Статус епилептицус

Статус епилептицус
Специјалност	неурологија, epileptology
Класификација и екстерни ресурси
ИЦД-10	Г41
ИЦД-9	345.3
еМедицине	емерг/554
МеСХ	Д013226

Статус епилептикус, према дефиницији СЗО, јесте „појава три или више епилептичних напада у току 30 минута, без успостављања свесног стања између напада“. У случају да траје дуже, овакво стање проузрокује тешка и неповратна оштећења можданог ткива.

Терапија

За терапију статуса епилептикуса најчешће се користе диазепам, фенитоин и лоразепам, као и фенобарбитон-натријум.

Диазепам

Диазепам код највећег броја пацијента зауставља напад, али се мора апликовати интравенски да би дао резултата. У одраслих особа, дозе могу бити од 20 до 30 мг. Ове дозе понекад могу да проузрокују депресију дисања као нежељени ефекат.

Фенитоин и лоразепам

Комбинација фенитоина и лоразепама је чест избор у терапији епилептичког статуса. Фенитоин треба да се примени у дози од 15 мг/кг, спром интравенском инфузијом. Доза за лоразепам је 0,1 мг/кг. Дејство лоразепама је скоро тренутно, док фенитоин има продужени ефекат. Фенитоин се може инфундовати са соним раствором, а не раствором глукозе, јер га она брзо преципитира.

Фенобарбитон-натријум

у случају да терапија фенитоином није дала ефекта, приступа се инфузији фенобарбитон-натријума. Дозе могу да варирају — 100-200-400, чак и до 800 мг. По правилу, ове дозе код болесника изазивају барбитурну кому, у којој је изражена депресија дисања.

Ако, пак, ниједна од ових мера не помогне, пацијент се доводи у стање опште анестезије, да би се избегло теже оштећење мозга за време епилептичког статуса.

Литература

• Милошевић, Миленко; Владислав Варагић (март 2011). Фармакологија за други разред медицинске школе. Завод за уџбенике, Београд. стр. 57-. ИСБН 978-86-17-15239-8. 

Спољашње везе

• Статус епилептикус Архивирано 2011-11-15 на Wаyбацк Мацхине-у на Стетоскоп.инфо