Мохачка битка

Мохачка битка
	Део Османско-угарских сукоба
Време	29. август 1526.
Место	Мохач, јужно од данашње Будимпеште, Мађарска
Исход	Турска победа
Сукобљене стране
Краљевина Угарска	Османско царство
Команданти и вође
краљ Лајош II †	султан Сулејман Величанствени ; Ибрахим-паша ; Бали-бег Малкочоглу
Јачина
26.000 ; војске Јаноша Запоље (8.000 војника) и Кристофа Франкопана (5.000 војника) нису стигле на време	50.000—60.000 ; 300 топова
Жртве и губици
23.000	14.000 до 20.000

Мохачка битка је вођена између угарске војске предвођене Лајошем II и турске војске предвођене Сулејманом Величанственим 29. августа 1526. године. Османлије су однеле победу.

Позадина

Бојни распоред уочи битке.

Мађари су се дуго супротстављали османском ширењу у југоисточној Европи. Женидба Лајоша II са Маријом од Аустрије 1522. приближила је краљевство Хабзбурзима, а Турци су видели потребу да разбију овај савез. Пошто је Лајош одбио понуду за мир, Турци су одлучили да користе војну моћ. Јуна 1526, османска експедиција је кренула у напад преко Дунава.

Угарска војска је била подељена на три мање групе: трансилванијску војску под командом Јаноша Запоље са задатком да брани пролаз у Трансилванијским Алпима, главну групу коју је предводио сам краљ Лајош и још једну мању групу под комадном грофа Кристофа Франкопана. Запољина и Франкопанова војска нису стигле на време. Неке теорије говоре да Запољина армија просто није могла да стигне на време, а друге кажу да је имао удела у краљевом поразу.

Битка

Улаз у спомен парк код града Мохача.

Угарске снаге су изабрале место за битку, отворену али неравну пољану која води до Дунава, уз неколико мочварних делова. Турцима је било дозвољено да напредују скоро без отпора. Док је Лајош чекао у Будиму, Турци су опколили неколико градова и прешли Саву и Драву. Лајош је скупио око 26.000^[1]^[2] а османска војска је бројала око 50.000^[5] до 65.000 војника.^[1] Угарска војска се постројила како би искористила предност терена и надала се да ће сломити османску војску на делове.

Султан Сулејман, вођа османске војске.

Сама битка је трајала нешто више од два сата. Како је прва Сулејманова група, румелијанска војска, стигла на бојиште, напале су је и опколиле угарске трупе предвођене Палом Томоријем. Али када су стигле главне османске снаге, стање се брзо променило. У једном тренутку је и сам Сулејман био у опасности од угарских стрела које су погодиле његов оклоп. Због спорости да се ојача успех на десном крилу, угарско напредовање је постало изложено нападима. Они који нису побегли опкољени су и убијени, или заробљени. Лајош је напустио бојиште, али је збачен са коња у реку и удавио се. Пресудан фактор у бици је била турска артиљерија, која је покосила хиљаде Мађара. Више од 14.000 угарских војника је погинуло на почетку битке. Турски губици били су слични.^[3]^[4]. Више од хиљаду припадника угарског племства је погинуло.

Ток битке

План османских војсковођа био је да део Османске војске нападне и после неког времена се повуче. Када се турска војска повукла за њом, занесена победом, је кренула и угарска војска. Иза брда их је дочекао велики број топова који су уништили већи део угарске војске. Једна од првих битака у којима су топови одиграли битну улогу. Остатак угарске војске је кренуо у повлачење, али османска војска им је оставила слободан пролаз само према реци па су се угарски војници удавили у води. Запад је био запрепашћен да су Турци успели да искористе релативно велике топове у отвореној бици, обично су коришћени за опсаде. Сматра се да је ова тактика била идеја Ибрахим-паше, тадашњег великог везира султана Сулејмана Величанственог.

Последице

Споменик палима у Мохачкој бици.

Смрт Пала Томорија током Мохачке битке

Победа није дала Турцима сигурност коју су желели. Битка је означила крај краљевине Угарске, али су се турске снаге повукле у септембру и за територију се борио Хабзбург Фердинанд I, надвојвода Аустрије, Лајошев шурак и наследник према споразуму са краљем Ладиславом. Док је Аустрија доминирала у северној трећини земље и деловима данашње Хрватске, Турци су добили југозападну Угарску и врховну власт над вазалном Трансилванијом. Ове територије користили су да нападају независне угарске племиће на истоку и аустријске поседе на северозападу, започињући опсаду Беча.

Битка се понекад пореди са биткама код Никопоља и Кресија у 14. веку, где су спори витезови у тешким оклопима претрпели пораз од руку слабије оклопљених противника опремљених далекометним оружјем.

Штит и оружје Мађарске војске

Са новоосигураном базом у источној Европи, ефикасна лака коњица и артиљерија Османског царства су наставиле да угрожавају средњу Европу деценијама. Њихов утицај у Угарској, почевши са подршком Јаношу Запољи против Фердинанда, се наставила до Карловачког мира.

„Црна чорба“

Мађарски краљ Лајош II, тек 20 година стар, постао је жртва нарасле реке Целе (мађ. Csele) приликом бежања са попришта битке.

За Мађаре је пораз код Мохача доживљен као код Срба бој на Косову. После битке, група мађарских парламентараца је ишла да потпише мир са Турцима. Као парламентарци били су културно примљени у главном турском шатору. Наравно, услови које су као побеђена страна морали да прихвате, били су понижавајући. На крају су били послужени и црном кафом. Мађари, који дотле нису никада видели, ни пробали црну кафу, сматрали су то додатним понижењем, па су по повратку у свој логор рекли „... и на крају као врхунац понижења смо морали да попијемо црну чорбу!“

И данас у мађарском језику „попити црну чорбу“ је симбол највећег понижења.^[6]^[7]^[8]^[9]^[9]

Занимљивости

Битка је екранизована у серији Сулејман Величанствени. У Истанбулском војном музеју постоји панорама битке која приказује султана Сулејмана, како на узвишењу са Ибрахим пашом и свитом посматра битку, док се испод узвишења налазе топови и јањичари наоружани пушкама.

Галерија

Битка на Мохачу, минијатура
Битка на Мохачу, литографија
Шлем какав је носио краљ Лајош
Краљ Лајош у оклопу
Генерал Мађарске војске Пал Томори у свом златном ренесансном оклопу, 1526.
Фреске које приказују оклоп Мађарске војске
Мађарски штит
Тешка мађарска оклопна коњица у пуном оклопу
Мађарски хусар из доба битке
Униформа Јањичара

Види још

Референце

^ ^а ^б ^в Stavrianos 2000, стр. 26
^ ^а ^б Nicolle, David, Hungary and the fall of Eastern Europe, 1000—1568, Osprey Publishing, (1988). стр. 13 "Hungary mustered some 25,000 men and 85 cannon (only 53 being used in actual battle), while for various reasons the troops from Transylvania and Croatia failed to arrive. The Ottomans are said to have numbered over twice as many — though this figure is exaggerated — and had up to 160 cannon…"
^ ^а ^б Chris Turner, Andre Corvisier, John Childs (1994). A Dictionary of Military History and the Art of War. Blackwell Publishing. стр. 365—66. "In 1526, at the battle of Mohács, the Hungarian army was destroyed by the Turks. King Louis II died, along with 7 bishops, 28 barons and most of his army (4,000 cavalry and 10,000 infantry)…"
^ ^а ^б Minahan, James B. (2000). One Europe, many nations: a historical dictionary of European national groups. Greenwood Press. стр. 311. . "A peasant uprising, crushed in 1514, was followed by defeat by the Ottoman Turks at the battle of Mohacs in 1526. King Louis II and more than 20,000 of his men perished in battle, which marked the end of Hungarian power in Central Europe…"
^ Molnár, Miklós (2001). A Concise History of Hungary. Cambridge University Press. стр. 85. . "We know fairly accurately that his army, though numerically superior, was not more than double the size of the Hungarian army: 50.000 men against 25,000…"
^ fekete leves László, Grétsy (10. 10. 2006). „Feketeleves”. Anyanyelvi őrjárat - Szabad Föld Online. Архивирано из оригинала 4. 3. 2016. г. Приступљено 3. 2. 2009.
^ Imre, Szirmay (1804). Hungaria in parabolis, sive commentarii in adagia et dicteria Hungarorum. Budae.
^ Arany János: Török Bálint, 1853. január 21.
^ ^а ^б O. Nagy Gábor (1988). Mi fán terem? Magyar szólásmondások eredete. Budapest: Gondolat Kiadó. ISBN 978-963-281-871-9. Приступљено 3. 2. 2009.

Литература

Chris Turner, Andre Corvisier, John Childs (1994). A Dictionary of Military History and the Art of War. Blackwell Publishing. стр. 365—66.
Ивић, Алекса (1929). Историја Срба у Војводини. Нови Сад: Матица српска.
Kinross, Lord (1977). The Ottoman Centuries: The Rise and Fall of the Turkish Empire. ISBN 978-0-688-08093-8.
Stavrianos, Leften (2000) [1958]. The Balkans Since 1453. London: Hurst.
Stavrijanos, Leften (2005). Balkan posle 1453. godine. Beograd: Equilibrium.
Turnbull, Stephen (2003). The Ottoman Empire 1326–1699. Osprey Publishing.

Спољашње везе

Корвинусова библиотека - Историја Мађарске

[Stavrianos-1] а ^б ^в Stavrianos 2000, стр. 26

[Nicolle-2] а ^б Nicolle, David, Hungary and the fall of Eastern Europe, 1000—1568, Osprey Publishing, (1988). стр. 13 "Hungary mustered some 25,000 men and 85 cannon (only 53 being used in actual battle), while for various reasons the troops from Transylvania and Croatia failed to arrive. The Ottomans are said to have numbered over twice as many — though this figure is exaggerated — and had up to 160 cannon…"

[Turner-3] а ^б Chris Turner, Andre Corvisier, John Childs (1994). A Dictionary of Military History and the Art of War. Blackwell Publishing. стр. 365—66. "In 1526, at the battle of Mohács, the Hungarian army was destroyed by the Turks. King Louis II died, along with 7 bishops, 28 barons and most of his army (4,000 cavalry and 10,000 infantry)…"

[Minahan-4] а ^б Minahan, James B. (2000). One Europe, many nations: a historical dictionary of European national groups. Greenwood Press. стр. 311. . "A peasant uprising, crushed in 1514, was followed by defeat by the Ottoman Turks at the battle of Mohacs in 1526. King Louis II and more than 20,000 of his men perished in battle, which marked the end of Hungarian power in Central Europe…"

[Molnár-5] Molnár, Miklós (2001). A Concise History of Hungary. Cambridge University Press. стр. 85. . "We know fairly accurately that his army, though numerically superior, was not more than double the size of the Hungarian army: 50.000 men against 25,000…"

[6] fekete leves László, Grétsy (10. 10. 2006). „Feketeleves”. Anyanyelvi őrjárat - Szabad Föld Online. Архивирано из оригинала 4. 3. 2016. г. Приступљено 3. 2. 2009.

[7] Imre, Szirmay (1804). Hungaria in parabolis, sive commentarii in adagia et dicteria Hungarorum. Budae.

[8] Arany János: Török Bálint, 1853. január 21.

[mifanterem-9] а ^б O. Nagy Gábor (1988). Mi fán terem? Magyar szólásmondások eredete. Budapest: Gondolat Kiadó. ISBN 978-963-281-871-9. Приступљено 3. 2. 2009.

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]

[7]

[8]

[9]