Википедија

Кина

држава у источној Азији
За друге употребе, погледајте страницу Кина (вишезначна одредница).

Кина (кин: 中国; пин: Zhōngguó), званично Народна Република Кина (скраћ. НР Кина или НРК; кин: 中华人民共和国; пин: Zhōnghuá Rénmín Gònghéguó), унитарна је социјалистичка република у источној Азији и друга држава по броју становника на свијету, са 1,425 милијарде становника према подацима из 2017. године. Заузима површину од око 9,6 милиона km2 и трећа је највећа држава на свијету.[а] Под управом је Комунистичке партије Кине и врши јурисдикцију над 22 покрајине,[б] пет аутономних области, четири града под непосредном контролом (Пекинг, Тјенцин, Шангај и Чунгкинг) и специјалне административне области Хонгконг и Макао.[10]

Народна Република Кина
Химна: 
Положај Кине
Главни градПекинг
39° 55′ N 116° 23′ E / 39.917° С; 116.383° И / 39.917; 116.383
Највећи градШангај
Службени језикстандардни кинески[а]
Остали језици у употреби
Владавина
Облик државеунитарна марксистично-лењинистичка[1] једностраначка социјалистичка република[2]
 — Генерални секретар Партије
и Предсједник		Си Ђинпинг[б]
 — ПремијерЛи Ћанг
 — Предсједавајући КонгресаЏанг Деђанг
 — Предсједавајући КонференцијеЈу Џенгшенг
 — Први секретар Секретаријата ПартијеВанг Хунинг
 — Секретар Централне комисије за дисциплинску инспекцијуЏао Леђи
Законодавна властНационални народни конгрес
Историја
Формирање‍
 — Прва династија Кине успостављена током предимперијалног добаоко 2070. п. н. е.
 — Прво уједињење империјалне Кине под влашћу династије Ћин221. п. н. е.
 — Успостављање Републике1. јануар 1912.
 — Проглашење Народне Републике1. октобар 1949.
Географија
Површина‍
 — укупно9.596.961 km2 (3/4)[в]
 — вода (%)2,8
Становништво‍
 — 2023.Пад 1.411.750.000[6] (2)
 — густина145[7] ст./km2 (83)
Привреда
БДП / ПКМ≈ 2024.
 — укупноРаст 37,072 блн. $[8] (1)
 — по становникуРаст 26.310 $ (79)
ИХР (2022)0,788[9] (75) — висок
Валутаженминби (јуан) (¥)[г]
 — стоти дио валуте‍1 фен‍[д]
 — код валутеCNY
Остале информације
Временска зонаUTC +8
Интернет домен‍.cn .中国 .中國‍
Позивни број++86
Формат датума
  • гггг-мм-дд;
  • гггг年м月д日
  • (CE; CE-1949)
Вози се надесној страни[ђ]
  1. ^ Португалски језик (само Макао), енглески језик (само Хонгконг).
  2. ^ Си Ђинпинг је на челу четирију конкурентских позиција: Генерални секретар Комунистичке партије Кине, Предсједник Народне Републике Кине и Предсједавајући Централне војне комисије (и за државу и партију).[3]
  3. ^ Дата површина је износ који наводе Уједињене нације за Копнену Кину и не укључује Хонгконг, Макао и Тајван.[4] Такође, искључени су и Долина Шаксгама (5.800 km²), Аксајђин (37.244 km²) и друге територије у спору са Индијом. Енциклопедија Британика као укупну површину Кине наводи 9.572.900 km².[5] За више информација, погледајте Територијалне промене Народне Републике Кине.
  4. ^ Хонгконшки долар се користи у Хонгконгу и Макаоу, док се макаоска патака користи искључиво на Макаоу.
  5. ^ Десети део валуте је 1 ђиао.
  6. ^ Осим Хонгконга и Макаоа.

Кина се појавила једна од првих свјетских цивилизација, у плодном сливу ријеке Хуангхе у Сјеверне кинеске низије.[11] Миленијумима је кинески политички систем био заснова на насљедним монархијама или династијама, почевши од полумитске династије Сја у 21. вијеку прије н. е.[11] Од тада, Кина се више пута ширила, дијелила и обнављала. У 3. вијеку прије н. е, држава Ћин је објединила срж Кине и успоставила прво кинеско царство.[11] Наредна династија Хан, која је владала од 206. године прије н. е. до 220. године н. е, достигла је неке од најнапреднијих технологија у то вријеме, укључујући производњу папира и компас, заједно са пољопривредним и медицинским достигнућима. Изумом барута и штампарства за вријеме династије Танг (618—907) и династије Сјеверни Сунг (960—1127) употпуњени су четири велика проналаска.[12] Танг култура проширила се Азијом, пошто је нови Пут свиле довео трговце до Месопотамије и Рога Африке.[11] Династичка владавина је окончана 1912. године Синхајском револуцијом, када је Република Кина дошла на мјесто династије Ћин.[13] Кину, као цјелину, опустошили су феудални милитанти и Јапан током Другог свјетског рата.[14] Кинески грађански рат довео је до подјеле територије 1949. године када је Комунистичка партија Кине предвођена Мао Цедунгом успоставила Народну Републику Кину у копненој Кини, док се националистичка влада предвођена Куоминтангом повукла на острво Тајван, гдје је Партија владала до 1996. године. Политички статус Тајвана је упитан и данас.[15]

Од увођена економских реформи 1978. године, кинеска привреда је једна од најбрже растућих на свијету са константним годишњим стопама раста изнад 6%.[16] Према Свјетској банци, бруто домаћи производ Кине је растао од 150 милијарди америчких долара 1978. до 12,24 билиона америчких долара 2017. године. Према званичним подацима, кинески БДП 2018. био је 90 билиона кинеских јуана (или 13,5 билиона америчких долара). Од 2010. године, Кина је друга највећа свјетска привреда по номиналним БДП-у, а од 2014. највећа свјетска привреда према паритету куповне моћи. Кина је највећи свјетски извозник и други највећи увозник робе. Кина је призната као држава са нуклеарним наоружањем и има најбројнију активну војску на свијету, Народноослободилачку армију, и други највећи војни буџет на свијету. Стална је чланица Савјета безбједности Организације уједињених нација и активни је глобални партнер Плус механизма Асоцијације нација југоисточне Азије. Од 2019. године, Кина има највећи број богатих људи на свијету.[в] Кина је окарактерисана као могућа суперсила, углавном због масовног становништва, велике и брзе растуће привреде и моћне војске.

Етимологија

уреди

Поријекло ријечи „Кина” сеже кроз португалски, малајски и персијски, све до санскртске ријечи Cīna, која се користила у древној Индији.[17]

Српски, већина индоевропских и многи други језици користе различите облике назива China и префиксе Sino- или Sin- изведене из латинске ријечи Sina. Ријеч China је први пут забиљежио португалски истраживач Дуарте Барбоза.[17][18][19] Барбозин облик је изведен из персијске ријечи Chīn (چین), а која потиче од санскртске ријечи Cīna (चीन)[20]. Ријеч Cīna је први пут кориштена у раним хинду списима, укључујући Махабхарату (5. вијек прије н. е.) и Мануов законик (2. вијек прије н. е.).[21] Мартино Мартини је 1655. године изнијео претпоставку да ријеч China је изведена из назива династије Ћин (221—206. година прије н. е.).[21][22] Иако се ово извођење и даље наводи у различитим изворима,[23] поријекло санскртске ријечи је упитно.[17] Алтернативни приједлози укључују називе за Јеланг или Ђинг (Чу) државу.[21][24]

Званичан назив савремене државе је ’Народна Република Кина’ (кин: 中华人民共和国; пин: Zhōnghuá Rénmín Gònghéguó). Краћи облик је ’Кина’ Zhōngguó (中国), од zhōng („средишња”) и guó („држава”),[г] термин који се развио у доба династије Западни Џоу и односи се на њене краљевске посједе.[д] Затим се термин односио на подручје око града Луоји (данашњи Луојанг) током династије Источни Џоу и затим на кинеску Средишњу висораван, прије него што је кориштен као повремени синоним за државу под династијом Ћинг. Често је кориштен као културни концепт за разликовање Хуасја народа од „варвара”.[26]

Географија

уреди
Главни чланак: Географија Кине
 
Мапа Кепенове класификације климата за Кину

Крајолик Кине је простран и разнолик, простире се од Гоби и Такла-макан пустиња на сувом сјеверу до суптропских шума на влажнијем југу. Планине Хималаји, Каракорум, Памир и Тјен Шан одвајају Кину од већег дијела јужне и средње Азије. Ријеке Јангце и Хуангхе, трећа и шеста су најдужа ријека на свијету, течу од Тибетске висоравни до густо насељене источне обале. Кинеска обала дуж Тихог океана дуго је 14.500 км и омеђена је Бохајским, Жутим, Источним кинеским и Јужним кинеским морима. Кина се преко казашке границе повезује са Евроазијском степом, која је била артерија комуникације између Истока и Запада још од неолита кроз Степски пут — претходника копненог Пута свиле.

Крајолик и клима

уреди
 
Ријека Ли код Гуејлина

Територија Кине се налази између 18° и 54° сјеверне географске ширине и 73° и 135° источне географске дужине. Крајолици Кине знатно варирају дуж њене огромне територије. На истоку, уз обалу Жутог и Источног кинеског мора, постоје обимне и густо насељене алувијалне равнице, док на ободима унутрашње монголске висоравни на сјеверу преовладавају пространи травњаци. Јужну Кину одликују брда и ниски планински вијенци, док на средњем истоку налазе делте двије главне кинеске ријеке, Хуангхе и Јангце. Друге веће ријеке су Сји, Меконг, Брамапутра и Амур. На западу се налазе главни планински вијенци, од којих се издвајају Хималаји. Високе висоравни се налазе међу сушним крајолицима сјеверна, као што су Такла-макан и Гоби. Највиша тачка свијета, Монт Еверест (8.848 м), лежи на кинеско-непалској граници.[27] Најнижа тачка земље, уједно и трећа свјетска најнижа, исушено је корито језера Ајдинг (−154 м) у Турпанској депресији.[28]

 
Језеро Јиндериту у пустињи Бадајин-ђажан у Унуташњој Монголији

Климом Кине доминирају углавном сушна доба и влажни монсуни, што доводи до изражених температурних разлика између зиме и љета. Током зиме, сјеверни вјетрови долазе са високих географских ширина и они су хладни и суви; током љета, јужни вјетрови са приобалних подручја у ниским географским ширима су топли и влажни.[29] Клима се разликује од регије до регије, јер земља има веома комплексу топографију.

Главно питање заштитне животне средине у Кини је континуирано ширење пустиња, посебно пустиње Гоби.[30][31] Иако су баријере дрвореди засађени од седамдесетих година 20. вијека смањиле учесталост пјешчаних олуја, дуготрајне суше и лоше пољопривредне праксу довеле су прашњавих олуја које захватају сјевер Кине свако прољеће, а које су се затим прошириле на остале дијелове источне Азије, укључујући Јапан и Кореју. Кинески чувар животне средине, Државна управа за заштиту животне средине (сада Министарство екологије и животне средине), извијестило је 2007. године да Кине годишње због дезертификације губи 4.000 km².[32] Квалитет воде, ерозија и контрола загађења постали су важна питања у односима Кине са другим земљама. Топљење ледника на Хималајима може довести до несташице воде за стотине милиона људи.[33]

Кина има веома погодну климу за пољопривреду и највећи је произвођач пиринча, пшенице, парадајза, патлиџан, грожђа, лубенице и спанаћа на свијету.[34]

Флора и фауна

уреди
Главни чланак: Дивљи свет Кине

Кина је једна од 17 земаља са високом биолошком разноликошћу, налази се између двије главне екозоне на земљи: Палеарктичке и Индомалајске. По једно мјери, Кина има преко 34.687 врста животиња и васкуларних биљака, што је чини трећом земљом са највећом биолошком разноликошћу на свијету, послије Бразила и Колумбије. Земља је потписала Конвенцију о биолошкој разноликости у Рио де Жанеиру 11. јуна 1992. године. Касније је сачинила Националну стратегију и акциони план за биолошку разноликост, са једном ревизијом која је примљена конвенцијом 21. септембра 2010. године.

Кина је дом за најмање 551 врсту сисара (трећа по бројности у свијету),[35] 1.221 врсту птица (осма),[36] 424 врсте гмизаваца (седма)[37] и 333 врсте водоземаца (седма).[38] Дивљи свијет у Кини дијели станиште и подноси акутни притисак највеће свјетске популације Хомо сапијенса. Најмање 840 животињских врста је у Кини угрожено, рањиво или у опасности од локално истребљења, углавном због људске дјелатности као што су уништавања природних станишта, загађење и криволов због исхране, крзна и састојака за традиционалну кинеску медицину.[39] Угрожени дивљи свијет је заштићен законом, а од 2005. године земља има преко 2.349 природних резервата, који покривају укупну површину од 149,95 милиона хектара, 15% укупне копнене површине Кине.[40] Потврђено је да је кинески ријечни делфин изумро 12. децембра 2006. године.[41]

Кина има преко 32.000 врста васкуларних биљака[42] и дом је разних типова шума. Хладне четинарске шуме преовлађују на сјеверу земље, и оне су дом за животињске врсте попут лоса и азијског црног медвједа, заједно са преко 120 врста птица. Подножје влажних четинарских шума може садржати непроходне бамбусе. У вишим планинским крајевима налазе се клека и тиса, а бамбусе замјењују рододендрони. Суптропске шуме, које доминирају средњом и јужном Кином, дом су за 146.000 врста биљака. Тропске и сезонске кишне шуме, иако ограничене на острва Јунан и Хајнан, садрже четвртину свих животињских и биљних врста у Кини.[43] Кина има преко 10.000 забиљежених врста гљива,[44] а међу њима је готово 6.000 виших гљива.[45]

Еколошки проблеми

уреди
Главни чланак: Еколошки проблеми у Кини
Види још: Водени ресурси Кине и Енергетска политика Кине
 
Вјетрогенератори у Хунану

Посљедњих десетљећа, Кина је патила од озбиљног нарушавања животне средине и загађења.[46][47] Иако су прописи, попут Закона о заштити животне средине из 1979. године прилично строги, слабо се примјењују, јер их мјесне заједнице и владини званичници често не поштују у корист брзог привредног развоја.[48] Загађење градског ваздуха је озбиљно здравствено питање у земљи, Свјетска банка је 2013. процијенила да се 16 од 20 најзагађенијих градова на свијету налазе у Кини.[49] Кина је земља са највећим бројем смртних случајева због загађења ваздуха, а процјењује се да је загађење узрок смрти око 1,14 милиона људи.[50] Кина је највећи емитер угљен-диоксида на свијету.[51] Земља такође има значајне проблеме са загађењем воде: 40% кинеских ријека је до краја 2011. године било загађено индустријским и пољопривредним отпадом.[52] Унутрашњи ресурси слатке воде Кине по глави становника су 2014. године смањени на 2.062 м³, док је у Сјеверној кинеској низији био испод 500 м³, док су у свијету били 5.920 м³.[53][54][55]

 
Саобраћај у Пекингу

У Кини, тешки метали такође изазивају загађење животне средине. Загађење тешким металима је неорганска хемијска опасност, коју углавном узрокују олово (Pb), хром (Cr), арсен (As), кадмијум (Cd), жива (Hg), цинк (Zn), бакар (Cu), кобалт (Co) и никл (Ni). Пет метала међу њима — олово, хром, арсен, кадмијум и жива — кључни су загађивачи тешким металима у Кини. Загађивачи тешким металима углавном долазе из рударства, наводњавања канализацијом, производњом производа који садрже метале и других сродних производних дјелатности. Висок ниво изложености тешким металима такође може изазвати трајне интелектуалне и развојне тешкоће, укључујући потешкоће у читању и учењу, проблеме у понашању, губитак слуха, поремећај пажње и поремећаје у развоју визуелних и моторичких функција. Према подацима државног пописа загађења, Кина има више од 1,5 милиона мјеста изложених тешким металима. Укупна количина испуштених тешких метала у отпадне воде, отпадне гасове и чврсти отпад је око 900.000 тона сваке године у периоду 2005—2011.[56]

 
Брана Три клисуре је највећа хидроенергетска брана на свијету

Међутим, Кина је водећи свјетски инвеститор у обновљиве изворе енергије и њихову комерцијализацију, а само у 2011. години уложене су 52 милијарде америчких долара;[57][58][59] главни је произвођач технологија обновљивих извора енергије и даје велика улагања у мјесне пројекте обновљивих извора енергије.[60][61][62] До 2015. године, преко 24% кинеске енергије добијено је из обновљивих извора, а највише од хидроелектрана: укупни инсталирани капацитет од 197 гигавата чини Кину највећим произвођачем хидроелектричне енергије на свијету.[63][64] Кина такође има највећи енергетски капацитет инсталираног соларног и фотонапонског система и систем енергије вјетра на свијету.[65][66] Кинеска влада је 2011. године најавила да планира уложити 4 билиона јуана (619 милијарди америчких долара) у водоводну инфраструктуру и пројекте за десалинизацију током десет године и да доврши изградњу система за спрјечавање поплава и против суше до 2020. године.[54][67] Кина је 2013. године започела петогодишњи напор вриједан 277 милијарди америчких долара за смањење загађења ваздуха, нарочито на сјеверу земље.[68]

Политичка географија

уреди
Главни чланци: Границе Кине и Територијалне промјене Народне Републике Кине

Народна Република Кина је друга највећа држава на свијету према површини копна[69] и трећа највећа према укупној површини. Укупна површина Кине је око 9.600.000 км².[70] Подаци о специфичним површинама крећу се од 9.572.900 км² према Енциклопедији Британика,[71] до 9.596.961 км² према Демографском годишњаку ОУН-а[4] и Свјетској књизи чињеница ЦИА.[72]

Кина има најдужу комбиновану копнену границу на свијету, дужине 22.117 км од ушћа ријеке Јалу до Тонкиншког залива.[72] Кина се граничи са 14 држава.[73] Кина се простире на већем дијелу источне Азије, а граничи се са Вијетнамом, Лаосом и Мјанмаром у југоисточној Азији; Индијом, Бутаном, Непалом, Авганистаном и Пакистаном у јужној Азији; Таџикистаном, Киргистаном и Казахстаном у средњој Азији; и Русијом, Монголијом и Сјеверном Корејом у унутрашњој Азији и сјевероисточној Азији. Додатно, Кина дијели поморске границе са Јужном Корејом, Јапаном, Вијетнамом и Филипинима.

Историја

уреди
Главни чланак: Историја Кине

Преисторија

уреди
Главни чланак: Преисторија Кине
 
Грнчарија стара 10.000 година, култура Сјенжен пећине (18.000—7.000. година прије н. е.)

Археолошки докази показују да су рани хоминиди насељавали Кину прије између 2,24 милиона и 250.000 година.[74] У пећини у Џоукоудјену у близини Пекинга, пронађени су фосили Пекиншког човјека, Хомо еректуса који је користио ватру;[75] фосили датирају из периода између 680.000 и 780.000 година.[76] Фосилизовани зуби Хомо сапијенса (датирани прије 125.000—80.000 година) откривени су у пећини Фујен у округу Дао у покрајини Хунан.[77] Кинеско протописмо постојало је у Ђахуу око 7.000 година прије н. е,[78] у Дамајдију око 6.000 година прије н. е,[79] у Дадивану у периоду 5.800—5.400 година прије н. е. и у Банпоу из периода од око 5. миленијума прије н. е. Неки научници су сугерисали да су Ђаху симболи (7. миленијум прије н. е.) представљали најранији кинески систем писања.[78]

Рани династички период

уреди
 
Јинсју, остаци пријестонице касне династије Шанг (14. вијек прије н. е.)

Према кинеској традицији, прва династија је била династија Сја, која је настала око 2100. године прије н. е.[80] Династија Сја означила је почетак кинеског политичког система заснованог на насљедним монархијама, или династијама, које су трајале хиљадама година.[81] Историчари су сматрали династију митском све док научним ископавањима нису открили налазишта из раног бронзаног доба 1959. године у Ерлитоуу у Хенану.[82] Остаје нејасно јесу ли та налазишта остаци династије Сја или неке друге културе из истог периода.[83] Сљедећа династија Шанг је најранија династија потврђена савременима записима.[84] Династија Шанг је владала долином Жуте ријеке у источној Кини од 17. до 11. вијека прије н. е.[85] Записи на оклопима корњача (од око 1500. године прије н. е.) представљају најстарији облик кинеског писма до сада[86] и непосредни је претходник данашњег кинеског писма.[87]

Династију Шанг је покорила династија Џоу, која је владала између 11. и 5. вијека прије н. е,[88] иако су феудални господари полако поткопавали централизовану власт. Много независних држава је на крају настало од ослабљене државе Џоу и стално су међусобно ратовале у 300-годишњем Периоду Прољећа и Јесени, тек повремено се супротстављајући цару из династије Џоу. До Периода зараћених држава од 5. до 3. вијека прије н. е. у данашњој Кини је је постојало седам моћних држава.

Царска Кина

уреди
 
Први кинески цар, Ћин Ши Хуанг, познат је по томе што је објединио зидине Зараћених држава и формирао Велики кинески зид. Међутим, већина садашње структура датира из времена династије Минг

Период зараћених држава је завршен 221. године прије н. е. након што је држава Ћин освојила осталих шест краљевстава, уједињујући Кину и успостављајући доминантни поредак аутократије. Ћин Ши Хуанг прогласио се Првим царем из династије Ћин. Усвојио је легалистичке реформе у цијелој Кини, посебно принудну стандардизацију кинеских карактера, мјерења, ширине пута (тј. дужина осовина колица) и валуте. Његова династија је покорила Јуе племена у данашњем Гуангсију, Гуангдунгу и сјеверном Вијетнаму.[89] Династија Ћин је владала само петнаест година, недуго након смрти Првог цара, јер су његове опште ауторитативне политике довеле до опште побуне.[90][91]

Након општег грађанског рата током којег је царска библиотека у Сјенјангу запаљена, појавила се династија Хан која је владала Кином у периоду 206—220. године прије н. е, стварајући културни идентитет међу становницима који се још увијек налази у етнониму Хан Кинеза.[90][91] Династија Хан је знатно проширила територију царства, војним походима које су достигле средњу Азију, Монголију, Јужну Кореју и Јунан, као и поновно заузимање Гуангдонга и сјеверног Вијетнама од Нанјуеа. Појавном Хан Кине у средњој Азији и Согдијани помогло је успостављању копнене руте Пута свиле, који је замијенио ранију руту преко Хималаја до Индије. Хан Кина је постепено постала највећа привреда древног свијета.[92] Упркос почетној децентрализацији и службеном напуштању Ћинове филозофије легализма у користи конфуцијанизма, Ћинове легалистичке институције и политике су и даље користиле династији Хан и њеним сљедбеницима.[93]

 
Ратници од теракоте (око 210. године прије н. е.), откривени су испред маузолеје Првог Ћин цара, сада Си’ан

По крају династије Хан, услиједио је период сукоба познат као Три краљевства,[94] чије су средишње фигуре касније овјековјечене у једном од Четири класика кинеске књижевности. На крају, династија Ђин је брзо свргнула Веја. Династија Ђин је пала у грађанском рату по успону цара са потешкоћама у развоју; недуго затим Пет варвара је напало и завладало сјеверном Кином као Шеснаест краљевстава. Сјанби су их ујединили као Сјеверни Веј, а чији је цар Сјаовен преокренуо политику апартхејда својих претходника и извршио драстичну синификацију својих поданика, увелико их интегришући у кинеску културу. На југу, генерал Љу Ју осигурао је абдикацију династије Ђин у корист династије Љу Сјунг. Различити насљедници ових држава постале су познате као Сјеверне и Јужне династије, а те двије области је коначно ујединила династија Суеј 581. године. За вријеме династије Суеј извршена је реформа пољопривреде, економије и систем царских испита, изграђен Велики канал, а династија је била покровитељ будизма. Међутим, династија је убрзо урушила када је обавеза за јавне радове и неуспјели рат у сјеверној Кореји довео до општих немира.[95][96]

Под наредним династијама Танг и Сунг, кинеска економија, технологија и култура ушле су у златно доба.[97] Танг Кина је повратила контролу над Западним регијама и Путем свиле,[98] довела трговце до Месопотамије и Рога Африке,[99] а од пријестонице Чанг’ан направила космополитску урбану област. Међутим, уништена је и ослабљена током побуне Ана Лушана у 8. вијеку.[100] Танг Кина се потпуно распала 907. године када су мјесни војни гувернери постали необуздани. Династија Сунг је окончала сепаратистичку ситуацију 960. године, што доводи до равнотеже снага између Сунга и Љаоа. Сунг је била прва влада у свјетској историји која је издавала папирни новац и први кинески субјекат који је основао сталну морнарицу, а коју је подржавала развијена индустрија бродоградње заједно са поморском трговином.[101]

 
Детаљ са слике Дуж реке током светковине Ћингминг из 12. вијека, а на којој је приказан детаљ из свакодневног живота у пријестоници династије Сунг, Бјенђингу

Између 10. и 11. вијека, број становника Кине се удвостручио на 100 милиона људи, углавном због ширења узгоја пиринча у средњој и јужној Кини и производње обилних вишкова хране. Династија Сунг је свједочила препороду конфуцијанизма, као одговор на раст будизма током династије Танг[102] и процвату филозофије и умјетности, када су пејзажна умјетност и порцулан доведени на нове нивое зрелост и сложености.[103][104] Међутим, слабост војске Сунга уочили су џурченска династија Ђин. Током сунгско-ђинског рата 1127. године заробљен је цар Хуејцунг Сунг и пријестоница Бјенђинг је заузета. Остаци династије Сунг су се повукли у јужну Кину.[105]

У 13. вијеку дошло је до монголског освајања Кине. Монголски Велики кан Кублај је 1271. године успоставио династију Јуан; за вријеме његове владавине Јуан је освојила остатке Сунг династије 1279. године. Прије монголске инвазије, Сунг Кина је имала 120 милиона становника; овај број је смањен на 60 милиона до пописа становништва 1300. године.[106] Сељак Џу Јуенџанг је свргнуо династију Јуан 1368. и основао династију Минг као цар Хунгву. Под династијом Минг, Кина је достигла још једно златно доба, развијајући једну од најјачих морнарица на свијету и богати и просперитетну привреду усљед процвата умјетности и културе. У том периоду је адмирал Џенг Хе предводио поморске експедиције преко Индијског океана, пловећи до обала источне Африке.[107]

 
Кинеске династије по хронолошком редослиједу

У раним годинама династије Минг, пријестоница Кине је премјештена из Нанџинга у Пекинг. Са зачецима капитализма, филозофи као што су Ванг Јангминг су даље критиковали и ширили неоконфуцијанизам концептима индивидуализма и једнакости четири занимања.[108] Учењак-службеник постао је подршка индустрији и трговини у покретима бојкота пореза, које су, заједно са несташицама хране и одбраном од јапанских инвазија на Кореју (1592—1598) и манџурском инвазијом, довеле до исцрпљења ризница.[109]

Пекинг је 1644. године заузела коалиција сељачких побуњеничких снага коју је предводио Ли Циченг. Цар Чунгџенг је починио самоубиство када је град пао. Манџурска династија Ћинг, у савезу са генералом Вуом Сангуејом, збацила је Лијеву краткотрајну династију Шуен и преузела контролу над Пекингом, који је постао нова пријестоница династије Ћинг.

Касни династички период

уреди
 
Слика из 19. вијека која приказује Тајпиншки устанак (1850—1864)

Династија Ћинг, која је трајала од 1644. до 1912. године је била посљедња кинеска царска династија. Њено освајање Минга (1618—1683) коштало је 25 милиона живота, а економија Кине се драстично смањила.[110] Послије краја Јужног Минга, даљим освајањем Џунгарског каганата у састав Кине додате су Монголија, Тибет и Синђанг.[111] Централизована аутократија је ојачана како би разбила антићинска осјећања политиком врједновања пољопривреде и обуздавања трговине, хајђин (’поморска забрана’), као и идеолошком контролом представљену кроз књижевну инквизицију, узрокујући друштвену и технолошку стагнацију.[112][113] Средином 19. вијека династија се суочила са западњачким империјализмом у Опијумским ратовима са Британијом и Француском. Кина је била приморана да плати компензацију, отвори луке из уговора, дозволи екстериторијалност за стране држављане и уступи Хонгконг Британцима[114] по споразуму из Нанкинга из 1842, првом од Неправедних споразума. Први кинеско-јапански рат (1894—1895) за посљедицу је имао губитак утицаја Кине на Корејском полуострву, као и уступање Тајвана Јапану.[115]

Династија Ћинг се такође суочавала са унутрашњим немирима у којима је живот изгубило на десетине милионе људи, посебно у побуни Бијелог лотоса, неуспјелом Тајпиншком устанку који је опустошио јужну Кину 1850-их и 1860-их и Дунганшки устанак (1862—1877) на сјеверозападу. Почетни успјех Покрета самоојачања из 1860-их је уназађен низом војних пораза током 1880-их и 1890-их.

У 19. вијеку почело је велико исељавање Кинеза. Губитке због емиграције појачали су губици у сукобима и катастрофама као што су Сјевернокинеска глад (1876—1879), у којој је умрло између 9 и 13 милиона људи.[116] Цар Гуанг-сју је 1898. предложио план реформи да се успостави модерна уставна монархија, али је његове планове спријечила царица Циси. Неуспјешни антизападњачки Боксерски устанак (1899—1901) је додатно ослабио династију. Иако је Циси подржавала амбициозни програм реформи, Синхајска револуција (1911–1912) довела је до краја династије Ћинг и успостављања Републике Кине.

Република (1912—1949)

уреди
Главни чланак: Република Кина (1912—1949)
 
Сун Јат-сен проглашава успостављање Републике Кине 1912. године

Република Кина је успостављена 1. јануара 1912. године, а Суен Јатсен, вођа странке Куоминтанг, проглашен је за привременог предсједника.[117] Међутим, дужност предсједника је касније додјељена Јуану Шикају, бившем генералу династије Ћинг, који се 1915. прогласио царем Кине. Суочен са осудама народа и противљењем у редовима сопствене Бејаншке војске, био је приморан да абдицира и поновно успостави републику.[118]

Послије смрти Јуана Шикаја 1916. године, Кина је политички издијељена. Влада са сједиштем у Пекингу међународно је призната, али готово немоћна; феудални милитанти су контролисали већи дио њене територије.[119][120] Крајем двадесетих година, Куоминтанг, предвођен Чанг Кај Шеком, тадашњим директором Војне академије Републике Кине, успио је да уједини земљу под својом контролом низом спретних војних и политичких маневара, познатих као Сјеверни поход.[121][122] Куоминтанг је премјестио главни град земље у Нанђинг и спроводио „политичко старатељство”, које је било прелазна фаза политичког развоја зацртаног у програму „Три народна начела” Сан Јат-сена за преображај Кине у модерну демократску државу.[123][124] Политичка подјела Кине отежавала је Чангу борбу против комунистичке Народноослободилачке армије, против које је Куоминтанг водио рат од 1927. године. Куоминтанг је у почетку успјешно водио рат, нарочито након што се НОА повукла у Дугом маршу, све док јапанска агресија и Сијански инцидент 1936. године нису приморали Чанга да се супротстави Јапану.[125]

 
Чанг Кај-шек и Мао Цедунг заједно наздрављају 1946. године, послије завршетка Другог свјетског рата

Други кинеско-јапански рат (1937—1945), ратиште Другог свјетског рата, изњедрио је нелагодан савез Куоминтанга и НОА. Јапанска окупационе снаге починиле су бројне ратне злочине над цивилним становништвом; укупно је погинуло чак 20 милиона кинеских цивила.[126] Процјењује се да је само у Нанђингу током јапанске окупације масакрирано од 40.000 до 300.000 Кинеза.[127] Током рата, Кина је, заједно са УК, САД и СССР, означена као „старатељство моћних”,[128] а у Декларацији ОУН-а препознати су као савезничка „Велика четворка”.[129][130] Упоредо са три остале велике силе, Кина је била једна од четири главна савезника Другог свјетског рата, а касније је сматрана једном од главних побједника у рату.[131][132] Након предаје Јапана 1945. године, Тајван, укључујући Пенху, враћени су под кинеску контролу. Кина је из рата изашла као побједник, али ратом опустошена и финансијски исцрпљена. Стално неповјерење између Куоминтанга и комуниста довело је до наставка грађанског рата. Уставна власт успостављена је 1947. године, али због непрестаних немира, многе одредбе устава Републике Кине никада нису примјењиване у копненој Кини.[133]

Народна Република (1949—данас)

уреди
Главни чланак: Историја Народне Републике Кине

Главна борба у грађанском рату окончана је 1949. године у тренутку када је Комунистичка партија Кине имала контролу над већим дијелом копнене Кине, а Куоминтанг се повлачио, сводећи своју територију само на Тајван, Хајнан и њима оближња острва. Предсједавајући Комунистичке партије Мао Цедунг је 21. септембра 1949. године прогласио Народну Републику Кину говором на Првом пленарном засједању Кинеске народне политички консултативне конференције.[134][135][136] Након тога је услиједило масовно славље на Тргу Тјенанмен 1. октобра, на којем је Мао Цедунг издао јавно проглашење испред Тјенанменске капије, а дан је постао Национални дан новопроглашене земље.[137] Створена је и прва влада Народне Републике Кине а њен председник од 1949. до 1976. био је Џоу Енлај.[138] Народноослободилачка армија је 1950. године заузела Хајнан од Републике Кине[139] и припојила Тибет.[140] Међутим, преостале снаге Куоминтанга наставила су да праве побуне у западној Кини током педесетих година,[141] a Сједињене Америчке Државе су спречавале до 1971. године да Народна Република Кина заузме место које јој припада у УН.[142]

Комунистичке власти су учврстиле популарност међу сељацима земљишном реформом, која је укључивала погубљење између 1 и 2 милиона земљопосједника.[143] Кина је развила независни индустријски систем и сопствено нуклеарно оружје.[144] Кинеско становништво се повећало са 550 милиона 1950. на 900 милиона 1974. године.[145] Међутим, Велики скок напред, идеалистички масовни реформски пројекат, резултовао је смртним исходом за 15—35 милиона људи у периоду од 1958. до 1961, углавном од глади.[146][147][148] Мао и његови савезници су 1966. године покренули Културну револуцију, која је изазвала десетљеће политичких оптужби и социјалних преокрета,који су трајали све до Маове смрти 1976. године. После поправљања односа са САД,[149] Резолуцијом 2758 Генералне скупштине УН из октобра 1971. године, Народна Република Кина замијенила је Републику Кину у Организацији уједињених нација и заузела мјесто као стална чланица Савјета безбједности ОУН-а.[150][151]

Пред смрт у јануару 1976. године Џоу Енлај уверио је војне команданте да помогну Денг Сјаопингу да остане у владу Народне Републике Кине.[152] Након Маове смрти, тзв. Четворочлана банда је брзо ухапшена крајем 1976. године и позвана на одговорност за неуспјех Културне револуције. Пошто су његови главни противници уклоњени, Денг Сјаопинг је преузео власт 1978. године и покренуо значајне економске реформе. Партија је смањила своју свеобухватну контролу, а комуне су постепено распуштене у корист радног уговора са домаћинством. Ово је означило прелазак Кине из планске привреде у мјешовиту привреду са све већим окружењем отвореног тржишта.[153] Кина је усвојила садашњи устав 4. децембра 1982. године. Насилно сузбијање студентских протеста на Тргу Тјенанмен 1989. донијело санкције кинеској власти од разних земаља.[154] Политички и економски притисци нису зауставили раст значаја Народне Републике Кине, а то је јасно показало свечано мирно припајање Хонгконга 1. јула 1997. године коме је присуствовао Председник Кине и њене комунистичке партије Ђијанг Цемин.[155]

Ђанг Цемин, Ли Пенг и Џу Жунгђи су предводили земљу деведесетих година 20. вијека. Под њиховом управом, кинески економски резултати извукли су из сиромаштва око 150 милиона сељака и одржали просјечну годишњу стопу раста бруто домаћег производа од 11,2%.[156][157] Земља се придружила Свјетској трговинској организацији 2001. године и задржала високу стопу економског раста за вријеме руководства Ху Ђинтаоа и Вена Ђабаоа у првом десетљећу 21. вијека. Међутим, раст је озбиљно утицао на ресурсе и животну средину,[158][159] а проузроковао је велика социјална расељавања.[160][161] Животни стандард се наставио брзо побољшавати упркос Свјетској економској кризи, али политичка контрола је остала чврста.[162]

Припреме за декадну промјену руководства 2012. године обиљежили су фракцијски спорови и политички скандали.[163] Током 18. националног конгреса Комунистичке партије у новембру 2012, Ху Ђинтао је замијенио Генерални секретар Комунистичке партије Си Ђинпинг.[164][165] Под Сијем, кинеска влада је започела велике напоре на реформи своје економије,[166][167] која је претрпјела структурне нестабилности и успоравање раста.[168][169]

Политички систем

уреди
Главни чланак: Политички систем Кине
 
Велики дом Народа,
мјесто сазива Националног народног конгреса
 
Џунгнанхај, сједиште владе Кине и Комунистичке партије Кине.

Према уставу Народна Република Кина је „социјалистичка држава под народном демократском диктатуром коју води радничка класа и заснована је на савезу радника и сељака” и да државни органи „примјењују принцип демократског централизма”.[2] Кина је једина социјалистичка држава на свијету која изричито има за циљ изградњу комунизма. Кинеску владу различито описују као комунистичку и социјалистичку, али и као ауторитарну и корпоративистичку,[170] са великим ограничењима у многим областима, посебно против слободног приступа интернету, слободе штампе, слободе окупљања, права на породицу, слободног формирања друштвених организација и слободе вјероисповијести.[171] Тренутни политички, идеолошки и економски систем Кине представници власти су именовали као „консултативна демократија”, „народна демократска диктатура”, „социјализам са кинеским особинама” (што је марксизам прилагођен кинеским околностима) и „социјалистичка тржишна привреда”.[172][173] Према Лутгард Ламс, „предсједник Си чини велике покушаје да ’синизује’ марксистичко-лењинистичку мисао ’са кинеским особинама’ у политичкој сфери”.[174]

Комунистичка партија

уреди
Главни чланак: Комунистичка партија Кине
 
Комунистичка партија Кине је оснивачка и владајућа политичка странка Кине

Од 2018. године, главни дио устава Кине гласи „кључно својство социјализма са кинеским особинама јесте руководство Комунистичка партија Кине (КПК)”.[175] Амандмани усвојени 2018. конституисали су дефакто једностраначки систем Кине,[175] гдје је Генерални секретар (лидер странке) има крајњу моћ и ауторитет над државом и владом и служи као врховни вођа Кине.[176] Изборни систем је пирамидални. Мјесни Народни конгреси се бирају непосредно, а више нивое Народних конгреса до Националног народног конгреса посредно бира Народни конгрес један степен ниже.[2] Политички систем је децентрализован, а покрајински и подпокрајински челници имају значајну аутономију.[177] Још осам политичких странака има своје представнике у Националном народном конгресу и Народној политичкој консултативној конференцији.[178] Кина заступа лењинистички принцип „демократског централизма”, али критичари описују Национални народни конгрес као „гумени печат”, тијело које има значајну дејуре моћ, али дефакто та моћ је мала.[179]

Влада

уреди
Главни чланак: Влада Народне Републике Кине
 
Си Ђинпинг
Генерални секретар и Предсједник
 
Ли Кећанг
Премијер

Предсједник је титуларни шеф државе, а бира га Национални народни конгрес. Премијер је шеф владе, предсједава Државним савјетом којег чине четири потпредсједника владе и шефови министарстава и комисија. Тренути предсједник је Си Ђинпинг, који је такође и Генерални секретар Комунистичке партије и Предсједавајући Централне војне комисије, што га чини врховним вођом Кине. Тренутни премијер је Ли Кећанг, који је такође старији члан Сталног комитета Политбироа Комунистичке партије, дефакто највише тијело које доноси одлуке у Кини.[164][180]

Било је неколико потеза ка политичкој либерализацији, јер се сада спроводе избори на сеоском и градском нивоу.[181][182] Међутим, Партија задржава ефективну контролу над именовањима владиних званичника: у недостатку смислене опозиције, КПК уобичајено односи побједу. Си је 2017. године позвао Комунистичку партију да додатно појача стисак у земљи, подржи јединство партијског руководства и оствари „кинески сан о националном подмлађивању”.[183][184] Политичке забринутости у Кини укључују растући јаз између богатих и сиромашних и корупцију у влади.[185] Ипак, ниво подршке јавности влади и њеном управљању државом је висок, а 76% кинеских грађана изразило је задовољство централном владом, према истраживању из 2017. године.[186]

Административна подјела

уреди
Главни чланци: Административна подјела Кине, Окрузи Хонгконга и Општине Макаоа

Народна Република Кина врши јурисдикцију над 22 покрајине, пет аутономних области (свака са одређеним мањинским народом), четири града под непосредном контролом — за које се користи заједнички назив „копнена Кина” — као и специјалне административне области Хонгконг и Макао. Географски, свих 31 административна јединица копнене Кине се може груписати у шест регија: источна Кина, југозападна Кина, јужна средња Кина, сјеверна Кина, сјевероисточна Кина и сјеверозападна Кина.

Кина сматра Тајван својом 23. покрајином, иако Тајваном управља Република Кина, међународном непризната држава.[187] Супротно томе, Република Кина претендује на територију коју контролише Народна Република Кина.

За више информација кликните на жељени регион. За опис слике, посетите ову страну.
 Аутономна Покрајина СинкјангАутономна Покрајина ТибетЋингхајГансуСечуанЈунанАутономна Покрајина НингсјаАутономна Покрајина Унутрашња МонголијаШенсиРегион ЧунгкингаГуичоуАутономна Покрајина ГуангсиШенсиХенанХубејХунанГуангдунгХенанХебејХејлунгђангЂилинЉаонингРегион ПекингаРегион ТјенцинаШандунгЂангсуАнхуејРегион ШангајаЏеђангЂангсиФуђенСпецијална Административна Регија ХонгконгСпецијална Административна Регија МакаоТајван
Покрајине
Аутономне
области 		Градови под
непосредном управом 		Специјалне
административне области

Спољни односи

уреди
Главни чланак: Спољни односи Кине
 
Си Ђинпинг на самиту лидера Г20 у Осаки у Јапану 2019. године

Кина има дипломатске односе са 175 земаља и одржава амбасаде у 162 земље. Република Кина и неколико земаља оспоравају њен легитимитет; то је највећа и најнасељенија дјелимично међународно непризната држава. Народна Република Кина је 1971. замијенила Републику Кину као једини представник Кине у Организацији уједињених нација и као једна од пет сталних чланица Савјета безбједности ОУН-а.[188] Кина је бивша чланица и лидер Покрета несврстаних, а себе и даље сматра заступник земаља у развоју.[189] Заједно са Бразилом, Индијом, Јужном Африком и Русијом, Кина је чланица БРИКС-а, скупине великих привреда у настајању и била је домаћин трећег званичног самита скупине у Санји у Ханану 2011. године.[190]

У складу са својим тумачењем политике Једна Кина, Пекинг је учинио предуслов за успостављање дипломатских веза при којим су друге земље признале претендовање НРК на Тајван и раскинуле службене односе са Владом Републике Кине. Кинески званичници су протестовали у више наврата када су стране земље вршиле дипломатско отварање ка Тајвану,[191] посебно по питању продаје наоружања.[192]

 
Мапа дипломатских односа Кине

Велики дио тренутне кинеске спољне политике заснива се на Пет принципа мирног суживота премијера Џоуа Енлаја, а спољна политика се такође води и концептом „хармоније без униформности”, која подстиче дипломатске односе између држава упркос идеолошким разликама.[193] Ова политика је можда навела Кину да подржи државе које западне државе, као што су Зимбабве, Сјеверна Кореја и Иран, сматрају опасним или репресивним.[194] Кина има блиске привредне и војне односе са Русијом,[195] а двије државе често у сагласности гласају у Савјету безбједности ОУН-а.[196][197][198]

Трговински односи

уреди
 
Кина и Русија су 21. маја 2014. потписали гасни споразум у вриједности од 400 милијарди америчких долара. Тренутно Русија снабдијева Кину природним гасом.

Кина је постала највећа трговинска држава на свијету 2013. године, мјерено збиром увоза и извоза.[199] До 2016. Кина је била највећи трговински партнер за 124 земље. Кина је постала чланица Свјетске трговинске организације 11. децембра 2001. Предложила је 2014. потпуно нови формат Источноазијског самита, као форум за питања регионалне безбједности.

Кина има дуготрајне и сложене трговинске односе са Сједињеним Америчким Државама.[200] Конгрес САД је 2000. одобрио „сталне нормалне трговинске односе” са Кином, омогућавајући кинески извоз по истим ниским царинама на робу као за робу из већине других земаља. Кина има значајан суфицит у трговини са САД, што САД чини најважнијим извозним тржиштем за Кину. Почетком другог десетљећа 20. вијека амерички политичару су тврдили да је кинески јуан био значајно потцијењен, чиме је Кини дата неправедна трговинска предност.

Од почетка вијека, Кине слиједи политику повезивања са афричким земљама у трговинским и билатералним односима; кинеско-афричка трговина 2012. године износила је преко 160 милијарди америчких долара. Према Мадисон Кондон, Кина финансира више инфраструктурних пројеката у Африци него Свјетска банка и даје милијарде долара зајмова са малим каматама привредама у развоју на афричком континенту.

Кинеска иницијатива Појас и пут значајно се проширила посљедњих шест година и од априла 2020. укључује 138 земаља и 30 међународних организација. Међутим, многи од зајмова датих у оквиру иницијативе Појас и пут су неодрживи и Кина се суочила са низом захтјева држава дужница за ослобађањем од дуга.

Територијални спорови

уреди

Статус могуће суперсиле

уреди

Привреда

уреди
Главни чланак: Привреда Кине
 
БДП мерен паритетом куповне моћи Кине највећих земаља у развоју од 1990. до 2013. године. Уочљив је брз привредни раст Кине.[201]
 
Зграда Шангајске берзе у Луђацуеју, пословном делу Шангаја. БДП Шангаја је 2011. износио 304 милијарде долара, по чему је сврстан на 25. место међу градовима у свету.[202]

Према подацима Међународног монетарног фонда номинални БДП Кине је 2014. износио 10.355.350.000.000 америчких долара.[203] Бруто друштвени производ мерен паритетом куповне моћи исте године је износио 17.632.014.000.000 америчких долара.[203] По једном од два критеријума Кина је на првом месту у свету испред Сједињених Америчких Држава. Номинални БДП по становнику 2014. године је износио 7.572 US$, док је БДП мерен паритетом куповне моћи по становнику износио 12,893 US$.[203]

Економска историја НР Кине

уреди

Од оснивања 1949. до краја 1978. године, Народна Република Кина је имала планску привреду совјетског типа. Након смрти Мао Цедунга 1976. године и краја Културне револуције, Денг Сјаопинг и ново кинеско руководство почиње са реформама ка стварању тржишне привреде уз одређену улогу државе. Колективизација пољопривреде је напуштена, земљишни поседи су приватизовани а трговина са иностранством је постала главна оријентација државе, због чега су створене Посебне привредне зоне. Неефикасна државна предузећа су реструктурисана а непрофитабилна су одмах затворена што је довело до великих отпуштања радника. За данашњу Кину је карактеристично постојање тржишне привреде засноване на приватном власништву,[204] и она је један од најбољих примера државног капитализма.[205][206] Држава и даље има главну улогу у стратешким привредним гранама као што су енергетика и тешка индустрија али се број приватних предузећа повећава огромном брзином па је 2008. регистровано тридесет милиона приватних фирми у Кини.[207][208]

 
Нанкиншки пут, једна од главних трговинских улица у Шангају

Од почетка економске либерализације 1978. године, Кина има једну од најбрже растућих привреда света.[209] Раст њене привреде углавном се заснива на инвестицијама и извозу.[210] Према подацима ММФ-а, просечан годишњи раст БДП-а Кине између 2001. и 2010. износио је 10,5%, док је између 2007. и 2011. био једнак укупном расту свих земаља чланица групе Г7.[211] Висока продуктивност, ниски трошкови рада и релативно добра инфраструктура омогућили су јој да постане светски лидер у производњи. Међутим, проблем кинеске привреде је неефикасно коришћење велике количине енергије; што је допринело да 2010. године Кина постане највећи потрошач енергената на свету.[212] Септембра 2013. Кина је постала највећи увозник нафте на свету, док за подмирење више од 70% потреба за енергијом и даље користи угаљ.[213][214] Почетком друге деценије 21. века, стопа раста кинеске привреде почела је да се смањује, чему су допринели проблеми на домаћем тржишту кредита, смањена тражња за кинеском робом у свету и светска економска криза.[215]

Кинеска привреда у свету

уреди

Кина је чланица Светске трговинске организације и земља је са највећим обимом спољне трговине, која је 2012. године износила 3,87 билиона долара.[216] Крајем 2010. Кина је располагала далеко највећим девизним резервама на свету у вредности од 2,85 билиона долара, што је представљало повећање од 18,7% у односу на претходну годину.[217] Током 2012, Кина је привукла највише страних директних инвестиција у износу од 253 милијарде долара,[218] док су кинеске инвестиције у иностранству исте године износиле 62,4 милијарде долара.[218] Процењује се да је 2009. Кина имала 1,6 билиона долара у хартијама од вредности америчке владе,[219] и да је међу страним државама била највећи власник јавног дуга САД са 1,16 билиона долара обвезница министарства финансија САД.[220] Због потцењеног курса своје валуте Кина је изложена критикама представника водећих светских привреда,[221][222] као и због производње великих количина кривотворене робе.[223] Консултантска фирма Макинси процењује да су укупна ненаплатива потраживања нарасла са 7,4 билиона долара у 2007. на 28,2 билиона долара у 2014. години, што представља 228% БДП-а Кине.[224]

Поређење номиналних БДП-а највећих светских привреда
у милијардама америчких долара, према подацима ММФ-а.[225]

По конкурентности привреде Кина је 2009. године била на 29. месту у свету,[226] док је према условима пословања 2011. године сврстана на 136. место од 179 земаља.[227] На списку 500 највећих предузећа на свету за 2014. годину часописа Форчен (енгл. Fortune) нашло се и 95 из Кине, са укупним приходима од 5,8 билиона долара.[тражи се извор] Исте године, Форбс је објавио да је пет од десет највећих предузећа, чијим се акцијама може слободно трговати, из Кине. Међу њима је и банка са највећим штедним улозима, Индустријска и трговачка банка Кине.[228]

Наука и технологија

уреди

Историја

уреди
 
Вредност у доларима извоза роба високе технологије 2009.

Кина је била светски лидер у науци и технологији до Минг династије. Четири велика открића древне Кине: прављења папира, компаса, барута и штампарство су се прошириле широм Азије и Европе. Међутим, кинеске научне активности су се смањиле у 14. веку. За разлику од научника у Европи који су прошли кроз научну револуцију, средњовековни кинески мислиоци нису покушали да редукују опсервације природе на математичке законе, и нису формирали школовану заједницу која би могла да има критичко мишљење и могла да преиспитује научни допринос других. Кинеско друштво се концентрисало на литературу, уметност, јавну администрацију, док се наука и технологија сматрала тривијалним и мање битним.[229]

Након више војних пораза у сукобима са западним нацијама у 19. веку, кинески реформисти су почели да промовишу модерну науку и технологију као део политике јачања државе. Грађански рат у Кини се завршио 1949. победом Комунистичке партије, а напори да се организује наука у технологија били су засновани на моделу Совјетског Савеза. Културна револуција (1966—76) имала је катастрофалан утицај на кинеску науку истраживања, јер су научници били прогањани а улагање у истраживања и образовање је било редуковано. Након смрти Мао Цедунга 1976, улагање у науку и технологију је драстично повећано јер је преовладало мишљење да је то стуб модернизације, а започела је и реформа образовног система.[229]

Модерна ера

уреди

После културне револуције, Кина је брзо постала једна од светских водећих технолошких сила,[230] улажући преко 100 милијарде долара у научна истраживања и развој у 2011.[231] На науку и технологију се гледа као битну ствар за постизање економских и политичких циљева, а сматра се да је то и извор националног поноса до нивоа да се то описује као „техно-национализам“.

Кина је брзо развила образовани систем у коме је наглашен значај науке, математике и инжењеринга; само у 2009. преко 10.000 инжењера је докторирали, а 500.000 дипломирало, што је више од било које друге државе.[232] Кина је такође друга у свету по броју објављених научних радова, само у 2010. објављено је 121.500, укључујући 5.200 у водећим међународним часописима.[233] Кинеске компаније попут Huawei и Lenovo су светски лидери у телекомуникацијама и рачунарству,[234][235] а кинески суперрачунари се редовно рангирају међу најјачима.[236] Кина је такође и највећи инвеститор у технологије обновљиве енергије.[237]

Кинески космички програм је један од најактивнијих у свету и важан извор националног поноса.[238][239] Први сателит из Кине је лансиран 1970, а 2003. Кина је постала трећа држава која је самостално послала људску посаду у свемир. 2008. године Кина је извела прву мисију у којој је изведена прва активност ван ракете у Шенгџоу 7 мисији. 2011. је лансирана прва кинеска свемирска станица Тиангонг-1, као први део изградње велике свемирске станице са људском посадом до 2020.[240] Кинески лунарни програм има за план да се 2013. лансира и на месец слети беспилотна летелица, а мисија са лунарним слетањем се планира за 2025.[241][242]

Инфраструктура

уреди

Телекомуникације

уреди

Број корисника мобилне телефоније у Кини већи је од једне милијарде по чему је прва на свету.[243] Такође је и земља са највише корисника интернета,[244] којих је 2013 било више од 591 милиона, или 44% становништва.[245] Просечна брзина интернета је 2013. износила 3,14 мегабита у секунди.[тражи се извор]

Чајна телеком и Чајна јуником са 20% светског тржишта широкопојасног интернета заузимају прве две позиције у глобалним оквирима. Чајна телеком има 50 милиона претплатника, док Чајна јуником има више од 40 милиона корисника.[246]

Кина тренутно развија сопствени систем сателитске навигације под именом COMPASS, који је 2012. почео са радом у Азији,[247] а остатак света би требало да покрије до 2020. године.[248]

Саобраћај

уреди
 
Маглев у Шангају 2006.

Од краја деведесетих година 20. века, мрежа путева Кине је значајно увећана путем креирања мреже ауто-путева. Крајем 2012. дужина ауто-путева у Кини је досегла 96.000 km, при чему је само у 2012. направљено 11.000 km. Број власника приватних аутомобила је значајно расте, тако да су 2009. године претекли број продатих возила у САД, са укупним бројем продатих возила од преко 13,6 милиона.[249] Аналитичари су предвидели да се годишња продаја возила у Кини може да порасте на чак 40 милиона годишње до 2020.[250] Споредни ефекат рапидног раста мреже путева и возила је значајан раст саобраћајних несрећа, углавном због лоше спроведених саобраћајних закона, тако да је само у 2011. страдало 62.000 људи у саобраћајним несрећама.[251][252]

Кина поседује најдужу мрежу пруга високих брзина са преко 9.767 km.[253] Од тога 3.515 km су пруге са брзинама од преко 300 km.[254] У 2011. је у Кини направљен први воз за високе брзине без стране помоћи.[255] Кина намерава да изгради до 2020. мрежу од 16.000 km пруга високих брзина.[256] Системи брзог транспорта људи се нашироко граде у кинеским градовима у форми мрежа подземних система. Кина такође развија сателитски навигациони систем, који је започео са пружањем комерцијалних навигационих услуга широм Азије 2012. године,[257] а у плану је да се до 2020. постигне покривање целе планете.[258]

Кина је тренутно (2013) највећи градитељ нових аеродрома, а кинеска влада спроводи петогодишњи план улагања од 250 милијарди долара да развије и модернизује домаћи путнички транспорт.[259] У урбаним срединама, и поред раста броја аутомобила, бицикле остају веома значајан вид транспорта, тако да је 2012. године у Кини постоји око 470 милиона бицикла.[260]

Становништво

уреди
 
Мапа из 2009. која приказује густину насељености по провинцијама. Провинције на источној обали имају знатно већу густину насељености од оних на западу и у унутрашњости земље.

У Кини је 2013. живело 1.360.720.000 људи,[261] док тренутно живи 1.436.157.181 људи.[262] Мушкарци чине 51,24%, а жене 48,76% становништва.[261] У градовима живи 53,73 а у селима 46,27% становника Кине.[261] Особе млађе од 15 година чине 16,4%, особе између 15 и 65 година чине 73,9% а особе старије од 65 година чине 9,7% становништва.[263] Природни прираштај 2013. године је износио 4,92‰, стопа фертилитета је 12,08‰ док је стопа морталитета 7,16‰.[264]

Од почетка економских реформи 1978. године у Кини је знатно смањено сиромаштво па је број људи који живе са мање од једног долара дневно пао са 64% на данашњих 10%. Незапосленост у градским срединама 2007. године је износила 4%[265] а данас се креће око 4,1%.[266][267]

Услед изузетно великог броја становника и смањења природних ресурса кинеска влада је од 1979. до 2015. спроводила политику којом је желела да ограничи раст популације познате као политика једног детета.[268] Пре 2013. године, овом политиком су породице биле ограничене на једно дете, уз изузетке за националне мањине и породице у сеоским срединама. Децембра 2013. ублажена је политика једног детета тиме што је породицама дозвољено да имају двоје деце уколико је један од родитеља јединац.[269] Кинески министар за планирање породице 2008. године је обзнанио да ће се политика једног детета спроводити барем до 2020. године.[270] Отпор политици једног детета нарочито је изражен у сеоским срединама, првенствено због потребе радном снагом и традиционалним преферирањем дечака. Породице које прекрше ову политику често се лажно изјашњавају приликом пописа становништва.[271] Крајем октобра 2015. године кинеске власти најавиле су укидање политике једног детета, и најавиле да ће парови убудуће моћи да имају двоје деце.[272]

 
Промена броја становника Кине од 1949. до 2008.

Политика рађања, уз традиционално преферирање дечака, допринела је несразмери полова код новорођенчади.[273][274] На основу резултата пописа из 2010. године, на сваких 100 девојчица рођено је 118,06 дечака,[275] што је далеко више него у остатку света где се на 100 девојчица рађа 105 дечака.[276] Међутим, однос полова данас је уравнотеженији него почетком педесетих година 20. века када су мушкарци чинили 51,82% становништва.

Етничке групе

уреди

У Кини је званично признато 56 етничких група, од којих су највећа Хан Кинези, који чине 91,51% становништва.[277] Хан Кинези – највећа етничка група на свету[278] – чине већину у свим провинцијама и аутономним покрајинама изузев Тибета и Синкјанга.[279] Према резултатима пописа из 2010. националне мањине чине 8,49% становника Кине.[277] У поређењу са пописом из 2000. број припадника народа Хан је повећан за 66.537.177 људи, или 5,74%, док је укупно број припадника 55 националних мањина повећан за 7.362.627 особа, или 6,92%.[277] Пописом из 2010. евидентирана су и 593.832 страна држављана која живе у Кини. Највише странаца је из Јужне Кореје (120.750), САД (71.493) и Јапана (66.159).[280]

Језици

уреди
 
Етнолингвистичка мапа Кине за1990. годину

У Кини је у употреби 297 живих језика.[281] Преовлађују језици синтичке гране сино-тибетских језика, међу којима су мандарински (матерњи језик 70% становника Кине),[282] и други кинески језици: ву (укључујући шангајски), јуе (укључујући кантонски и тајшански), мин (укључујући хокијен и чаошан), сјанг, ган, хака. Тибетско-бурмански језици који се говоре у Кини су: тибетски, ћанг, насји, ји. Говорници ових језика живе углавном на тибетској и на висоравни Јунан-Гуејџоу. Међу мањинске језике у југозападној Кини спадају тај-кадајски језици џуанг, тај, дунг и суеј, затим хмног-мјен језици мјао и јао, и аустроазијски језик ва. У североисточној и северозападној Кини мањински народи говоре алтајским језицима укључујући манџу, монголски и неколико туркијских језика: ујгурски, казашки, киргиски, саларски и западноујгурски. Корејски се говори углавном дуж границе са Северном Корејом. Једини индо-европски језик у Кини је сариколи, којим говоре Таџици у западном Синкјангу.

Стандардни мандарински, варијанта мандаринског заснована на пекиншком дијалекту, службени је језик државе. Такође, њега за споразумевање користе особе којима је матерњи неки од мањинских језика.[283]

Хиљадама година за писање синтичких језика користе се кинески карактери. Помоћу њих могућа је писана комуникација међу говорницима узајамно неразумљивих кинеских језика и дијалеката. Кинеска влада је 1956. увела у употребу поједностављено кинеско писмо које је временом потиснуло старије традиционално писмо на простору НР Кине. Латиничко писмо намењено транскрипцији кинеских карактера је пинјин. Тибетанци користе алфабет заснован на индијском писму. Ујгурски се углавном пише персијско-арапским писмом. Манџу и монголско писмо у Кини је настало из староујгурског алфабета. Модерни џуанг користи латиничко писмо.

Градови

уреди

Током последњих деценија кинески градови су се веома развили. Проценат становништва које живи у градским срединама порастао је са 20% 1990. на више од 50% у 2014. години.[284][285] Процењује се да ће до 2030. у кинеским градовима живети милијарду људи, што ће представљати једну осмину човечанства.[284][285] Године 2012. било је више од 262 милиона миграната у Кини, углавном људи са села који су у градове дошли у потрази за послом.[286]

У Кини постоји више од 160 градова са преко милион становника,[287] међу којима је и седам мегалополиса (градова са више од десет милиона становника) Чунгкинг, Шангај, Пекинг, Гуангџоу, Тјенцин, Шенџен, и Вухан.[288][289] Процењује се да ће до 2025. у Кини постојати више од 221 града са преко милион становника.[284] Услед великог броја људи који флуктуирају тј. миграната тешко је прецизно спровести попис становништва у градовима;[290] подаци испод обухватају само сталне становнике.

 
Највећи градови у Кини
Извор: Попис становништва 2020.
№ Град Покрајина Популација № Град Покрајина Популација
 
Шангај
 
Пекинг 		1. Шангај Шангај 24.281.400 11. Хонгконг Хонгконг 7.448.900  
Гуангџоу
 
Шенџен
2. Пекинг Пекинг 19.164.000 12. Џенгџоу Хенан 7.179.400
3. Гуангџоу Гуангдунг 13.858.700 13. Нанкинг Ђангсу 6.823.500
4. Шенџен Гуангдунг 13.438.800 14. Сијан Шенси 6.642.100
5. Тјенцин Тјенцин 11.744.400 15. Ђинан Шандунг 6.409.600
6. Чунгкинг Чунгкинг 11.488.000 16. Шенјанг Љаонинг 5.900.000
7. Дунгуан Гуангдунг 9.752.500 17. Ћингдао Шандунг 5.501.400
8. Ченгду Сичуан 8.875.600 18. Харбин Хејлунгђанг 5.054.500
9. Вухан Хубеј 8.652.900 19. Хефеј Анхуеј 4.750.100
10. Хангџоу Џеђанг 8.109.000 20. Чангчуен Ђилин 4.730.900

Види још

уреди

Напомене

уреди
  1. ^ Укупан ранг површина у односу на Сједињене Америчке Државе зависи од мјерења укупних површина Кине и САД. Погледајте списак држава и територија по површини за више информација.
  2. ^ Овај број не укључује 23. покрајину Тајван, на коју Кина полаже право али нема јурисдикцију над њом.
  3. ^ „Богати људи” су овдје дефинисано као 10% најбогатијих свјетске популације. Од 2019. године, ова скупина посједује имовину од најмање 109.400 америчких долара.
  4. ^ Иако је ово садашње значење ријечи guó, на старокинеском (када је изговор био сличан /*qʷˤək/)[25] означавао је кинески град са зидинама и подручје које се могло контролисати из њега.[26]
  5. ^ Термин се налази у Књизи историје из 6. вијека „Хуангтијан је предао земљу и народе средишње државе прецима” (皇天既付中國民越厥疆土于先王; 《尚書》, 梓材.)

Референце

уреди
  1. ^ Lams, Lutgard (9. 3. 2018). „Examining Strategic Narratives in Chinese Official Discourse under Xi Jinping”. Journal of Chinese Political Science (на језику: енглески). 23 (3): 387—411. ISSN 1080-6954. doi:10.1007/s11366-018-9529-8. Приступљено 18. 3. 2020. „President Xi is making great attempts to 'Sinicize' Marxist-Leninist Thought 'with Chinese characteristics' in the political sphere” 
  2. ^ а б в „China (People’s Republic of) 1982 (rev. 2004)”. www.constituteproject.org (на језику: енглески). Приступљено 18. 3. 2020. 
  3. ^ „New man at helm: Xi Jinping elected to lead China (PHOTOS) — RT”. rt.com (на језику: енглески). 15. 11. 2012. Архивирано из оригинала 16. 11. 2012. г. Приступљено 18. 3. 2020. 
  4. ^ а б „Demographic Yearbook — Table 3: Population by sex, rate of population increase, surface area and density” (PDF). UN Statistics. 2007. Приступљено 31. 7. 2010. 
  5. ^ „China”. Encyclopædia Britannica. Приступљено 16. 11. 2012. 
  6. ^ „China's first population fall since 1961 creates 'bleaker' outlook for country”. the Guardian (на језику: енглески). 17. 1. 2023. Приступљено 21. 1. 2023. 
  7. ^ „Population density (people per km2 of land area)”. IMF. Приступљено 16. 5. 2015. 
  8. ^ „World Economic Outlook Database, October 2024 Edition. (China)”. www.imf.org. International Monetary Fund. 22. 10. 2024. Приступљено 11. 11. 2024. 
  9. ^ „Human Development Report 2021/2022” (PDF) (на језику: енглески). United Nations Development Programme. 8. 9. 2022. Архивирано (PDF) из оригинала 09. 10. 2022. г. Приступљено 8. 9. 2022. 
  10. ^ „Figure 1.1 Geographic regions of China”. Архивирано из оригинала 15. 05. 2023. г. Приступљено 03. 02. 2023. 
  11. ^ а б в г „Ancient China: Civilization”. 
  12. ^ „Znanost i tehnologija u staroj Kini”. 
  13. ^ „Od revolucije do Republike Kine”. Архивирано из оригинала 03. 02. 2023. г. Приступљено 03. 02. 2023. 
  14. ^ „Zaboravljeni napad Japana na Kinu”. 
  15. ^ [Zaboravljeni napad Japana na Kinu „Нови лидер владајуће странке на Тајвану: Одржати мир и статус кво са Кином”] Проверите вредност параметра |url= (помоћ). 
  16. ^ „China's economy grows by 6.9% in 2017”. 
  17. ^ а б в „China, n.1 and adj.”. OED Online (на језику: енглески). Oxford University Press. Приступљено 11. 2. 2020. 
  18. ^ Barbosa, Duarte (1989). Dames, Mansel Longworth, ур. The Book of Duarte Barbosa: An Account of the Countries Bordering on the Indian Ocean and Their Inhabitants (на језику: енглески). Asian Educational Services. ISBN 978-81-206-0451-3. Приступљено 11. 2. 2020. „[...] The Very Great Kingdom of China” 
  19. ^ Barbosa, Duarte (1946). Magalhães, Fernão de, ур. Livro em que dá relação de que viu e ouviu no Oriente Duarte Barbosa (на језику: португалски). Divisão de Publicações e Biblioteca, Agência Geral das Colónias. Приступљено 11. 2. 2020. „...O Grande Reino da China...” 
  20. ^ „Definition of china”. www.dictionary.com (на језику: енглески). Приступљено 11. 2. 2020. 
  21. ^ а б в Wade, Geoff (2019). „The Polity of Yelang 夜郎 and the Origins of the Name ‘China’”. Ур.: Ghosh, Lipi. The Southern Silk Route: Historical Links and Contemporary Convergences (на језику: енглески). Routledge. ISBN 978-0-367-22907-8. 
  22. ^ Blaeu, Joan (1655). Novus Atlas Sinensis (на језику: латински). J Blaeu. стр. 2. Приступљено 11. 2. 2020. 
  23. ^ Fairbank, John King (1986). The Cambridge History of China: Volume 1, The Ch'in and Han Empires, 221 BC-AD 220 (на језику: енглески). Cambridge University Press. стр. 20. ISBN 978-0-521-24327-8. Приступљено 11. 2. 2020. 
  24. ^ Yule, Henry (2005). Cathay and the Way Thither, Being a Collection of Medieval Notices of China (на језику: енглески). Asian Educational Services. стр. 3—7. ISBN 978-81-206-1966-1. Приступљено 11. 2. 2020. 
  25. ^ Baxter, William H.; Sagart, Laurent (2014). Old Chinese: A New Reconstruction (на језику: енглески). Oxford University Press USA. ISBN 978-0-19-994537-5. Приступљено 11. 2. 2020. 
  26. ^ а б Wilkinson, Endymion Porter (2000). Chinese History: A Manual (на језику: енглески). Harvard Univ Asia Center. стр. 132. ISBN 978-0-674-00249-4. Приступљено 11. 2. 2020. 
  27. ^ „Official height for Everest set”. news.bbc.co.uk (на језику: енглески). BBC News. 8. 4. 2010. Приступљено 12. 2. 2020. 
  28. ^ „Lowest Places on Earth - Death Valley National Park (U.S. National Park Service)”. www.nps.gov (на језику: енглески). 28. 2. 2015. Приступљено 12. 2. 2020. 
  29. ^ Fu, Congbin; Jiang, Zhihong; Guan, Zhaoyong; He, Jinghai; Xu, Zhong-feng (2008). Regional Climate Studies of China (на језику: енглески). Springer Science & Business Media. ISBN 978-3-540-79242-0. Приступљено 12. 2. 2020. 
  30. ^ Waghorn, Terry (7. 3. 2011). „Fighting Desertification”. Forbes (на језику: енглески). Приступљено 12. 2. 2020. 
  31. ^ „Beijing hit by eighth sandstorm”. news.bbc.co.uk (на језику: енглески). BBC News. 17. 4. 2006. Приступљено 12. 2. 2020. 
  32. ^ Coonan, Clifford (9. 11. 2007). „The gathering sandstorm: Encroaching desert, missing water - Asia, World - The Independent”. independent.co.uk (на језику: енглески). The Independent. Архивирано из оригинала 24. 4. 2008. г. Приступљено 12. 2. 2020. 
  33. ^ Reilly, Michael (24. 11. 2008). „Himalaya glaciers melting much faster”. msnbc.com (на језику: енглески). Приступљено 12. 2. 2020. 
  34. ^ „Countries by commodity”. www.fao.org (на језику: енглески). Приступљено 12. 2. 2020. 
  35. ^ „Geographic Patterns”. web.archive.org (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 12. 5. 2013. г. Приступљено 12. 2. 2020. 
  36. ^ „Countries with the most number of bird species”. web.archive.org (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 16. 2. 2013. г. Приступљено 12. 2. 2020. 
  37. ^ Butler, Rhett A. (1. 7. 2019). „Countries with the most reptile species”. Mongabay (на језику: енглески). Приступљено 12. 2. 2020. 
  38. ^ „Geographic Patterns”. web.archive.org (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 12. 5. 2013. г. Приступљено 12. 2. 2020. 
  39. ^ Darlington, Meredith (5. 3. 2010). „Infographic: Top 20 countries with most endangered species | MNN - Mother Nature Network”. web.archive.org (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 24. 4. 2013. г. Приступљено 12. 2. 2020. 
  40. ^ „Nature Reserves -- china.org.cn”. china.org.cn (на језику: енглески). Приступљено 12. 2. 2020. 
  41. ^ „Chinese River Dolphin Declared Extinct”. National Geographic Society (на језику: енглески). 17. 12. 2013. Архивирано из оригинала 07. 03. 2020. г. Приступљено 12. 2. 2020. 
  42. ^ Butler, Rhett A. (1. 7. 2019). „Countries with the most plant species”. Mongabay (на језику: енглески). Приступљено 12. 2. 2020. 
  43. ^ Leffman, David; Lewis, Simon; Atiyah, Jeremy (2003). China (на језику: енглески). Rough Guides. ISBN 978-1-84353-019-0. Приступљено 12. 2. 2020. 
  44. ^ Sodhi, Navjot S.; Gibson, Luke; Raven, Peter H. (2013). Conservation Biology: Voices from the Tropics (на језику: енглески). Wiley. ISBN 978-1-118-67981-4. Приступљено 12. 2. 2020. 
  45. ^ Liu, J. K. (октобар 2007). „Secondary metabolites from higher fungi in China and their biological activity”. Drug Discoveries & Therapeutics (на језику: енглески). 1 (2): 94—103. ISSN 1881-7831. Приступљено 12. 2. 2020. 
  46. ^ Ma, Xiaoying; Ortolano, Leonard (2000). Environmental Regulation in China: Institutions, Enforcement, and Compliance (на језику: енглески). Rowman & Littlefield. стр. 1. ISBN 978-0-8476-9399-3. Приступљено 20. 3. 2020. 
  47. ^ „China acknowledges 'cancer villages'”. BBC News (на језику: енглески). 22. 2. 2013. Приступљено 20. 3. 2020. 
  48. ^ „China halts project amid protests”. BBC News (на језику: енглески). 28. 10. 2012. Приступљено 20. 3. 2020. 
  49. ^ „Beijing Orders Official Cars Off Roads to Curb Pollution”. Bloomberg.com (на језику: енглески). 14. 1. 2013. Приступљено 20. 3. 2020. 
  50. ^ „Ambient air pollution: A global assessment of exposure and burden of disease”. WHO (на језику: енглески). Приступљено 20. 3. 2020. 
  51. ^ „Global carbon emissions hit record high in 2012”. Reuters (на језику: енглески). 10. 6. 2013. Архивирано из оригинала 19. 11. 2013. г. Приступљено 20. 3. 2020. 
  52. ^ „China's Decade Plan for Water”. State of the Planet (на језику: енглески). 24. 10. 2011. Приступљено 20. 3. 2020. 
  53. ^ „Renewable internal freshwater resources per capita (cubic meters) | Data”. data.worldbank.org. Приступљено 20. 3. 2020. 
  54. ^ а б Hatton, Celia (11. 6. 2013). „China works to ease water woes”. BBC News (на језику: енглески). Приступљено 20. 3. 2020. 
  55. ^ „300 million Chinese drinking unsafe water”. en.people.cn (на језику: енглески). 23. 12. 2004. Приступљено 20. 3. 2020. 
  56. ^ Hu, Hui; Jin, Qian; Kavan, Philip (1. 9. 2014). „A Study of Heavy Metal Pollution in China: Current Status, Pollution-Control Policies and Countermeasures”. Sustainability (на језику: енглески). 6 (9): 5820—5838. doi:10.3390/su6095820. Приступљено 20. 3. 2020. 
  57. ^ „China Leads Major Countries With $34.6 Billion Invested in Clean Technology - NYTimes.com”. archive.nytimes.com (на језику: енглески). 25. 3. 2010. Приступљено 20. 3. 2020. 
  58. ^ „China steams ahead on clean energy” (на језику: енглески). 26. 3. 2010. Приступљено 20. 3. 2020. 
  59. ^ Perkowski, Jack (27. 7. 2012). „China Leads The World In Renewable Energy Investment”. Forbes (на језику: енглески). Приступљено 20. 3. 2020. 
  60. ^ Bradsher, Keith (30. 1. 2010). „China Leading Global Race to Make Clean Energy”. The New York Times. Приступљено 20. 3. 2020. 
  61. ^ Biello, David. „China's Big Push for Renewable Energy”. Scientific American (на језику: енглески). Приступљено 20. 3. 2020. 
  62. ^ „China to plow $361 billion into renewable fuel by 2020”. Reuters (на језику: енглески). 5. 1. 2017. Приступљено 20. 3. 2020. 
  63. ^ „China tops the world in clean energy production ~ ECOSENSORIUM: A blog dedicated to Environment”. www.ecosensorium.org (на језику: енглески). 2. 11. 2010. Архивирано из оригинала 15. 10. 2014. г. Приступљено 20. 3. 2020. 
  64. ^ „2015 Key World Energy Statistics” (PDF). www.iea.org (на језику: енглески). International Energy Agency (IEA). Архивирано из оригинала (PDF) 17. 11. 2015. г. Приступљено 20. 3. 2020. 
  65. ^ „2016 Snapshot of Global Photovoltaic Markets” (PDF). www.iea-pvps.org. 2017. Архивирано из оригинала (PDF) 27. 8. 2017. г. Приступљено 20. 3. 2020. 
  66. ^ „Near-record Growth Propels Wind Power Into First Place as America’s Largest Renewable Resource – Press Releases on CSRwire.com”. www.csrwire.com (на језику: енглески). 9. 2. 2017. Приступљено 20. 3. 2020. 
  67. ^ „Splashing out: China to spend ...｜Environment｜WCT”. Want China Times (на језику: енглески). 11. 7. 2011. Архивирано из оригинала 5. 11. 2015. г. Приступљено 20. 3. 2020. 
  68. ^ „China to spend big to clean up its air”. Grist (на језику: енглески). 25. 7. 2013. Приступљено 20. 3. 2020. 
  69. ^ Palit, Amitendu (2013). China-India Economics: Challenges, Competition and Collaboration (на језику: енглески). Routledge. стр. 4. ISBN 978-1-136-62162-8. 
  70. ^ „Geography”. www.china.org.cn (на језику: енглески). China Internet Information Center. Приступљено 20. 3. 2020. 
  71. ^ „United States | History, Map, Flag, & Population”. Encyclopedia Britannica (на језику: енглески). Приступљено 20. 3. 2020. 
  72. ^ а б „East Asia/Southeast Asia :: China — The World Factbook - Central Intelligence Agency”. www.cia.gov (на језику: енглески). CIA World Factbook. Архивирано из оригинала 13. 10. 2016. г. Приступљено 20. 3. 2020. 
  73. ^ „Countries With the Most Neighbors”. ThoughtCo (на језику: енглески). Приступљено 20. 3. 2020. 
  74. ^ Ciochon, Russell; Larick, Roy (1. 1. 2000). „Early Homo erectus Tools in China - Archaeology Magazine Archive”. archive.archaeology.org (на језику: енглески). Archeology. Приступљено 21. 3. 2020. 
  75. ^ „Peking Man”. www.ibiblio.org (на језику: енглески). Exploring Chinese History. Приступљено 21. 3. 2020. 
  76. ^ Shen, Guanjun; Gao, Xing; Gao, Bin; Granger, Darryl E. (март 2009). „Age of Zhoukoudian Homo erectus determined with 26Al/10Be burial dating”. Nature (на језику: енглески). 458 (7235): 198—200. Bibcode:2009Natur.458..198S. ISSN 0028-0836. PMID 19279636. doi:10.1038/nature07741. Приступљено 21. 3. 2020. 
  77. ^ Rincon, Paul (14. 10. 2015). „Humans in Asia '20,000 years early'”. BBC News (на језику: енглески). Приступљено 21. 3. 2020. 
  78. ^ а б Rincon, Paul (17. 4. 2003). „'Earliest writing' found in China”. BBC News (на језику: енглески). Приступљено 21. 3. 2020. 
  79. ^ Qiu, Xigui; Mattos, Gilbert Louis; Norman, Jerry (2000). Chinese writing (на језику: енглески). Society for the Study of Early China and the Institute of East Asian Studies, University of California. ISBN 978-1-55729-071-7. Приступљено 21. 3. 2020. 
  80. ^ Tanner, Harold Miles (2009). China: A History (на језику: енглески). Hackett Publishing. стр. 35—36. ISBN 978-0-87220-915-2. Приступљено 23. 3. 2020. 
  81. ^ Xueqin, Li (2002). „The Xia-Shang-Zhou Chronology Project: Methodology and Results”. Journal of East Asian Archaeology (на језику: енглески). 4 (1): 321—333. doi:10.1163/156852302322454585. Приступљено 23. 3. 2020. 
  82. ^ „The Golden Age of Chinese Archaeology - NGA”. www.nga.gov (на језику: енглески). National Gallery of Art. Архивирано из оригинала 25. 7. 2013. г. Приступљено 23. 3. 2020. 
  83. ^ China: Five Thousand Years of History and Civilization (на језику: енглески). City University of HK Press. 2007. стр. 25. ISBN 978-962-937-140-1. Приступљено 23. 3. 2020. 
  84. ^ The History of China (на језику: енглески) (Britannica Educational Publishing изд.). Britannica Educational Publishing. 2010. стр. 35. ISBN 978-1-61530-181-2. Приступљено 23. 3. 2020. 
  85. ^ Fowler, Jeaneane D.; Fowler, Merv (2008). Chinese Religions: Beliefs and Practices (на језику: енглески). Sussex Academic Press. стр. 17. ISBN 978-1-84519-172-6. Приступљено 23. 3. 2020. 
  86. ^ Boda, Sharon La (1994). International Dictionary of Historic Places: Asia and Oceania (на језику: енглески). Taylor & Francis. стр. 904. ISBN 978-1-884964-04-6. Приступљено 23. 3. 2020. 
  87. ^ Allan, Keith (2013). The Oxford Handbook of the History of Linguistics (на језику: енглески). Oxford: Oxford University Press. стр. 4. ISBN 978-0-19-958584-7. Приступљено 23. 3. 2020. 
  88. ^ „Koja dinastija je najduže vladala drevnom Kinom? Period velikih pronalazaka i kulturnog procvata”. 
  89. ^ Sima, Qian (1993). Records of the Grand Historian: Han dynasty (на језику: енглески). Renditions-Columbia University Press. стр. 11—12. ISBN 978-0-231-08164-1. Приступљено 24. 3. 2020. 
  90. ^ а б Bodde, Derk (1986). Twitchett, Denis; Loewe, Michael; Fairbank, J ohn King, ур. The Cambridge History of China: Volume 1, The Ch'in and Han Empires, 221 BC-AD 220 (на језику: енглески). Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-24327-8. Приступљено 24. 3. 2020. 
  91. ^ а б Lewis, Mark Edward (2007). The Early Chinese Empires: Qin and Han (на језику: енглески). Harvard University Press. ISBN 978-0-674-02477-9. Приступљено 24. 3. 2020. 
  92. ^ Dahlman, Carl J.; Aubert, Jean-Eric (31. 10. 2001). „China and the knowledge economy : seizing the 21st century” (на језику: енглески). The World Bank: 1. Приступљено 24. 3. 2020. 
  93. ^ Goucher, Candice; Walton, Linda (2013). World History: Journeys from Past to Present - VOLUME 1: From Human Origins to 1500 CE (на језику: енглески). Routledge. стр. 108. ISBN 978-1-135-08822-4. Приступљено 24. 3. 2020. 
  94. ^ Whiting, Marvin. Imperial Chinese Military History (на језику: енглески). iUniverse. стр. 214. ISBN 978-0-595-22134-9. Приступљено 24. 3. 2020. 
  95. ^ Lee, Ki-Baik (1984). A New History of Korea (на језику: енглески). Ilchokak. стр. 47. Приступљено 24. 3. 2020. 
  96. ^ Graff, David Andrew (2002). Medieval Chinese Warfare, 300-900 (на језику: енглески). Routledge. стр. 13. Приступљено 24. 3. 2020. 
  97. ^ Adshead, S. (2004). T'ang China: The Rise of the East in World History (на језику: енглески). Springer. стр. 54. ISBN 978-0-230-00551-8. Приступљено 24. 3. 2020. 
  98. ^ Fairbank, John King (1986). The Cambridge History of China: Volume 1, The Ch'in and Han Empires, 221 BC-AD 220 (на језику: енглески). Cambridge University Press. стр. 545—607. ISBN 978-0-521-24327-8. Приступљено 24. 3. 2020. 
  99. ^ Bowman, John S. (2000). Columbia Chronologies of Asian History and Culture (на језику: енглески). Columbia University Press. стр. 104—105. ISBN 978-0-231-50004-3. Приступљено 24. 3. 2020. 
  100. ^ China: Five Thousand Years of History and Civilization (на језику: енглески). City University of HK Press. 2007. стр. 71. ISBN 978-962-937-140-1. Приступљено 24. 3. 2020. 
  101. ^ Paludan, Ann (1998). Chronicle of the Chinese Emperors: The Reign-by-reign Record of the Rulers of Imperial China (на језику: енглески). Thames and Hudson. стр. 136. ISBN 978-0-500-05090-3. Приступљено 24. 3. 2020. 
  102. ^ Huang, Siu-chi; Huang, Xiuji (1999). Essentials of Neo-Confucianism: Eight Major Philosophers of the Song and Ming Periods (на језику: енглески). Greenwood Publishing Group. стр. 3. ISBN 978-0-313-26449-8. Приступљено 24. 3. 2020. 
  103. ^ „Northern Song dynasty (960–1127)”. Metropolitan Museum of Art. Приступљено 24. 3. 2020. 
  104. ^ „从汝窑、修内司窑和郊坛窑的技术传承看宋代瓷业的发展”. wanfangdata.com.cn (на језику: кинески). 15. 2. 2011. Приступљено 24. 3. 2020. 
  105. ^ Gernet, Jacques (1962). Daily Life in China, on the Eve of the Mongol Invasion, 1250-1276 (на језику: енглески). Stanford University Press. стр. 22. ISBN 978-0-8047-0720-6. Приступљено 24. 3. 2020. 
  106. ^ Ho, Ping-ti (1967). An Estimate of the Total Population of Sung-Chin China (на језику: енглески). University of Chicago. Приступљено 24. 3. 2020. 
  107. ^ Rice, Xan (25. 7. 2010). „Chinese archaeologists' African quest for sunken ship of Ming admiral”. The Guardian (на језику: енглески). Приступљено 24. 3. 2020. 
  108. ^ „Wang Yangming (Wang Shou-Jen) | Internet Encyclopedia of Philosophy”. www.iep.utm.edu (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 10. 10. 2017. г. Приступљено 24. 3. 2020. 
  109. ^ „论明末士人阶层与资本主义萌芽的关系”. docin.com (на језику: кинески). 8. 4. 2012. Приступљено 24. 3. 2020. 
  110. ^ Roberts, John Morris (1997). A Short History of the World (на језику: енглески). Oxford University Press. стр. 272. ISBN 978-0-19-511504-8. Приступљено 24. 3. 2020. 
  111. ^ Fairbank, John K. (1978). The Cambridge History of China: Volume 10, Late Ch'ing 1800-1911, Part 1 (на језику: енглески). Cambridge University Press. стр. 37. ISBN 978-0-521-21447-6. Приступљено 24. 3. 2020. 
  112. ^ 中国通史·明清史. 九州出版社. 2010. стр. 104—112. ISBN 978-7-5108-0062-7. 
  113. ^ 中华通史·第十卷. 花城出版社. 1996. стр. 71. ISBN 978-7-5360-2320-8. 
  114. ^ Embree, Ainslie Thomas; Gluck, Carol; Gluck, George Sansom Professor of History Carol (1997). Asia in Western and World History: A Guide for Teaching (на језику: енглески). M.E. Sharpe. стр. 597. ISBN 978-1-56324-265-6. Приступљено 24. 3. 2020. 
  115. ^ „Sino-Japanese War (1894–95)”. Encyclopædia Britannica. Приступљено 24. 3. 2020. 
  116. ^ „Dimensions of need - People and populations at risk”. www.fao.org. Food and Agriculture Organization of the United Nations (FAO). 1995. Приступљено 24. 3. 2020. 
  117. ^ Tamura, Eileen (1997). China: Understanding Its Past (на језику: енглески). University of Hawaii Press. стр. 146. ISBN 978-0-8248-1923-1. Приступљено 26. 3. 2020. 
  118. ^ Haw, Stephen G. (2006). Beijing – A Concise History (на језику: енглески). Routledge. стр. 143. ISBN 978-1-134-15033-5. Приступљено 26. 3. 2020. 
  119. ^ Elleman, Bruce A. (2001). Modern Chinese Warfare, 1795-1989 (на језику: енглески). Psychology Press. стр. 149. ISBN 978-0-415-21473-5. Приступљено 26. 3. 2020. 
  120. ^ Hutchings, Graham (2001). Modern China: A Guide to a Century of Change (на језику: енглески). Harvard University Press. стр. 459. ISBN 978-0-674-00658-4. Приступљено 26. 3. 2020. 
  121. ^ Zarrow, Peter Gue (2005). China in War and Revolution, 1895-1949 (на језику: енглески). Psychology Press. стр. 230. ISBN 978-0-415-36448-5. Приступљено 26. 3. 2020. 
  122. ^ Leutner, Mechthild; Felber, Roland; Titarenko, M. L.; Grigoriev, A. M. (2002). The Chinese Revolution in the 1920s: Between Triumph and Disaster (на језику: енглески). Psychology Press. стр. 129. ISBN 978-0-7007-1690-6. Приступљено 26. 3. 2020. 
  123. ^ Tien, Hung-mao (1972). Government and Politics in Kuomintang China, 1927-1937 (Volume 53) (на језику: енглески). Stanford University Press. стр. 60—72. ISBN 978-0-8047-0812-8. Приступљено 26. 3. 2020. 
  124. ^ Zhao, Suisheng (2000). China and Democracy: The Prospect for a Democratic China (на језику: енглески). Psychology Press. стр. 43. ISBN 978-0-415-92694-2. Приступљено 26. 3. 2020. 
  125. ^ Apter, David Ernest; Saich, Tony (1994). Revolutionary Discourse in Mao's Republic (на језику: енглески). Harvard University Press. стр. 198. ISBN 978-0-674-76780-5. Приступљено 26. 3. 2020. 
  126. ^ „Nuclear Power: The End of the War Against Japan”. www.bbc.co.uk (на језику: енглески). BBC. 17. 2. 2011. Приступљено 26. 3. 2020. 
  127. ^ „Conventional War Crimes (Atrocities) [Chapter 8]”. www.ibiblio.org (на језику: енглески). International Military Tribunal for the Far East. новембар 1948. Приступљено 26. 3. 2020. 
  128. ^ Doenecke, Justus D. (2005). Debating Franklin D. Roosevelt's Foreign Policies, 1933-1945 (на језику: енглески). Rowman & Littlefield. ISBN 978-0-8476-9416-7. Приступљено 26. 3. 2020. 
  129. ^ „The Moscow Declaration on general security”. UN Yearbook 1946–1947 (на језику: енглески). United Nations. 1947. стр. 3. Приступљено 26. 3. 2020. 
  130. ^ „1942: Declaration of The United Nations”. www.un.org (на језику: енглески). 26. 8. 2015. Приступљено 26. 3. 2020. 
  131. ^ Hoopes, Townsend; Brinkley, Douglas (1997). FDR and the Creation of the U.N. (на језику: енглески). Yale University Press. ISBN 978-0-300-06930-3. Приступљено 26. 3. 2020. 
  132. ^ Gaddis, John Lewis (1972). The United States and the Origins of the Cold War, 1941-1947 (на језику: енглески). Columbia University Press. стр. 24—25. ISBN 978-0-231-03289-6. Приступљено 26. 3. 2020. 
  133. ^ Feldman, Howard; Nathan, Andrew J. (1991). Constitutional Reform and the Future of the Republic of China (на језику: енглески). M.E. Sharpe. стр. 3. ISBN 978-0-87332-880-7. Приступљено 26. 3. 2020. 
  134. ^ Cheek, Timothy (2002). „The Chinese People Have Stood Up September 1949”. Mao Zedong and China's Revolutions: A Brief History with Documents (на језику: енглески). Bedford/St. Martin's. стр. 125—127. ISBN 978-0-312-25626-5. Приступљено 27. 3. 2020. 
  135. ^ Peaslee, Amos J. (2013). Constitutions of Nations: Volume I: Afghanistan to Finland (на језику: енглески). Springer. стр. 533. ISBN 978-94-017-7125-2. 
  136. ^ Chaurasia, R. S. (2004). History of Modern China (на језику: енглески). Atlantic Publishers & Dist. стр. 1. ISBN 978-81-269-0315-3. Приступљено 27. 3. 2020. 
  137. ^ Westcott, Ben; Lee, Lily (30. 9. 2019). „They were born at the start of Communist China. 70 years later, their country is unrecognizable”. CNN (на језику: енглески). Приступљено 27. 3. 2020. 
  138. ^ Арежина 2013, стр. 37 и 48 са напоменом 52.
  139. ^ „Red Capture of Hainan Island”. news.google.com (на језику: енглески). The Tuscaloosa News. 9. 5. 1950. Приступљено 27. 3. 2020. 
  140. ^ Hays, Jeffrey (2008). „CHINESE TAKEOVER OF TIBET IN THE 1950s | Facts and Details”. factsanddetails.com (на језику: енглески). Приступљено 27. 3. 2020. 
  141. ^ Garver, John W. (1997). The Sino-American Alliance: Nationalist China and American Cold War Strategy in Asia (на језику: енглески). M.E. Sharpe. стр. 169. ISBN 978-0-7656-0025-7. Приступљено 27. 3. 2020. 
  142. ^ Логос 2016, стр. 747.
  143. ^ Busky, Donald F. (2002). Communism in History and Theory: Asia, Africa, and the Americas (на језику: енглески). Greenwood Publishing Group. стр. 11. ISBN 978-0-275-97733-7. Приступљено 27. 3. 2020. 
  144. ^ „A Country Study: China”. www.loc.gov (на језику: енглески). Приступљено 27. 3. 2020. 
  145. ^ Holmes, Madelyn (2014). Students and Teachers of the New China: Thirteen Interviews (на језику: енглески). McFarland. стр. 185. ISBN 978-0-7864-8371-6. Приступљено 27. 3. 2020. 
  146. ^ „论华人参政-中国选举与治理网”. en.chinaelections.org (на језику: кинески). 30. 10. 2002. Архивирано из оригинала 10. 2. 2012. г. Приступљено 27. 3. 2020. 
  147. ^ Jisheng, Yang (2012). Tombstone: The Great Chinese Famine, 1958-1962 (на језику: енглески). Farrar, Straus and Giroux. стр. 629. ISBN 978-1-4668-2779-0. Приступљено 27. 3. 2020. 
  148. ^ Holmes, Leslie (2009). Communism: A Very Short Introduction (на језику: енглески). Oxford: Oxford University Press. стр. 32. ISBN 978-0-19-955154-5. Приступљено 27. 3. 2020. „Most estimates of the number of Chinese dead are in the range of 15 to 30 million” 
  149. ^ Wenqian 2007, стр. 15-16.
  150. ^ UN 1972, стр. 2.
  151. ^ Kau, Michael Y. M. (1988). „Taiwan's and Beijing's Campaigns for Unification”. Ур.: Kau, Michael Y. M.; Feldman, Harvey; Kim, Ilpyong J. Taiwan in a Time of Transition (на језику: енглески). Paragon House. стр. 188. Архивирано из оригинала 27. 03. 2020. г. Приступљено 27. 3. 2020. 
  152. ^ Арежина 2013, стр. 48 и 52 са напоменом 52.
  153. ^ Hart-L, Martin; Burkett, Paul (2005). China and Socialism: Market Reforms and Class Struggle (на језику: енглески). Monthly Review. ISBN 9781583671238. Приступљено 27. 3. 2020. 
  154. ^ Harding, Harry (1. 12. 1990). „The Impact of Tiananmen on China's Foreign Policy”. The National Bureau of Asian Research (NBR) (на језику: енглески). National Bureau of Asian Research. Приступљено 27. 3. 2020. 
  155. ^ Логос 2019, стр. 58 са напоменом 16.
  156. ^ „Nation bucks trend of global poverty”. www.chinadaily.com.cn (на језику: енглески). China Daily. 11. 7. 2003. Приступљено 27. 3. 2020. 
  157. ^ „China's Average Economic Growth in 90s Ranked 1st in World”. en.people.cn (на језику: енглески). People's Daily. 1. 3. 2000. Приступљено 27. 3. 2020. 
  158. ^ Carter, Shan (26. 8. 2007). „China’s Environmental Crisis”. archive.nytimes.com (на језику: енглески). The New York Times. Приступљено 27. 3. 2020. 
  159. ^ Griffiths, Daniel (16. 4. 2006). „China worried over pace of growth”. BBC (на језику: енглески). Приступљено 27. 3. 2020. 
  160. ^ „China: Migrants, Students, Taiwan - Migration News | Migration Dialogue”. migration.ucdavis.edu (на језику: енглески). јануар 2006. Приступљено 27. 3. 2020. 
  161. ^ Cody, Edward (28. 1. 2006). „In Face of Rural Unrest, China Rolls Out Reforms” (на језику: енглески). The Washington Post. Приступљено 27. 3. 2020. 
  162. ^ Thomas, Antony (11. 4. 2006). „Transcript | The Tank Man | FRONTLINE | PBS”. www.pbs.org (на језику: енглески). Приступљено 27. 3. 2020. 
  163. ^ „Bo Xilai scandal: Timeline”. BBC News (на језику: енглески). 11. 11. 2013. Приступљено 27. 3. 2020. 
  164. ^ а б Moore, Malcolm (15. 11. 2012). „Xi Jinping crowned new leader of China Communist Party” (на језику: енглески). The Daily Telegraph. Приступљено 27. 3. 2020. 
  165. ^ „New China leadership tipped to be all male”. Stuff (на језику: енглески). Stuff. 6. 11. 2012. Приступљено 27. 3. 2020. 
  166. ^ „China frees up bank lending rates”. BBC News (на језику: енглески). 19. 7. 2013. Приступљено 27. 3. 2020. 
  167. ^ Evans-Pritchard, Ambrose (23. 7. 2013). „China eyes fresh stimulus as economy stalls, sets 7pc growth floor” (на језику: енглески). The Daily Telegraph. Приступљено 27. 3. 2020. 
  168. ^ Davies, Gavyn (25. 11. 2012). „The decade of Xi Jinping”. www.ft.com (на језику: енглески). Financial Times. Приступљено 27. 3. 2020. 
  169. ^ Joong, Shik Kang; Wei, Liao (мај 2016). „Chinese Imports: What's Behind the Slowdown?” (PDF). International Monetary Fund. Приступљено 27. 3. 2020. 
  170. ^ Unger, Jonathan; Chan, Anita (јануар 1995). „China, Corporatism, and the East Asian Model”. The Australian Journal of Chinese Affairs (на језику: енглески). 33: 29—53. doi:10.2307/2950087. 
  171. ^ „China”. Freedom House (на језику: енглески). Приступљено 27. 3. 2020. 
  172. ^ „Consultative Democracy, People’s Democracy”. www.chinatoday.com.cn (на језику: енглески). Приступљено 27. 3. 2020. 
  173. ^ „Xi reiterates adherence to socialism with Chinese characteristics - China - Chinadaily.com.cn”. www.chinadaily.com.cn (на језику: енглески). 5. 1. 2013. Приступљено 27. 3. 2020. 
  174. ^ Lams, Lutgard (9. 3. 2018). „Examining Strategic Narratives in Chinese Official Discourse under Xi Jinping”. Journal of Chinese Political Science (на језику: енглески). 23 (3): 387—411. doi:10.1007/s11366-018-9529-8. Приступљено 27. 3. 2020. 
  175. ^ а б Wei, Changhao (11. 3. 2018). „Annotated Translation: 2018 Amendment to the P.R.C. Constitution (Version 2.0)”. NPC Observer (на језику: енглески). Приступљено 29. 3. 2020. 
  176. ^ Hernández, Javier C. (25. 10. 2017). „China’s ‘Chairman of Everything’: Behind Xi Jinping’s Many Titles”. The New York Times (на језику: енглески). Приступљено 29. 3. 2020. „Mr. Xi's most important title is general secretary, the most powerful position in the Communist Party. In China's one-party system, this ranking gives him virtually unchecked authority over the government.” 
  177. ^ „The Chinese Communist Party”. www.cfr.org (на језику: енглески). Council on Foreign Relations. 27. 9. 2019. Приступљено 29. 3. 2020. 
  178. ^ „Democratic Parties”. people.com.cn (на језику: енглески). People's Daily. Приступљено 29. 3. 2020. 
  179. ^ „How China is ruled: National People's Congress”. BBC News (на језику: енглески). 8. 10. 2012. Приступљено 29. 3. 2020. 
  180. ^ „China’s Next Leaders: A Guide to What’s at Stake”. ChinaFile (на језику: енглески). 13. 11. 2012. Приступљено 29. 3. 2020. 
  181. ^ „Beijingers Get Greater Poll Choices”. english.china.org.cn (на језику: енглески). China Daily. 8. 12. 2003. Приступљено 29. 3. 2020. 
  182. ^ Lohmar, Bryan T.; Somwaru, Agapi (1. 1. 2002). „Does China's land-tenure system discourage structural adjustment? (Agricultural Information Bulletin No. AIB775)”. China's food and agriculture: Issues for the 21st century (на језику: енглески): 38—40. Приступљено 29. 3. 2020. 
  183. ^ Junru, Li (1. 3. 2018). „Consultative Democracy, People’s Democracy”. www.chinatoday.com.cn (на језику: енглески). Приступљено 29. 3. 2020. 
  184. ^ Denyer, Simon (18. 10. 2017). „Xi Jinping at China congress calls on party to tighten its grip on the country”. Washington Post (на језику: енглески). Приступљено 29. 3. 2020. 
  185. ^ Jennings, Ralph (4. 2. 2018). „Despite China's Fast-Growing Wealth, Millions Still Remain Poor”. Forbes (на језику: енглески). Приступљено 29. 3. 2020. 
  186. ^ Weihua, Chen (27. 10. 2017). „Chinese trust government more than Americans do - Opinion - Chinadaily.com.cn”. www.chinadaily.com.cn (на језику: енглески). Приступљено 29. 3. 2020. 
  187. ^ Law, Gwillim (2. 4. 2005). „China Provinces”. www.statoids.com (на језику: енглески). Приступљено 29. 3. 2020. 
  188. ^ Chang, Eddy (22. 8. 2004). „Perseverance will pay off at the UN - Taipei Times”. www.taipeitimes.com (на језику: енглески). Приступљено 30. 3. 2020. 
  189. ^ „China says communication with other developing countries at Copenhagen summit transparent - People's Daily Online”. en.people.cn (на језику: енглески). 21. 12. 2009. Приступљено 30. 3. 2020. 
  190. ^ „Bric China summit seeks influence”. BBC News (на језику: енглески). 14. 4. 2011. Приступљено 30. 3. 2020. 
  191. ^ „Taiwan's Ma to stopover in US: report - News - My Sinchew”. My Sinchew (на језику: енглески). 12. 1. 2010. Архивирано из оригинала 9. 9. 2015. г. Приступљено 30. 3. 2020. 
  192. ^ Macartney, Jane (1. 2. 2010). „China says US arms sales to Taiwan could threaten wider relations”. www.thetimes.co.uk (на језику: енглески). Приступљено 30. 3. 2020. 
  193. ^ Keith, Ronald C. (2009). China from the inside out: fitting the People's Republic into the the world (на језику: енглески). Pluto Press. стр. 135—136. ISBN 978-0-7453-2855-3. Приступљено 30. 3. 2020. 
  194. ^ Martel, William C. (29. 6. 2012). „An Authoritarian Axis Rising?”. thediplomat.com (на језику: енглески). Приступљено 30. 3. 2020. 
  195. ^ „China, Russia launch largest ever joint military exercise | DW | 05.07.2013”. DW.COM (на језику: енглески). Deutsche Welle. 5. 7. 2013. Приступљено 30. 3. 2020. 
  196. ^ „Russia and China united on Syria”. BBC News (на језику: енглески). 5. 6. 2012. Приступљено 30. 3. 2020. 
  197. ^ Gladstone, Rick (19. 7. 2012). „Friction at the U.N. as Russia and China Veto Another Resolution on Syria Sanctions”. The New York Times (на језику: енглески). Приступљено 30. 3. 2020. 
  198. ^ „China leader Xi hails Russia ties”. BBC News (на језику: енглески). 23. 3. 2013. Приступљено 30. 3. 2020. 
  199. ^ „China overtakes US in world trade”. 
  200. ^ „The People's Republic of China”. 
  201. ^ „World Bank World Development Indicators”. World Bank. Приступљено 29. 4. 2015. 
  202. ^ „Shanghai's GDP grows 8.2% in 2011”. Xinhua. China Daily. Приступљено 29. 4. 2015. 
  203. ^ а б в „Report for Selected Countries and Subjects”. IMF. IMF. Приступљено 29. 4. 2015. 
  204. ^ „China is already a market economy—Long Yongtu, Secretary General of Boao Forum for Asia”. EastDay.com. 2008. Архивирано из оригинала 9. 9. 2009. г. Приступљено 29. 4. 2015. 
  205. ^ „Communism Is Dead, But State Capitalism Thrives”. Vahan Janjigian. Forbes. 22. 3. 2010. Приступљено 29. 4. 2015. 
  206. ^ „The Winners And Losers In Chinese Capitalism”. Gady Epstein. Forbes. 31. 8. 2010. Приступљено 29. 4. 2015. 
  207. ^ John Lee. „"Putting Democracy in China on Hold"”. Архивирано из оригинала 26. 07. 2008. г. Приступљено 16. 7. 2013. . The Center for Independent Studies. 26 July 2008..
  208. ^ English@peopledaily.com.cn (13. 7. 2005). „People.com”. People. Приступљено 27. 4. 2010. 
  209. ^ „China's Economic Rise: History, Trends, Challenges, and Implications for the United States” (PDF). Congressional Research Service. 5. 9. 2013. 
  210. ^ „China must be cautious in raising consumption”. China Daily. Приступљено 30. 4. 2015. 
  211. ^ Walker, Andrew (16. 6. 2011). „Will China's Economy Stumble?”. BBC. Приступљено 30. 4. 2015. 
  212. ^ Swartz, Spencer; Oster, Shai (19. 7. 2010). „China Becomes World's Biggest Energy Consumer”. Wall Street Journal. Приступљено 30. 4. 2015. 
  213. ^ „The Ultimate Guide To China's Voracious Energy Use”. Business Insider. 17. 8. 2012. Приступљено 30. 4. 2015. 
  214. ^ „China overtakes US as the biggest importer of oil”. BBC. 10. 10. 2013. Приступљено 11. 10. 2013. 
  215. ^ „China's economy slows but data hints at rebound”. BBC. 18. 10. 2012. 
  216. ^ „China trade now bigger than US”. Garry White. Daily Telegraph. 10. 2. 2013. Приступљено 2. 5. 2015. 
  217. ^ „China's forex reserves reach USD 2.85 trillion”. Smetimes.tradeindia.com. Приступљено 2. 5. 2015. 
  218. ^ а б „FDI in Figures” (PDF). OECD. Приступљено 2. 5. 2015. 
  219. ^ „China must keep buying US Treasuries for now-paper”. Reuters. 20. 8. 2009. Приступљено 2. 5. 2015. 
  220. ^ Hornby, Lucy (23. 9. 2009). „Factbox: US-China Interdependence Outweighs Trade Spat”. Reuters. Приступљено 2. 5. 2015. 
  221. ^ „2007 trade surplus hits new record – $262.2B”. China Daily. 11. 1. 2008. Приступљено 2. 5. 2015. 
  222. ^ „China widens yuan, non-dollar trading range to 3%”. 23. 9. 2005. Приступљено 2. 5. 2015. 
  223. ^ „Intellectual Property Rights” (PDF). Asia Business Council. Архивирано из оригинала (PDF) 26. 03. 2010. г. Приступљено 2. 5. 2015. 
  224. ^ Scutt, David (16. 4. 2015). „Germany's finance minister is worried about China's debt and shadow banking”. Business Insider. 
  225. ^ „Nominal GDP comparison of China, Germany, France, Japan and USA”. World Economic Outlook. Међународни монетарни фонд. октобар 2014. Приступљено 2. 5. 2015. 
  226. ^ „The Global Competitiveness Report 2009–2010” (PDF). Klaus Schwab. World Economic Forum. Архивирано из оригинала (PDF) 1. 10. 2009. г. Приступљено 2. 5. 2015. 
  227. ^ „2011 Index of Economic Freedom”. The Heritage Foundation. Архивирано из оригинала 16. 09. 2017. г. Приступљено 2. 5. 2015. 
  228. ^ „The World's Largest Companies: China Takes Over The Top Three Spots”. Forbes. 7. 5. 2014. Приступљено 2. 5. 2015. 
  229. ^ а б Donald D. DeGlopper (1987). „A Country Study: China. Chapter 9 – Science and Technology”. Архивирано из оригинала 23. 05. 2012. г. Приступљено 9. 4. 2012. . Library of Congress..
  230. ^ „"7 Technologies Where China Has the U.S. Beat"”. Приступљено 30. 8. 2012. . GreenBiz.com. 7 December 2010..
  231. ^ „"China 'to overtake US on science' in two years"”. Приступљено 26. 4. 2012. . BBC News, 28 March 2011..
  232. ^ „"Desperately seeking math and science majors"”. Приступљено 9. 4. 2012. . CNN, 29 July 2009..
  233. ^ „"China publishes the second most scientific papers in international journals in 2010: report"”. Архивирано из оригинала 06. 01. 2012. г. Приступљено 25. 4. 2012. . Xinhua, 2 December 2011..
  234. ^ „Who's afraid of Huawei?”. The Economist. 4. 8. 2012. Приступљено 11. 8. 2012. 
  235. ^ „Lenovo ousts HP as world's top PC maker, says Gartner”. BBC. 11. 10. 2012. 
  236. ^ „'Titan' supercomputer is world's most powerful”. The Daily Telegraph. 12. 11. 2012. Приступљено 13. 11. 2012. 
  237. ^ „China have set a Renewable Energy Target of 10% of Electric Power Capacity by 2010”. Reuters. 11. 3. 2008. Архивирано из оригинала 25. 07. 2008. г. Приступљено 19. 7. 2010. 
  238. ^ „China Now Tops U.S. in Space Launches”. Wired. 16. 4. 2012. Приступљено 24. 10. 2012. 
  239. ^ David Eimer, "China's huge leap forward into space threatens US ascendancy over heavens". The Telegraph. 5 November 2011.
  240. ^ „Rocket launches Chinese space lab”. BBC. 29. 9. 2011. Приступљено 20. 5. 2012. 
  241. ^ „China to launch lunar rover in 2013”. Sen.com. 3. 8. 2012. Архивирано из оригинала 15. 10. 2012. г. Приступљено 1. 9. 2012. 
  242. ^ „"China could make moon landing in 2025"”. Приступљено 17. 10. 2011. . The Guardian, 20 September 2010..
  243. ^ Flannery, Russell (30. 3. 2012). „China Mobile Phone Users Now Top One Billion”. Forbes. 
  244. ^ Barboza, David (26. 7. 2008). „China Surpasses US in Number of Internet Users”. New York Times. Приступљено 5. 5. 2015. 
  245. ^ „Chinese internet use surges ahead”. BBC. 17. 7. 2013. Приступљено 5. 5. 2015. 
  246. ^ „Broadband provider rankings: The Rise and Rise of China”. Telegeography.com. 28. 7. 2010. Архивирано из оригинала 06. 08. 2010. г. Приступљено 5. 5. 2015. 
  247. ^ „China's Beidou GPS-substitute opens to public in Asia”. BBC. 27. 12. 2012. Приступљено 5. 5. 2015. 
  248. ^ „China Begins Broadcasts on Latest Compass GNSS GEO Satellite”. Gibbons Media & Research LLC. јун 2010. Архивирано из оригинала 11. 6. 2010. г. Приступљено 5. 5. 2015. 
  249. ^ „China auto sales officially surpass US in 2009, 13.6 million vehicles sold”. Industry News. 8. 1. 2010. Приступљено 14. 5. 2010. 
  250. ^ „China premium car sector remains bright spot”. Reuters. 23. 4. 2012. Архивирано из оригинала 27. 4. 2012. г. Приступљено 24. 4. 2012. 
  251. ^ „Chinese bus collides with tanker, killing 36”. BBC. 26. 8. 2012. Приступљено 28. 8. 2012. 
  252. ^ „China suspends tough new traffic penalties”. BBC. 6. 1. 2013. Приступљено 6. 1. 2013. 
  253. ^ „China opens world's longest high-speed rail route”. BBC. 26. 12. 2012. Приступљено 26. 12. 2012. 
  254. ^ „Japan's bullet train will have a top speed of 310 mph”. Daily Mail. London. 16. 2. 2011. Приступљено 1. 11. 2011. 
  255. ^ „"China pushes ahead with high-speed rail"”. Приступљено 3. 1. 2012. . Financial Times, 27 December 2011..
  256. ^ „"China boasts biggest high-speed rail network"”. Архивирано из оригинала 04. 12. 2011. г. Приступљено 24. 4. 2012. . Agence France-Presse via The Raw Story, 24 July 2011..
  257. ^ „China's Beidou GPS-substitute opens to public in Asia”. BBC. 27. 12. 2012. Приступљено 27. 12. 2012. 
  258. ^ „"The final frontier"”. Архивирано из оригинала 15. 01. 2013. г. Приступљено 16. 2. 2013. . China Daily. 27 April 2012..
  259. ^ „China's New Plan: A Great Leap Into The Air”. NPR. 19. 5. 2012. 
  260. ^ „Bike-Maker Giant Says Fitness Lifestyle Boosting China Sales”. Bloomberg.com. 17. 8. 2012. Приступљено 8. 9. 2012. 
  261. ^ а б в „Population and Its Composition” (XLS). National Bureau of Statistics of China. National Bureau of Statistics of China. Приступљено 25. 4. 2015. 
  262. ^ Грешка код цитирања: Неважећа ознака <ref>; нема текста за референце под именом аутоматски генерисано1.
  263. ^ „Age Composition and Dependency Ratio of Population” (XLS). National Bureau of Statistics of China. National Bureau of Statistics of China. Приступљено 25. 4. 2015. 
  264. ^ „Birth Rate, Death Rate and Natural Growth Rate of Population” (XLS). National Bureau of Statistics of China. National Bureau of Statistics of China. Приступљено 25. 4. 2015. 
  265. ^ „Urban unemployment declines to 4% in China”. Xinhua. People's Daily Online. 22. 1. 2008. Приступљено 25. 4. 2015. 
  266. ^ „China´s 2013 urban unemployment rate at 4.1 pct CCTV News - CNTV English”. 27. 12. 2013. Архивирано из оригинала 12. 3. 2014. г. Приступљено 25. 4. 2015. 
  267. ^ „China's 2013 urban unemployment rate at 4.1%”. Business Standard. 24. 1. 2014. Приступљено 25. 4. 2015. 
  268. ^ „The New England Journal of Medicine, September 2005”. Content.nejm.org. doi:10.1056/NEJMhpr051833. Архивирано из оригинала 02. 07. 2009. г. Приступљено 25. 4. 2015. 
  269. ^ „China formalizes easing of one-child policy”. USA Today. 28. 12. 2013. 
  270. ^ „China to keep one-child policy”. CNN. 10. 3. 2008. Архивирано из оригинала 05. 10. 2018. г. Приступљено 25. 4. 2015. 
  271. ^ „China's population growth 'slowing'”. BBC. 28. 3. 2001. Приступљено 25. 4. 2015. 
  272. ^ „Кина укида „политику једног детета””. Политика. 29. 10. 2015. Приступљено 29. 10. 2015. 
  273. ^ Parry, Simon (9. 1. 2005). „Shortage of girls forces China to criminalize selective abortion”. The Daily Telegraph. London. Приступљено 25. 4. 2015. 
  274. ^ „Chinese facing shortage of wives”. BBC News. 12. 1. 2007. Приступљено 23. 3. 2009. 
  275. ^ „Seriously, How Is China Still Producing 118 Baby Boys For Every 100 Girls?”. 
  276. ^ „The odds that you will give birth to a boy or girl depend on where in the world you live”. Pew Research Center. 24. 9. 2013. 
  277. ^ а б в „Communiqué of the National Bureau of Statistics of People's Republic of China on Major Figures of the 2010 Population Census (No. 1)”. National Bureau of Statistics of China. 28. 4. 2011. Архивирано из оригинала 15. 1. 2013. г. Приступљено 25. 4. 2015. 
  278. ^ Lilly, Amanda (7. 7. 2009). „A Guide to China's Ethnic Groups”. Washington Post. Архивирано из оригинала 09. 12. 2013. г. Приступљено 25. 04. 2015. 
  279. ^ Veeck et al. 2011, стр. 102.
  280. ^ „Major Figures on Residents from Hong Kong, Macao and Taiwan and Foreigners Covered by 2010 Population Census”. National Bureau of Statistics of China. National Bureau of Statistics of China. 29. 4. 2011. Приступљено 25. 4. 2015. 
  281. ^ „Languages of China”. Ethnologue: Languages of the World, Sixteenth edition. SIL International. 2009. Приступљено 26. 4. 2015. 
  282. ^ Kaplan & Baldauf 2008, стр. 42.
  283. ^ Rough Guide Phrasebook: Mandarin Chinese. Rough Guides. 2011. стр. 19. ISBN 9781405388849. 
  284. ^ а б в „Preparing for China's urban billion”. McKinsey Global Institute. фебруар 2009. стр. 6,52. Приступљено 26. 4. 2015. 
  285. ^ а б „Urbanisation: Where China’s future will happen”. The Economist. 19. 4. 2014. Приступљено 26. 4. 2015. 
  286. ^ „China Now Has More Than 260 Million Migrant Workers Whose Average Monthly Salary Is 2,290 Yuan ($374.09)”. International Business Times. 28. 5. 2013. Приступљено 18. 2. 2015. 
  287. ^ „China's urban explosion: A 21st century challenge”. CNN. 20. 1. 2012. Приступљено 26. 4. 2015. 
  288. ^ „China's mega city: the country's existing mega cities”. The Telegraph. London. 24. 1. 2011. 
  289. ^ „Wu-Where? Opportunity Now In China's Inland Cities”. NPR. 7. 8. 2012. 
  290. ^ Francesco Sisci. "China's floating population a headache for census". The Straits Times. 22 September 2000.

Литература

уреди

Спољашње везе

уреди

35° N 103° E / 35° С; 103° И / 35; 103

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Кина&oldid=28866701”