Православље у Босни и Херцеговини

Епархије Српске православне цркве на простору бивше Југославије, укључујући и савремену Босну и Херцеговину

Православље у Босни и Херцеговини је религијско-геополитички појам којим се означава историјско и савремено присуство хришћанског православља на просторима који улазе у оквире државних граница данашње Босне и Херцеговине. Према попису становништва из 2013. године, на подручју Босне и Херцеговине живи 1.085.760 припадника православне вероисповести, што чини 30,75%% у односу на укупан број становника те државе. Велику већину православаца у Босни и Херцеговини чине православни Срби, а целокупно подручје те државе у канонском смислу потпада под надлежност Српске православне цркве.

Православље (плава боја) на подручју БИХ, према попису из 2013. године

Православље је најбројнија хришћанска вероисповест на подручју Босне и Херцеговине, а међу свим вероисповестима је друга по бројности, иза сунитског ислама. Највише православаца живи у Републици Српској. Према резултатима пописа из 2013. године, православни хришћани чине чак 82,8% становништва у том ентитету.

Историја православног хришћанства на просторима данашње Босне и Херцеговине дели се на неколико периода, од којих сваки има своја посебна обележја.

Историја

Саборна црква у Сарајеву

Резиденција православног епископа у Бањалуци

Старија прошлост православног, односно правоверног хришћанства на просторима данашње Босне и Херцеговине започиње у првим вековима хришћанске историје, за време позног периода римске власти, када је дошло до успостављања првих црквених центара на том простору. У то време, током позног античког и на самом почетку раног средњовековног периода, на територији данашње БИХ укрштала су се два литургијска (обредна) утицаја: латински - који је долазио из црквених центара у приморским областима Далмације, и грчки (односно византијски) - који је долазио из црквених центара на истоку.

Након досељавања Словена (Срба и Хрвата), отпочео је процес њихове христијанизације, који је спроведен у периоду од 7. до 9. века. У литургијску употребу је потом уведен и словенски обред, који су у међу Јужне Словене донели ученици Ћирила и Методија. У то време, грчки утицај је оствариван преко западних митрополија Цариградске патријаршије (првенствено Солунске и Драчке), док је утицај Римске цркве оствариван преко далматинских епископија.

Почевши од 1018. године, када је установљена Охридска архиепископија, њена јурисдикција је према западу обухватала и стару Рашку епархију, која се простирала све до доњег Полимља и горњег Подриња. Након Великог раскола (1054), на ширем простору данашње БИХ долази до супарништва између западног (католичког) и источног (православног) хришћанства, а такође се јавља и богумилски покрет, који је стекао упориште у средишњим областима Босне.

Стварањем аутокефалне Српске православне цркве (1219), поједине источне и јужне области које данас улазе у састав модерне БИХ, потпале су под епархијску надлежност западних српских православних епископија, тако да је Хумска епархија обухватала области Хумске Земље и Травуније (данашња Херцеговина), док Дабарска епархија поред својих матичних области у доњем Полимљу обухватала и горње Подриње (у данашњој БИХ).

Манастир Озрен

Манастир Рмањ

Манастир Тврдош

Те области су током највећег дела 13. и 14. века биле у саставу Краљевине Србије, односно Српског царства, с тим што је Захумље током 1320-тих година освојио босански бан Стефан II Котроманић, прикључивши га тадашњој Босанској бановини у којој се водила борба између богумилства (Црква босанска) и римокатолицизма, док је утицај православља почео да јача након крунисања Стефана Твртка I за краља Срба и Босне (1377). Велики значај је имало и потоње проглашење Стефана Вукчића Косаче за херцега од Светог Саве (1448).

Након османског освајања Краљевине Босне (1463) и Војводства Светог Саве (1482) дошло је до знатних промена у конфесионалној структури многих области које данас улазе у састав Босне и Херцеговине. Током раног периода османске власти (15. и 16. век) започет је процес исламизације, који је био посебно изражен у градским срединама.

У самом Сарајеву, православни свештеник је био присутан већ 1489. године, а стара православна црква у том граду изграђена је у периоду од 1520. до 1539. године. Пре 1532. године, православни хришћани су добили свог владику за подручје централне Босне, а поред њега су постојали и православне владике у епархијама херцеговачкој и зворничкој.

Османска власт је толерисала православну цркву, првенствено из политичких разлога, али је у исто време вршила и строги надзор над радом православних владика, чија је јавна делатност била условљена добијањем званичне потврде у виду султановог берата.

Нестанком богумилства и потискивањем римокатолицизма, ислам и православље постају доминантне вероисповести на тим просторима. Обнављањем Српске патријаршије (1557), створени су знатно повољнији услови за очување српског православља. Током раздобља османске власти, три српске православне епархије (дабробосанска, херцеговачка и зворничка) покривале су целокупно подручје пространог Босанског пашалука.

Током целокупног раздобља турске власти, православне епархије и манастири били су главни центри српске писмености и културе. Након укидања Пећке патријаршије (1766), када у српске епархије долазе владике фанариоти, наступа период културног опадања.

Средином 19. века на подручјима Босне и Херцеговине било је више од 400 православних свештеника. Након аустроугарске окупације Босне и Херцеговине (1878) долази до склапања црквене конвенције са Цариградском патријаршијом (1880), након чега на епископске положаје поново долазе Срби, а у епархијама се изграђује унутрашња црквено-школска аутономија.

Дабробосански митрополит Петар Зимоњић, погубљен од усташа 1941. године

Бањалучки епископ Платон Јовановић, погубљен од усташа 1941. године

За време Првог светског рата (1914-1918), аустроугарске власти су спроводиле терор над српским православним народом и свештенством на целокупном подручју Босне и Херцеговине.

Након формирања Краљевине СХС (Југославије) у јесен 1918. године, извршено је уједињење свих православних црквених покрајина и епархија на територији новостворене државе (1920), чиме је успостављено канонско јединство Српске православне цркве. Током наредних година, у неколико наврата су вршене арондације појединих епархија.

За време Другог светског рата (1941-1945), усташке власти су у склопу геноцида који је почињен над српским народом и на целокупном подручју БИХ, погубиле велики број православних свештеника, док је у исто време разорен и похаран значајан број православних цркава.

У периоду комунистичке власти (1945-1990), православље је било потискивано из јавног живота, а српско свештенство се налазило под строгим надзором државних власти.

За време Рата у Босни и Херцеговини (1992-1995), на многим подручјима која су била захваћена борбеним дејствима пострадале су и православне цркве.

Српска православна црква у Босни и Херцеговини

Српска православна црква у Босни и Херцеговини је била органски дио Српске православне цркве.

Сачињавале су је Митрополија дабробосанска и епархије Бањалучка, Бихаћко-петровачка, Захумско-херцеговачка и приморска и Зворничко-тузланска.

Епископски савјет

Епископи епархија Дабробосанске, Бањалучке, Бихаћко-петровачке, Захумско-херцеговачке и приморске и Зворничко-тузланске сачињавали су Епископски савјет Српске православне цркве у Босни и Херцеговини под предсједништвом митрополита дабробосанског.

Епископски савјет је расправљао о враћању имовине Српске православне цркве у Федерацији Босне и Херцеговине, посебно зграде Богословије у Сарајеву, пензијском и здравственом осигурању свештеника и других лица на служби у Српској православној цркви у Републици Српској, вјеронауци у основним и средњим школама, те положају свештеника вјероучитеља.

Одлуком Светог архијерејског сабора од маја 2021. укинути су епископски савјети у разним црквеним областима.

Катихетски одбор

Епископски савјет Српске православне цркве у Босни и Херцеговини је 2001. године донио одлуку о оснивању Катихетског одбора који је дужан да брине о програму и уџбеницима за вјеронауку, као и о полагању стручних испита за вјероучитеље. На челу Катихетског одбора (КО) налазио се један од чланова Епископског савјета.

Комисије Катихетског одбора су: Комисија за израду Наставног плана и програма Православне вјеронауке у основним школама, Комисија за припрему Наставног плана и програма за православне гимназије, Комисија за стручно усавршавање вјероучитеља и за такмичење ученика из предмета Православна вјеронаука, Комисија за Наставни план и програм Православне вјеронауке за средње школе и Комисија за администрацију интернет презентације Катихетског одбора.

Савремено стање

Територију Босне и Херцеговине покрива пет епархија Српске православне цркве, а то су:

• Митрополија дабробосанска, на челу са митрополитом Хризостомом Јевићем, од 2017. године.
• Епархија захумско-херцеговачка и приморска, на челу са епископом Димитријем Рађеновићем од 2018. године.
• Епархија зворничко-тузланска, на челу са епископом Фотијем Сладојевићем, од 2017. године.
• Епархија бањалучка, на челу са епископом Јефремом Милутиновићем, од 1980. године.
• Епархија бихаћко-петровачка, на челу са епископом Сергијем Карановићем од 2017. године.

Епископски савет Српске православне цркве у Босни и Херцеговини (2006-2021) чино је свих пет архијереја, а саветом је по положају председавао митрополит дабробосански.

Важнији православни храмови

• Саборна црква у Сарајеву
• Саборна црква у Бањој Луци
• Саборна црква у Зворнику
• Саборна црква у Мостару
• Саборна црква у Босанском Петровцу
• Стара православна црква (Сарајево)

Види још

• Срби у Босни и Херцеговини
• Прогон Срба у Босни и Херцеговини (1914—1918)
• Српска православна црква у Другом светском рату
• Покатоличавање Срба у Независној Држави Хрватској
• Српска православна црква у Хрватској
• Српска православна црква у Црној Гори
• Однос Калајевог режима према Православној цркви у БиХ

Литература

• Bataković, Dušan T. (1996). The Serbs of Bosnia & Herzegovina: History and Politics. Dialogue Association. 
• Богдановић, Димитрије (1981). „Преображај српске цркве”. Историја српског народа. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 315—327. 
• Velikonja, Mitja (2003). Religious Separation and Political Intolerance in Bosnia-Herzegovina. College Station: Texas A&M University Press. 
• Давидов, Динко (2013). Тотални геноцид: Независна Држава Хрватска 1941-1945. Београд: Завод за уџбенике. 
• Живковић, Тибор (2004). Црквена организација у српским земљама: Рани средњи век. Београд: Историјски институт САНУ, Службени гласник. 
• Зиројевић, Олга (1984). Цркве и манастири на подручју Пећке патријаршије до 1683. године. Београд: Историјски институт, Народна књига. 
• Јанковић, Марија (1985). Епископије и митрополије Српске цркве у средњем веку. Београд: Историјски институт САНУ. 
• Коматина, Ивана (2016). Црква и држава у српским земљама од XI до XIII века. Београд: Историјски институт. 
• Латиновић, Горан (2006). Српска православна црква у Босанској Крајини (1918-1941). Лакташи: Графомарк. 
• Латиновић, Горан (2009). „Градитељска дјелатност Српске православне цркве у Босанској Крајини 1918-1941”. Гласник Удружења архивских радника Републике Српске. 1: 287—301. 
• Латиновић, Горан (2012). „Територијална организација Српске православне цркве у Босанској Крајини (1900-2010)” (PDF). Зборник за историју Босне и Херцеговине. 7: 321—333. 
• Латиновић, Горан (2015). „Историографија о Српској православној цркви у Босни и Херцеговини за вријеме првог свјетског рата (1914-1918)”. Православни свет и Први светски рат: Зборник радова. Београд: Православни богословски факултет, Институт за теолошка истраживања. стр. 189—201. 
• Латиновић, Горан (2020). „Страдање Српске православне цркве за вријеме Југословенског рата (1991-1995)”. Осам векова аутокефалије Српске православне цркве. 1. Београд: Православни богословски факултет. стр. 471—489. 
• Милеуснић, Слободан (1997). Духовни геноцид: Преглед порушених, оштећених и обесвећених цркава, манастира и других црквених објеката у рату 1991-1995 (1997). Београд: Музеј Српске православне цркве. 
• Нилевић, Борис (1990). Српска православна црква у Босни и Херцеговини до обнове Пећке патријаршије 1557. године. Сарајево: Веселин Маслеша. 
• Петровић, Далибор (2016). „Аустроугарски злочин над српским свештеницима у Фочи у Првом свјетском рату” (PDF). Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. 75 (2): 223—236. Архивирано из оригинала (PDF) 22. 04. 2019. г. Приступљено 23. 11. 2021. 
• Поповић, Радомир В. (1993). „Рано хришћанство у Илирику пре досељења Словена: I део” (PDF). Богословље: Орган Православног богословског факултета у Београду. 51 (1-2): 19—86. Архивирано из оригинала (PDF) 02. 05. 2019. г. Приступљено 27. 11. 2021. 
• Пузовић, Предраг (2003). Сарајевска богословија 1882-2002. Србиње: Духовна академија Св. Василија Острошког. 
• Пузовић, Предраг (2003). „Зворничка епархија” (PDF). Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. 62 (1-2): 281—287. 
• Пузовић, Предраг (2004). Српска православна епархија дабро-босанска: Шематизам. Србиње: Духовна академија Св. Василија Острошког. 
• Пузовић, Предраг (2015). „Страдање свештеника Српске православне цркве у Босни и Херцеговини током Првог светског рата”. Православни свет и Први светски рат: Зборник радова. Београд: Православни богословски факултет, Институт за теолошка истраживања. стр. 141—160. 
• Пузовић, Предраг (2016а). „Страдање свештенства Захумсхо-херцеговачке епархије током Првог свеског рата” (PDF). Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. 75 (1): 22—32. Архивирано из оригинала (PDF) 22. 04. 2019. г. Приступљено 23. 11. 2021. 
• Пузовић, Предраг (2016б). „Страдање свештеника током Првог светског рата на подручју Бањалучке епархије” (PDF). Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. 75 (1): 33—46. Архивирано из оригинала (PDF) 23. 11. 2021. г. Приступљено 23. 11. 2021. 
• Радосављевић, Недељко В. (2018). „Српска православна црквеношколска општина у Мостару”. Глас САНУ. 428 (18): 329—350. 
• Ћирковић, Сима (1964а). Историја средњовековне босанске државе. Београд: Српска књижевна задруга. 
• Ћирковић, Сима (1964б). „Сугуби венац: Прилог историји краљевства у Босни”. Зборник Филозофског факултета у Београду. 8 (1): 343—370. 
• Сларић, Владислав (1928). Српски православни народ и црква у Сарајеву у 17. и 18. вијеку. Сарајево: Државна штампарија. 
• Слијепчевић, Ђоко М. (1939). „Хумско-херцеговачка епархија и епископи (митрополити) од 1219 до краја XIX века” (PDF). Богословље. 14 (3-4): 239—294. Архивирано из оригинала (PDF) 23. 11. 2021. г. Приступљено 23. 11. 2021. 
• Слијепчевић, Ђоко М. (1940). „Хумско-херцеговачка епархија и епископи (митрополити) од 1219 до краја XIX века” (PDF). Богословље. 15 (1): 28—43. Архивирано из оригинала (PDF) 03. 05. 2019. г. Приступљено 23. 11. 2021. 
• Тричковић, Радмила (1980). „Српска црква средином XVII века”. Глас САНУ. 320 (2): 61—164. 
• Fine, John Van Antwerp Jr. (1994) [1987]. The Late Medieval Balkans: A Critical Survey from the Late Twelfth Century to the Ottoman Conquest. Ann Arbor, Michigan: University of Michigan Press. 
• Шућур, Драган (2016). Српска православна црква у Босни и Херцеговини: 1945-1958. Бања Лука: Ризница.