Орање
 Ово је главно значење појма Орање. За друга значења, в. Орање (разврставање). |
| Орање Орањеривиер Оранге | |
|---|---|
 | |
| Локација | |
| Државе |  Лесото Јужна Африка Намибија |
| Хидрографија | |
| Извор – апс. висина | Сенqу (Планина Дракенсберг у Лесоту 3300[1] m |
| Ушће – апс. висина | Заљев Александар (Атлански оцеан) 0 m |
| Дужина | 2092[1] km |
| Притоке | Ваал, Цаледон и Фисх |
| Хидрологија | |
| Слив – површина | 855.000[1] км² |
| Улијева се у | Атлански оцеан |
| Карта | |
 | |
Орање (африкаанс: Орањеривиер, енглески: Оранге Ривер) је ријека на југу Африке, једна од најдужих афричких, једна од најдужих ријека јужно од екватора и највећа ријека Јужноафричке Републике. Након извора на Висоравни Лесото, свега 200 км до Индијског оцеана, ријека тече у правцу запада према Атлантском оцеану око 2092 км, кроз јужноафричке саване све до ушћа у Атлански оцеан у заљеву Александар. Њен ток у горњем дијелу означава источну границу јужноафричке провинције Фрее Стате, а у доњем дијелу јужну границу пустиње Калахари и границу између Намибије и Јужне Африке.[1]
Ријека Орање заједно с главном притоком ријеком Ваал, има порјечје које обухваћа површину од најмање 855 000 км². Западни дио њеног слива је већим дијелом суха равница, у којој ништа не може успјети без наводњавања. Ријека Орање има витално економско значење за регије кроз које протјече. Два велика иригациона пројекта; Пројект ријека Орање и Пројект Висораван Лесото, који су у различитим фазама реализације, осмишљени су како би се задовољиле потребе за водом за наводњавање, опскрбу становништва и економски развој у средишњим индустријским подручјима Јужне Африке.[1]
Хидрографија
[уреди | уреди извор]Ријека Орање извире на надморској висини од око 3300 м, као ријека Сенqу на источним обронцима планине Дракенсберг поред границе Лесото–Јужна Африка. На свом току кроз вулканско тло Лесота, ријека накупља велике количине муља, који остају у води све до њеног ушћа.[1]
Након уласка у Јужноафричку републику југозападно од Лесота, ријека тече у правцу југозапада кроз отворенији простор, у брдовитом крају преко вапњењачких и седиментних стијена. Поред града Алиwал Нортх ријека је издубила котлину, широку око 48 км, и дубоку око 305 м. Корито ријеке јако варира и по ширини и дубини због долеритних стијена које га понекад сужују на 914 и 1219 метара. Ту ријека код Бране Гариеп прима притоку Цаледон.[1]
Од бране Гариеп Орање скреће на сјеверозапад гдје прима своју највећу притоку, ријеку Ваал, која извире у источном Трансваалу. Ваал затим тече према западу кроз густо насељен крај који је индустријска језгра Јужне Африке прије окретања на југ и увира у ријеку Орање, поред града Доуглас. Орање затим скреће према југозападу и тече преко глацијалног депозита глине. Код мјеста Приеске чини још један оштар завој према сјеверозападу, тај завој означава почетак средњег тока ријеке. Седиментне стијене кварцита и жељезита формирају баријере кроз које је ријека издубла дубоке кањоне. Од мјеста Упингтон ријека тече према западу, преко гранитног терена. У овом дијелу ријека се рачва на безбројне рукавце, између којих су отоци различите дужине, ту ријека досиже своју највећу ширину, која на појединим дијеловима досеже до готово 6 км. Око 64 км низводно од Упингтона, корито се нагло сужава на око 610 метара.[1]
Око 32 км испод града Какамас ријека Орање, опет тече у неколико рукаваца који се касније обрушавају низ Слапове Ауграбиес. Након стрмоглавог пада у низу брзака ријека урања у дубок базен, и тече кроз готово окомит кланац дуг око 11 км, да би након тога ушла у равницу. Доњи ток ријеке, од Слапова Ауграбиес до мора, понекад се назива Предио кланаца. Тамо гдје је су површине стијена уз корито мекше, корито ријеке је углавном отворено, али тамо гдје ријека пролази кроз чврсте магматске стијене, корито је уско између готово окомитих стијена које су понекад више од 1000 м. Ријека највише кривуда у свом задњем дијелу поред Националног парка Рицхтерсвелд прије него што скрене на запад у намибијску обалну пустињу.[1]
Ријека Орање увире у Атлански оцеан, неколико километара сјеверно од малог заљева знаног као Заљев Александар. Ушће ријеке је уже од 5 км и скоро затворено пјешчаним наносима, које ријека поруши за великих поплава.[1]
Клима
[уреди | уреди извор]Оборине у базену ријеке имају израван утјецај на водостај ријеке, у Лесоту, изнад ушћа ријеке Цаледон пада просјечно од 700 до 800 мм кише годишње, то у комбинацији с растопљеним зимским снијегом с планинских врхова, доноси око 60% вода ријеке Орање. Од Цаледона до ушћа Ваала количина оборина се смањује на око 279 до 406 мм, а испод ушћа Ваала смањује се на просјечних 228 мм, до мање од 50 мм у Намибији.[1]
Количина оборинских вода које се слијевају у ријеку, смањује се с око 16 % у Лесоту на свега 0,50 % у доњем току ријеке. Потпуно је обрнута ствар с температуром, која се повећава од истока према према западу, док је број дана с температуром изнад 30 °Ц, просјечно око 5 у Лесоту, на крајњем западу се пење на 150 дана. Због тога се количина испаравања повећава како се ријека приближава западу.[1]
Економско значење
[уреди | уреди извор]Горњи ток ријеке Орање је ненасељен, иако пашњаке уз ријеку користе домороци из племена Басотхо за испашу своје стоке. У крају од границе с Лесотом до града Алиwал Нортх, узгаја се кукуруз, а ливаде се користе за испашу стоке (говеда и овце). Низводно је крај сухих савана, погодан једино за испашу. Ипак се на наводњаваним дијеловима, којих је највише између града Упингтон и Слапова Ауграбиес, затим низводно од Бране Боегоеберг (на пола пута између Приеска и Упингтона), узгаја памук, дјетелина (луцерна), грожђе и датуље. Уз ријеку нема већих градова, већ само ријетких разбацаних фарми. Након иригационог пројекта Ријека Орање, добар дио вода из ријечних акомулација преусмјерава се према долинама ријека Фисх и Сундаyс, и према градовима Порт Елизабетх, Блоемфонтеин, и Кимберлеy.[1]
Ријека није пловна због своје неправилног тока, великог пада, слапова и брзака, и велике количине муља и пијеска, који мијењају корито ријеке. Преко ријеке су изграђени бројни мостови, а највећи је онај код Упингтона.
Навоодњавање и хидроенергија
[уреди | уреди извор]
Велики проблем за кориштење вода ријеке Орање, биле су огромне количине муља која је ријека носила, и тако врло брзо затрпала акомулационо језеро испред бране, проблем је ријешен на Брани Боегоеберг која је изграђена 1931. уградњом горње помичне уставе, тако је већи дио муља могао проћи и отећи даље низводно.[1]
С циљем потпуне регулације ријеке Орање, осмишљен је пројект изградње брана и канала у горњем току ријеке између ријека Цаледон и Ваал. Пројект је предвиђао изградњу низа брана и канала, а радови су започели 1962. До данас су изграђене бране Гариеп (1972. с великим акомулационим језером) и 145 км низводно Ван дер Клооф (1977. с властитим језером) те тунел Гариеп дуг око 80 км (1975.) којим се воде из језера Гариеп преносе до ријеке Фисх и канал за наводњавање између ријеке Фисх и ријеке Сундаyс. Пројект још увијек није довршен, од 1990. гради се канал Ван дер Клооф за наводњавање терена испод Бране Ван дер Клооф.[1]
Те двије бране су тако изграђене и опремљене, да се могу носити с великим количинама муља коју доноси ријека Орање, који се таложи у акомулационим језерима. Због тог оне имају дубоке резервне просторе, а њихове уставе се механички могу подићи ако је потребно, за високог водостаја. Брана Гариеп је централни дио овог пројекта. Њезина главна функција је акомулација довољних количина воде у језеру за даљњу дистрибуцију преко бране Ван дер Клооф или преко великог тунела ријека Орање и Фисх. Брана је висока 77 м, а дуга 948 м, акомулационо језеро Гариеп има површину од око 362 км². Брана Ван дер Клооф висока је 107 метара, а дуга 765 м, њено акомулационо језеро има површину од 140 км². Обадвије бране имају хидроелектране, а на њиховим језерима изграђени су и објекти за рекреацију.[1]
Постоје и пројекти за повећање вода ријеке Ваал, за то би требало изградити неколико брана и акумулација на притоци Ваала у Лесоту на ријеци Сенqу и њеним притокама Малибаматсо и Сенqунyане.[1]
Истраживање тока
[уреди | уреди извор]Први бијелац за ког се зна да је прошао на сјеверну обалу ријеке (тада зване Гроот), у близини ушћа, био је африканерски ловац на слонове Јацобус Цоетсее 1760. године. Касније експедиције уз ријеку и њезин ток у 18. вијеку водили су африканерски истраживач Хендрик Хоп, холандски официр Роберт Гордон Јацоб, енглески истраживач Wиллиам Патерсон и француски истраживач Франçоис Ле Ваиллант. Они су истраживали ријеку од средњег тока до ушћа. Гордон је назвао у част холандске краљевске куће Орање (Оранге).[1] Разни мисионари успоставили су своје мисије сјеверно од ријеке Орање при крају 18. вијека. Јохн Цампбелл из лондонског мисионарског друштва истраживао је ток ријеке Харт од њезина увира у ријеку Ваал све до ушћа у Орање, и даље уз Орање до Слапова Ауграбиес 1813. До извора ријеке Орање први су дошли француски протестантски мисионари Тхомас Арбоуссет и Франçоис Даумас 1836. године.[1]
Током 19. вијека ријека Орање била је сјеверна граница докле се протезала британска власт у јужној Африци. Почетком 1830-их, Бури који се нису хтјели помирити с британском влашћу у прешли су ријеку Орање у потрази за земљом и слободом, своју прву републику назвали су по ријеци – Орање Вријстаат.[1]
