Igračka

Dečje iračke iz zbirke Pedagoškog muzeja u Beogradu

Raznovrsne tradicionalne drvene igračke iz Indije

Igračka je predmet koje se koristi za igranje. Pojam se obično povezuje s djecom ili kućnim ljubimcima, ali i odrasle osobe i životinje u divljini ponekad se igraju s igračkama. Igračke su relevantni za razvoj djece kroz učenje i stjecanje različitih vještina i sposobnosti. Kod djece služi i za pripremu svojih budučih uloga i socijalizacije u društvu. Kroz igranje se imitiraju neke odredene aktivnosti iz svakodnevnog života. Igračke su koristila djeca još u antička doba. U današnje vrijeme, proizvodnja igračaka, a trgovinama je važan sektor globalne privrede, i to je razlog za česte kritike na račun kvalitete dostupnih igračaka i njihove podobnosti za razvoj djece.

Igračke predstavljaju sva sredstva kojima se deca služe u igri. Ovaj pojam se obično vezuje za decu ili kućne ljubimce, mada i odrasle osobe i životinje u prirodi ponekad koriste igračke. One mogu biti napravljene od drveta, plastike, metala i drugih materijala. Pored fabrički proizvedenih igračaka, često se u igri upotrebljavaju i predmeti sa drugom osnovnom namenom. Igračke su važne za razvoj dece, jer se kroz igru razvija motorika, koordinacija i uče i stiču različite veštine i znanja.

Igračka je materijalni element igre koji svojim osobinama bitno utiče na njen tok i sadržaje. Igračka je nužni pratilac igre, čak i kada u njoj nije realno prisutna, jer egzistira u dečjem sećanju, mašti i predstavama. Mnoštvo igara, se obavlja uz pomoć materijala koji nije posebno napravljen za tu svrhu. Jedno od najomiljenijih pribora za igru je kuhinjsko posuđe, zatim pojedini aparati ili njihovi delovi, stare konzerve... Igračke, u užem smislu reči, predstavljaju predmete koji su proizvedeni zanatski ili industrijski da bi poslužili za igru. Igračka ima vaspitno-obrazovnu vrednost ako odgovara nekoj od autentičnih potreba deteta i omogućava mu, svojim osobinama, aktivnosti koje doprinose njegovom razvoju i učenju. Igračke su korišćene još u praistorijsko doba. To potvrđuju razni predmeti pronađeni tokom arheoloških iskopavanja.

Funkcije igračaka

Deci je neophodno obezbediti raspolaganje funkcionalnim, pogodnim za rukovanje i bezopasnim materijalima iz svakodnevne stvarnosti, njihovim stilizovanim kopijama i igračkama. Igračke su potrebne deci zbog učestvovanja u običnim životnim, podražavanim ili zamišljenim situacijama, odnosno igrama, što sve izgrađuje dečju ličnost i razvija sposobnosti i priprema za niz funkcija koje ih očekuju u životu. Igračke omogućavaju detetu upoznavanje sopstvenih mogućnosti i izražavanje onog što je zamislilo, služe mu za maštanje, neobuzdavano ispoljavanje emocija, za uspostavljanje odnosa sa drugom decom, radi razmene ideja i pozitivnih emocija. Sve ovo je neophodno za sticanje iskustva potrebnog u čitavom kasnijem životu i razvoj njegove ličnosti. Igračke su uslov bogate, plodne, maštovite, privlačne i razvojno podsticajne igre. Funkcionalna vrednost igračke, se ogleda u onome što dete može uz pomoć nje ili na njoj da učini. Dete preko igračaka, dolazi u dodir sa stvarima sa kojima inače, ne može da rukuje u svetu odraslih ljudi, i uspeva a da mu se, na izvestan način približi, za šta je veoma motivisano. Igračke u raznim vrstama igara, imaju i različite funkcije. U igrama mašte i uloga, pomažu u stvaranju zamišljene situacije. U pokretnim igrama služe kao rekvizit. U konstruktorskim igrama kao materijal za ostvarivanje zamisli. U stonim, štampanim kao shema, prema kojoj ili na kojoj se igra odvija. Didaktičke igre namenjene sređivanju dečjeg iskustva i učenju-loto, kvizovi ; što je od velikog značaja za kognitivni razvoj... Formativna vrednost igračaka, značajna je posebno za socio-emocionalni razvoj dece.

Vrste igračaka

Postoji više kriterijuma prema kojima igračke mogu da se razvrstaju. Ukoliko jedna igračka može da se razvrsta, prema više pokazatelja, utoliko su i veće mogućnosti njenog korišćenja, kao i njena vaspitno-obrazovna vrednost. Kriterijumi prema kojima je moguće razvrstati igračke su sledeći:

Funkcija u igri (sadržaj, materijali i ciljevi igre);
Uzrasti na kojima se igračka koristi;
Materijal od koga su igračke napravljene(drvo, metal, plastika, guma, razne tkanine, koža..)
Stepen uobličenosti(gotove, polugotove i igračke-materijali)
Sezona u kojoj se koriste(letnje, zimske i dr.)
Mesto na kome se koriste (u sobi, na podu, na stolu, igralištu...)
Broj igrača koje angažuju;
Poreklo(prirodni materijal, veštački materijali, kupovne igračke)
Namena (za rekreaciju, za terapiju, za decu koja se razvijaju u granicama normale, za decu ometenu u razvoju);
Pokretljivost(stacionarne-nepokretne: tobogan, peščanik...)
Način na koji se pokreću(ručno - vučenjem i guranjem; mehanički-na navijanje, elektromotorom...)
Oblik i veličina.

Uzrast kao kriterijum za klasifikaciju igračaka

Uzrast utiče na funkciju igračaka u dečjoj igri. Postoje igračke za sve uzraste(lopte), ali se način njene upotrebe razlikuje u raznim periodima života deteta. Mlađa deca, pod utiskom novine, duže vremena provode upoznajući igračku koju sreću prvi put, dok starija, posle kraćeg uvida, prelaze na njeno brže sistematsko ispitivanje. Suočena sa više novih predmeta, mlađa deca se opredeljuju za jedan od njih, zanemarujući druge, dok starija sve sistematski razgledaju i oprobavaju. Starije dete će staviti lutku u običnu kutiju zamišljajući da je krevet, dok mlađi žele pravi krevetac za lutke, umanjenu kopiju realnog kreveta. To znači da se igra mašte razvija u pravcu sve većeg udaljavanja od viđene situacije ka zamišljenoj, misaonoj situaciji, kada se sama aktivnost sve više odvaja od predmeta koji su za to potrebni. Na starijim uzrastima, možemo sresti i igre bez materijalnog oslonca na igračke.

Polazeći od pomenutih karakteristika dečje igre, njene funkcije i potreba dece na raznim uzrastima, napravljena je i sledeća podela igračaka koje se preporučuje za pojedine uzraste u toku predškolskog detinjstva:

Od 3-4 godine:

Slikovnice, lutke i odeća za njih, krevetić ili kolevka za lutku, pribor za ‘’pranje” i ‘’peglanje” lutkine odeće,’’posuđe i pribor za kuvanje”, kuhinjski nameštaj, telefon, pribor za pesak i vodu, boje i veće četkice, papir, krupnije voštane krede, testo, glina, lopte raznih dimenzija, konjić za ljuljanje, kutije... Krupnije drvene igračke na točkovima koje se mogu vući. Jednostavan pribor za sečenje i lepljenje(makaze sa zaobljenim vrhom), ilustrovane revije i plakati za sečenje, veći drveni blokovi i komadi dasaka, automobilske gume, drveni avioni i vozila, tobogan, jednostavnija odeća za prerušavanje.

Od 4-5 godina:

Iste igračke, koje se koriste na ranijem uzrastu. Zatim, obruč, pribor za igre lekara, kuvara... Uz više odeće za prerušavanje, uže za preskakanje i penjanje, piste za automobilčiće, komplikovanije pazle, slagalice i mozaici, ginjol lutke, mnoštvo raznovrsnog pribora za slikanje, crtanje, lepak, kolaž papir, perle za nizanje, plastelin, šator i kućica...

Od 5-6 godina:

Iste igračke, koje se koriste na ranijem uzrastu. Sa još više materijala za slikanje, crtanje i modelovanje, konstruktorski materijali komplikovanije strukture i sa sitnim elementima, mozaici, mnoštvo odeće i rekvizita za prerušavanje i maskiranje, stone štampane igre, domine, karte, pazle, mali bicikl, vijača, čigra, fudbalska lopta, razni materijali za dramske igre- Porodice i Prodavnice... zatim lutke i nameštaj za njih, igračke sa likovima životinja, automobilčići...

Od 6-7 godina:

Iste igračke koje se koriste na ranijem uzrastu. Rekviziti za badminton, igračke za gađanje, zmaj, lopte raznih vrsta, lutke koje su u stanju da izvode razne radnje i odgovarajuća oprema, kompjuterske igre, još više materijala za razne vrste stvaralaštva, igračke koje pripremaju decu za školu(igrovni listovi iz matematike, prirode i društva, kojima se vežba grafomotorika), didaktičke igre, igre strategije...

Uzrast nije naročito precizan kriterijum za određivanje, kada će se kojem detetu ponuditi koja igračka. Sve zavisi od individualnih sklonosti deteta, stepena njegovog razvoja, iskustva, sklonosti. Vaspitač može da pogreši, nudeći detetu igračku koju ono ne može da razume, niti da rukuje njome. Ukoliko dete dobije igračku suviše rano biće obeshrabreno svojom nesposobnošću, da je upotrebi na pravi način i verovatno će je odbaciti izgubivši strpljenje u uzaludnim pokušajima da je prevaziđe.

Igračke za perceptivno-motorne aktivnosti

To su aktivnosti u kojima dete deluje i postiže šta želi prvenstveno pomoću svojih čula i mišića. One su posvećene sticanju veštine čulne kontrole kretanja, koordinacije krupnih mišićnih grupa i fine mišićne koordinacije. U njima dete uči da vrši one pokrete tela koji su potrebni za prilagođavanje zahtevima prostora i vremena i objekata raspoređenih u njima.

Krupna motorika(globalni pokreti tela, ruku i nogu, njihova koordinacija, održavanje ravnoteže: trotineti,bicikli, obruči, konopci za preskakanje, zmajevi, lopte, tobogani, igračke za plažu, igračke koje podstiču na vučenje, guranje i nošenje, sve sportske igračke...
Sitna motorika (fina mišićna koordinacija, usklađivanje oka i ruke, precizno korišćenje sitnih mišićnih grupa): slagalice, bockalice, igračke koje se sastavljaju i rastavljaju...

Igračke i razvoj društvenosti

Igračke doprinose socijalizaciji dece. One omogućavaju razvoj socijalnih osobina kroz identifikaciju imitaciju, proširivanje dečjeg socijalnog iskustva, čime se formiraju osnovna znanja o ljudima, kao i društvenim odnosima. To mogu biti takmičarske igre, kao i sve druge igre sa pravilima kojima se razvija socijalna inteligencija, socijalizovano ponašanje, kultivišu pozitivne i konstruktivne emocije... Igračke koje doprinose razvoju društvenosti, između ostalog su: lutke, plišane mece i druge igračke za milovanje, glatke i čupave, telefon, kompleti nameštaja, pribor za kuvanje i jelo, oprema za pojedine poslove i profesije-lekar, milicioner, trgovac... Kompleti igračkica od kojih se sastavlja farma, garaža... Kućica za lutke sa priborom, automobilčići, kolica, vozići, brodići, bageri, dizalice, pokretani na razne načine... Karte, igre tipa- Ne ljuti se čoveče-, igre brojevima i slovima.

Igračke koje doprinose razvoju inteligencije i učenju

Igre ovim igračkama se karakterišu time što su smišljene, podrazumevaju planiranje i korišćenje shema i modela, uključujući takve postupke, kao što je rezonovanje, uviđanje i izumevanje. Što se najbolje može ilustrovati rešavanjem igrovnih problema. Igračke, zahvaljujući kojima se razvija inteligencija i deca uče, su sklapalice, konstruktori za ređanje i građenje, didaktičke igračke, jednostavni mehanizmi koji se sastavljaju, kompleti za eksperimentisanje, igre sa pitanjima i odgovorima, igre koje zahtevaju zapažanje, pamćenje i razmišljanje, otkrivanje zakonitosti. Društvene igre strategije: domine, parne slike, igračke tipa Crni Petar, loto, šah, dame, mice, lavirinti i slično.

Igračke koje doprinose razvoju komunikacije i stvaralaštva

Najobimnije aktivnosti su igre mašte ili igre uloga u kojima deca vrše simboličke imitacije, oponašajući gestovima, podražavajući situacije, identifikujući se sa raznim ličnostima i predstavljajući uloge u zbivanjima čiji je siže uzet iz svakodnevnog života. Miljenici dece postaju lutka ili plišani meca. Dete ima potrebu da izrazi svoja iskustva i osećanja u raznim oblicima, kao što su trodimenzionalno predstavljanje(pravljenje modela od raznih materijala), kao i dvodimenzionalno predstavljanje(uobličavanje šara, slikanje i crtanje)... Igračke kojima se to postiže, su različiti struktuirani ili nestruktuirani materijali:pesak, glina, plastelin... Zatim različiti mozaici, kolaži, perle za nizanje, graditeljski pribor, rekviziti potrebni za prerušavanje i pozorišni rekviziti.

Istorija

Glavni članak: Igra i igračke

Mali konj na točkovima, dečija igračka iz antičke Grčke, pronađen u grobnici iz perioda 950–900. p. n. e., Keramejkov arheološki muzej, Atina

Igračke su otkrivene na lokacijama antičkih civilizacija. One su zapisane u nekim od najstarijih književnih dela. Igračke iskopane iz oblasti civilizacije doline Inda (3010–1500. p. n. e.) obuhvataju mala kola, zviždaljke u obliku ptica, i igračke u vidu majmuna koji mogu da klizaju niz kanap.^[1]

Najranije igračke su pravljene od materijala pronađenih u prirodi, kao što su kamenje, štapovi i glina. Pre nekoliko hiljada godina, egipatska deca su se igrala lutkama koje su imale krila i pokretne udove, i koje su bile napravljene od kamena, keramike i drveta.^[2] U antičkoj Grčkoj i antičkom Rimu, deca su se igrala lutkama napravljenim od voska ili terakota, štapovima, lukovima i strelama, i jo-joima. Kada bi grčka deca, pogotovo devojke, dostigle određeni uzrast, bilo je uobičajeno da žrtvuju igračke svog detinjstva bogovima. Uoči njihovog venčanja, mlade devojke od oko četrnaest godina bi ponudile svoje lutke u hramu kao obred prelaza u odraslo doba.^[3]^[4]

Najstarija poznata mehanička slagalica takođe potiče iz Grčke i pojavila se u 3. veku p. n. e. Igra se sastojala od kvadrata podeljenog na 14 delova, a cilj je bio da stvore različiti oblici od ovih komada. U Iranu su pronađene drevne „bravaste slagalice”.

Period prosvetiteljstva

Igračke su postale sve rasprostranjene sa promenama stavovima prema deci, koje je izazvala era prosvetiteljstva. Deca su počela da se posmatraju kao ljudi u sebi i za sebe, za razliku od produžetaka njihovog domaćinstva i da imaju pravo da cvetaju i uživaju u svom detinjstvu. Raznovrsnost i broj igračaka koji su proizvedeni tokom 18. veka neprestano raste; Džon Spilsberi je izumeo prve slagalice 1767. da bi pomogao deci da nauče geografiju.^[5]^[6]^[7] On je stvorio slagalice na osam tema - svet, Evropa, Azija, Afrika, Amerika, Engleska i Vels, Irska i Škotska. Konjić za ljuljanje (na lukovima) je razvijan u isto vreme u Engleskoj, i posebno je bio zastupljen u bogatijim slojevima društva, je se mislilo da razvija ravnotežu dece neophodnu za jahanje stvarnih konja.^[8]

Dečak sa obručom. Obruči su dugo bili popularna igračka u mnoštvu raznih kultura.

Duvanje mehurića od preostalog sapuna za pranje postala je popularna zabava, kao što je prikazano na slici Sapunični mehur (1739) umetnika Žan Batist Simeon Šardena. Druge popularne igračke su bile obruči, kolica, zmajevi, kolovrati i marionete. Prve igre na tabli je proizveo Džon Džefris tokom 1750-ih, među kojima je bilo Putovanje kroz Evropu.^[9] Igra je bila vrlo slična modernim igricama na tabli; igrači su se kretali duž staze s bacanjem kockice (četvorostrana čigra za kockanje je zapravo korištena) i spuštanje na različita mesta bi ili pomoglo ili ometalo igrača.^[10]

U devetnaestom veku, naglasak je stavljen na igračke koje su imale obrazovne svrhe, kao što su slagalice, knjige, karte i igre na tabli. Takođe su bile popularne religiozne tematske igračke, uključujući i model Nojeve barke sa minijaturnim životinjama i predmetima iz drugih biblijskih scena. Sa rastućim prosperitetom među srednjom klasom, deca su imala više slobodnog vremena na rukama, što je dovelo do primene industrijskih metoda u proizvodnji igračaka.^[10]

Došlo je do izuma složenijih mehaničkih i optičkih igračaka. Karpenter i Vestli su počeli sa masovnom produkcijom kaleidoskopa, koji je izumeo Ser Dejvid Bruster 1817. godine, i prodato je preko 200.000 primeraka u roku od tri meseca u Londonu i Parizu. Ova kompanija je takođe masovno proizvodila čarobne lampe za upotrebu u fantazmagoriji i u galantskim predstavama (pantomimi proizvođenoj bacanjem senki lutkarskih figura na ekran ili zid), zahvaljujući tome što su razvili metodu masovne proizvodnje koristeći proces štampanja bakarnih ploča. Popularne slike na svetiljkama su obuhvatale kraljevsku porodicu, floru i faunu, i geografske/veštačke strukture iz celog sveta. Moderni zootrop je izumeo 1833. godine britanski matematičar Vilijam Džordž Horner i bio je popularizovan tokom 1860-ih.^[11] Drvene i porcelanske lutke u minijaturnim kućicama za lutke bile su popularne kod devojčica srednje klase, dok su se dečaci igrali klikerima i vozovima za decu.

Masovno tržište

Frank Hornbijev patent iz 1901. godine (GB190100587A) za igračku koja je kasnija postala poznata kao Mekano^[12]^[13]

Zlatno doba razvoja igrački je bilo na prelomu 20. veka. Stvarne plate stalno su raste u zapadnom svetu, omogućavajući čak i porodicama iz radničke klase da priušte igračke za svoju decu, a industrijske tehnike preciznog inženjeringa i masovne proizvodnje bile su u stanju da omoguće snabdevanje za zadovoljavanje sve veće potražnje. Intelektualni naglasak je sve više stavljan na važnost zdravog i sretnog detinjstva za budući razvoj dece. Vilijam Harbut, engleski slikar, izumeo je plastelin 1897. godine, a industrijska proizvodnja tog materijala kao igračke za decu je počela 1900. godine. Frank Hornbi bio je vizionar u razvoju i proizvodnji igračaka i bio je odgovoran za pronalazak i proizvodnju tri najpopularnije linije igračaka na temelju inženjerskih principa dvadesetog veka: Mekano, Hornbijev model željeznice i Dinki igračke.

Mekano je bio model građevinskog sistema koji se sastojao od višekratno upotrebljivih metalnih traka, ploča, ugaonih profila, nosača, točkova, osovina i zupčanika, sa navrtkama i vijcima za povezivanje komada i omogućavanje izgradnje radnih modela i mehaničkih uređaja. Dinki igračke su prokrčile put za proizvodnju mlazno livenih igračaka u vidu automobila, vozova, brodova i železničkih modela koji su postali popularni tokom 1920-ih. Preduzeće Briten's je proizvelo revolucionarni napredak u proizvodnji vojnika igračaka sa izumom procesa livenja permanentnim kalupom od olova 1893. godine.^[14] Proizvodi ove kompanije su bili industrijski standard dugo godina.

Slagalice su isto tako postale veoma popularne. Godine 1893, engleski pravnik Andželo Džon Luis, pišući pod pseudonimom profesora Hofmana, napisao je knjigu Slagalice stare i nove.^[15] Ona je sadržala, između ostalog, više od 40 opisa zagonetki sa tajnim mehanizmima otvaranja. Ova knjiga je prerasla u referentni rad za zagonetne igre i bila je veoma popularna u to vreme. Slagalica Tangram, originalno iz Kine, se proširila u Evropu i Ameriku u 19. veku.

Tokom Drugog svetskog rata, neki tipovi igračaka su kreirani slučajnim inovacijama. Nakon pokušaja stvaranja zamene za sintetičku gumu, Amerikanac Erl L. Vorik je omaškom izumeo „nati puti” tokom rata. Kasnije je Piter Hodgson prepoznao potencijalnu primenu u vidu dečije igračke i nastao je inteligentni plastelin. Slično tome, Plej-dau je originalno kreiran kao sredstvo za čišćenje tapeta.^[16] Godine 1943 Ričard Džejms je eksperimentisao sa oprugama u okviru vojnih istraživanja kad je zapazio da se jedna opušta i pada na pod. Bio je zaintrigiran načinom na koji je opruga poskakivala po podu. On je proveo par godina fino podešavajući dizajn kako bi pronašao najbolji odnos čelika i namotaja; rezultat je bio Slinki, koji je prodavan u prodavnicama širom Sjedinjenih Država.

Nakon Drugog svetskog rata kako je društvo postajalo sve bogatije, i pošto su postale dostupne nove tehnologije i materijali (plastike) za proizvodnju igračaka, one su postale jeftine i sveprisutne u domaćinstvima širom Zapadnog sveta. Među najpoznatijim proizvodima iz 1950-ih godina bila je linija šarenih međusobno povezujućih plastičnih opeka danske kompanije Lego, Rubikova kocka, Mister glava krompira, Barbika i Akšn men.^[17] U današnje vreme postoje kompjuterizovane lutke koje mogu da prepoznaju i identifikuju predmete, glas svog vlasnika i da biraju među stotinama unapred programiranih fraza svoje odgovore.^[18] Materijali od kojih su prave igračke su se promenili, šta igračke mogu da čine se promenilo, ali činjenica da se deca igraju sa igračkama nije.