalni neprijatelj Sparte, takođe je bio dorski polis, a dorski su bili i Korint, Rodos i Sirakuza, tri države čija je trgovina bila među najrazvijenijim u grčkom svetu.
Müller je 1824. napisao Die Dorier, istoriju dorske "rase". To delo, nazvano "fantazijom na hiljadu strana", opisuje Dorane kao herojsku i plemenitu rasu koja se sa severa proširila na grčke oblasti. Oslanjajući se na mlade discipline kao što su komparativna lingvistika i krtika primarnih izvora, tvrdio je da su Dorani bili posebna etno-lingvistička grupa čija se prvobitna kultura može ekstrapolirati od kasnijih uticaja. Poreklo Dorana povezao je s mitskim Mirmidoncima iz trojanskog rata i s njihovim vođom Ahilom.
Müllerovo naglašavanje navodne severne postojbine Spartanaca i njihovih karakteristika kao posebne rase kasnije su uticali na razvoj nordicizma, tj. teorije o superiornosti severnoevropske arijske rase. Kasniji nemački pisci opisivali su Spartance kao uzore za modernu prusku državu, pri tom naglašavajući i njihovu vojnu samodsiciplinu. Frank H. Hankins sumira poglede američkog nordiciste Madisona Granta, koji je 1916. godine pisao:
Sparta je prikazana kao naročito nordijska zbog čistoće njenog dorskog tkiva, dok Atina predstavlja neku vrstu mešavine. Stoga je Sparta pokazala sposobnost za vojnu efikasnost, temeljnu organizaciju i patriotsku žrtvu, dok je Atina iskazala intelektualnu izvrsnost, nestabilnost, ekstremni individualizam, tendenciju ka izdaji i zaveri, tako karakterističnu za populacije s velikim mediteranskim elementom.
– Frank Hankins, The Racial Basis of Civilization.[20]
Ove su argumente kasnije ponavljali nacistički teoretičari rase kao što su Hans F. K. Günther i Alfred Rosenberg. I Adolf Hitler je iskazivao divljenje prema Spartancima, a 1928. poručio je da Nemačka treba da ih sledi u ograničavanju "broja ljudi kojima je dopušteno da žive". Dodao je da su "Spartanci nekada bili sposobni za jednu takvu mudru meru... Pokoravanje 350.000 helota od strane 6.000 Spartanaca bilo je moguće jedino zahvaljujući rasnoj superiornosti Spartanaca". Prema njemu, Spartanci su stvorili "prvu rasnu državu".[21]
Nakon napada na SSSR, Hitler je insistirao da se Sloveni moraju tretirati kao što su Spartanci tretirali helote: "Oni [Spartanci] došli su kao osvajači i uzeli su sve" i tako isto treba da postupe i Nemci. Jedan nacistički oficir precizirao je da je "Nemci trebalo da zauzmu položaj Spartijata, a ... Rusi su bili heloti".[21]
Lakonofilija je danas prisutna u popularnoj kulturi, posebno u vezi s bitkom kod Termopila, koja je predmet filmova kao što je The 300 Spartans, te stripa 300 i filma 300, koji je snimljen na osnovu njega.
Danas se pridev "spartanski" koristi da označi jednostavnost, štedljivost ili izbegavanje luksuza i udobnosti.[22] Zbog reputacije Spartanaca kao fizički jakih i borbenih, ime "Spartans" uzelo je nekoliko timova u raznim sportovima, npr. Michigan State Spartans, San Jose State Spartans, Norfolk State Spartans (SAD), zatim Ħamrun Spartans (Malta) i drugi. Među fudbalskim klubovima su AC Sparta Prag (Češka) Spartans F.C. (Škotska), i Sparta Rotterdam (Nizozemska).
- ↑ Tukidid, Istorija peloponeskog rata, I, 102; De Ste. Croix (1972) 76; Plutarh Kimon, 16.1ff.
- ↑ Aristofan, Ptice, 1281; Platon, Fragmenta, 132 (PCG); Epilik, Fragmenta, 4 (PCG).
- ↑ Platon, Država VIII, 544c.
- ↑ Schofield (2006) 38-39; Dawson (1992) 58-59, 61, 74, 103-104; Cartledge The Socratics Sparta (1999); Platon, Kriton, 52e.
- ↑ V. npr. Platonove Zakone.
- ↑ Aristotel Nikomahova etika 1102a7-11.
- ↑ V. npr. Plutarh Likurg; Plutarh, Instituta Laconica grčkiengleskiengleski.
- ↑ Naročito: Ollier (1933); Tigerstedt (1965-72).
- ↑ Ciceron, Rasprave u Tuskulu, II, 34. latinskiengleski
- ↑ Aristotel, Politika 1269a-1271b
- ↑ Polibije, Istorije, VI, 50.
- ↑ http://press-pubs.uchicago.edu/founders/documents/v1ch18s14.html
- ↑ University of Chicago
- ↑ Spartans and Stoics with stiff upper lips
- ↑ Žižek, Slavoj. „The True Hollywood Left”. www.lacan.com.
- ↑ Land and Power: The Zionist Resort to Force, 1881–1948, By Anita Shapira, Stanford University Press 1999, 300
- ↑ Kafka and Cultural Zionism: Dates in Palestine By Iris Bruce, Univ of Wisconsin Press, 2007, page 170
- ↑ The Making of Israeli Militarism, By Uri Ben-Eliezer, Indiana University Press, 1998
- ↑ The Making of Israeli Militarism, By Uri Ben-Eliezer, Indiana University Press, 1998, page 63
- ↑ Hankins, Frank, The Racial Basis of Civilization, Knopff, 1926.
- ↑ 21,0 21,1 Hitler, Pol Pot, and Hutu Power: Distinguishing Themes of Genocidal Ideology Professor Ben Kiernan, Holocaust and the United Nations Discussion Paper
- ↑ Webster Dictionary http://www.merriam-webster.com/dictionary/Spartan%5B2%5Dhttp://www.merriam-webster.com/dictionary/Spartan[mrtav link]
- Cartledge, P. Sparta: New Perspectives (London, 1999).
- ---. 'The Socratics Sparta and Rousseau's' in: S. Hodkinson, A. Powell (eds.) Sparta: New Perspectives (Londen, 1999) 311-337.
- ---. The Spartans: The World of the Warrior-Heroes of Ancient Greece, from Utopia to Crisis an Collapse (Woodstock, 2003).
- Dawson, D. Cities of the Gods: Communist Utopias in Greek thought (Oxford, 1992).
- Ferguson, J. Utopias of the Classical World (London, 1975). Discusses the spartiate character of classical utopian literature.
- Hodkinson, S. 'The imaginary Spartan Politeia' in: M.H. Hansen (ed.) The Imaginary Polis, Historisk Filosofiske Meddelelser 91 (Copenhagen, 2005) 222-281.
- Jäger, W. Paideia: The Ideals of Greek Culture ed. trans. H. Gilbert (Oxford, 1939).
- Jenkyns, R. The Victorians and Ancient Greece (Oxford, 1980).
- Kitto, H.D.F. The Greeks (Middlesex, 1951).
- Mendle, M. Dangerous Positions; Mixed Government, the Estates of the Realm, and the Making of the "Answer to the xix propositions" (Tuscaloosa, 1985).
- Müller, K.O. The History and Antiquities of the Doric Race trans. H. Tufnell, G.C. Lewis (London, 1839).
- Ollier, F. Le Mirage Spartiate : étude sur l'idealisation de Sparte dans l'antiquité grecque (Paris, 1933).
- Powell, A. & S. Hodkinson (eds.) The Shadow of Sparta (London, 1994). Contains studies into the views on Sparta of several non-Spartan Greeks, e.g. Xenophon, Aristophanes, Plato.
- Rawson, E. The Spartan Tradition in European Thought (Oxford, 1969).
- Schofield, M. Plato: Political Philosophy (Oxford, 2006).
- Ste. Croix, G.E.M. de The Origins of the Peloponnesian War (London, 1972).
- Tigerstedt, Ε.Ν. The Legend of Sparta in Classical antiquity I-III (1965–72, Stockholm/Göteborg/Uppsala).
- Turner, F. The Greek Heritage in Victorian Britain (London, 1981).