Даљ
Даљ | |
---|---|
Административни подаци | |
Држава | Хрватска |
Жупанија | Осјечко-барањска |
Општина | Ердут |
Становништво | |
— 2011. | 2.877 |
Географске карактеристике | |
Координате | 45° 29′ 03″ С; 18° 59′ 10″ И / 45.484122° С; 18.986102° И |
Временска зона | UTC+1 (CET), љети UTC+2 (CEST) |
Апс. висина | 86 m |
Остали подаци | |
Поштански број | 31226 Даљ |
Позивни број | +385 31 |
Регистарска ознака | OS |
Даљ је место на Дунаву, у близини ушћа Драве у Дунав, седиште општине Ердут, Осјечко-барањска жупанија, Република Хрватска. Према резултатима пописа из 2021. у насељу је живело 2877 становникa.[1]
Географија
[уреди | уреди извор]Смештен је на десној обали Дунава, у микрорегији Ердутске косе, на надморској висини од 89 m. Простире се на површини од 67,75 km²; густина насељености је 58 ст/km². Према попису из 2001. године, има 4.689 становника у 1.661 домаћинству. Делови насеља су: Бањкаш, Грабовац, Липовача Даљска, Ловас Даљски, Маринци, Мишино Брдо, Низбрдице, Нови Даљ, Планина Даљска, Поглед, Полој, Пропаст, Стари Даљ, Шкиља, Шушњар Даљски, Водица и Зурило.
У Даљу се налази седиште Епархије осјечкопољске и барањске Српске православне цркве.
Историја
[уреди | уреди извор]На темељу све бројнијих и успешнијих археолошких истраживања о континуитету насељености у источној Славонији можемо сведочити о раздобљу дужем од седам хиљада година. Старе културе и многи народи настањивали су практично све делове Славоније, а најразвијеније културе стваране су нарочито на источнославонској десној заравни. Источна Славонија и западни Срем, односно простор између Драве, Саве и Дунава средиште је врло развијене насељености и старих култура — нарочито од неолитика до бронзаних и гвоздених праисторијских доба. У том је простору настало право богатство античких (римских) споменика, с развијеном мрежом насељености и путева.
Даљска културна група се први пут спомиње у бронзаном добу (од 1350. до 1100. године п. н. е.), која сеже и у младо раздобље. На прагу Гвозденог доба (од 800. година прије Христа) истичу се налази с локалитета Лева бара (Вуковар), Даљ, Шаренград, Илок и других. Насељеност је значајно побољшана током халштата (старије гвоздено доба) и нарочито у латену (млађе гвоздено доба). То је већ раздобље јачања римског царства у суседству, а на славонским се просторима јављају бројна племена Илира и Трачана те од 4. века п. н. е. и Келта. Почетком 1. века, у доба цара Октавијана, Римљани заузимају Панонију и постављају границу на Дунаву. Римска култура је изменила прилике у тим крајевима. Тада је створена мрежа насеља повезана путевима, која је имала снажан утицај на каснији развој и насељеност, све до данас. Била је то висока култура у односу на аутохтону, која је допринела стварању новог начина живота и афирмисала виши ниво културе и нарочито грађевинарства.
На темељу многих археолошких налаза те римских извора и докумената (Птолемејова Географија и карта Табула Пеунтингериана), Даљ се спомиње под римским именом TEUTOBURGIUM као насеље које се налазило на једном од четири главна правца ка Далмацији. Смер низином Драве почиње у Поетовији пролази кроз Вараждинске топлице, Лудбрег и завршава у Осијеку, протежући се даље на југоисток уз Дунав (Теутобургијум, данашњи Даљ).
Видљивих римских остатака грађевинарства у источној Славонији данас готово и нема, али су врло бројна археолошка налазишта. Применом знамените римске цигле грађевинарство је имало високе домете, а култура становања била је врло висока. То се односи и на комуналну инфраструктуру у римским градовима па и у мањим насељима.
Велике етничке промене најавио је продор Хуна из Азије крајем 4. века, разарају Мурсу (Осијек). 395. године Римско царство се дели на Источно и Западно а главни трговачки путеви између њих су добрим делом водили и преко ових крајева. У 5. веку с истока проваљују Гепиди и Готи. Заједно с коњаничким народом Авара крајем 6. и почетком 7. века из Азије и источне Европе досељавају се и Словени. Од 798. год овим крајевима господаре Франци а крајем 9. и почетком 10. столећа северније од наших крајева досељавају Угри (Мађари).
У новосадском, београдском, загребачком, осјечком и берлинском музеју чувају се важни налази с подручја Даља, посебно из раздобља тзв. Даљске културе (X-III века п. н. е.) те из античког и средњовековног раздобља.
Пре Турака Даљ је био је мало село у поседу локалних племића. Јужније од села постојало је тада село Јама са месном црквом. То село је страдало 1526. године у турској инвазији. Турци су брзо уочили погодности географског положаја Даља и зато га настојали повећати: населили су око двеста муслиманских породица из Босне и педесетак породица православаца из Влашке, након којих су први Срби следили траг својих комшија и населили своја вековна огњишта. Даљски муслимани били су углавном поседници околнога земљишта, затим занатлије и трговци, док су Срби и Власи били земљорадници. Око 1550. год. даљски су Мађари прихватили калвинизам. Према попису турских села на даљском подручју, у Даљу је 1579. год. било 107 насељених кућа, док се за сусједну Јаму тврди да је пуста. хришћана је у Даљу било свега осам породица, од којих се пет називало Дошљак и било православне вероисповести.
Кроз Даљ је 1663. године пропутовао турски путописац Евлија Челебија од кога потиче тадашњи извештај. Даљ је био типична турска паланка у облику четвороугла. Унутар бедема налазила се већа џамија, месџид, хамам, хан и осамдесет кућа. У месту је било педесет трговина и педесет војника а наоколо насеља простирали су се вртови, шљивици и виногради.
Даљ је ослободила хришћанска војска у јесен 1687. године. Пре тога, муслиманско и влашко становништво напустило је место. Након ослобођења, Даљ је потпао под управу Бечке дворске коморе. Од 1690. год. у Даљ су почели стизати нови досељеници из Срема, Бачке, Мачве и Босне, који су, са староседеоцима Србима, већ тада створили вековну етничку слику овог поднебља. До 1697. год. доселило је 49 породица. Цар Јосиф I дао је на име неисплаћеног дуга, 1706. године, Даљ с околином српском патријарху Арсенију Чарнојевићу. Када су се 1726. године београдска и сремско-карловачка митрополија спојиле, одузео је бечки двор даљско властелинство српској патријаршији, у страху да се моћна властелинства не споје и званичним документом и не прогласе ову област већ тада за српску аутономну. Приликом пописа 1736. године, Даљ се по броју становника упетостручио. Имао је 220 кућа са неколико улица и више није личио на дотадашње село. Нови изглед давали су му његови становници међу којима је било много трговаца и властелинских чиновника. Даљ се и током 19. века стално повећавао. До 1866. године било је у њему 809 насељених кућа са 4449 становника. Срба је било 3125, Хрвата 1309, Мађара 35 и осталих 15. Даљ је 1885. године био седиште изборног среза за Српски црквено народни сабор у Карловцима. У њему тада живи 3.294 становника.[2]
Управо из тог пост-турског раздобља потичу два најзначајнија културно-историјска споменика Даља. Православна саборна црква Св. Димитрија, која се налази у средишту Даља, а саграђена је већ 1715. године на старом црквишту, највећи је православни храм у Хрватској и средиште осјечкопоњске и барањске епархије. То је једнобродна грађевина размерно великих димензија која поседује и део вредног барокног и постбарокног унутрашњег инвентара. У току Другог светског рата, даљске усташе и локално хрватско становништво покушавали су да поруше овај храм, али су га само знатније оштетили, те је он обновљен након ратних збивања, а последња велика обнова била је 1989. године. Јосип Асталош католички свештеник означен је као главни "покретач рушења православних цркава у Даљу и Ердуту“. Патријаршијски двор саграђен је 1828. године. То је приземна класицистичка грађевина грађена у кључ. Сегментно издвојен ризалит без прозора завршава троугаоним забатом, а дрвени улазни портик замашних димензија изрезбарен је у карактеристичној орнаментици свога доба.
Из Даља потиче генијални српски научник и академик Милутин Миланковић. Његов предак, Теодор Миланковић "каснер" се 1826. године јавља у Даљу као скупљач претплате за "Сербски летопис". Било је 15 Срба читалаца "Летописа" тада у Даљу, међу којима: поп Косма Миланковић парох, Дамјан Миланковић сапунџија, поп Јелисеј Поповић протопрезвитер, Андреј Поповић ђакон и учитељ, поп Петар Стефановић парох, Георгије Радошевић касир, месни трговци - Димитрије Јанковић, Лазар Кнежевић и Димитрије Маринковић, Николај Живковић ишпан и племић Теодор Стратимировић от Кулпин, "Славенског Доминијума Даљког" инспектор и жупанијски скупштинар.[3]
У Даљу је 1870. године деловало Друштво за распростирање Српских корисних књига. Оно се претплатило на Вукову књигу српских приповедака за 20 примерака.[4]
Други свјетски рат
[уреди | уреди извор]Овај одељак можда захтева чишћење и/или прерађивање како би се задовољили стандарди квалитета Википедије. |
Из Осијека и околних села Даља и Бјелог Брда насилно су пресељене 93 староседелачке породице, које су прво отеране у Босну а затим пребачене у Србију. У њихове куће насељени су Хрвати из Далмације.[5]
У Даљу, осјечки срез, православци су се у почетку опирали притиску државних власти да напусте своју веру. Међутим када је због тога 60 српских породица отпремљено у логор у Славонску Пожегу, већина Срба из Даља се покрстила.[6]
Становништво
[уреди | уреди извор]Попис 2011.
[уреди | уреди извор]На попису становништва 2011. године, насељено место Даљ је имало 3.937 становника, следећег националног састава:[7]
Попис 1991.
[уреди | уреди извор]На попису становништва 1991. године, насељено место Даљ је имало 5.515 становника, следећег националног састава:
Привреда
[уреди | уреди извор]Привредну основу чине пољопривреда, виноградарство, сточарство (сточарска фарма), трговина и занатство (алуминијумска браварија, вулканизер, пилана).
Установе
[уреди | уреди извор]У Даљу постоји основна школа, с око 400 ученика, средња школа са око 70 ученика, народна библиотека са фондом од око 12.000 књига, амбуланте опште и стоматолошке медицине Дома здравља Осијек, пошта ХП-ПС Осијек, полицијска станица, бензинска станица.
Културне грађевине
[уреди | уреди извор]Саборна црква светог Димитрија изграђена је 1715. године на ранијем црквишту, на коме је, по доласку Срба, саграђена привремена дрвена богомоља, а католичка црква светог Јосипа 1912. године. Православни саборни храм усташе су девастирале у току Другог светског рата, и он је више пута обнављан, а католичка црква у потпуности је разорена током рата у Хрватској и обновљена је 2004. године.
У Даљу се налази православни Патријаршијски двор — летње боравиште српског патријарха, изграђен средином 18. века с припадајућом парковном целином из средине 19. века. Данас је то двор Епископа осјечкопољског и барањског.
Познате особе
[уреди | уреди извор]- Срето Батрановић, књижевник
- Димитрије Исаиловић, економиста, просветни радник и уредник Српских новина
- Јаков Игњатовић, књижевник
- Јован Исаиловић, сликар иконописац
- Божидар Масларић, политичар
- Богдан Миланковић, музиколог
- Милутин Миланковић, научник
- Урош Миланковић, филозоф
- Часлав Оцић, економски стручњак
- Ђорђе Оцић, књижевник
- Озрен Оцић, технолог
- Гордана Павић, књижевник
- Фрањо Таноцки, лингвиста
- Иван Хајтл, глумац
- Јосип Асталош, католички жупник, усташа, таборник и логорник
- Јелка Боројевић, песник и активиста
Спорт
[уреди | уреди извор]У Даљу постоје два фудбалска клуба: Раднички и Дунав.
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ „Први резултати пописа 2021. године”. popis2021.hr. Архивирано из оригинала 14. 1. 2022. г. Приступљено 9. 11. 2022.
- ^ "Застава", Нови Сад, 1885. године
- ^ "Сербски летописи", Будим 1826. године
- ^ Вук Ст. Караџић: "Српске народне приповетке", Беч 1870. године
- ^ Највећи злочини садашњице: патње и страдање српског народа у Независној Држави Хрватској од 1941-1945, Др. Драгослав Страњаковић, Горњи Милановац, Дечје новине (1991), стр. 118
- ^ Највећи злочини садашњице: патње и страдање српског народа у Независној Држави Хрватској од 1941-1945, Др. Драгослав Страњаковић, Горњи Милановац, Дечје новине (1991), стр. 305
- ^ „Попис становништва 2011.”. Државни завод за статистику РХ. Приступљено 15. 3. 2017.
Литература
[уреди | уреди извор]- Gelo, Jakov (1998). Narodnosni i vjerski sastav stanovništva Hrvatske, 1880-1991: po naseljima. Zagreb: Državni zavod za statistiku Republike Hrvatske. ISBN 978-953-6667-07-9.