Либурни

Мапа источне обале Јадрана око 40. год. п.н.е.

Либурни (грч. Λιβυρνοί) су античка венетско-илирска поморска етногрупа која је живјела на југозападу данашње Хрватске на обалама сјевероисточног дијела Јадранског мора између ријека Раше и Крке, тј. на подручју Кварнера и сјеверној Далмацији до велебитског приморја.^[1] Као познатија насеља могу се издвојити насеља: Аенон (Нин), Недиум (Надин), Ассери (Подграђе код Бенковца), Варвара (Брибир) и Иадер (Задар), који је био најзнаĉајнија "заједница".^[2]^[3]

Либурни су били савременици италских Етрураца и левантских Феничана и сматра се да су се доселили на наведене територије око IX стољећа пне. Њихови сусједи на западу су били Хистри, сјеверно у залеђу Јаподи, а источно Далмати. Либурни су једно вријеме били "господари Јадрана".^[4]

У југославенској и старијој литератури Либурни се наводе као Илири или су сматрани за припаднике венетске групе. У данашњој хрватској историографији сматра се да су се Либурни као заједница у великој мјери разликовали од Илира, док се њиховим сврставањем у сјевернојадранску скупину народа приказује и њихово језично сродство с Хистрима и Венетима. Таква либурнска антропонимија у оквиру сјевернојадранске има свој засебан, препознатљив именски корпус и зато их треба третирати као самосталну и самосвојну цјелину.^[3]

Хисторија

Либурни су највјеројатније имали трговачке односе с италским Етрурцима и левантским Феничанима који су већ прије Грка допловили до Јадрана. О феничанском присуству нема хисторијских докумената али ријетки археоналази указују на могућу трговачку размјену са домаћим становништвом. У прва два стољећа првог миленијума Либурни су загосподарили Јадранским морем. Тада је почела борбе која је била дуга и огорчена. Предност је у почетку била на страни Либурна: они су боље познавали Јадранско море и свуда су имали своје базе и своје савезнике. То је главни разлог споре и касне колонизације Грка на Јадрану.

Дио италијанске обале, непосредно насупрот матице Либурна, око града Анконе, (антички Пиценум, данас покрајина Марцхе), Либурни су освојили и ту подигли неколико својих насеља. Утврђена је лингвистичка сродност великог броја топонима с обе стране обале, а археолози су пронашли један дио типично либурнских предмета у гробовима и остацима насеља (и у самом граду Анкони), што све потврђује да су у раној фази своје историје Либурни заиста живјели на обје обале Јадрана и чврсто држали његове поморске путеве. Касније су их потиснули Умбри.

Прве записе о Либурнима направили су Грци. Страбон наводи да су након сукоба са коринтским тиранином Херсикратом 734. г. п.н.е, Илири истиснути са Крфа, а старосједиоци Дирахија протјерали су Либурне из свога града око 627. г. п.н.е (Апијан).

А на сјеверозападној обали Јадрана прва грчка упоришта настала су тек када су Либурни изгубили своја насеља у Пиценуму, а Грци овладали вишим нивоом технике градње бродова, и организацијом флоте и сувоземне војске, што им је осигурало потпуну превласт и на мору и у копненој борби. На средњем Јадрану заузели су: Вис, Хвар и Корчулу. Чак ни тада, мали грчки градови то нису могли постићи сами за себе. За оснивање колонија потрена им је била помоћ Сиракузе под Дионизијем Старијим. Либурни су потиснути на сјевер Јадрана а њихов покушај повратка острва 385. или 386 завршио се неуспјешно уз бројне жртве^[5]

Либурни и Римљани

Римљани су 181. год. п.н.е. овладали цијелим подручјем Венеције и подигли колонију Аквилеју. Већ 177. год. уништили су град Незакциј, овладали територијом Хистра, изашли на ријеку Рашу и постали сусједи Либурна.^[6]]]

Ликвидација Ардијејског краљевства 167. год. п.н.е. и Далматски ратови 156-155. п.н.е. довели су римске трупе и на јужну границу Либурна. Први хисторијски забиљежени поход Римљана кроз територију Либурна десио се 129. год. када је конзул Гај Семпроније Тудитан ишао у поход на Јаподе, Карне и Тауриске. Слиједећи долазак био је 84. год. током сукоба конзула Суле и његових противника.

Током 78-76. год. Далмати су искористили нереде у Риму и повратили Салону. Овог пута је против њих ратовао проконзул Гај Косконије, кренушви из Аквилеје преко подручја Либурна.

Године 51. Далмати су кренули на Либурне и преотели тврђаву Промону.

Током грађанског рата између Цезара и Помпеја који је избио 49. год п.н.е. Либурни су са својим бродовима учествовали на обе стране. Градски елемент је био на страни Цезара, а заједнице изван градских агломерација на Помпејевој страни.

Године 35. п.н.е. у коначно освајање илирске територије кренуо је Октавијан. Прије похода одузео је Либурнима бродове чиме је задао посљедњи ударац њиховој поморској независности. Полазно мјесто за рат против Јапода био је либурнски Сењ. Слиједеће двије године су прошле у крвавим ратовима са Далматима, а нема потврде да су и Либурни учествовали, осим што су Римљани користили њихову територију.

У историјским изворима Либурни се не спомињу као учесници великог и посљедњег илирског отпора римској превласти у периоду од 6-9. год. п.н.е., познатог као Батонов устанак.^[7]^[8]

Судбина Либурна

Након пропасти Римске Империје 476. године, романизирани потомци Либурна пред узастопним навалама барбара из копненог приморја склањају се на острва или у Италију, а они преостали на копну бивају или уништени или асимилирани. Либурни на отоцима опстају све до касног славизирања, јер су полуромански говори у градовима Крку и Рабу постојали све донедавна. На ове тврдње упућују и нова биогенетичка истраживања којим је утврђено да се геноми становника Кварнера разликују од оних из осталих дијелова Хрватске (нпр. Толк и сарад. 2000, Барач и сур. 2003, Ловречић и сур. 2005, Yосхамyа 2005, Ловрић и сур. 2007).

Такођер нове анализе острвских топонима и дијалекталних архаизама кварнерског чакавизма показују да се уз дјеломичну романизацију и потом славизирање, на Крку и Рабу донедавно очувао мањи дио предславенско-нероманског рјечника Либурна, највише у прадијалекту „Ган-Веyан“ из брдских села на Крку и у мноштву чудних топонима око велике и још неистражене средњовјековне градине Коринтија (домаће: Ури-Кwорyта) између Врбника и Башке. Чак је могуће да се у том граду све до XV. стољећа још говорило полуславенско-неолибурнијски.

Поморско наслијеђе

Сви антички текстови који спомињу Либурне, наводе их као вјеште поморце и бродоградитеље склоне пиратству.^[9] Осим поморства, Либурни су се бавили и пољопривредом, рибарством, и трговином. Збор орканских бура на горњем Јадрану коју спомињу и Римљани, Либурни су морали смислити брзе, чврсте и непотопиве бродове за њихово олујно море. Неколико врста пловила који су градили Либурни су:

Дракофори са змајском главом на прамцу и крми били су десантни ратни бродови као каснији викиншки драккари.
Либурнае су биле бојни бродови тј. двовесларке које су потом копирали и развили Римљани.
Галаиа је већи транспортно-трговачки брод тј. прототип и имењак каснијих средњовјековних галија.
Лембул је мањи и брзи рибарски брод као прототип и имењак далматинских леута.
Парос је мања бродица за пријевоз и локални риболов тј. претходник и имењак данашње барке.

Ратни брод типа либурна

Либурне су биле врста брзих и окретних ратних бродова и то првобитно са једним редом весала. Либурни и друга илирска племена су их користили у својим походима на обале Јадранског и Јонског мора те пиратским нападима на, између осталог, грчке колоније и трговачке бродове без обзира под којом су заставом пловили. Могуће је да су Либурни преузели дизајн сличних бродова који су користили Брити, односно Пикти. Око I стољећа пне. и Римљани су усвојили градњу ових бродова и назвали их управо према племену Либурна. Осим тога, Римљани су оригиналну конструкцију ових бродова и модификовали, нпр. додајући још један ред весала, претварајући их тако у бирему - "двовесларку". Још касније, либурне су добиле значајно измијењен изглед али је сам назив задржан. Могле су имати четвороугаоно или троугаоно једро.

Либурне су реконструисане на основу хисторијских записа и пронађенијх остатака као брод од 15 тона и педесет веслача који су вјероватно имали неку врсту заклона. Континуирана брзина брода је била најмање око 5 чворова а максимална око 7,5 чворова у нападу или потјери.

У римској морнарици либурне су имале вишеструку улогу: за извиђање, комуникацију између кључних бродова у флоти, обалску патролу, одбрану од пирата и сл. Либурне нису пловиле само морем већ свим пловним ријекама јадранског (Неретва) и црноморског слива (Дунав) те ријекама које се улијевају у Медитеран и Атлантик (Рајна) у осталим римским провинцијама. Код Маинза је пронађено неколико олупина либурни са Рајне које су биле дуге око 16м, имале су једно централно једро и по дванаестак весала са сваке стране. Веслачи су били заклоњени иза округлих штитова.

У поморској бици код Акција Марко Антоније се сукобио са Октавијаном. Октавијан је извојевао побједу искористивши окретне либурне и искусну посаду против тешких и моћнијих бродова Марка Антонија.

Техника и култура

Иако су Либурни били неписмени прије доласка Римљана, њихова техничка култура у практичној примјени била је развијенија и напреднија од околних сусједа између Рима и Грчке. Највеће су успјехе постигли у бродоградњи, па су и Римљани преузели конструктивна рјешења њихових бродова, а бродоградитељи Либурни били су највише цијењени у царским поморским арсеналима Равенни и Аqуилеји. Између Врбника и Башке у ували Малалука још се виде рушевине ранога либурнијског бродоградилишта из V-IV стољећа пне. с привезима, стражарницама и 7 камених докова за бродове.

I оружје Либурна је било различито од илирских сусједа, користили су дуже мачеве с бочним спиралним антенама, као сјевернији Германи.

Антички хисторичари пак често описују Илире, Хистре и Либурне као дивљаке и пирате. Ливије додаје како је Рим узео велики број робова међу овим племенима и њих се често могло видјети на улицама Рима како служе као носачи обучени у грубе вунене огртаче или овчије руно цуцулус Либурницус. Тако су добили и назив хорридус Либурнус - "накостријешени Либурни". Ова одјећа је можда дио наслијеђа које је уочљиво приликом традиционалних "машкара".

Накит

Старије жељезно доба

Међу металним производима с краја другог и првог стољећа првог миленијума п.н.е. може се издвојити неколико врста накита који имају локалну карактеристику и одражавају домете либурнске израде.

Либурнска бронзана наочараста фибула из жељезног доба данас у Археолошком музеју у Задру. Названа је тако јер се са своја два спирална диска уклапа у наочале.^[5]

Велика лучна фибула прилично је била распрострањена на Балкану и Апенинском полуострву, па се не може тврдити да су је измислили либурнски мајстори. Они примјерци који су нађени на либурнској територији и истоврсни, откривени на другим мјестима јадранске обале, потјецали су из либурнијских радионица. То потврђују само за либурнијске примјерке карактеристичне пропорције и неки технички детаљи. Доба њихове употребе и њихова распрастрањеност подударају се с првом етапом поморске експанзије Либурна.^[10]
Дводјелна наочараста фибула је прилично компликоване конструкције чија је израда захтијевала висок степен ковачке вјештине и велику прецизност. Пренесена је с либурнског подручја у залеђе, код сусједних Јапода.
Пекторал (украс за прса) настао је на средњебосанском тлу одакле се проширио међу Либурне и Јаподе почетком I миленијума п.н.е. Одатле је овај тип накита пренешен на либурнску територију Пиценум на западној обали Јадрана, у чијим радионицама су настали веома декоративни примјерци.^[5] ^[11]

Млађе жељезно доба

У ово периоду уобичајени либурнски накит били су:

прстење,
појасне копче,
плочаста фибула,
типична либурнска иначица касне Цертоса фибуле с дугметом на нози која је проширена и на околна подручја (Јаподи, Хистри, Долењска),
за Либурне такођер типична касноцертосидна фибула са завршетком ноге у облику боце, позната и другдје (код Јапода, Хистра, у Словенији),
средњолатенска која је најзаступљенија метална израђевина у Надину,
облици касних ранолатенодних фибула с кружним или врпчастим пресјеком лука, такођер дуготрајно омиљених код Либурна и,
широко распрострањена, али код Либурна не честа, касноцертосоидна фибула (тип Језерине) с рупом и малим диском на нози, негдје из 2/1.стољећа п.н.е.

Друштвено уређење

Либурни у политичком смислу нису имали државу већ су њихови градови били удружени у неку врсту савеза који антички аутори називају декаполије. Иначе, насупрот већини других илирских племена гдје је доминирао патријархат, код Либурна је било доста трагова матријархата. Антички извори су Либурне сматрали неморалнима, тврдећи да су њихове жене, слично Етрурцима, прије брака биле слободне и бирале су партнере (чак и странце), да су биле глава породице и могле бирати занимање, укључујући и поморство, јахање и друго (Стипчевић 1974, Човић 1976, Хиллер 1991, Yосхамyа 2005).

Градња и насеља

Либурни су градили углавном куће од камена у кружно-концентричним редовима око средњег трга, а градови су им ограђени великим каменим зидинама, нпр. Крк и Скрадин.^[12] ^[11]^[13] Први главни град Либурна била је Сцардона (Скрадин), а остали већи још Цурyцта (Крк), Арба (Раб), Гисса (Новаља), Апсорус (Осор), Фланона (Пломин), Аеноне (Нин), Иадера (Задар), Надин и.т.д.^[14]

Религија и гробови

Слично као околни савременици, и Либурни су били многобошци, али због баштине матријархата сва досад позната либурнијска божанства носе само женска имена. Најважнија божица им је била Анзотица која одговара римској Венери и грчкој Афродити, а Ица је водена божица извора и приближно одговара Дијани. Остале мање познате либурнијске божице по имену још су биле нпр. Латра, Сентона и Иутоссица, али су њихове улоге нејасне.

Либурни су имали јак култ предака и то посебно култ лубање. Своје мјесто у вјеровањима Либурна има и култ сунца.

По типу гробова Либурни се јасно разликују од сусједа: њихови костури увијек леже бочно у скврчено-сједећем положају, а у мушким гробовима никада нема оружја као код других Илира. Осим тога, у класично римско доба над гробовима Либурна подиже се и посебан споменик тзв. циппус какав немају остали Илири. (Батовић 1962. и 1965, Стипчевић 1974, Човић 1976, Хиллер 1991).

Језик Либурна

Као и код других сусједних Илира, донедавно за језик Либурна није било других показатеља осим оскудне ономастике тј. романизираних топонима из класичне Либурније које наводе римски и мање грчки извори, те властитих натписа либурнијских имена на њиховим гробним ципусима. Из тога је већ видљиво да се либурнијски топоними доста разликују од већине копнених Илира и ближе је западу, тј. Хистрима и Венетима.

Литература

Либурна на Енциклопедија Британика
Андреw Далбy: Емпире оф плеасурес, Роутлеге, 2000, ИСБН 0-415-18624-2
Ш. Батовић: Сепултурес де ла пеупладе иллyриенне дес Либурнес. Бонн 1962.
Ш. Батовиц: Дие Еисензеит ауф дем Гебиет дес иллyрисцхен Стаммес дер Либурнен. Арцхаеологиа Југославица 6, Београд 1965.
А. Стипчевић: Илири (повијест, живот, култура). Школска књига, Загреб 1974.
M. Гуштин, D. Божич, L. Бакарић: Келти и њихови сувременици на тлу Југославије. Народни музеј Љубљана и Археолошки музеј Загреб, 1984.
Г. Хиллер: Зур јаподисцхен унд либурнисцхен Фрüхеисензеит. Университäт Хеиделберг, 1991.
Х.V. Толк & ал.: МтДНА хаплогроупс ин тхе популатионс оф Цроатиан Адриатиц Исландс. Цолл. Антхропол. 24, 2000.
L. Барач & ал.: Y-цхромосомал херитаге оф Цроатиан популатион анд итс исланд исолатес. Еуропеан Јоурнал оф Хуман Генетицс 11, 2003.
L. Ловречић, M. Петерлин & ал.: Хуман Y-специфиц СТР хаплотyпес ин тхе wестерн Цроатиан популатион сампле. Форенсиц Сциенце Интернатионал 149, 2005.
M. Yосхамyа: Ган-Веyан (рјечник, граматика, култура и геном Нео-Либурна). ИТГ, 2. издање, Знанствено друштво за проучавање поријекла Хрвата, Загреб 2005.‬
А.Ж. Ловрић, Ђ. Видмаровић, Р. Фуреш: Подријетло Хрвата, дио 1. Индоирански искон, 2. Генетичка открића, 3. Етногенеза (зборници симпозија 2001.-2006.). Удруга Мужи загорског срца (у тиску), Загреб-Забок 2007.