Пређи на садржај

Protesti u Venecueli 2017.

С Википедије, слободне енциклопедије
Protesti u Venecueli 2017.
Део Protesti u Venecueli od 2014. do danas
od gore ka dole, s leva na desno:
Hulio Borges govori 1. aprila nakon venecuelanske ustavne krize 2017. godine. Milioni se okupljaju tokom Majke svih marševa na autoputu Franciska Fajarda.
Датум31. mart 2017—12. avgust 2017. (134 days)
decembar 2017 (sporadično)
Локација
 Венецуела
Резултирало
  • Uspostavljena Ustavotvorna narodna skupština 2017.
  • Razočaranje protestnog pokreta
Стране у цивилном сукобу
Венецуела Opozicija

Narodna skupština (većina)

Okrugli sto Demokratsko jedinstvo
(VP, PF, UNT, AD, COPEI itd.)

Studentski pokret
(Studentska opoziciona organizacija)

Demonstranti opozicije

  • Studenti opozicije
Resistencia[1]
(Protestne odbrambene grupe)
Водеће фигуре
Број
Majka svih marševa

6 miliona (nacionalno)[2][3]

Stotine hiljada (dnevno)[6]
Hiljade[7]
Жртве
Смрт(и)165[9][10][11][12]
Повреде15,000+[8]
Хапшења4,848[13]

Venecuelanski protesti 2017. godine bili su serija protesta koji su se dešavali širom Venecuele. Protesti su započeli u januaru 2017. godine nakon hapšenja višestrukih opozicionih lidera i otkazivanja dijaloga između opozicije i vlade Nikolas Madura.

Sa venecuelanskom ustavnom krizom iz 2017. godine, napetost je rasla i dodatno eskalirala krajem marta kada je provladin Vrhovni sud pravde (TSJ) raspustio opozicionu Nacionalnu skupštinu. Intenzitet protesta se uveliko povećao u celoj Venecueli nakon ove odluke.[14][15][16] Početkom aprila, protesti su prerasli „u najborbenije od nemira iz 2014. godine“ koji je proizašao iz krize u državi [17] sa stotinama hiljada Venecuelanaca koji su svakodnevno protestvovali tokom aprila i maja.[18] Nakon neuspelih pokušaja da spreče julske izbore za Ustavotvornu skupštinu, opozicija i ostali demonstranti izgubili su zamah i protesti su bili sve manji i slabiji.

Pozadina

[уреди | уреди извор]
Video snimak sa kraja 2015. godine na kojem Venecuelanci jedu iz smeća

Nakon smrti predsednika Uga Čaveza, Venecuela se suočila sa teškom socijalno-ekonomskom krizom. Novi predsednik, Nikolas Maduro, nastavio je čavazovu politiku, uvodeći Venecuelu u još dublju krizu.[19][20][21][22] Zbog visokog nivoa urbanog nasilja u zemlji, inflacije i hroničnog nedostatka osnovnih dobara, koji se pripisuju ekonomskim politikama, poput stroge kontrole cena,[23][24] građanska pobuna u Venecueli kulminirala je u niz protesta koji su organizovani u periodu od 2014. do 2017. godine.[25][26]

Protesti su organizovani nekoliko godina zaredom, a demonstracije su se odvijale u različitom intenzitetu u zavisnosti od krize sa kojom su se Venecuelanci suočavali u tom trenutku i straha od pretnji da će biti represirane od strane vlasti.[27][28][29][30]

Zbog nezadovoljstva bolivarskom vladom, opozicija se izborila za većinu u Narodnoj skupštini, prvi put od 1999. godine, nakon parlamentarnih izbora održanih 2015. godine.[31] Kao rezultat tih izbora, nacionalna skupština, sastavljena od vladinih zvaničnika, postavila je mnoge saveznike na ključna mesta u Vrhovnom sudu pravde (TSJ).[31][32]

Početkom 2016. godine, Vrhovni sud pravde je utvrdio da je bilo nepravilnosti u glasanju tokom parlamentarnih izbora 2015. godine i oduzeo je četvorici poslanika poslanička mesta, i time sprečavajući opozicionu premoć u Narodnoj skupštini koju bi mogla da izazove predsednika Maduro.[31] Tada je sud počeo da odobrava višestruke funkcije koje je vršio Maduro i dodelio mu veća ovlašćenja.[31]

Posle suočavanja sa godinama krize, venecuelanska opozicija sprovela je referendum o opozivu predsednika Madura, podnevši peticiju Nacionalnom izbornom veću (CNE) 2. maja 2016. godine.[33] Do avgusta 2016. godine, činilo se da zamah za opoziv predsednika Madura napreduje dok je CNE određivao datum za drugu fazu prikupljanja potpisa. Iako je proces bio naporan, njegovo odugovlačenje u 2017. godini onemogućilo je opoziciji da aktivira nove predsedničke izbore.[34]

CNE je 21. oktobra 2016. godine prekinuo referendum samo nekoliko dana pre održavanja skupova prikupljanja potpisa.[35]

CNE je za razlog otkazivanja referenduma okrivio navodnu prevaru birača.[35] Međunarodni posmatrači kritikovali su taj potez, navodeći da je odluka CNE učinila da Maduro izgleda kao da priželjkuje vlast diktatora.[36][37][38][39]

Nekoliko dana nakon što je otkazan pokret za opoziv, 1,2 miliona Venecuelana protestovalo je širom zemlje protiv tog poteza, zahtevajući od predsednika Madura da napusti funkciju. Protesti u Karakasu ostali su mirni, dok su protesti u drugim državama rezultirali sukobima između demonstranata i vlasti, pri čemu je jedan policajac umro, 120 ljudi ranjeno i 147 uhapšeno.[40] Tog dana opozicija je predsedniku Maduru dala rok do 3. novembra 2016. za održavanje izbora, a lider opozicije Enrike Kapriles izjavio je: "Danas dajemo rok vladi. Kukavici koja je u palati Miraflores kažem ... da je 3. novembra dan kada narod Venecuele dolazi u Karakas jer mi idemo na Miraflores“.[40]

Nekoliko dana kasnije, 1. novembra 2016. godine, tadašnji predsednik Narodne skupštine i lider opozicije Henri Ramos Aljup najavio je otkazivanje marša do predsedničke palate Miraflores, planiranog za 3. novembra, započevši dijalog između opozicije i vlade koji je vodio Vatikan.[41]

Do 7. decembra 2016. dijalog obe strane su prekinule dijalog,[42] a dva meseca kasnije, 13. januara 2017. godine, nakon pregovora, Vatikan se zvanično povukao iz dijaloga.[43]

Retrospektiva događaja

[уреди | уреди извор]

U prvim mesecima 2017. godine, protesti su bili mnogo manje, najčešće zbog straha od represije.[44] Prvi veliki protest održan je 23. januara, uz učešće nekoliko hiljada Venecuelanaca. Nakon tog protesta, opozicioni lider Enrike Kapriles izjavio je da će sledeća okupljena biti samo „protesti iznenađenja“, bez prethodne najave.[44]

Već sledećeg dana održan je jedan iznenadni protest koji je okupio samo nekoliko stotine Venecuelanaca. Međuti, iako brojčano slabiji, uspeli su da blokiraju autoput Fransiska Faharda, držeći transparent na kojem je pisalo „Izbori sada“. Venecuelanskim vlastima trebalo je sat vremena da se organizuju i suprostave demonstrantima i ovaj protest je protekao relativno mirno bez značajnih incidenata.[45] U narednom periodu nisu organizovani iznenadni skupovi.

Ustavna kriza

[уреди | уреди извор]
Studenti koji protestuju protiv presuda Vrhovnog suda 31. marta 2017.

Dana 29. marta 2017. Venecuelu je zahvatila ustavna kriza, oduzimanjem imuniteta parlamentarcima iz opozicije od strane Vrhovnog suda pravde Venecuele (шп. Tribunal Supremo de Justicia; TSJ), pri čemu je Vrhovni sud preuzeo zakonodavna ovlašćenja Nacionalne skupštine koja je bila pod kontrolom opozicije.[46][47] Nekoliko dana kasnije, tačnije 1. aprila, Vrhovni sud preinačio je svoju odluku, ali je opozicija i dalje tvrdila da je pravna akcija i dalje „puč“.[48] Protesti nakon ustavne krize prerasli su „u najborbenije još od talasa nemira iz 2014. godine“.[14][15] Nedeljama kasnije, 14. aprila 2017. godine, opozicija je najavila „Veliki pohod i veliko zauzimanje u svim državama“, kasnije poznat kao „Majka svih marševa“, koji će se održati 19. aprila kako bi „preplavio“ Karakas.[49][50]

Majka svih marševa

[уреди | уреди извор]
Trg Altamira, jedno od mesta okupljanja tokom Majke svih marševa.

Dana 19. aprila 2017. godine odigrala se „Majka svih marševa“, kako su je nazvali organizatori.[51] Dan je započeo okupljanjem demonstranata širom zemlje oko 10.30 ujutru, a Karakas je imao 26 različitih ruta za glavni marš koji je trebalo da krene do kancelarije ombudsmana.[52] Kako je marš napredovao kroz Karakas, Nacionalna garda je počela da blokira puteve i ispaljuje suzavac na učesnike marša u 11:50, a demonstranti su odbili da odu uprkos upotrebi sile.[52] U oko 12.30 sati demonstracije opozicionih i provladinih Venecuelanaca ispunjavaju avenije Karakasa.[52] Nešto posle 12:45 popodne, demonstranti na autoputu Fransiska Faharda u blizini Beljo Montea počinju da beže sa tog područja nakon što su izdržali više od sat vremena upotrebe suzavca od vladinih snaga, a mnogi su skočili u reku Guaire, koja se koristi za odvod kanalizacije, kako bi izbegli gas.[53][54] Oko 14:10, na protestima je pogođen i ubijen sedamneastogodišnji dečak.[52]

„Žena tenk“, koja je sprečila VN-4 da vrši represiju nad demonstrantima.

U oko 16:35, provladine paravojne formacije pozvane kolektivos pucale su i ubile Paolu Ramirez, dvadesettrogišnjakinju koja je protestovala protiv vladine politike.[52] Kasnije, u večernjim satima, južno od Karakasa ubijen je pripadnik Nacionalne garde, prvi autoritet ubijen u protestima te godine. Najmanje osam ljudi je izgubilo život na ovom protestu.[55] Do 21:00, Kazneni forum je izjavio da je tokom dana uhapšen 521 Venezuelac, čime je broj ukupnih hapšenja od početka godine prešao 1.000.[56] Nekoliko medija izjavilo je da je na demonstracijama učestvovalo „stotine hiljada“ ljudi, dok je profesor matematike na Centralnom univerzitetu Rikardo Rios procenio da je najmanje 1,2 miliona protestovalo, što bi bio najveći protest u istoriji Venecuele.[57][58] Prema istraživaču ankete Meganalisis, 2,5 miliona Venecuelanaca protestovalo je samo u Karakasu, dok je 6 miliona protestovalo širom zemlje.[2][4][5]

Hakerski napadi

[уреди | уреди извор]
Venecuelanci zahtevaju svoje vladine kartice „Carnet de la Patria” (lična karta „Domovine“) da bi dobili CLAP hranu.

Dana 6. maja 2017. godine, prijavljeno je da su dve osobe na Tviteru, @yosoyjustin i @ERHDP nazivajući sebe TeamHDPP, izvršili napade na sajtove nekoliko vladinih agencija i internet portala, hakujući informacije identifikacionih kartica (Venecuelanske lične karte, шп. Carnet de la patria). Haker @yosoyjsutin izjavio je da su hakovanja odmazd „za sve pale Venecuelance u protestima iz prethodnih dana. Njihova smrt neće biti uzaludna.“ Među hakovanim podacima našli su se brojevi telefona, adrese e-pošte, nalozi i ostali lični podaci vlasti i državnih zvaničnika, uključujući i pripadnike Nacionalne bolivarske policija, CICPC-a, SEBIN-a, i CONATEL-a. Kompromitovani su i podaci predsednika Nikolasa Madura, njegove supruge, prve dame Sileije Fores, ministra za komunikaciju i informisanje Ernesta Viljegasa, Diosdada Kabela, kancelarke Delsi Rodrigez, admirala Karmena Tereza Melendeza Rivasa i mnogih drugih zvaničnika. Hakeri su izjavili da poseduju „više od 450 PDF datoteka i više od hiljadu transkriptovanih razgovora“.[59]

Nakon izbora za Ustavotvornu skupštinu 2017. godine, hakerska grupa The Binary Guardians (Binarni čuvari), napali su više venecuelanskih vladinih i vojnih veb stranica postavljajući svoje antivladine poruke i pozive upućene vojsci da se okrenu protiv vlade.[60][61]

Dana 6. avgusta MUD je osudio drugi upad na njihovom sajtu. Sajt je pretrpeo veliki napad i na njemu je okačen govor američkog predsednika Donalda Tramp i francuskog političar Žan-Lok Melanšona.[62]

Mediji

[уреди | уреди извор]

Napadi na novinare

[уреди | уреди извор]

U prvim danima protesta 12. aprila, Komitet za zaštitu novinara (CPJ) izdao je savet novinarima, navodeći:[63]


CPJ je ponudio savete o tome kako izbeći agresiju, kako reagovati na suzavac i kako kontaktirati organizaciju da bi prijavio bilo kakav napad na novinare.[63]

Tokom Majke svih marševa, službenik bolivarske nacionalne policije opljačkao je novinara El Nacionala.[64] Sledećeg dana, 20. aprila, u blizini La Indije, više od 50 simpatizera vlade napalo je trojicu novinara El Nacionala, tukući ih palicama, istovremeno bacajući kamenje i flaše na njih. Jedan od novinara uspeo je da snimi incident.[64]

Dana 6. maja, tokom Ženskog marša, državne vlasti širom zemlje napale su izveštače. U San Karlosu, u Kohedesu , Aleksandra Olvera šutnuo je Nacionalni gardista dok je izveštavao o protestima. Reporterki El Pitaza, Džesiki Sumozi, oduzeta je oprema u Karakasu, dok je u Aragui lokalna policija kamenom udarila reportera Gabi Aguilar u lice. U međuvremenu, Aleksandar Medina iz Radio Fe i Alegria (Fe y Alegría) bio je okružen vlastima u San Fernandu, Apureu, koji su pozivali na linč izveštača.[65]

Tokom protesta 8. maja zabeleženo je 19 prijava o napadima na novinare, pri čemu je pet slučajeva uključivalo demonstrante koji su pokušavali da opljačkaju novinare, dok je u ostalih 15 slučajeva napad bio od strane venecuelanskih vlasti i kolektivosa.[66]

Dana 10. maja, dvadesetsedmogodišnji Migel Castiljo Bračo, novinar koji je diplomirao nedelju dana ranije, umro je nakon što je Nacionalna garda ispalila suzavac u grudi, dok je već bio u pritvoru.[67][68][69] Nacionalna garda je 18. maja napala četvoricu novinara i ukrala im opremu. Među novinarima su bili Eugenio Garsia iz Španije, Hermina Rodrigez iz Globovision, Andri Rinkon iz Vivoplaynet-ei Kevin Viljamizar iz El Nacionala.[70]

Tokom protesta 20. maja, grafički novinar La Patille povređen je u Čakaitou nakon što je u njega ispaljen suzavac.[71]

Cenzura

[уреди | уреди извор]
Znak koji kritikuje izveštavanje venecuelanskih medija.

Predsednik Maduro naredio je dobavljačima kablovskih usluga da 14. februara 2017. godine isključe CNN na španskom, samo nekoliko dana nakon što je CNN pokrenuo istragu o navodnom prevarama u postupcima izdavanja venecuelanskih pasoša i viza. Televizija je otkrila poverljivi obaveštajni dokument koji je povezivao venecuelanskog potpredsjednika Tareka El Ajsamijasa sa postupkom izdavanja 173 venecuelanskih pasoša i ličnih karta izdatim pojedincima sa Bliskog istoka, uključujući ljude povezane sa terorističkom grupom Hezbolah.[72][73]

Tokom Majke svih marševa 19. aprila, satelitski signal TN-a cenzurisan je signal DirecTV nakon prikazivanja praćenja protesta uživo. El Tiempo iz Kolumbije je takođe cenzurisan u Venecueli tokom višednevnih protest.[74][75] Nacionalna komisija za telekomunikacije uklonila je španski kanal Antena 3 sa kablovskih prenosnika, nakon glasina da će oni pokrivati političku krizu u Venecueli.[75]

Međunarodne reakcije

[уреди | уреди извор]

Venecuelanci i aktivisti uznemiravali su vladine zvaničnike i njihove porodice koje su uživale u luksuznom načinu života u poređenju sa venecuelanskim građanima.[76] Najveći prihod venecuelanskog zvaničnika bio je približno 700 dolara godišnje. Uprkos tome, porodice državnih službenika mahom žive u inostranstvu i čak pohađaju strane univerzitete.[76]

Kćerka gradonačelnika Karakasa i bolivarskog zvaničnika Horhea Rodrigeza, Lucia Rodrigez, koja je takođe nećakinja ministra spoljnih poslova Delsija Rodriguez, boravi u Australiji pohađajući SAE Institut. Aktivisti za ljudska prava kritikovali su njen način života u Australiji. Oni su verbalno napali Rodrigezovu dok je bila na plaži Bondi ispijajući koktele i zahtevajući, od ličnog obezbeđenja, da interveniše njen lični.[76] Bivši ministar bankarstva iz perioda Čavezove vladavine, Euhenio Vaskez Oreljana, je takođe bio maltretiran.[76] Njega su napali dok je jeo u venecuelanskoj pekari u Doralu na Floridi. Dana 11. maja, Venecuelanci u Španiji opkolili su kulturni centar sprečavajući venecuelanskog ambasador Maria Isea da ode. On je kasnije ovaj incident okarakterisao kao „otmica“.[77]

Predsednik Maduro uporedio je verbalne obračune simpatizera bolivarskih naroda u inostranstvu sa nacističkim progonom Jevreja, rekavši „Mi smo Jevreji 21. veka“. Konfederacija izraelskih udruženja Venecuele osudila je Madurovo poređenje sa Holokaustom, navodeći da je „Ta epizoda u istoriji čovečanstva koja je odnela 6 miliona Jevreja, među njima 1,5 miliona dece, jedinstvena i neuporediva“ i da njegovo poređenje „vređa sećanje na žrtve i sve one koji su direktno pogođeni ovom mračnom epizodom čovečanstva“.[78][79]

Reference

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Weddle, Cody; Wyss, Jim (11. 7. 2017). „Slingshots vs. shotguns: Venezuela’s ‘youth resistance’ takes on the government”. The Miami Herald (на језику: енглески). Приступљено 15. 7. 2017. 
  2. ^ а б LUGO-GALICIA, HERNÁN; NUÑEZA, AYATOLA (20. 4. 2017). „El país grito: "Maduro, no te queremos"”. El Nacional (на језику: шпански). Архивирано из оригинала 26. 3. 2019. г. Приступљено 20. 4. 2017. 
  3. ^ а б Rojas, Nestor (20. 4. 2017). „Students killed as Venezuela protests turn violent”. Deutsche Presse-Agentur. 
  4. ^ а б „El corresponsal de SEMANA en Caracas relata cómo la madre de todas las marchas que convocó la oposición venezolana, terminó como se esperaba con represión con violencia. Análisis del duro panorama en el vecino país.”. Semana. 20. 4. 2017. Архивирано из оригинала 4. 7. 2019. г. Приступљено 21. 4. 2017. 
  5. ^ а б „Noticias de América - Día de violencia en las marchas a favor y en contra de Maduro”. Radio France Internationale (на језику: шпански). 20. 4. 2017. Приступљено 21. 4. 2017. 
  6. ^ López, Virginia (9. 5. 2017). „Does toppling of Chávez statue mean Venezuela has reached a breaking point?”. The Guardian. Приступљено 20. 5. 2017. 
  7. ^ Casey, Nicholas; Patricia Torres (19. 4. 2017). „At Least 3 Die in Venezuela Protests Against Nicolás Maduro”. The New York Times. Приступљено 20. 4. 2017. 
  8. ^ „15.000 heridos durante 74 días de protestas en contra de Nicolás Maduro”. El Nacional (на језику: шпански). 13. 6. 2017. Приступљено 21. 6. 2017. 
  9. ^ „Venezuela: 6.729 protestas y 163 fallecidos desde el 1 de abril de 2017 | Observatorio Venezolano de Conflictividad Social”. Observatorio Venezolano de Conflictividad Social (на језику: шпански). 2. 8. 2017. Приступљено 23. 8. 2017. 
  10. ^ „FOTOS, INFOGRAFÍA Y MAPA | 67 muertos en protestas en Venezuela hasta el #23May”. Runrunes. 23. 5. 2017. Приступљено 24. 5. 2017. 
  11. ^ „Venezuela soldier held over queue killing”. BBC News. 1. 1. 2018. Приступљено 2. 1. 2018. 
  12. ^ „Muere joven que había sido herido en las protestas de 2017 en Ejido - RunRun.es”. Runrunes. 13. 2. 2018. Приступљено 13. 2. 2018. 
  13. ^ „Foro Penal: Van 4848 arrestos durante la represión de las protestas”. La Patilla (на језику: шпански). 28. 7. 2017. Приступљено 29. 7. 2017. 
  14. ^ а б „Venezuela accused of ‘self-coup’ after Supreme Court shuts down National Assembly”. Buenos Aires Herald. 31. 3. 2017. Архивирано из оригинала 25. 02. 2021. г. Приступљено 1. 4. 2017. 
  15. ^ а б „Venezuela's Descent Into Dictatorship”. The New York Times. 31. 3. 2017. Приступљено 1. 4. 2017. 
  16. ^ „Venezuela clashes 'self-inflicted coup': OAS”. Sky News Australia. 1. 4. 2017. Архивирано из оригинала 25. 02. 2021. г. Приступљено 1. 4. 2017. 
  17. ^ Goodman, Joshua (9. 4. 2017). „Venezuela's Maduro blasts foe for chemical attack comments”. ABC News (на језику: енглески). Associated Press. Приступљено 10. 4. 2017. 
  18. ^ Dreier, Hannah (4. 5. 2017). „AP Explains: Venezuela's 'anti-capitalist' constitution”. Yahoo News. Associated Press. Архивирано из оригинала 06. 09. 2018. г. Приступљено 4. 5. 2017. 
  19. ^ Kevin Voigt (6. 3. 2013). „Chavez leaves Venezuelan economy more equal, less stable”. CNN. Приступљено 15. 5. 2017. 
  20. ^ Corrales, Javier (7. 3. 2013). „The House That Chavez Built”. Foreign Policy. Приступљено 6. 2. 2015. 
  21. ^ Siegel, Robert (25. 12. 2014). „For Venezuela, Drop In Global Oil Prices Could Be Catastrophic”. NPR. Приступљено 4. 1. 2015. 
  22. ^ Scharfenberg, Ewald (1. 2. 2015). „Volver a ser pobre en Venezuela”. El Pais. Приступљено 3. 2. 2015. 
  23. ^ „Inflation rate (consumer prices)”. CIA World Factbook. Архивирано из оригинала 17. 05. 2020. г. Приступљено 26. 2. 2014. 
  24. ^ „Venezuela's economy: Medieval policies”. The Economist. Приступљено 23. 2. 2014. 
  25. ^ „Venezuela's Maduro says 2013 annual inflation was 56.2 pct”. Reuters. 30. 12. 2013. Архивирано из оригинала 16. 01. 2014. г. Приступљено 19. 1. 2014. 
  26. ^ „Venezuela Inflation Hits 16-Year High as Shortages Rise”. Bloomberg. 7. 11. 2013. Приступљено 16. 2. 2014. 
  27. ^ „En 2014 se registraron 9.286 protestas, cifra inédita en Venezuela”. La Patilla. 19. 1. 2015. Приступљено 25. 1. 2015. 
  28. ^ Martín, Karina (1. 9. 2016). „Despite Government Obstacles, Over a Million Venezuelans March on Caracas”. PanAm Post. Архивирано из оригинала 03. 10. 2020. г. Приступљено 2. 9. 2016. 
  29. ^ „Thousands March Against Socialist President in Venezuela”. International New York Times. 24. 1. 2015. Приступљено 8. 8. 2015. 
  30. ^ „Conflictividad Social en Venezuela en Octubre 2016”. Venezuelan Observatory of Social Conflict. Архивирано из оригинала 07. 11. 2020. г. Приступљено 19. 11. 2016. 
  31. ^ а б в г Casey, Nicholas; Torres, Patricia (30. 3. 2017). „Venezuela Muzzles Legislature, Moving Closer to One-Man Rule”. The New York Times. Приступљено 31. 3. 2017. 
  32. ^ „Venezuela’s Lame-Duck Congress Names New Supreme Court Justices”. Bloomberg. 23. 12. 2015. Приступљено 31. 3. 2017. 
  33. ^ „Venezuela starts validating recall referendum signatures”. BBC. 21. 6. 2016. Приступљено 8. 8. 2016. 
  34. ^ Cawthorne, Andrew (1. 8. 2016). „Venezuela election board okays opposition recall push first phase”. Reuters. Приступљено 8. 8. 2016. 
  35. ^ а б „Venezuela Suspends Recall Campaign Against President Maduro”. Fox News. 20. 10. 2016. Приступљено 21. 10. 2016. 
  36. ^ Mogollon, Mery; Kraul, Chris (21. 10. 2016). „Anger grows as Venezuela blocks effort to recall president”. Los Angeles Times. Приступљено 23. 10. 2016. 
  37. ^ Corrales, Javier. „Venezuela’s Odd Transition to Dictatorship”. Americas Quarterly. Приступљено 10. 12. 2016. 
  38. ^ Brodzinsky, Sibylla (21. 10. 2016). „Venezuelans warn of 'dictatorship' after officials block bid to recall Maduro”. The Guardian. London, UK. Приступљено 10. 12. 2016. 
  39. ^ „Almagro: Maduro se transforma en dictador por negarles a venezolanos derecho a decidir su futuro”. CNN en Español. 24. 8. 2016. Приступљено 10. 12. 2016. 
  40. ^ а б „Con multitudinarias marchas, oposición venezolana presionó a Maduro para que reactive referendo”. Ámbito Financiero. 26. 10. 2016. Приступљено 27. 10. 2016. 
  41. ^ Rosati, Andrew (1. 11. 2016). „Venezuela Opposition Cancels Protest, Delays Political Trial”. Bloomberg. Приступљено 2. 11. 2016. 
  42. ^ „Venezuela's opposition walks away from Vatican-backed talks”. Deutsche Welle. 7. 12. 2016. Приступљено 9. 12. 2016. 
  43. ^ „Latin American Herald Tribune - After Venezuela Government Fails to Honor Commitments, Vatican Pulls Out of Dialogue It Sponsored”. Latin American Herald Tribune. 19. 1. 2017. Архивирано из оригинала 25. 02. 2021. г. Приступљено 20. 1. 2017. 
  44. ^ а б Barbarani, Sofia (23. 1. 2017). „Thousands march against Maduro government in Venezuela as crisis deepens”. The Washington Post. Приступљено 26. 1. 2017. 
  45. ^ Camacho, Carlos (24. 1. 2017). „Latin American Herald Tribune - Venezuela Opposition Warns of "Surprise Tactics" Against Maduro Regime”. Latin American Herald Tribune. Архивирано из оригинала 25. 02. 2019. г. Приступљено 26. 1. 2017. 
  46. ^ „Opinion: Coup in Venezuela”. DW.COM. 
  47. ^ „Venezuela Supreme Court takes over legislative powers from National Assembly”. DW.COM. 
  48. ^ „AN acordó agenda de protestas en sesión de este sábado”. El Nacional. Архивирано из оригинала 02. 04. 2019. г. Приступљено 4. 4. 2017. 
  49. ^ „Oposición invita a ejercer la mayor presión "desbordando Venezuela" contra la dictadura este #19Abr”. La Patilla (на језику: шпански). 14. 4. 2017. Приступљено 18. 4. 2017. 
  50. ^ „Unidad marcha este #19Abr hacia la Defensoría y establece agenda para días próximos (+Puntos)”. La Patilla (на језику: шпански). 15. 4. 2017. Приступљено 18. 4. 2017. 
  51. ^ „Venezuela Erupts In 'Mother Of All Protests' As Anti-Maduro Sentiment Seethes”. NPR. 19. 4. 2017. Приступљено 20. 4. 2017. 
  52. ^ а б в г д „The Latest: US official expresses concern over Venezuela”. ABC News. 19. 4. 2017. Приступљено 19. 4. 2017. 
  53. ^ „Manifestantes se lanzan al río Guaire para huir de los gases lacrimógenos”. El Nacional (на језику: шпански). 19. 4. 2017. Приступљено 20. 4. 2017. 
  54. ^ „Venezuela: opositores saltan al río Guaire para escapar de la represión”. El Comercio (на језику: шпански). 19. 4. 2017. Приступљено 20. 4. 2017. 
  55. ^ „Venezuela crisis: Three killed at anti-government protests”. BBC News. 20. 4. 2017. Приступљено 20. 4. 2017. 
  56. ^ „Foro Penal reporta más de 1000 arrestos tras protestas desde el 4-A | En la Agenda | 2001.com.ve”. Diario 2001. 19. 4. 2017. Приступљено 20. 4. 2017. 
  57. ^ Dwyer, Colin (19. 4. 2017). „Venezuela Erupts in 'Mother of All Protests' As Anti-Maduro Sentiment Seethes”. NPR. Приступљено 20. 4. 2017. 
  58. ^ „Venezuelans March as Maduro Comes Under Increasing Scrutiny”. Bloomberg L.P. 19. 4. 2017. Приступљено 20. 4. 2017. 
  59. ^ „Hackers develan información gubernamental y aseguran haber anulado afiliaciones al carnet de la patria”. La Patilla (на језику: шпански). 6. 5. 2017. Приступљено 15. 5. 2017. 
  60. ^ „El grupo que hackeó al Consejo Nacional Electoral en Venezuela dice que habrá más ataques”. CNN Español. 1. 8. 2017. Приступљено 7. 8. 2017. 
  61. ^ „Hackearon varias páginas del gobierno bolivariano (imágenes)”. La Patilla (на језику: шпански). 7. 8. 2017. Приступљено 7. 8. 2017. 
  62. ^ Méndez Rea, Rosalie (6. 8. 2017). „Página web de la MUD fue hackeada de nuevo”. El Carabobeño. Архивирано из оригинала 27. 11. 2020. г. Приступљено 9. 8. 2017. 
  63. ^ а б „CPJ Safety Advisory: Covering Protests in Venezuela”. Committee to Protect Journalists. Приступљено 9. 5. 2017. 
  64. ^ а б „Oficialistas golpearon con botellas y palos a periodistas de El Nacional”. El Nacional (на језику: шпански). 20. 4. 2017. Приступљено 23. 4. 2017. 
  65. ^ „Robos, golpes y hasta intento de linchamiento denunció el SNTP contra la prensa este #6May”. La Patilla (на језику: шпански). 6. 5. 2017. Приступљено 15. 5. 2017. 
  66. ^ „Sntp denuncia que al menos 19 reporteros fueron agredidos este #8May”. La Patilla (на језику: шпански). 9. 5. 2017. Приступљено 15. 5. 2017. 
  67. ^ „Más atrocidades GNB: Venezolano recibe un bombazo en el pecho en la autopista Prados del Este (VIDEO)”. La Patilla (на језику: шпански). 10. 5. 2017. Приступљено 15. 5. 2017. 
  68. ^ „EN FOTOS: La brutal represión que dejó la "revolución" este #10May”. La Patilla (на језику: шпански). 10. 5. 2017. Приступљено 15. 5. 2017. 
  69. ^ Jorge M., María Emilia (10. 5. 2017). „Asesinan a manifestante en Las Mercedes durante protestas del 10 de mayo”. El Estímulo (на језику: шпански). Архивирано из оригинала 25. 02. 2021. г. Приступљено 11. 5. 2017. 
  70. ^ „Al menos 3 periodistas heridos y uno robado deja la brutal represión de la "gloriosa" GNB este #18May”. La Patilla (на језику: шпански). 18. 5. 2017. Приступљено 20. 5. 2017. 
  71. ^ „Reportera gráfica de La Patilla resultó herida con bomba lacrimógena #20May (Foto)”. La Patilla (на језику: шпански). 20. 5. 2017. Приступљено 20. 5. 2017. 
  72. ^ Steve Almasy. „CNN en Español kicked off air in Venezuela”. CNN. Приступљено 15. 5. 2017. 
  73. ^ Investigations, Scott Zamost, Drew Griffin, Kay Guerrero and Rafael Romo. „Whistleblower reveals passport fraud”. CNN. Приступљено 6. 3. 2017. 
  74. ^ „Comunicado del Grupo Clarín: TN, censurado en Venezuela”. La Patilla (на језику: шпански). 21. 4. 2017. Приступљено 22. 4. 2017. 
  75. ^ а б „Conatel saca también la señal de Antena 3 de cableras venezolanas”. El Impulso (на језику: шпански). 20. 4. 2017. Приступљено 23. 4. 2017. 
  76. ^ а б в г Ritchie, Emily; Gibbs, Stephen (18. 5. 2017). „Why activists want Venezuelan student deported”. The Australian. Приступљено 18. 5. 2017. 
  77. ^ „Venezuelan protesters block embassy center in Madrid”. Reuters. 11. 5. 2017. Приступљено 18. 5. 2017. 
  78. ^ „Venezuela leader: Officials treated like Jews under Nazis”. The Washington Post. 17. 5. 2017. Архивирано из оригинала 17. 12. 2018. г. Приступљено 18. 5. 2017. 
  79. ^ „Israelitas de Venezuela repudia mención del Holocausto para equipararlo con incidentes recientes (COMUNICADO)”. La Patilla. 17. 5. 2017. Приступљено 18. 5. 2017. 
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Protesti_u_Venecueli_2017.&oldid=26781033”