Добра Митровић
Добра Митровић | |||||||||||||
---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
Лични подаци | |||||||||||||
Датум рођења | 4. август 1886. | ||||||||||||
Место рођења | Смедерево, Краљевина Србија | ||||||||||||
Датум смрти | 22. октобар 1923.37 год.) ( | ||||||||||||
Место смрти | Давос, Швајцарска | ||||||||||||
Универзитет | Београдски универзитет | ||||||||||||
Професија | правник, политичар | ||||||||||||
Породица | |||||||||||||
Супружник | Стана | ||||||||||||
Родитељи | Петар | ||||||||||||
Политичка каријера | |||||||||||||
Политичка странка | Народна радикална странка | ||||||||||||
|
Добривоје или Добра Митровић (Смедерево, 4. август 1886 — Давос, 22. октобар 1923[1]) је био адвокат, политичар, председник Београдске општине, народни посланик и један од оснивача „Времена”.
Биографија
[уреди | уреди извор]Рођен је у Смедерву 4. августа 1886. Отац Петар је био књижар и радикалски одборник смедеревске општине.[2] Основну школу и четири разреда гимназије је завршио у Смедереву. Након тога је прешао у Београд, где је завршио вишу гимназију 1904. године.[2] Дипломирао је Правни факултет у Београду је 1909. године.[2]
Наредне године је добио државну службу, као писар 4. класе у Пореској управи Министарства Финансија. Нешто касније је прешао у београдски Окружни суд, ради стицања адвокастске праксе. Судијско-адвокатски испит је положио 1913. По положеном испиту је постао кмет правник Београдске општине. На том месту је га је затекао Први светски рат.[2]
У Београду је остао све до евакуације 1915. Са братом болесним од тифуса је прешао Албанију. Брата је морао да остави у болници у Скадру, где је пао у руке непријатељу.[2] На Крфу је постављен да ради у војној ... У Солунском процесу је наведен као један од сведока, али је током суђења његов исказ само прочитан.[3]
Године 1917. је послат у конзулат у Женеви.[2] По ослобођењу се вратио у Београд, на старо место у општинској управи. У најтежем периоду, током 1918. и 1919. у разрушен и опустошеном граду је помагао својим суграђанима. Октобра 1919. је са својим друговима радикалима морао да поднесе оставку. Након тога се посветио адвокатури и политици.[2] У то време учествовао је у оснивању штампарије „Времена”, а након што је предузеће претворено у акционарско друштво, постао је председник његовог Управног одбора (1921).[2]
Марта 1921. године у радикалско-демократској коалицији је изабран за председника Београдске општине.[2] Како би се суспендовали чланови управе који су били из редова комуниста, управа је поднела колективну оставку, а затим су исте године оргалнизовани нови избори у августу, када је поново изабран за председника општине.[3] Обављајући функцију председника општине је радио на обнови општине и стварању модерне престонице. Његова заслуга је стварање Генералног урбанистичког плана Београда, плана за проширење водовода, проширење трамвајске мреже и мрежног осветљења. Уложио је доста труда у влади и код Репарационе комисије у Паризу да Београдска општина добије огромну количину материјала, у вредности од неколико стотина милиона динара, на терет репарација од Немачке. Истовремено је припремао пројекте за доношење специјалног закона за Београдску општине.[2]
Учествовао је у припремама венчања Александра Карађорђевића и краљице Марије 1922.[4] Био је члан добротворног Друштва „Краљ Стефан Дечански” и добротвор Београдске трговачке омладине. [4]
На изборима за народне посланике у марту 1923. године је био носилац радикалне листе у Травничком округу у Босни и као такав је ушао у Народну скупштину,[5] која га је одмах изабрала за председника Финансијског одбора, због чега је поднео оставку на место председника општине. [2]
Међутим, на пролеће 1923. се разболео и по савету лекара[2] у јуну је отпутовао у Санаторијум Карла Турбана у Давосу у Швајцарској на лечење, где је и умро.[5] На предлог радикалске већине, Београдска општина је организовала пренос посмртних остатака у Београд, платила трошкове сахране и уступила бесплатну гробницу за сахрану, а његовој мајци Стани је одређено доживотно месечно издржавање, о чему је гласао општински одбор. Против предлога су гласали једино комунисти (НРПЈ) са Михаилом Тодоровићем на челу. Истом приликом је постављено питање издржавања и породица ранијих председника општина, које су такође живеле у бедном стању.[6]
Посмртни остаци покојника су превезени у Београд и сахрањени су у Аркадама на Новом гробљу у Београду.
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ Време & 23. 10. 1923, стр. 1.
- ^ а б в г д ђ е ж з и ј к Време & 24. 10. 1923, стр. 1.
- ^ а б Милановић 2014, стр. 797.
- ^ а б Милановић 2014, стр. 798.
- ^ а б Политика & 24. 10. 1923, стр. 6.
- ^ Политика & 30. 10. 1923, стр. 3.
Литература
[уреди | уреди извор]- Миленовић, Миомир; Тановић, Јован, ур. (24. 10. 1923). „Дневне вести - Добра Митровић”. Политика. Београд. 5568: 6. Приступљено 26. 11. 2018.[мртва веза]
- Миленовић, Миомир; Тановић, Јован, ур. (24. 10. 1923). „Општина за покојног Добру Митровића”. Политика. Београд. 5574: 3. Приступљено 26. 11. 2018.[мртва веза]
- „Добра Митровић”. Време. Београд. 662: 1. 23. 10. 1923. Приступљено 26. 11. 2018.
- „Смрт Добре Митровића”. Време. Београд. 662: 1. 24. 10. 1923. Приступљено 26. 11. 2018.
- Милановић, Јасмина (2014). Попов, Чедомир; Бешлин, Бранко, ур. Српски биографски речник, књига 6, Мар-Миш. Нови Сад: Матица српска. ISBN 978-86-7946-149-0.