Andreas Papandreu
| Andreas Papandreu | |
| |
| Biografija | |
|---|---|
| Ime pri rođenju | Andreas Papandreu |
| Datum rođenja | 5. 2. 1919. |
| Mesto rođenja | Hios (Grčka) |
| Datum smrti | 23. 6. 1996. |
| Mesto smrti | Atina (Grčka) |
| Politička partija | Panhelenski socijalistički pokret |
| Supružnik | Kristina Razija Margaret Čant Dimitra Liani |
| Potomstvo | Jorgos Papandreu Sofija Papandreu Nikos Papandreu Andreas Papandreu Junior Emilija Niblom |
| Diploma sa | Univerzitet u Ateni Harvard |
| Profesija | Ekonomista Akademik Političar |
| Mandat(i) | |
| Premijer Grčke | |
| 13. oktobar 1993. — 17. januar 1996. | |
| Predsednik | Konstantinos Karamanlis Konstantinos Stefanopulos |
| Prethodnik | Konstantin Micotakis |
| Naslednik | Kostas Simitis |
uredi  |
|
Anreas Papandreu (grč. Ανδρέας Γ. Παπανδρέου, 5. februar 1919. – 23. jun 1996) bio je grčki ekonomista, akademik i političar i dominantna figura u grčkoj politici. Sin Jorgosa Papandrea, Andreas je akademsko znanje stekao na Harvardu. U dva mandata bio je i premijer Grčke (21. oktobar 1981 - 2. jul 1989 i 13. oktobar 1993 - 17. januar 1996).
Njegovo preuzimanje moći 1981. uticalo je na tok grčke političke istorije, završavajući skoro 50 godina dug sistem vlasti u kome dominiraju konzervativne sile; dostignuća njegovih uzastopnih vlada uključuju zvanično priznanje grčkog otpora protiv Sila Osovine, osnivanja Nacionalnog zdravstvenog sistema i Vrhovnog saveta za personalnu selekciju (ASEP), usvajanje zakona koji je znatno poboljšao prava radnika.[1][2][3]
Andreas je rođen na ostrvu Hios, kao sin Sofije Minejko i vodećeg grčkog liberaliste Jorgosa Papandrea. Njegov deda po majci bio Poljak po rođenju, javna ličnost, Zigmunt Minejko, a baka po majci je bila Grkinja. Pre univerziteta, on je pohađao Atina Koledž, vodeću privatnu školu u Grčkoj. Išao je na Nacionalni i Kapodistrijski univerzitet u Atini od 1937 do 1938, kada je, tokom fašističke diktature Metaksasa, bio uhapšen zbog navodnog trockizma. Nakon predstavljanja od strane njegovog oca, bilo mu je dozvoljeno da ode u SAD.[4]
Godine 1943. Andreas je stekao doktorat iz ekonomije na Harvardu. Odmah nakon doktoriranja pridružio se američkim ratnim naporima i dobrovoljno se pridružio američkoj mornarici, služeći kao ispitivač modela za popravku ratnih brodova i kao bolničar u Bethesda Naval Hospital za ratne ranjenike[5][6] postavši tako američki građanin. Vratio se na Harvard 1946. godine i radio kao predavač i vanredni profesor do 1947. Onda je on održao profesure na Univerzitetu u Minesoti, Kaliforniji, Berkliju (gde je on bio predsednik odeljenja za ekonomiju), Stokholmskom univerzitetu i Jork univerzitetu u Torontu. 1948, od je ušao u vezu sa studentom novinarstva na Univerzitetu u Minesoti, Margaret Čant. Nakon što se Čant razvela, i nakon svog razvoda od Kristine Razije, njegove prve žene, Papandreu i Čant su se venčali 1951. Imali su tri sina i ćerku. Papandreu je takođe imao sa švedskom glumicom i TV voditeljkom, Ragnom Niblom, vanbračnu ćerku, Emiliju Niblom, koja je rođena 1969. u Švedskoj.[7][8]
Papandreu se vratio u Grčku 1959, gde je predvodio ekonomski istraživački razvojni program, na poziv premijera Konstantinosa Karamanlisa. Godine 1960. izabran je za predsednika Upravnog odbora i generalnog direktora Atinskog ekonomskog istraživačkog centra i savetnika Grčke banke. 1963, njegov otac, Jorgos Papandreu, predsednik sopstvene partije, postao je premijer Grčke. Andreas je postao njegov glavni ekonomski savetnik. On se odrekao američkog državljanstva i izabran je u grčkom parlamentu na grčkim zakonodavnim izborima 1964. godine.[9] Odmah nakon toga postao je ministar u prvom ministarstvu države (u stvari, pomoćnik premijera).
Papandreu je imao neutralan stav o Hladnom ratu i poželeo da Grčka bude nezavisna od SAD. Takođe je kritikovao masovno prisustvo američke vojske i inteligencije u Grčkoj i tražio da se uklone vojne starešine sa anti-demokratskim tendencijama iz grčke vojske.
Godine 1965, dok je Aspida zavera u okviru Helenske armije bila pod istragom, navodno od strane političke opozicije da je uključen Andreas lično, Jorgos Papandreas je prebacio loptu na ministra odbrane i naterao ga da to preuzme na sebe. Konstantin II Grčki je odbio da prihvati ovaj potez i u suštini primorao Jorgosa Papandrea na ostavku. Grčka je tada ušla u period polarizacije i nestabilnosti, koji se završio državnim udarom 21. aprila 1967. godine.
Kada su grčki pukovnici, predvođeni Jorgosom Papadopulosom preuzeli vlast u aprilu 1967, Andreas je bio zatvoren. Gust Avrakotos, visoko rangirani oficir CIA-e u Grčkoj, koji je bio blizu pukovnika koji su vodili puč, savetovao ih je da pucaju na njih, jer će se oni vratiti da ih progone.[10] Njegov otac, Jorgos Papandreu, bio je stavljen u kućni pritvor. Jorgos, već u poznim godinama, umro je 1968. godine. Pod velikim pritiskom američkih akademika i intelektualaca, kao što je Džon Kenet Galbrajt, Andreasov prijatelj od harvardskih dana, vojni režim je uslovno pustio Andreasa da napusti zemlju.[11] Papandreu se tada preselio u Švedsku sa svojom suprugom, četvoro dece i majkom. Tamo je prihvatio posao na Stokholmskom univerzitetu. U Parizu, dok je bio u izgnanstvu, formirao je anti-diktatorsku organizaciju, Panhelenski oslobodilački pokret (PAK) i obišao svet u cilju okupljanja opozicije grčkog vojnog režima. Uprkos svom bivšem američkom državljanstvu i karijeri u SAD, Papandreu je optužio CIA-u kao odgovornu za državni udar i sve više je bio kritički nastrojen prema Saveznoj vladi SAD. U ranim 70-im godinama, tokom druge faze diktature u Grčkoj, uporedo sa većinom vodećih grčkih političara, u izgnanstvu ili u Grčkoj, suprotstavio se pokušajem političke normalizacije Jorgos Papadopulos. 6. avgusta 1974, Andreas Papandreu je sazvao vanrednu sednicu Nacionalnog kongresa PAK-a u Vinterturu, kada je odlučen raspad pokreta, i to je bilo javno objavljeno.[12]
Papandreu se vratio u Grčku posle pada hunte 1974, tokom metapolitefsija, i formirao novu radikalnu stranku, Panhelenski socijalistički pokret (PASOK). Većina njegovih saveznika iz PAK-a, kao i pripadnici drugih anti-diktatorskih grupa, kao što je Demokratska odbrana, pridružile su se novoj partiji.
Na grčkim zakonodavnim izborima 1981. godine PASOK je odnela ubedljivu pobedu nad konzervativnom Novom demokratskom partijom i Papandreu je postao prvi socijalistički premijer Grčke. Glavni slogan partije bio je Allagi (promena).
U službi, Papandreu je odustao od mnogo svojih predizbornih obećanja i imao konvencionalniji pristup. Grčka nije izašla iz NATO-a, američkim trupama i vojnim bazama nije naređeno da napuste Grčku, grčko članstvo u Evropskoj ekonomskoj uniji je nastavljeno, uglavnom zbog toga što se Papandreu pokazao veoma sposobnim da obezbedi novčanu pomoć za Grčku. U domaćim poslovima, Papandreova vlada je odmah sprovela masovni program redistribucije bogatstva od dana stupanja na dužnost da bi povećala dostupnost prava na naknadu pomoći za nezaposlene i slabo plaćene radnike. Penzije, zajedno sa prosečnim platama i minimalnim zaradama, povećane su i napravljene su promene u zakonu o radu. Uticaj PASOK-ove vlade na socijalnu i ekonomsku politiku bio je takav da je 1988.godine procenjeno da dve trećine od ukupnog smanjenja nejednakosti u periodu između 1974. i 1982. godine, desilo se samo u periodu između 1981. i 1982. godine.[13]
Tokom tog vremena službe, Papandreova vlada je sprovela sveobuhvatnu reformu socijalne politike uvođenjem državu u blagostanje,[14] značajno je proširila mere zaštite,[15] proširila pokrivenost zdravstvene zaštite (“Nacionalni zdravstveni sistem” je bio pokrenut, što je modernu medicinu omogućilo i u ruralnim oblastima po prvi put[16]), promovisala državni subvencionisani turizam za porodice sa niskim primanjima i finansiranje socijalnih ustanova za starije osobe. Seoska područja su imala koristi od poboljšanih državnih službi, prava i prihodi nisko plaćenih osoba su znatno povećani i izbeglicama građanskog rata, koje su živele u inostranstvu, bilo je dozvoljeno da se vrate nekažnjeno.[17]
I pristalice i protivnici obraćali su mu se ličnim imenom, Andreas, što je jedinstvena situacija u grčkoj političkoj istoriji i dokaz njegove harizme i popularnosti.[18] Andreas je bio poznat zbog nošenja svog poslovnog odela - rolke[19], umesto tradicionalne bele košulje i kravate. On je na taj način stvorio veliku modu, uglavnom, ali ne isključivo, među svojim pristalicama. Njegovo prvo pojavljivanje u grčkom parlamentu sa crnom rolkom umesto košulje i kravate izazvalo je masovnu pometnju u konzervativnoj štampi, koja je to smatrala za nepoštovanje parlamenta; međutim, cela stvar je samo doprinela njegovoj popularnosti.[20]
- ↑ Jacobs 1989: str. 123–130
- ↑ Pantazopoulos, Andreas (2001). Gia to lao kai to Ethnos: i stigmi Andrea Papandreou 1965–1989. pp. 63–121
- ↑ Clogg 1987: str. 122–148
- ↑ Clogg, Richard (24. 6. 1996.). „Papandreou Obituary”. Independent.co.uk. Pristupljeno 23. 2. 2014.
- ↑ To Ethnos, Είναι βοηθός καθηγητή στο Πανεπιστήμιο Χάρβαρντ και εκείνη την περίοδο υπηρετεί ως εθελοντής του αμερικανικού Πολεμικού Ναυτικού (εξετάζει μοντέλα για τον κατάλληλο χρόνο επισκευής πλοίων) [1]
- ↑ „Andreas Papandreou Foundation retrieved 18 September 2007”. Agp.gr. 24. 9. 1999.. Arhivirano iz originala na datum 2012-03-17. Pristupljeno 23. 2. 2014.
- ↑ „Expressen, 8 November 2011”. Expressen.se. 5 November 2011. Pristupljeno 23. 2. 2014.
- ↑ „Aftonbladet, 28 August 2002”. Aftonbladet.se. 28. 8. 2002.. Pristupljeno 23. 2. 2014.
- ↑ „Greece's leftist leader has strong U.S. ties”. Anchorage Daily News. 19. 10. 1981..[mrtav link]
- ↑ Crile, George. Charlies Wilson's War, Grove Press. 2003. ISBN 978-0-8021-4124-8. pp. 52
- ↑ Papandreou, Andreas (1970) Democracy at Gunpoint, Doubleday.
- ↑ To Vima newspaper, 11 July 1999 Arhivirano 2007-12-22 na Archive.is-u(el)
- ↑ Eardley, Tony et al.. „Social Assistance in OECD Countries. Volume II: Country Reports”. Arhivirano iz originala na datum 2011-10-08. Pristupljeno 2015-08-23.. UK Department of Social Security Research Report No. 1996. ISBN 978-0-11-762408-5. pp. 47
- ↑ Kefala, Eleni. Peripheral (post) modernity: the syncretist aesthetics of Borges, Piglia, Kalokyris and Kyriakidis. Peter Lang. 2007. ISBN 978-0-8204-8639-0. pp.
- ↑ Sassoon, Donald. Looking left: European socialism after the Cold War. I.B. Taurus. 1997. ISBN 978-1-86064-179-4. pp.
- ↑ „Greece The PASOK Domestic Program”. The Library of Congress Country Studies. 24. 3. 2007..
- ↑ „Athens in the European Union I. The Return of Democracy (1973–2004)”. anagnosis.gr. Arhivirano iz originala na datum 2014-02-26. Pristupljeno 2015-08-23.
- ↑ Clogg 2002
- ↑ Kariotis, Theodore C. The Greek socialist experiment: Papandreou's Greece 1981–1989, Pella Publ. 1992. ISBN 978-0-918618-48-1. pp.
- ↑ Chilcote, Ronald H. Transitions from dictatorship to democracy: comparative studies of Spain, Portugal, and Greece. Taylor & Francis. 1990. ISBN 978-0-8448-1675-3. pp.
- Clogg, Richard (1987). Political Parties in Greece: the search for legitimacy. Duke University Press. str. 122-148. ISBN 978-0-8223-0794-5.
- Jacobs, Francis (1989). Western European political parties: a comprehensive guide. Addison-Wesley Longman Limited. str. 123-130. ISBN 978-0-582-00113-8.
- Fondacija “Andreas Papandreu” Arhivirano 2015-05-11 na Wayback Machine-u
