Status epilepticus
| Status epilepticus | |
|---|---|
| Specijalnost | neurologija, epileptology |
| Klasifikacija i eksterni resursi | |
| ICD-10 | G41 |
| ICD-9 | 345.3 |
| eMedicine | emerg/554 |
| MeSH | D013226 |
Status epileptikus, prema definiciji SZO, jeste „pojava tri ili više epileptičnih napada u toku 30 minuta, bez uspostavljanja svesnog stanja između napada“.[1] U slučaju da traje duže, ovakvo stanje prouzrokuje teška i nepovratna oštećenja moždanog tkiva.
Za terapiju statusa epileptikusa najčešće se koriste diazepam, fenitoin i lorazepam, kao i fenobarbiton-natrijum.[1]
Diazepam kod najvećeg broja pacijenta zaustavlja napad, ali se mora aplikovati intravenski da bi dao rezultata. U odraslih osoba, doze mogu biti od 20 do 30 mg. Ove doze ponekad mogu da prouzrokuju depresiju disanja kao neželjeni efekat.
Kombinacija fenitoina i lorazepama je čest izbor u terapiji epileptičkog statusa. Fenitoin treba da se primeni u dozi od 15 mg/kg, sprom intravenskom infuzijom. Doza za lorazepam je 0,1 mg/kg. Dejstvo lorazepama je skoro trenutno, dok fenitoin ima produženi efekat. Fenitoin se može infundovati sa sonim rastvorom, a ne rastvorom glukoze, jer ga ona brzo precipitira.
u slučaju da terapija fenitoinom nije dala efekta, pristupa se infuziji fenobarbiton-natrijuma. Doze mogu da variraju — 100-200-400, čak i do 800 mg. Po pravilu, ove doze kod bolesnika izazivaju barbiturnu komu, u kojoj je izražena depresija disanja.
Ako, pak, nijedna od ovih mera ne pomogne, pacijent se dovodi u stanje opšte anestezije, da bi se izbeglo teže oštećenje mozga za vreme epileptičkog statusa.
- ↑ 1,0 1,1 Milošević, Milenko; Vladislav Varagić (mart 2011). Farmakologija za drugi razred medicinske škole. Zavod za udžbenike, Beograd. str. 57-. ISBN 978-86-17-15239-8.
- Milošević, Milenko; Vladislav Varagić (mart 2011). Farmakologija za drugi razred medicinske škole. Zavod za udžbenike, Beograd. str. 57-. ISBN 978-86-17-15239-8.
- Status epileptikus Arhivirano 2011-11-15 na Wayback Machine-u na Stetoskop.info