Слободан Јовановић

Слободан Јовановић
Мандат(и)
Председник владе Краљевине Југославије у егзилу
11. јануар 1942 - 26. јун 1943
Претходник	Душан Симовић
Наследник	Милош Трифуновић
Биографија

Слободан Јовановић (Нови Сад, Аустроугарска, 21. новембар/3. децембар 1869 – Лондон, Уједињено Краљевство, 12. децембар 1958) је био српски правник, историчар, књижевник и политичар, потпредседник Министарског савета Краљевине Југославије (27. март 1941 — 11. јануар 1942), председник Министарског савета Краљевине Југославије (11. јануар 1942 — 26. јун 1943) у Лондону, професор Београдског универзитета (1897 — 1940), председник Српске краљевске академије, ректор Београдског универзитета професор јавног права и декан Правног факултета у Београду.

Током оба балканска рата 1912. и 1913. године био је шеф Пресбироа при Врховној команди Српске војске. У ратном пресбироу је радио и од почетка Првог светског рата до 1917. када му је додељен рад у Министарству иностраних дела. Експерт на Конференцији мира у Паризу 1919, теоретичар који је између 1932. и 1936. објавио сабрана дела у седамнаест томова, председник Српског културног клуба (1937 — 1941).

После Другог светског рата, Јовановићеве књиге нису штампане у Југославији до 1990. године. Умро је у Лондону, у деведесетој години. Од стране српских власти је званично рехабилитован 2007. године.

Биографија

Краљевина Србија

Рођен је 3. децембра 1869. у Новом Саду, од оца Владимира Јовановића и мајке Јелене, становали су у кући у Милетићевој улици број 3. Од средине 1872. његова породица живи у Београду. 1879. полази у Прву београдску гимназију, тада седморазредну и смештену у левом крилу Капетан-Мишиног здања. Године 1886. завршио је Прву мушку гимназију у Београд. После боравка у Минхену (1886/87.) и Цириху од 1. априла 1890. студирао је права у Женеви, Швајцарска, као државни стипендиста Краљевине Србије. Потом је изучавање права наставио 1891. године на Слободној школи политичких наука у Паризу. Наредне године, 1892., се враћа у Србију где добија прву државну службу, ради као писар у Министарству иностраних дела у Београду. Слободан је 1893. упућен за аташеа у српско посланство у Цариграду, Османско царство, где остаје до 1894. На овом положају радио је на побољшању положаја Срба у Турској. По повратку у Београд 1894. због познавање ситуације у Турској постављен је у Просветно одељење Министарство иностраних дела, које се бавило српском пропагандом (школским и црквеним стварима) у Македонији. Слободан објављује 1895. године дело о државном и јавном праву под називом „ О друштвеном уговору“, где излаже идеје савременог либерализма, насталим у 18. веку у добу просвећености. Слободан је 1894. почео да објављује чланке у конзервативном листу „Ред“, наредне, 1895. године почиње да пише чланке у „Српском прегледу“, а 1896. у мостарској „Зори“.

Године 1897. је изабран за ванредног професора на Правном факултету Велике школе у Београду. Исте године објављује дело „О суверености“. Године 1899. објављује дело под називом „О дводомном систему“. У овом делу као главни пример узима Енглеску, државу у којој је настао савремен парламентаризам. Исте године објављује до тада најстудиознију расправу „Јован Хаџић, српски законописац“ у издању Матице српске. Године 1900. на правном факултету је изабран за редовног професора. После тога је био наставник Правног факултета у Београду пуне 43 године, све до свога пензионисања 1940. године. Био је један од оснивача „Српског књижевног гласника“ 1901. године. У овом књижевном часопису налазио се у уређивачком одбору и важио је за једног од најредовнијих сарадника. Наредни истраживачки рад објављује 1902. под називом „Енглески парламентаризам“.

Јовановић је 4. фебруара 1905. године изабран за дописног члана Српске краљевске академије. Године 1908. је изабран за редовног члана Српске краљевске академије. Велику синтетичку студију под називом „Наше уставно питање у XIX веку“ објавио је 1905. године, потом је други пут штампао 1908. и трећи 1932. Године 1907. издао је књигу „Уставно право“, коју ће поново штампати 1924. Године 1908. објавио је студију под називом „Утемељење грађанског законодавства и уставности у Србији", које ће касније проширити и објавити 1931., и 1932. године. Објављивањем књиге 1912. године „Уставобранитељи и њихова влада“ започиње рад на великом пројекту писањем „Историје Србије 1838 - 1903“ које ће трајати пуне две деценије и представљаће средишње место у свеукупном његовом делу.

Ратови 1912-1918

Током Првог и Другог балканског рата Јовановић је био шеф Пресбироа при Врховној команди Српске војске. После победе Српске војске у Кумановској бици прелази са Пресбиром и Врховном командом у Скопље где борави неколико месеци. После Другог балканског рата, 1913. године изабран је за ректора Београдског универзитета. Међутим, 1914. године избија Први светски рат а Слободан је поново упућен на службу у Пресбиро при Врховној команди Српске војске. У јесен 1915. аустроугарске и немачке оружане снаге предузеле су велику офанзиву на Србију, истовремено и бугарске снаге прекидају сабраћајну комуникацију долином Јужне Мораве и Вардара. Српска војска са избеглим народом налазила се у безизлазној ситуацији на Косову и Метохији. Тада Врховна команда одлучује да се крене у повлачење преко Албаније и Црне Горе на јадранску обалу у сусрет савезничким снагама. После албанске голготе професор Јовановић се нашао на острву Крф, где су биле смештене српска војска, избеглице, народна скупштина, влада и друге установе. Професор Јовановић је поред обавеза у Пресбироу налазио времена и за књижевни рад. На Крфу је 1917. написао биографске огледе о Стојану Новаковићу и Љубомиру Недићу. После Првог светског рата професор Јовановић се налазио међу правним експертима при југословенској делегацији на Конференцији мира у Паризу 1919. године.

Краљевина Југославија

Слободан Јовановић заједно с Богданом Поповићем обнавља излажење „Српског књижевног гласника“. Професор Јовановић је 1920. године издао чувену књигу „Вођи Француске револуције“, састављену од портрета Мирабоа, Димуријеа, Дантона и Робеспјера. Други пут је ова књига штампана у оквиру Јовановићевих Сабраних дела 1932. код издавача Геца Кона. У оквиру рада о националном праву и историји професор Јовановић 1923. штампа другу књигу под називом „Друга влада Милоша и Михаила Обреновића. Такође, 1926. је објавио књигу „Влада Милана Обреновића (I-II)“ коју је доштампао 1927. А, 1929. године издаје књигу под називом „Влада Александра Обреновића“ (I-II).

Слободан Јовановић (лево) у друштву писаца

Професор Јовановић је 1927. године изабран за дописног члана Југословенске академије знаности и умјетности у Загребу. Између 1928. и 1930. године налазио се на месту председника Српске краљевске академије. Издавање Сабраних дела професора Јовановића је почело код Геце Кона 1932. године. Професор Јовановић је објавио књигу 1934. под називом „О држави“, коју чине теоријске формулације састављене од елемената, функција и установа савремене људске заједнице. Ову књигу је проширио студијом „ Поратна држава“ 1936. којом обрађује Италију, Енглеску, Француску, Русију и Немачку у којој типолошки класификује однос између правне државе и државе фашизма и комунизма, односно настанак нових држава маса као новог облика тоталитаризма. Слободан Јовановић је био оснивач и први председник Српског културног клуба у периоду од 1937. – 1941. Слободан је 1938. године објавио монографију „О Гледстону“, вођи енлеских либерала у парламенту и на челу британске владе, пратећи његово политичко ангажовање професор Јовановић је у ствари пратио пут реформисања Британске империје. У броју од 4. децембра 1939. „Политика“ је преко читаве стране 9. и два ступца стране 10. објавила пет чланака посвећених Слободану Јовановићу под заједничким насловом „Седамдесет година живота г. Слободана Јовановића“. Године 1939. објавио је велико дело „Примери из политичке социологије“ - Енглеска, Француска, Немачка 1815 – 1914. Исте године објавио је студију „О америчком федерализму“. Године 1940. Слободан одлази у пензију са места редовног професора.

Други светски рат

После војног пуча 27. марта 1941. године прихватио је дужност потпредседника владе. Избеглиштво је почело у Јерусалиму, а настављено у Лондону (од јула 1941).

Од 11. јануара 1942. до 26. јуна 1943. године био је председник владе. Седиште Југословенске владе у Лондону налазило се у великој згради на Најтсбриџу, где је био смештен кабинет Слободана Јовановића. На дан преузимања дужности, именовао је Дражу Михаиловића 11. јануара 1942. за министра војног, због заслуга за „дизање устанка против Немаца". Премијер Јовановић је 1942. саветовао генерала Драгољуба Михаиловића да не приступа без наоружања већим акцијама због несразмере у жртвама, већ да продужи организовање и чека "отсудни час". Такође је преко Москве интервенисао "да га партизани не нападају." Премијер Јовановић је такође молио британске власти да се мисије у Југославију убацују само преко Драже Михаиловића.

У новембру 1942. године Руси су предложили слање својих виших официра у Михаиловићев штаб и дотур помоћи четницима. Влада Слободана Јовановића је ово одбила, тражећи да се прво обустави кампања против ЈВуО, да се позову партизани да не нападају "одреде југословенске војске" и да се партизани ставе под Михаиловићеву команду.

Након стравичног четничког покоља муслимана Санџака и источне Босне, председник Слободан Јовановић је 12. фебруара 1943. из Лондона наложио југословенској амбасади у Вашингтону да одлучно демантује такве тврдње:

Молим демантујте вести да Ђенерал Михаиловић диригира покоље Хрвата и Муслимана. Он напротив покушава да организује сарадњу свих Југословена у борби против осовине.

– Слободан Јовановић

Током 1943. године, у Лондон је стизало све више извештаја о злочинима и колаборацији четника. Због тога, председник британске владе Винстон Черчил упутио је 28. марта 1943. оштру ноту председнику југословенске владе Слободану Јовановићу наводећи да "уколико генерал Михаиловић није спреман изменити своју политику према италијанском непријатељу и према својим југословенским суграђанима, за владу Његовог величанства заиста бити потребно да ревидира своју садању политику подупирања генерала Михаиловића..." У духу Черчилове ноте, председник владе Слободан Јовановић је 5. априла 1943. упозорио Михаиловића:

Немци и Италијани који су распарчали Југославију и одузели нашем народу слободу јесу наши први и главни непријатељи. Против њих ваља удружити све борбене снаге Југославије остављајући на страну наше унутрашње размирице. Сваки грађански рат који се води за време непријатељске окупације користи само непријатељу и ником више. Ми разумемо да је било прилика када сте морали примити борбу с партизанима, али из тога још не следује да и сарадња са Италијанима против партизана може бити оправдана.

Председник Јовановић је извештаје "из веродостојних извора" о покољу муслимана примао "са највећом резервом". Он 3. маја 1943. налаже министру Михаиловићу да настави "помирљиву политику према Муслиманима" и демантује гласине:

Ја се чврсто надам да ћете ви остати и даље при вашој досадашњој помирљивој политици према Муслиманима и да ћете наћи начина да демантујете гласине које се шире у супротном смислу.

– Слободан Јовановић

Од 26. јуна до 10. августа 1943. Слободан Јовановић се налазио на дужности потпредседника владе у кабинету Милоша Трифуновића. Када је краљ Петар II под притиском британског премијера, Винстона Черчила, донео одлуку да смени председника владе Божидара Пурића и да на његово место доведе Ивана Шубашића, Јовановић се супроставио овој одлуци. Нови председник владе Иван Шубашић је убрзо склопио споразум с Ј. Б. Титом током лета 1944.

Емиграција

После Другог светског рата, Слободан Јовановић остао је да живи у Лондону. Слободан Јовановић је у Лондону становао од 1945. до 1958. недалеко од Кенсингтона Гарденса у ондашњем скромном и малом хотелу Тјудор Корт (Тудор Цоурт Хотел, 48 – 52 Цроwелл Роад, Лондон СW7). Године 1946. на процесу генералу Драгољубу Михаиловићу и групи од 23 лица у Београду Слободан Јовановић је осуђен од стране Војног већа „на казну лишења слободе с принудним радом у трајању од двадесет година, губитак политичких и појединих грађанских права у трајању од десет година, конфискацију целокупне имовине и на губитак држављанства“. На основу ове пресуде у Југославији је практично уведена забрана на његова дела.

После рата, некадашњи чланови југословенске владе у Лондону нису били квалификовани за британску државну социјалну помоћ. Већина значајних југословенских емиграната нашла се на рубу егзистенцијалног опстанка. Међутим, српски бродовласник, Ване Ивановић, основао је „Добротворно удружење слободних грађана Југославије“ чијим је донацијама спасао велики број угледних интелектуалаца емиграната беде. Слободан Јовановић је био иницијатор оснивања 1951. године Удружења српских писаца у изгнанству и на оснивачкој скупштини изабран је за почасног председника, Милош Црњански за председника, Миодраг Стајић за потпредседника, за секретара др Миодраг Пурковић и за члана Управе Коста Павловић. У том Удружењу, које је приређивало месечна предавања, Јовановић је говорио из области српске историје и књижевности.

Смрт

Умро је у петак 12. децембра 1958. у 6.30 ч. изјутра, у својој деведесетој години, у Лондону. Опело над земним остацима Слободана Јовановића извршено је 20. децембра 1958. пре подне, у српској православној цркви Св. Сава у Лондону. Опелу су присуствовали краљица Марија Карађорђевић. Као изасланик краља Петра II био је Богољуб Јевтић. Као изасланик краљевића Томислава и принцезе Маргарите био је мајор Ђорђе Димитријевић. Од породице опелу су присуствовали Коста Ст. Павловић са супругом и сином. Опелу су присутвовали сви чланови Југословенског народног одбора, коме је Јовановић био оснивач и председник од његовог оснивања. Представници Удружења српских писаца у изгнанству коме је Јовановић био почасни председник. Представници ветерана ЈВУО из Организације српских четника и Организације српских четника Равна Гора. Ковчег је био прекривен заставом Краљевине Југославије. Слободан Јовановић је после опела сахрањен на гробљу Кенсал грин, у северозападном делу Лондону. Сахрањен је у православном делу гробља на коме се углавном налазе гробови Срба који су у емиграцију отишли 1945. Године 1965. је Удружење српских писаца у изганству подигло меморијалну плочу Слободану Јовановићу у хотелу Корт у Лондону, где је живео од 1945. па све до своје смрти 1958.

Његови посмртни остаци су 1. децембра 2011. године ексхумирани, и пренети у храм Светог Саве у Лондону, где је 5. децембра одржан парастос. Дана 8. децембра су пренети у Србију где су 10. децембра сахрањени у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду.

Наслеђе

Уређивачки одбор библиотеке „Српска књижевност у сто књига“ уврстио је његову књигу „Портрети из историје и књижевности“ као 60. у комплету. Но, само у првом издању, штампаном у малом броју примерака. У другом издању ова књига, састављена од есеја Слободана Јовановића, није била ни штампана, због интервенције Савеза комуниста Југославије.

После дугогодишњих покушаја да се штампају његова сабрана дела, због неповољног мишљења власти, тек 1990. године у заједничком подухвату три издавача (БИГЗ, Југославија Публик, Српска књижевна задруга) штампано је 12 томова сабраних дела академика Слободана Јовановића.

2007. године Слободан Јовановић је рехабилитован одлуком Окружног суда у Београду, а пресуда којом је осуђен на робију и губитак части је проглашена ништавном.

Дела

Међу значајнија његова дела спадају:

• О суверености,
• Основи правне теорије о држави,
• Српско-бугарски рат (1901),
• Енглески парламентаризам (1902),
• Светозар Марковић (1903),
• Макијавели,
• Вођи француске револуције,
• Политичке и правне расправе,
• Уставно право Краљевине Србије,
• Уставобранитељи.

У периоду 1923-1926 објављује једно за другим три замашна и значајна дела:

• Друга влада Милоша и Михаила,
• Уставно право Краљевине СХС,
• Влада Милана Обреновића.

У Новом Саду постоји организација под називом Српски културни Клуб Слободан Јовановић која ради на промоцији идеја Слободана Јовановића.[1] Архивирано 2014-04-16 на Wаyбацк Мацхине-у

Повезано

• Списак председника влада Југославије
• Списак министара иностраних послова Југославије
• Београдски процес

Литература

• Слободан Јовановић: Из историје и књижевности II, Сабрана дела том 12, 887 страна, БИГЗ и Српска књижевна задруга, Београд 1991, ИСБН 86-13-00435-0
• Илустрована монографија - Миодраг Јовичић, Слободан Јовановић - Правни факултет универзитета у Беграду и I. П. Вајат D. О. О Београд, 2004, стр. 12-60.

Вањске везе

Слободан Јовановић на Wикимедијиној остави

• Биографија на сајту САНУ
• Фонд Слободан Јовановић Архивирано 2012-01-04 на Wаyбацк Мацхине-у
• Збирка књига Слободана Јовановића — Дигитална Народна библиотека Србије Архивирано 2009-04-30 на Wаyбацк Мацхине-у
• О националној само(не)дисциплини („Православље“, број 989, 1. јун 2008) Архивирано 2009-07-06 на Wаyбацк Мацхине-у
• Посмртни остаци Слободана Јовановића стижу у Србију („Вечерње новости“, 2. децембар 2011)
• Посмртни остаци Слободана Јовановића стижу у Београд („Вечерње новости“, 5. децембар 2011)
• Јовановић међу великанима (СПЦ, 10. децембар 2011) Архивирано 2015-09-14 на Wаyбацк Мацхине-у
• Слободан Јовановић коначно почива у Србији („Вечерње новости“, 10. децембар 2011)
• Дејан Поповић: Професор Слободан Јовановић враћен јер је друштву потребна катарза („Блиц“, 11. децембар 2011)
• Србија враћа део дуга великану („Блиц“, 10. децембар 2011)
• Слободан Јовановић - научник и државник („Вечерње новости“, фељтон, децембар 2011) Архивирано 2012-03-25 на Wаyбацк Мацхине-у

Претходник: Богдан Гавриловић

ректор Универзитета у Београду 1913 — 1914

Наслједник: Ђорђе Станојевић