Međunarodna trgovina
Međunarodna trgovina predstavlja razmenu dobara i usluga koja tom prilikom prelaze međunarodno priznate granice ili teritorije.
U većini zemalja ona stvara značajan deo BDPa. Iako se međunarodna trgovina obavljala tokom dobrog dela istorije čovečanstva (vidi put svile), ona je tokom poslednjih nekoliko vekova dobila na ekonomskom, društvenom i političkom značaju. Industrijalizacija je unapredila prevoz, globalizacija, multinacionalne korporacije, i autsorsing takođe imaju značajan uticaj. Rast obima međunarodne trgovine je osnov procesa globalizacije.
Međunarodna trgovina je takođe grana ekonomije i zajedno sa međunarodnim finansijama čini širu disciplinu poznatu kao međunarodni ekonomski odnosi.
Rikardov model se fokusira na komparativne prednosti i verovatno predstavlja najznačajniji konceopt u teoriji međunarodne trgovine. U Rikardovom modelu zemlje se specijalizuju za proizvodnju onoga što relativno relativno najbolje proizvode. Ako je zemlja A dva puta produktivnija od zemlje B u proizvodnji npr. žita, a tri puta u proizvodnji platna, zemlja A će se specijalizovati u proizvodnji platna a zemlja B u proizvodnji žita. Dakle, zemlja B se uključuje u međunarodnu razmjenu iako nema apsolutnu prednost u proizvodnji ni jednog od dva proizvoda. Ona ima komparativnu prednost u proizvodnji žita, te će se specijalizovati u njegovoj proizvodnji jer je apsolutni zaostatak za zemljom A manji u odnosu na zaostatak u proizvodnji platna. Za razliku od drugih modela, ovde se pretpostavlja da će doći do potpune specijalizacije zemalja, a ne do toga da svaka proizvodi veliki broj dobara. Takođe, Rikardov model ne razmatra direktno raspoloživost faktora proizvodnje, kao što su relativne količine rada i kapitala u jednoj zemlji.
Hekšer-Olinov model predstavlja alternativu Rikardovom modelu komparativnih prednosti. Iako je značajno kompleksniji, nije se pokazao mnogo preciznijim u svojim predviđanjima. Ipak, sa teoretskog stanovišta predstavlja elegantno rešenje, jer u teoriju međunarodne trgovine uključuje i neoklasicčni mehanizam cena.
Prema ovoj teoriji, tokovi međunarodne trgovine su determinisani razlikama u faktorskoj raspoloživosti. Model predviđa da će zemlja izvoziti onu robu u čijoj proizvodnji se više koristi faktor kojim zemlja obiluje, a uvoziće robu u čijoj proizvodnji se više koriste faktori koji su u zemlji retki. Empirijski problem sa H-O modelom, poznat kao Leontijevljev paradoks, je prikazan u empirijskom testu Vasilija Leontijeva, koji je pokazao da Sjedinjene Države izvoze radnointenzivne proizvode, iako obiluju kapitalom.
U ovom modelu dozvoljeno je kretanje rada između različitih grana, dok se pretpostavlja da kapital u kratkom roku nije pokretljiv. Naziv „specifični faktori“ potiče otuda što se na kratak rok određeni faktori proizvodnje, kao što je fizički kapital, teško kreću između različitih privrednih grana. Prema ovoj teoriji, ukoliko cena robe poraste, vlasnici faktora koji je specifičan za proizvodnju te robe će profitirati. Prema ovom modelu, vlasnici različitih specifičnih faktora proizvodnje (tj. rada i kapitala) će verovatno imati suprotstavljene stavove vezano za kontrolu uvoza radne snage. Nasuprot tome, vlasnici i rada i kapitala će imati koristi od povećanja stoka kapitala. Ovaj model je idealan za objašnjavanje raspodele dohotka, ali nije prikladan za objašnjenje tokova razmene.
Gravitacioni model trgovine više predstavlja empirijsku analizu tokova razmene u odnosu na teorijske modele koji su prethodno predstavljeni. Gravitacioni model, u svojoj osnovnoj formi, proučava trgovinsku razmenu na osnovu udaljenosti između zemalja i uzajamnog uticaja njihovih ekonomskih snaga. Model podražava Njutnov zakon gravitacije koji se takođe zasniva na udaljenosti i veličinama dva objekta. Ekonometrijska analiza je pokazala da je ovaj model dobar. Šira verzija modela uzima u obzir i druge faktore, kao što su nivo dohotka, diplomatski odnosi između zemalja, spoljnotrgovinske politike.
Tradicionalno se razmena regulisala bilateralnim sporazumima između zemalja. Pod uticajem merkantilizma, tokom prethodnih vekova mnoge zemlje su održavale visoke carine i mnoge druge prepreke međunarodnoj trgovini. U 19. veku, naročito u Velikoj Britaniji, slobodna trgovina je dobila na značaju. U godinama nakon II svetskog rata, multilateralni ugovori, kao što su GATT i STO nastoje da regulišu svetsku trgovinu. Pored njih, postoje i regionalni multilateralni ugovori, kao što su Evropska unija, MERCOSUR u Južnoj Americi, ili NAFTA između SAD, Kanade i Meksika.
Rizici koji postoje u međunarodnoj trgovini se mogu podeliti na dve glavne grupe:
- Rizik nesolventnosti kupca,
- Rizik neplaćanja – ukoliko kupac ne plati robu ni 6 meseci nakon dospeća
- Rizik neprihvatanja robe
- Gubitak ekonomskog suvereniteta
- Rizik deviznog kursa
- Rizik ukidanja ili neprodužavanja uvoznih ili izvoznih dozvola
- Rizik rata
- Rizik eksproprijacije ili konfiskacije uvoznikovog preduzeća
- Rizik uvođenja zabrane uvoza nakon što je roba već isporučena
- Rizik transfera – uvođenje deviznih kontrola ili nedostatak konvertibilne valute u zemlji uvoznika
- Gubitak političkog suvereniteta