Велики жупан
Велики жупан је била титула српских владара у XI и XII веку. У грчким изворима помиње се као архижупан а у латинским мегајупанус (megajupanus). Када је Стефан Немањић 1217. крунисан за краља ова титула је престала да буде део титулатуре владара иако није сасвим нестала.
Извори из XI века не наводе ову титулу а жупанску титулу спомиње Ана Комнин описујући Вуканово потчињавање Алексију I Комнину (1081—1118). Каже да је он том приликом повео братанце Уроша и Стефана Вукана који се код писаца XII века помињу са титулом архижупана. Документи у којима се јасно помињу титуле великог жупана су Хиландарска повеља Стефана Немање (1198/1199) и Хиландарска повеља Стефана Немањића (1200/1202 или 1207/1208).
У Немањиној Хиландарској повељи се каже:
Искони створи Бог земљу и људе на њој. И једне постави цареве, друге кнезове, друге господаре... Зато браћо Бог премилостиви утврди Грке царевима а Угре краљевима, и сваки народ раздели, и законе даде... Стога по многој својој и неизмерној милости и човекољубљу дарова нашим прадедовима и нашим дедовима да владају овом земљом српском, у Бог свакојако управљаше на боље људима, не хотећи човечје погибљи и постави ме великог жупана, нареченога у светом крштењу Стефана Немању.[1]
Потпис у Хиландарској повељи Стефана Немањића гласи:
| „ | Крст великог жупана Стефана, намесног господина све српске земље.[2] | ” |
Порекло ова титула води од титуле жупана која је још од VIII века присутна међу многим Словенима. Легенда којом се објашњава порекло ове титуле код Срба дата је у Летопису попа Дукљанина. По њему ову титулу први је понео Тихомил, после погибије Часлава јер није још имао смелости да узме краљевску или банску титулу већ само титулу великог жупана јер је владао другим жупанима.
У ствари вероватније је да је ток историје омогућио жупанима једног дела Србије да се уздигну над другим што је довело до промене титуле. У почетку ову титулу су готово искључиво носили српски владари, али је познат и случај Вакхина, заповедника угарских помоћних трупа у рату против Византије (око 1150) који је титулисан као архижупан.
У симболици власти великих жупана постоје бројне недоследности. Немања се потписује печатом какав имају византијски чиновници али златним, док се његове повеље називају хрисовуљама као код византијских царева.
После 1217. године титула нема владарски карактер. У време владавине краља Милутина великаш Драгаш носио је титулу великог жупана али само као истакнути жупан.[3] У историографији се постављало питање да ли се ова титула задржала у владарском роду Немањића. Ову титулу носили су касније обласни великаши Алтоман Војиновић и Андрија Гропа, арбанашки властелин и господар Охрида који се осамосталио након смрти краља Вукашина и деспота Угљеше у Маричкој бици.
Види још
[уреди | уреди извор]Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Благојевић 1989, стр. 56-57.
- ^ Пројекат Растко: Хиландарска повеља Стефана Немањића (1200/1202 или 1207/1208)
- ^ Шаркић 2012, стр. 23-35.
Литература
[уреди | уреди извор]- Благојевић, Милош (1989). Србија у доба Немањића: Од кнежевине до царства 1168-1371. Београд: Вајат.
- Благојевић, Милош (1997). Државна управа у српским средњовековним земљама. Београд: Службени лист СРЈ.
- Калић, Јованка (1981). „Српски велики жупани у борби с Византијом”. Историја српског народа. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 197—211.
- Ћирковић, Сима; Михаљчић, Раде, ур. (1999). Лексикон српског средњег века. Београд: Knowledge.
- Шаркић, Срђан (2012). „Владарске титуле у средњовековној Србији” (PDF). Зборник радова Правног факултета у Новом Саду. 46 (2): 23—35.
