Musketa
Musketa ili mušketa je vatreno oružje glatke cevi, koja se sa ramena koristi za ispaljivanje kuršuma. Datum kada je musketa napravljena nije poznat, ali se prve muskete spominju početkom 15. veka i prvenstveno su bile dizajnirane za pešadiju. Muskete su zastarele sredinom 19.veka kada su ih zamenile puške. Muskete su imale domet do 180 m. međuti efikasan domet muskete je bio do 90 m. Vojnici koji su nosili muskete nazivani su musketari. Ime musketa potiče iz Francuske reči mousquette (kako se naziva mužijak evropskog jastreba).
Krajem 15. veka mali broj pešadinaca je bio opremljen ručnim topovima, međutim ovo oružje je bilo vrlo neprecizno, teško za punjenje i za paljbu. Početkom 17. veka ručna vatrena oružja su bila češće u upotrebi a u 17. veku su od koplja preuzele mesto glavnog oružja pešadije. U 16. veku najrasprostanjenija musketa bila je Arkuebus. Gotovo sve muskete ovog perioda su koristile mehanizam ispaljivanja pomoću fitilja, gde je dugi pušljivi kanap palio barut u musketi čiji su gasovi izbacivali kuršum iz cevi. Muskete su bile neprecizne izvan 100 metara, sporo su se punile i često su izazivale nesrećne slučajeve tako što se barut sam aktivirao. I pored toga široko rasprostranjene muskete su promenile način ratovanja.
Sledeće generacie musketa su koristike kamen kremenaac za aktiviranje, ovo je poboljšalo pitanje sigurnosti, preciznosti, i brzinu punjenja. Musketa je 1700-tih postala glavno oružje pešadije.
U 18. veku standardna musketa je korišćena na sledeći način.
Vojnik bi izvukao fišek (u koji su tačnim redosledom bili ubačeni kuršum i barut, kuršum je od baruta bio odvojen parčetom papira).
Vojnik bi tada odgrizao vrh fišeka u kojem se nalazio kuršum koji bi zadržao među zubima.
Tada bi mali deo baruta iz fišeka stavio na kamen kremenac.
Nakon toga kundak muskete bi se spustio na zemlju i ostatak baruta iz fišeka bi se sipao cev. Kada bi sav barut bio sipan u cev vojnik bi ubacio i papir, da barut ne bi ispadao iz cevi i da bi se lakše sabio na dnu.
Vojnik bi napokon ispljunuo i kuršum u cev, i izvadio svoj nabijač koji se nalazio u posebnom ležištu u okviru cevi. Onda bi pomoću nabijača nabio kuršum, ostatak fišeka i baruta na dno cevi tri puta, posle čega bi vratio nabijač u njegovo ležište.
Napokon kundak bi podigao na rame, nategnuo musketu i ona je bila spremna za upotrebu. Ovaj proces bi se za vreme obuke među vojnicima ponavljao sve dok to nisu radili mahinalno. Britanski Crveni mundiri su ovu proceduru vežbali svaki dan, što im je dalo značajnu prednost u onosu na ostale armije tog vremena. Dobro uvežban musketar je mogao da ispali tri kuršuma u minuti, a u retkim slučajevima su mogli da ispale čak četiri puta u minuti.
Pošto je musketi trebalo vremena da se napuni taktičari su musketare stavljali u određene formacije koje bi donele maksimalnu vatrenu moć.
Sa obzirom da se musketa sporo punila još uvek je bilo potrebno imati kopljanike kako bi zaštitili musketare od konjice. Posle pojave bajoneta i muskete sa kamenom kremencom koplje je izašlo iz upotrebe. Formacija musketara se sastojala od tri reda musketara i to tako da je prvi red klečao, što je omogućavalo da sva tri reda pucaju istovremeno.
Britanska armija je bila poznata po tome što su njihove formacije imale dva a ne tri reda musketara, ovo je omogućavalo da svi musketari pucaju istovremeno a da ne moraju da kleče. Još jedna od poznatih Britanskih taktika je bila vodna paljba, i to tako što je plotun prvo ispaljivala jedna polovina čete a zatim i druga. Ovo je omogućavalo da jedna četa konstantno ispaljuje plotune kuršuma na neprijatelja.
Glavna taktika za pešadijski napad tokom 1700-tih je bila sporo napredovanje iste, s povremenim zastajanjem za ispaljivanje plotuna na neprijateljsku pešadiju. Cilj je bio da se razbiju neprijateljski redovi posle čega bi konjica imala lak zadatak. Francuska armija je bila izuzetak, njihovi oficiri su više koristili brz juriš sa bajonetima i mačevima.
