Gertrude Bell
| Gertruda Bel | |
| |
| Biografija | |
|---|---|
| Mesto rođenja | Engleska |
| Datum smrti | 12. 7. 1926. (57 godina) |
| Mesto smrti | Bagdad (Irak) |
| Državljanstvo |  Velika Britanija
|
| Profesija | pisateljica, putnica, administrator, arheolog i špijun |
uredi  |
|
Gertruda Margaret Lutijen Bel (engl. Gertrude Bell 14. jul 1868 — 12. jul 1926) bila je engleska pisateljica, putnica, administrator, arheolog i špijun. Odigrala je glavnu ulogu u uspostavljanju i upravljanju moderne države Irak.
Gertruda Bel potiče iz porodice industrijalaca. Njen deda Lutijan Bel bio uspešan preduzetnik, šef firme Braća Bel, a, takođe, i ugledni naučnik. Njen otac Tomas Hag Bel završio je studije u Francuskoj i Nemačkoj i preuzeo kompaniju svog oca. Godine 1867. on je oženio Meri Šeld, koja je ubrzo umrla, posle rođenja drugog deteta Mauris. Tada je Gertruda imala tri godine. Otac im se ponovo oženio 1876. pisateljicom Florens Olif koja se vezala za Gertrudu i Mauris.
Godine 1884. Gertruda se upisala na Kraljičin koledž u Londonu, a kasnije je studirala istoriju na Univerzitetu Oksford i diplomirala među najboljim studentima 1888.
Nakon što je napustila Oksford 1892, Gertruda je posetila ujaka Franka Lascela u Teheranu, u Persiji, gde je on bio britanski ambasador. U njegovoj pratnji prisustvovala je mnogim diplomatskim večerama i balovima. Svoje putovanje je opisala u knjizi Persijske slike, izdate 1894. Narednih godina ona je putovala po raznim zemljama, učila strane jezike i bavila se arheologijom. Tečno je naučila arapski, persijski, francuski, i nemački, a pričala je i italijanski, i turski. Putujući stekla je mnoge prijatelje i poznanike iz uglednih krugova.[1]
Zanimala se za istraživanja i kartografiju Bliskog istoka i zahvaljujući tome je postala značajna ličnost u politici Britanske imperije. Više puta je putovala po velikoj Siriji, Mesopotamiji i Maloj Aziji. Sa Tomasom Lorensom pomogla je Hašimitskoj dinastiji da se učvrsti na teritoriji današnjeg Jordana, a tadašnjem Iraku, koristeći svoje sposobnosti, tadašnju situaciju i veze koje je imala sa uticajnim ljudima na Bliskom istoku.
Tokom svog života bila je visoko poštovana od britanskih oficira i bila je mnogo uticajna za ženu tog vremena. Bila je nazvana „jednom od retkih ambasadora Njegovog Veličanstva“.[2]
Nikad se nije udavala.
Za vreme Prvog svetskog rata, Gertrudin zahtev za odlazak na Bliski istok bio je odložen i ona je počela da volontira u Crvenom krstu u Francuskoj. Dobila je poziv iz Britanije da provodi vojnike kroz pustinju. Prihvatila je poziv i bila je jedina žena koja je imala političku moć i uticaj u kreiranju Britanske imperije na Bliskom istoku u periodu od Prvog svetskog rata, pa sve do svoje smrti. Na ekspedicijama je uvek praktikovala da unajmi lokalne vodiče, a sa mnogima se i sprijateljila. To što je bila žena, dalo joj je posebne mogućnosti i nove perspektive, zato što je mogla da provodi vreme u odajama sa suprugama raznih funkcionera, te tako i iz ove pozicije bolje sagleda situaciju.
U novembru 1915. pod vođstvom Gilberta Klajtona, otišla je u Kairo. Tamo je ponovo srela Tomasa Lorensa. Pod preporukom istoričara i arheologa Dejvida Hogarta i ona i Lorens su pristupili vođama britanske vojske u Kairu. Iako najpre nije radila na zvaničnoj poziciji, one je pomagala Hogartu u njegovim zadacima. U Kairu je postala jedini ženski oficir u Britanskoj imperiji.
Godine 1916. bila je poslata u Basru kako bi savetovala Persija Koksa, glavnog političkog oficira. Sve ove zadatke Gertruda je dobijala zato što je još pre rata proputovala većinu ovih zemalja, te je tako skupila dragoceno iskustvo i osim savetovanja, mogla je vojsci da pomogne i u crtanju mapa i kontaktu sa lokalnim stanovništvom.[3]
Godine 1921. na konferenciji u Kairu na kojoj je prisustvovao Vinston Čerčil, ona je bila jedna od izabranih koja je predstavljala grupu Orijentalista.[4]
Kako je krajem januara 1919. godine nestalo Otomansko carstvo završetkom rata, Gertruda Bel je bila zadužena da prouči situaciju u Mesopotamiji. Zahvaljujući sposobnostima i vezama koje je tamo imala sa istaknutim ljudima, ona je razvila ideje o državnoj organizaciji koje su tada bile potrebne Iraku. Narednih 10 meseci je provela pišući zvanični izveštaj samoorijentacije Mesopotamije (Self Determination in Mesopotamia), koji je bio proglašen za maestralno delo. A. T. Vilson je imao drugačije ideje kako bi Irak trebalo da bude vođen i smatrao je da bi to trebalo da bude arapska vlada pod uticajem britanskih predstavnika. U događajima koji su usledili, Gertruda je imala ulogu medijatora između arapske vlade i britanskih zvaničnika. Imala je težak zadatak da pronađe kompromis među različitim etničkim grupama koje su živele u Iraku: šiita iz južnih krajeva, sunita iz centralnog Iraka, Kurda iz severnih krajeva koji su želeli ostati anonimni. Ona ih je ujedinila u jednu vladu koja je trebalo da balansira sa britanskim imperijalističkim interesima.[5][6]
Novembra 1919. Gertruda je bila pozvana da govori na sastanku za promociju Javne biblioteke u Bagdadu, a tamo je izabrana i na funkciju predsednika bibliotekarskog komiteta u periodu 1921-1924. Do tada je bagdadaska biblioteka pod imenom Bagdadska mirovna biblioteka bila u privatnom vlasništvu, a 1924. je pod uticajem Ministarstva obrazovanja postala javna, da bi 1961. postala Nacionalna biblioteka Iraka.
- ↑ Arhiva Gertrude Bel, biblioteka Njukesl Univerziteta Arhivirano 1999-01-25 na Wayback Machine-u, Pristupljeno: 20.4.2014.
- ↑ Gertruda Bel, biografija, biography.com, Pristupljeno: 20.4.2014.
- ↑ Redovi u pesku gospođice Bel, Svetske vesti: Irak, Džejms Bačan, The Guardian, Pristupljeno: 20.4.2014.
- ↑ Konferencija u Kairu, cliohistory.org, Pristupljeno: 20.4.2014.
- ↑ Gertruda Bel i nastanak Iraka, Kris Kalder, članak zasnovan na knjizi Kraljičino ostrvo: Izvanredan život Gertrude Bel, avanturista, Dženet Valah, Random House, 1996., Pristupljeno: 20.4.2014.
- ↑ Žena koja je kreirala Irak, Kristofer Hičens, The Atlantic, Pristupljeno: 20.4.2014.
