pruži mi ruku
započnimo ples
kažeš nisi nikad
video lepše oči
upoznao komplikovaniju ženu
kažem tiho
tu su zidovi
iza su nemiri
plešimo na prstima
nemojmo im smetati
- Katarina
Reblogged emanate-light
Source: virgochalet
Reblogged
now playing: nobody - mitski. [08.04.2025.]
Praznina i distanca, omotač nalik ružinom trnju, štit od svih sigurnih dnevnih katastrofa. Hodam po morskom dnu. U meni tišina. Posle godina vrisaka u vakuumu, napokon samo muk. Pre nego što noću utonem u san, krv mi se pretvara u korenje, a srce u krošnju drveta. Sanjam Beograd. Sanjam da sam izgubljena u njemu, kasnim negde. Ne znam gde. Ujutru plavo svetlo telefona umesto neba. Sloboda koja se ne razlikuje puno od zatočeništva. Kao kada nacrtaš liniju kredom na asfaltu, koju ubrzo izbriše pljusak. Zatvorim oči, pustim da me dodirne. Živim Mrmotov dan, Mrmotov život. Odustala sam od priče. Da, mislim da je trajno. Jurim u nepovrat. Pišem da bih svemu tome dala smisao. Pišem da bih slagala, malo u smislu neistine, malo u smislu slagalice, mozaika. Ne sklopim je, ali pomogne. To je potreba. Nije čovek stvoren da ćuti, zaista. Sve što stvarno želim je dobar sagovornik, koji neće odneti sve moje priče u koferima i pobeći. Sve što stvarno želim je da u tišini čujem tuđi glas. Ne eho. Ne ni mumlanje.. baljezganje. Jednom sam u stranom gradu pijana neznancu u baru ispričala sve tajne. I čula sve njegove. Bio je to gej dečko iz druge smene. Ekskurzija u Grčkoj, treći srednje. Nismo se družili ni pre, ni posle toga. Ali, eto on ima jedan iskreni deo mene. U jednom trenutku dok je stizala ko zna koja runda piva, pomislila sam: zašto svi razgovori ne mogu biti ovakvi? Više se ne pitam to. Bila sam usamljeno dete i postala sam usamljena žena. Ceo međuprostor ispunilo je pet faza tugovanja. Poricanje, cenkanje, bes, depresija. I konačno, prihvatanje.
Niko nije došao.
I neće.
A sada, uživaj. Uberi koji maslačak, stavi neka viri iz džepa košulje. Posegni rukama visoko, visoko.
I pusti s(v)e.
-Katarina
now playing: nobody - mitski. [08.04.2025.]
Praznina i distanca, omotač nalik ružinom trnju, štit od svih sigurnih dnevnih katastrofa. Hodam po morskom dnu. U meni tišina. Posle godina vrisaka u vakuumu, napokon samo muk. Pre nego što noću utonem u san, krv mi se pretvara u korenje, a srce u krošnju drveta. Sanjam Beograd. Sanjam da sam izgubljena u njemu, kasnim negde. Ne znam gde. Ujutru plavo svetlo telefona umesto neba. Sloboda koja se ne razlikuje puno od zatočeništva. Kao kada nacrtaš liniju kredom na asfaltu, koju ubrzo izbriše pljusak. Zatvorim oči, pustim da me dodirne. Živim Mrmotov dan, Mrmotov život. Odustala sam od priče. Da, mislim da je trajno. Jurim u nepovrat. Pišem da bih svemu tome dala smisao. Pišem da bih slagala, malo u smislu neistine, malo u smislu slagalice, mozaika. Ne sklopim je, ali pomogne. To je potreba. Nije čovek stvoren da ćuti, zaista. Sve što stvarno želim je dobar sagovornik, koji neće odneti sve moje priče u koferima i pobeći. Sve što stvarno želim je da u tišini čujem tuđi glas. Ne eho. Ne ni mumlanje.. baljezganje. Jednom sam u stranom gradu pijana neznancu u baru ispričala sve tajne. I čula sve njegove. Bio je to gej dečko iz druge smene. Ekskurzija u Grčkoj, treći srednje. Nismo se družili ni pre, ni posle toga. Ali, eto on ima jedan iskreni deo mene. U jednom trenutku dok je stizala ko zna koja runda piva, pomislila sam: zašto svi razgovori ne mogu biti ovakvi? Više se ne pitam to. Bila sam usamljeno dete i postala sam usamljena žena. Ceo međuprostor ispunilo je pet faza tugovanja. Poricanje, cenkanje, bes, depresija. I konačno, prihvatanje.
Niko nije došao.
I neće.
A sada, uživaj. Uberi koji maslačak, stavi neka viri iz džepa košulje. Posegni rukama visoko, visoko.
I pusti s(v)e.
-Katarina
Reblogged adriennerich
Two Girls (Lovers), 19011, Egon Schiele