Karl Boš
Karl Boš (27. avgust 1874 – 26. april 1940) bio je nemački hemičar i inženjer, i dobitnik Nobelove nagrade za hemiju.[2] On je bio pionir u polju industrijske hemije visokog pritiska i osnivač firme IG Farben, koja je svojevremeno bila najveća svetska hemijska kompanija.[3]
| Karl Boš | |
|---|---|
 | |
| Ime po rođenju | Carl Bosch |
| Datum rođenja | 27 avgust 1874 |
| Mesto rođenja | Keln Nemačko carstvo |
| Datum smrti | 26. april 1940. (65 god.) |
| Mesto smrti | Hajdelberg Nemačka |
| Prebivalište | Nemačka |
| Državljanstvo | nemačko |
| Univerzitet | Tehnički univerzitet u Berlinu |
| Zanimanje | hemičar |
| Poslodavac | BASF, IG Farben |
| Delovanje | hemija |
| Radovi | Haber-Bošov proces |
| Prethodnik | Johanes Vislicenus[1] |
| Nagrade |
|
| Potpis | |
 | |
Biografija
уредиRane godine
уредиKarl Boš je rođen u Kelnu u Nemačkoj u porodici uspešnog snabdevača gasa i gasne opreme.[4] Njegov ujak Robert Boš bio je pionir razvoja svećice i osnivač multinacionalne kompanije Boš. Karl, pokušavajući da se odluči između karijere u metalurgiji ili hemiji, studirao na Keniglič Tehničkom univerzitetu Šarlotenburg (danas Tehnički univerzitet u Berlinu) i na Univerzitetu u Lajpcigu od 1892 do 1898.
Karijera
уредиKarl Boš je pohađao Univerzitet u Lajpcigu, i tamo je studirao pod Johanesom Vislicenusom,[5] i stekao je doktorat 1898. godine za svoja istraživanja u oblasti organske hemije. Nakon toga je 1899. godine počeo da radi za BASF, u to vreme najveću nemačku firmu za proizvodnju hemikalija i boja. Od 1909 do 1913 on je transformisao Fric Haberov stoni model metoda za fiksiranje azota koristeći hemiju visokog pritiska putem Haber-Bošovog procesa za produkciju sintetičkog nitrata, proces koji ima bezbrojne industrijske primene za pravljenje mnogobrojnih industrijskih jedinjenja, robe široke potrošnje i komercijalnih proizvoda. Njegov primarni doprinos bio je širenje obima procesa, omogućavajući industrijsku proizvodnju ogromnih količina sintetičkog nitrata. Da bi to ostvario, morao je da izgradi postrojenje i opremu koja bi efikasno funkcionisala pod visokim pritiscima i temperaturama gasa.
Boš je isto tako bio odgovoran za pronalazak nekoliko praktičnih katalizatora, pored osmijuma i uranijuma koje je koristio Haber. To je značajno jer je osmijum bio veoma ograničen resurs, a uranijum veoma skup.[6]
Boš je dobio Simensov prsten 1924. za doprinos primenjenom istraživanju i podršku osnovnim istraživanjima. Godine 1931, dobio je Nobelovu nagradu za hemiju zajedno sa Fridrihom Bergiusom za uvođenje hemije visokog pritiska. Danas Haber-Bošov proces proizvodi 100 miliona tona azotnog đubriva svake godine.[7] Nakon nacističkog preuzimanja vlasti, Boš je bio jedan od industrijalaca izabranih za članstvo u Akademiji nemačkog prava Hansa Franka u oktobru 1933, gde je bio član Opšteg ekonomskog saveta (Generalrat der Wirtschaft). U decembru 1933, Boš je dobio ugovor za proširenje proizvodnje sintetičkog ulja, razvoj koji je bio od suštinskog značaja za buduće ratne planove Adolfa Hitlera.[8]
Lični život
уреди
49° 23′ 46″ С; 8° 41′ 33″ И / 49.396155° С; 8.692567° И
Boš se oženio Elsu Šilbah 1902. Karl i Elsa su imali sina i ćerku. Kao kritičar mnogih nacističkih politika, uključujući antisemitizam, Boš je postepeno razrešen svojih visokih položaja, te je pao u depresiju i alkoholizam.[4] Umro je u Hajdelbergu.
Nasleđe
уредиHaber–Bošov proces danas troši više od jednog procenta ljudske proizvodnje energije i odgovoran je za ishranu otprilike jedne trećine populacije.[9] U proseku, polovina azota u ljudskom telu dolazi iz sintetički fiksiranih izvora, proizvod Haber-Bošove biljke.[10] Boš je bio vatreni kolekcionar insekata, minerala i dragulja. Njegovi prikupljeni meteoriti i drugi uzorci minerala pozajmljeni su Univerzitetu Jejl, a na kraju ih je kupio Smitsonijan.[11][12] On je bio astronom amater sa dobro opremljenom privatnom opservatorijom. U njegovu čast je nazvan asteroid 7414 Boš.[13]
Karl Boš, zajedno sa Fricom Haberom, proglašeni su za najuticajnije hemijske inženjere svih vremena od strane članova Instituta hemijskih inženjera.[14]
Haber-Bošov proces,[15][16][17] verovatno najpoznatiji hemijski proces na svetu, koji zahvata azot iz vazduha i pretvara ga u amonijak, ima svoju ulogu u procesu Zelene revolucije koja hrani rastuću populaciju sveta.[18]
Boš je takođe osvojio brojne nagrade, uključujući počasni doktorat Univerziteta u Karlsrueu (1918), Libigovu Memorijalnu medalju Udruženja nemačkih hemičara zajedno sa Bunzenovom medaljom Nemačkog Bunzenovog društva, Simensovim prstenom i Zlatnom Grašofovom memorijalnom medaljom VDI. Godine 1931, dobio je Nobelovu nagradu za hemiju za doprinos pronalasku hemijskih metoda visokog pritiska.[19] On je dobio i Eksnerovu medalju od Austrijskog trgovinskog udruženja i Memorijalnu medalju Karla Luega. Boš je takođe bio u član u raznim nemačkim i stranim naučnim akademijama i bio je predsedavajući Društva Kajzer Vilhelm, čiji je predsednik postao 1937.[20]
Reference
уреди- ^ Entry at Academic Tree
- ^ „Carl Bosch - Biographical”. Nobelprize.org. Nobel Media AB. Приступљено 15. 12. 2013.
- ^ Hager, Thomas (2006). The Demon under the Microscope. New York: Harmony Books. стр. 74. ISBN 978-1-4000-8214-8.
- ^ а б Hager, Thomas (2008). The alchemy of air. New York: Harmony Books. ISBN 978-0-307-35178-4. OCLC 191318130.
- ^ „Carl Bosch | German chemist”. Encyclopedia Britannica (на језику: енглески). Приступљено 9. 12. 2017.
- ^ Bosch, Carl. „The development of the chemical high pressure method during the establishment of the new ammonia industry” (PDF). Приступљено 17. 11. 2019.
- ^ „Carl Bosch (German chemist)”. Encyclopædia Britannica. Приступљено 15. 12. 2013.
- ^ Klee, Ernst (2007). Das Personenlexikon zum Dritten Reich. Wer war was vor und nach 1945. Frankfurt-am-Main: Fischer-Taschenbuch-Verlag. стр. 66—67. ISBN 978-3-596-16048-8.
- ^ Smil, Vaclav (2001). Enriching the earth. Cambridge, Massachusetts: MIT Press. OCLC 61678151.
- ^ „Fixing the Nitrogen Fix, Can Chemistry Save The World?, Discovery – BBC World Service”. BBC. Приступљено 27. 8. 2016.
- ^ Wilson, Wendell E. (2013). „Carl Bosch (1874–1940)”. Biographical Archive. The Mineralogical Record. Архивирано из оригинала 28. 9. 2006. г. Приступљено 15. 12. 2013.
- ^ Servos, Kurt (1954). „Meteorites in the Carl Bosch Collection of Minerals Yale University”. Geochimica et Cosmochimica Acta. 5 (6): 299—300. Bibcode:1954GeCoA...5..299S. doi:10.1016/0016-7037(54)90037-X.
- ^ Lehmann, Gerhard; Kandler, Jens; Knöfel, André (27. 10. 2004). „Amateurastronomen am Sternenhimmel” (на језику: German). Amateure am Sternenhimmel. Приступљено 15. 12. 2013.
- ^ „Haber and Bosch named top chemical engineers”. IChemE.org. Institution of Chemical Engineers. 21. 2. 2011. Архивирано из оригинала 5. 10. 2013. г. Приступљено 15. 12. 2013.
- ^ Papers, Chemistry (2018). Habers process chemistry. India: Arihant publications. стр. 264. ISBN 9789313163039.
- ^ Appl, M. (1982). „The Haber–Bosch Process and the Development of Chemical Engineering”. A Century of Chemical Engineering. New York: Plenum Press. стр. 29—54. ISBN 978-0-306-40895-3.
- ^ „Ammonia”. Ullmann’s Encyclopedia of Industrial Chemistry. Weinheim: Wiley-VCH. 2005. doi:10.1002/14356007.a02_143.pub2.
- ^ „Chemical engineers who changed the world”. tce today. Institution of Chemical Engineers. март 2010. 2010 Entries: Feed the world. Архивирано из оригинала 20. 3. 2011. г.
- ^ Rupert Stevenson Bradley, Duncan Cottrel Munro (1965). High Pressure Chemistry. Pergamon Press. ISBN 0080110320.
- ^ „Famous Scientists – Carl Bosch”. The Human Touch of Chemistry. Tata Chemicals. Архивирано из оригинала 29. 6. 2013. г. Приступљено 15. 12. 2013.
Literatura
уреди- Smil, Vaclav (2004). Enriching the Earth: Fritz Haber, Carl Bosch, and the Transformation of World Food Production. MIT Press. ISBN 978-0-262-69313-4.
- Thomas Hager (2008). The Alchemy of Air: A Jewish Genius, a Doomed Tycoon, and the Scientific Discovery That Fed the World but Fueled the Rise of Hitler. ISBN 978-0-307-35178-4.
- Hayes, Peter (1987). „Carl Bosch and Carl Krauch: Chemistry and the Political Economy of Germany, 1925–1945”. The Journal of Economic History. 47 (2): 353—363. JSTOR 2122234. doi:10.1017/S0022050700048117.
- K. Holdermann (1949). „Carl Bosch und die Naturwissenschaft”. Naturwissenschaften. 36 (6): 161—165. Bibcode:1949NW.....36..161H. doi:10.1007/BF00626575.
- Krauch, Carl (1940). „Carl Bosch zum Gedächtnis”. Angewandte Chemie. 53 (27–28): 285—288. doi:10.1002/ange.19400532702.
- „Carl Bosch”. Famous Scientists. Human Touch of Chemistry. Архивирано из оригинала 29. 6. 2013. г.
- „Carl Bosch”. The Nobel Prize in Chemistry 1931. Nobelprize.org.
- „Carl Bosch (German chemist)”. Encyclopædia Britannica.
- Messerschmid, Ernst and Reinhold Bertrand. Space Stations. Springer. 1999.
- Porosoff, Marc D.; Yan, Binhang; Chen, Jingguang G. (2016). „Catalytic reduction of CO 2 by H 2 for synthesis of CO, methanol and hydrocarbons: challenges and opportunities”. Energy & Environmental Science (на језику: енглески). 9 (1): 62—73. ISSN 1754-5692. doi:10.1039/C5EE02657A.
- Methods of water production Архивирано мај 29, 2005 на сајту Wayback Machine
- Smil, Vaclav (2004). Enriching the Earth: Fritz Haber, Carl Bosch, and the Transformation of World Food Production (1st изд.). Cambridge, MA: MIT. ISBN 9780262693134.
- Hager, Thomas (2008). The Alchemy of Air: A Jewish genius, a doomed tycoon, and the scientific discovery that fed the world but fueled the rise of Hitler (1st изд.). New York, NY: Harmony Books. ISBN 978-0-307-35178-4.
- Sittig, Marshall (1979). Fertilizer Industry: Processes, Pollution Control, and Energy Conservation. Park Ridge, NJ: Noyes Data Corp. ISBN 978-0-8155-0734-5.
Spoljašnje veze
уреди- recognition of their contributions to the invention and development of chemical high pressure methods на сајту Wayback Machine (архивирано 2006-06-30).
- Fritz Haber and Carl Bosch
- BASF Where Carl Worked
- BASF's Production
- Novinski isečci na temu Karl Boš u Novinskim arhivama 20. veka Nemačke nacionalne biblioteke ekonomije (ZBW)
