Липљан
| Липљан | |
|---|---|
 Липљан | |
| Административни подаци | |
| Држава |  Србија |
| Аутономна покрајина | Косово и Метохија |
| Управни округ | Косовски |
| Општина | Липљан |
| Становништво | |
| Становништво | |
| — 2011. |  6.870 |
| Географске карактеристике | |
| Координате | 42° 31′ 18″ С; 21° 07′ 25″ И / 42.52168° С; 21.12349° И |
| Временска зона | UTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST) |
| Апс. висина | 563 m |
  Липљан Липљан на карти Србије | |
| Регистарска ознака | РКС |
| Веб-сајт | |
| kk | |
Липљан (алб. Lipjan) је градско насеље и седиште истоимене општине у Србији, које се налази у централном делу Косова и Метохије и припада Косовском управном округу. Према попису из 2011. било је 6.870 становника.[б]
Смештен је 16 km јужно од Приштине на ушћу Јањевске реке у Ситницу и налази се на главном правцу који повезује Приштину са Скопљем и Призреном.
Историја
[уреди | уреди извор]
Сам град се развио око античке Улпијане која је била важно место на римском путу који је повезивао Скопље са Нишом. Касније га је обновио византијски цар Јустинијан I (527—565) под именом Iustiana Secunda за разлику од насеља Iustiana Prima (недалеко од данашњег Лебане). Данашњи град представља континуитет са тим насељем о чему сведочи и црква Богородичиног Ваведења у Липљану која је подигнута на темељима цркве из Јустинијановог доба. Липљан је играо значајну улогу у развоју Рашке током 12. века када је био главна византијска утврда насупрот српском Звечану, а био је и седиште епископије. Значај града је почео да опада у другој половини 14. века када се на његов рачун шире Приштина, Јањево и Ново Брдо, да би његов значај у потпуности нестао током османлијске најезде услед њихових пустошења.
У месту је радила српска народна школа између 1866—1877. године. Поново је отворена 1879. године.[1]
Указом Краља од 5. новембра 1920. године насеље је добило статус варошице.
Град је поново отпочео да се развија подизањем пруге Краљево—Скопље и других путних магистралних праваца који се у њему укрштају. Иако од некадашњег утврђења данас више нема трагова, на простору града и општине има других културно-историјских споменика, од којих су најбитнији уз градску цркву свакако остаци Улпијане (који се простиру у селима Грачаница, Лапље Село, Сушица и Ливађе) и манастир Грачаница, који је од града удаљен око 2,5 km.
Становништво
[уреди | уреди извор]Према попису из 1981. године град је био већински насељен Србима. Након рата 1999. године и погрома 2004., већина Срба је напустила Липљан,[2] тако да сада има албанску већину, уз део Срба који живе око липљанских цркви Богородичиног Ваведења и Светих Флора и Лавра.
Број становника на пописима:
 |
| ||||||||||||||||||||||||
Познати Липљанци
[уреди | уреди извор]- Пајсије I, липљански митрополит и српски патријарх
- Вићентије Поповић, епископ будимски и карловачки митрополит
- Севастијан Дебељковић, скопски митрополит
- Емилијан Пиперковић, епископ тимочки
- Мошо Одаловић, српски песник за децу и младе
- Новица Петковић, српски књижевник, теоретичар, есејиста, преводилац и универзитетски професор
- Зоран Јовановић Добротин, српски графичар, сликар и универзитетски професор
- Ђани, српски поп-фолк и турбо-фолк певач
- Предраг С. Јовановић, адвокат
Види још
[уреди | уреди извор]Напомене
[уреди | уреди извор]- ^ Република Косово (алб. Republika e Kosovës) једнострано је проглашена држава на територији Републике Србије, противно Уставу Републике Србије и Резолуцији Савета безбедности Уједињених нација 1244. Према Резолуцији, цела територија Косова и Метохије, правно гледано, налази се у саставу Србије док не буде постигнуто коначно решење. Србија не признаје једнострано отцепљење, по међународном праву, њене територије, прецизније аутономне покрајине под привременом управом Уједињених нација (УНМИК). Влада са седиштем у Приштини има дефакто власт над већином територије, док поједине структуре Србије функционишу на северу и у српским енклавама.
- ^ Попис из 2011. на Косову и Метохији су спровели органи самопроглашене Републике Косово. Овај попис је био бојкотован од стране великог броја Срба, тако да је реалан број Срба на Космету знатно већи од оног исказаног у званичним резултатима овог пописа.
Референце
[уреди | уреди извор]- ^ "Цариградски гласник", Цариград 1904. године
- ^ Ђокић, Бојан (2015). „Бомбашки напади у Липљану и други видови терора над српским и осталим мањинским становништвом”. academia.edu. Београд: Музеј жртава геноцида.
- ^ Национални састав становништва ФНР Југославије 1961. године pod2.stat.gov.rs
- ^ Национални састав становништва СФР Југославије 1981. године pod2.stat.gov.rs
- ^ Етнички састав становништва Косова и Метохије 2011. године pop-stat.mashke.org (језик: албански)
- ^ Савезни завод за статистику и евиденцију ФНРЈ и СФРЈ: Попис становништва 1948, 1953, 1961, 1971, 1981. и 1991. године.
Литература
[уреди | уреди извор]- Богдановић, Димитрије (1981). „Преображај српске цркве”. Историја српског народа. књ. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 315—327.
- Богдановић, Димитрије (1985). Књига о Косову. Београд: Српска академија наука и уметности.
- Živković, Tibor; Bojanin, Stanoje; Petrović, Vladeta, ур. (2000). Selected Charters of Serbian Rulers (XII-XV Century): Relating to the Territory of Kosovo and Metohia. Athens: Center for Studies of Byzantine Civilisation.
- Зиројевић, Олга (1984). Цркве и манастири на подручју Пећке патријаршије до 1683. године. Београд: Историјски институт, Народна књига.
- Ивановић, Радомир (1961). „Земљишни поседи грачаничког властелинства”. Историјски часопис. 11 (1960): 253—264.
- Јанковић, Марија (1983). „Липљанска епископија и Грачаничка митрополија”. Историјски часопис. 29-30 (1982-1983): 27—37.
- Јанковић, Марија (1985). Епископије и митрополије Српске цркве у средњем веку. Београд: Историјски институт САНУ.
- Калић, Јованка (2007). „Српска држава и Охридска архиепископија у XII веку”. Зборник радова Византолошког института. 44: 197—208.
- Калић, Јованка (2013). „Епископски градови Србије у средњем веку” (PDF). Зборник радова Византолошког института. 50 (1): 433—447.
- Коматина, Ивана (2016). Црква и држава у српским земљама од XI до XIII века. Београд: Историјски институт.
- Крсмановић, Бојана (2012). „О односу управне и црквене организације на подручју Охридске архиепископије”. Византијски свет на Балкану (PDF). 1. Београд: Византолошки институт САНУ. стр. 17—39. Архивирано из оригинала (PDF) 12. 03. 2021. г. Приступљено 12. 06. 2019.
- Максимовић, Љубомир (1981). „Тријумф Византије почетком XI века”. Историја српског народа. књ. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 170—179.
- Новаковић, Стојан (1908). „Охридска архиепископија у почетку XI века” (PDF). Глас СКА. 76: 1—62.
- Острогорски, Георгије (1969). Историја Византије. Београд: Просвета.
- Popović, Svetlana (2002). „The Serbian Episcopal sees in the thirteenth century”. Старинар. 51 (2001): 171—184.
- Слијепчевић, Ђоко М. (1962). Историја Српске православне цркве. 1. Минхен: Искра.
- Ћирковић, Сима (1995). Срби у средњем веку. Београд: Идеа.
- Ћирковић, Сима (2004). Срби међу европским народима. Београд: Equilibrium.
- Ćurčić, Slobodan (1979). Gračanica: King Milutin's Church and Its Place in Late Byzantine Architecture. Pennsylvania State University Press.
Спољашње везе
[уреди | уреди извор]- Липљан у средњем веку — властеоска црква у граду (Народни музеј, новембар—децембар 2014)
- Храмовна слава и Дан општине Липљан (СПЦ, 9. децембар 2014) Архивирано на сајту Wayback Machine (2. фебруар 2018)
- РТК: Седамнаест година после — Липљан на сајту Јутјуб
| Међународне | |
|---|---|
| Државне | |
