Centralna bolnica NOVJ
Centralna bolnica je oformljena novembra 1941. godine u zapadnoj Srbiji, u vreme Prve neprijateljske ofanzive, kada se glavnina snaga NOP odreda zapadne Srbije i Šumadije, pod pritiskom jakih neprijateljskih snaga povlačila na zapad. Tada je u Čačku, Požegi i Užicu bilo oko 700 ranjenika u Bolnici. Krajem novembra, Bolnica je evakuisana na Zlatibor, a odatle u Sandžak i u bolnicu Durmitorskog NOP odreda na Žabljak. Deo ranjenika vratio se u svoje odrede u zapadnoj Srbiji, a 150 teških ranjenika na Zlatiboru Nemci su zarobili i 30. novembra streljali.
Bolnica je obnovljena krajem januara i početkom februara 1942. godine, i razmeštena na teritoriji jugoistočne Bosne i u Crnoj Gori. Na ovoj teritoriji ostaje do sredine juna 1942. godine. Pored ostalih ranjenika i bolesnika, tada su u njoj lečeni i čuveni „igmanci“, boraci promrzli u legendarnom Igmanskom maršu. Posle završetka Treće neprijateljske ofanzive u Sandžaku, Crnoj Gori i Hercegovini, sredinom juna 1942. godine, odlukom Vrhovnog štaba, Centralna bolnica je rasformirana, a ranjenici i bolesnici upućeni u jedinice.
Ovi ranjenici i bolesnici učestvovali su u pohodu proleterskih brigada s Vrhovnim štabom od Vrbnice do zapadne Bosne. Put dug 500 kilometara pređen je u izuzetno teškim okolnostima - česti dugi marševi, glad i nedostatak sredstava za lečenje. Naročito je bila teška situacija Bolnice, koja je, zajedno sa Petom proleterskom brigadom i Hercegovačkim odredom, provela ceo mesec u Vrbnici, a potom se, u dvanaestodnevnom maršu proboju, prebacila u Prozor. Njeni ranjenici i bolesnici živeli su gladni, skoro bez ikakvih sredstava za lečenje i negu, a u sukobima u vreme proboja često su bili izloženi udaru neprijatelja, pa su morali da se bore.
Posle dolaska grupe proleterskih brigada u rejon Prozora, sredinom jula 1942. godine, Centralna bolnica je obnovljena. S ove teritorije ona se prebacila u rejon Drvara i Bosanskog Petrovca. Sredinom avgusta, Bolnica je smeštena u relativno dobro uređene objekte u Bosanskom Petrovcu, Drvaru, Drniću, Smoljanima, Suvaji i Velikim Stjenima. Posle oslobođenja Bihaća, novembra 1942. godine, deo ranjenika smešten je u rejon ovog grada, kao i na oslobođenoj teritoriji Like. Prijem ranjenika i bolesnika, pažnja i briga koju su im posvetile omladinske i druge organizacije, narod Krajine i Like, predstavljaju najveći primer humanosti i solidarnosti među ljudima. Takav prijem i visok stepen organizovanosti narodne vlasti i vojne pozadine omogućili su uspešan petomesečni rad Centralne bolnice. U njoj je, znatno uspešnije nego ranije, obavljan stručni lekarski rad. Ova zdravstvena ustanova živela je životom vojnog kolektiva - organizovan je politički, kulturno-zabavni i rad na stručnoj obuci, naročito srednjih i nižih medicinskih kadrova.
Bitka na Neretvi prekinula je ovaj, za ulove rata, dug period stabilizacije. Centralna bolnica, je kao i ranije, išla s operativnim jedinicama kojima je neposredno komandovao Vrhovni štab. Put je vodio ka Neretvi i dalje na istok. Bolnica je obrazovala ešalone ranjenika i bolesnika, i već krajem februara 1943. godine imala blizu 3.000 bolesnika, a posle izbijanja na Neretvu, oko 4.000 ranjenih i bolesnih boraca. Za njen spas vodila se jednomesečna bitka u dolini Neretve i Rame, na Ivan-sedlu, kod Prozora. Glavna operativna grupa je uložila velike napore i dala velike žrtve da spasi Bolnicu.
Posle uspešno okonačane bitke na Neretvi, jedinice NOVJ su širokim frontovima prodirale na istok, u Hercegovinu, jugoistočnu Bosnu, Crnu Goru i Sandžak. Bolnica je prebačena preko Prenja i Kalinovika, na Čelebićku visoravan u Sandžaku. Ovde je bolnica dobila kratki predah. Time je bio završen dug put od Drvara, Bihaća i Lapca do Čelebića. I jedinice i Bolnica prešle su ga u veoma teškim uslovima. Jedinice su morale da nose ranjenike, da čuvaju njihovu bezbednost i da stvaraju druge uslove za život i rad Bolnice. Osoblje bolnice je moralo da radi i rešava razne zadatke, i to pod neprijateljskim udarima, često u pokretu i bez potrebnih sredstava. Ranjeni i bolesni borci morali su da podnose najveće teškoće: zimu, duge marševe, napade neprijatelja, a često i glad i oskudicu. Na tom dugom putu ostale su stotine ranjenika ranjenika i bolesnika. S njima su ostale i stotine palih boraca, koji su dali sve, pa i živote, za spas svojih drugova.
Kratak predah od kraja aprila do 15. maja 1943. godine, na surovom i siromašnom području Čelebića, nije omogućio uslove za odmor i oporavak ranjenika i tifusara. Za operativne jedinice odmora nije ni bilo. Tako su Centralna bolnica i divizije NOVJ u nove okršaje ušle znatno slabije, premorenije i s manje sredstana nego u bici na Neretvi. Bitka na Sutjesci bila je najteže iskušenje i za Bolnicu i za celu Glavnu operativnu grupu Vrhovnog štaba.
Prvi sudari u Petoj ofanzivi, pokazali su da je jedan od glavnih neprijateljskih ciljeva uništenje ranjenika. Zbog toga je on, s višestruko jačim snagama i iz više pravaca, nadirao prema Centralnoj bolnici. U teškim borbama do 20. maja neprijatelj je zadržavan, a potom snažnim jurišima Prve i Druge proleterske, Šeste istočno-bosanske i Druge majevičke brigade, odbačen prema Foči, a Bolnica je evakuisana na Pivsku planinu.
Vreme od 4. do 11. juna najteži su dani u istoriji Centralne bolnice. Glavna operativna grupa je morala da se podeli na dva dela. Jače snage (Prva i Druga divizija i još tri brigade) određene su da se, preko Sutjeske i Zelengore, probiju iz obruča. Slabije snage (Treća i Sedma divizija) ostale su s Centralnom bolnicom u Pivi. One više nisu bile dovoljno jake da slome pokušaje deset puta jačeg neprijatelja, a Bolnica više nije mogla da prati operativne jedinice. Kasnije su došle nove podele. Deo najtežih ranjenika sklonjen je u kanjon Pive. Oko 600 lakših ranjenika pošlo je, sa Sedmom banijskom divizijom, za glavnim snagama i Vrhovnim štabom. Sa Trećom proletersko divizijom ostala je Centralna bolnica, s blizu 2.500 ranjenika i bolesnika.
Dok je dvanaest brigada Glavne operativne grupe lomilo neprijateljev obruč na Zelengori, a potom nastavilo nastupanje prema komunikaciji Foča-Kalinovik. Treća proleterska divizija i ranjenici borili su se sa blizu četiri neprijateljske divizije. U žestokim borbama na Vučevu, pod Maglićem, kod Borovna, na Tjentištu, 10, 11. i 12. juna, Treća divizija je s krajnjim naporima odolela pritisku neprijatelja. U dramatičnim borbama na Ozrenu, Vilinjaku, Krekovima, Košuru, Tjentištu, Dragoš-sedlu, 13. juna, Savina Treća divizija je izvršila herojski pokušaj da slomi neprijatelja, da se probije iz obruča i spasi ranjenike. U ovim dramatičnim borbama učestvovao je i deo ranjenika. Mnogi ranjenici su poginuli u proboju, neki su izvršili samoubistvo da ne padnu živi u ruke neprijatelju, a veliki broj su Nemci i ustaše zarobili i na najsvirepiji način pobili. Sa jedinicama Treće proleterske divizije probilo se oko 1.000 ranjenika.
Ukupni gibici u bici na Sutjesci bili su veliki: poginulo je više od 1.300 ranjenika i bolesnika, 30 lekara i 200 bolničarki. Epopeju Sutjeske preživela je samo trećina sastava Centralne bolnice.
Od kapitulacije Italije, septembra 1943. godine, do oslobođenja Beograda, oktobra 1944. godine traje nova etapa u razvoju Centralne bolnice. Savezničke sanitetske ustanove u Italiji preuzele su znatan broj ranjenika, pa tako i Centralnu bolnicu. U Italiji je lečeno oko 12.000 partizanskih boraca. U prihvatanju, lečenju, transportu u Italiju, u ovom periodu najveći značaj, ima ostrvo Vis.
Oktobra 1944. godine NOVJ preuzima Glavnu vojnu bolnicu Jugoslovenske vojske u Beogradu. Od tada pa do kraja rata u njoj je lečeno nekoliko hiljada boraca NOVJ, odnosno Jugoslovenske armije.
Krajem 1949. godine Glavna vojna bolnica reorganizovana je u Vojno-medicinsku akademiju JNA.
Povodom dvadesetpetogodišnjice bitke na Sutjesci, juna 1968. godine, za besprimerno herojstvo u spasavanju i lečenju boraca NOVJ i velike zasluge u borbi protiv neprijatelja, Centralna bolnica je odlikovana Ordenom narodnog heroja Jugoslavije.
- Bolnice u Narodnooslobodilačkom ratu
- Vojno-medicinska akademija
- Partizanska bolnica na Petrovoj gori
- Partizanska bolnica „Franja“ u Sloveniji
- dr. Mladen Stojanović
- dr. Gojko Nikoliš
- dr. Olga Dedijer
|
Segment isključivo posvećen Narodnooslobodilačkoj borbi. |
- Narodni heroji Jugoslavije, „Mladost“, Beograd 1975. godina
- Nikoliš, Gojko (1981). KORIJEN, STABLO, PAVETINA (memoari). Zagreb: Sveučilišna naklada Liber.