Srbi u Drugom svetskom ratu. Ratna hronika 1941-1945.

Народни музеј Шабац посебна издања, 3 Коста Николић Бранислав Станковић СРБИ У ДРУГОМ СВЕТСКОМ РАТУ РАТНА ХРОНИКА 1941-1945. Шабац, 2006. Издавач/Published by Народни музеј Шабац/National Museum in Šabac Главни и одговорни уредник/Executive and Managing Editor Бранислав Станковић/Branislav Stanković Уредник/ Editor Славољуб Петровић/Slavoljub Petrović Рецензент/Reviewer Бојан Ђ. Димитријевић/Bojan Đ. Dimitrijević Лектор/Reader Живан Лукић/Živan Lukić Обликовање корица/Cover Design Ивана Солдић/Ivana Soldić Фотографије/Photographs Бранислав В. Станковић/Branislav V. Stanković Техничка припрема/Preparation Слободан Благојевић/Slobodan Blagojević Штампа/Printed by „Графика“ д.о.о. Шабац/„Grafika“ d.o.o. Šabac Тираж/Printed in 500 примерака/500 copies CIP - Каталогизација у публикаији Народна библиотека Србије, Београд 94(497.1)„1941/1945“ 355.48(497.1)„1941/1945“(093.2) НИКОЛИЋ, Коста Срби у Другом светском рату : ратна хроника 1941-1945 / Коста Николић, Бранислав В. Станковић ; [фотографије Бранислав В. Станковић]; - Шабац : Народни музеј = Šabac : National Museum, 2006 (Шабац : Графика = Šabac : Grafika). - 220 стр. : илустр. ; 28 цм. - (Посебна издања / Народни музеј, Шабац ; 3) Тираж 500. - Регистар. ISBN 86-83389-05-7 1. Станковић, Бранислав а) Југословенска војска у отаџбини - Историјска грађа б) Четнички покрет - Хронологија ц) Други светски рат 1939-1945 - Југославија - Хронологија COBISS.SR-ID 129696780 САДРЖАЈ ПРЕДГОВОР ..................................................................................... 5 1941. .................................................................................................. 25 1942. .................................................................................................. 61 1943. ................................................................................................ 129 1944. ................................................................................................ 157 1945. ................................................................................................ 197 ФОТОАЛБУМ ............................................................................... 203 ИМЕНСКИ РЕГИСТАР ................................................................ 221 ПРЕДГОВОР Хронологија представља један од најзаступљенијих историографских видова објашњавања неког историјског процеса, појаве или догађаја, посебно оних дугог трајања. Иако она може да буде досадна, ипак је неопходна. Догађаји у Другом светском рату у Југославији, посебно они везани за српски грађански рат, још увек су делом контроверзни и снажно оптерећују историјску свест српског народа. Вишедеценијски идеолошки стереотип, који је био доминантан у српској историјској науци, тешко је превазићи. Основни циљ такве историографије био је да учврсти уверење победника у исправност његових подухвата и овенча га ореолом славе. Зато смо остали далеко од разумевања кључних момената из непосредне историје српског народа, јер је идеолошки млин инструментализовао науку, спречавајући њено критичко и стваралачко поимање прошлости. Идеолошка копрена наметала је схватање о апсолутној кривици једне и апсолутној исправности друге стране, приписијући једнима патриотизам, а другима издају. Ми смо се одлучили за концепт ратне хронике, тј. настојали смо да избегнемо су- вопарно набрајање и хронолошко ређање догађаја. Трудили смо се да, у складу са најновијим достигнућима научне историографије, дамо објашњења за најзанчајније догађаје из Другог светског рата. Политички догађаји склоњени су у „страну“, осим оних најзначајнијих. Хронолошки оквир је омеђен 25. мартом 1941 – када је југословенска влада потписала Протокол о приступању Тројном пакту – и 13. мајем 1945. године, када су дефинтивно поражене снаге националног покрета отпора и када је коначно завршен грађански рат у Југославији. Немачка изворна грађа представља изузетно поуздан извор у путовању кроз прошлост. Немачка војска је у својим штабовима имала читав низ стручњака, често и историчара, који су водили хронике и дневнике јединица, своје „књиговодство смрти“, прецизно и до детаља бележећи све значајне догађаје. Такви извори су у доста случајева наративне природе, са описима ширег простора и збивања од значаја за рат. Такође, незаобилазне су и наредбе и заповести немачких команданата и службеника Рајха задужених за остале аспекте окупације. 5 Колики је значај придаван документацији, сведочи и једно наређење команде Југоистока од 26. децембра 1941. године, у коме се наглашавало да је сваки извештај средство за руковођење и треба да буде „средство за решавајуће одлуке“. Сваки извештај војних команди требало је да буде прожет „истинољубљем и да је савестан, састављен тако да на претпостављеном месту створи јасну представу о ситуацији и да не даје нејасан одговор на постављена питања. Опасна су претеривања и улепшавања.“ Ипак, и у овом случају идеолошки мотиви устукнули су пред науком. Пошто су немачки извори, без изузетка, генерала Драгољуба Михаиловића и ЈВУО третирали као непријатеље Трећег рајха и много већу опасност од комуниста за немачке дугоророчне планове у југоисточној Европи, они су у српској историјској науци веома пажљиво заобилажени све до почетка деведестих година 20. века. Зато смо се ми, између осталог, и одлучили да у великом броју случајева користимо немачке изворе, као и да књигу илуструјемо немачким пропагандним материјалом, пре свага плакатима. Плакати уопште имају своје природно место у друштву, не само због естетске или уметничке вредности, већ и због своје функционалне улоге. Обележја, симболи и стил у политички сликовитим представљањима разјашњавају неке аспекте који би се тешко могли изразити у писаним документима. Садржај и текст плаката, као и њихова ликовна обрада усмерени су на што упадљивије деловање. Ликовно-тематски елементи редуковани су на битно, а у примени боја тежило се за што јачим колористичким ефектима. Због значаја визуелног приказивања прошлости, сматрали смо да је историографски оправдано и научно потребно да нашу монографију илуструјемо немачким ратним плакатима. 6 Наиме, намера нам је да, на први поглед, једну сувопарну материју обогатимо илустрованим материјалом који до сада није објављиван, осим у изузецима. Такође нисмо желели да објављујемо илустрације које су до сада изузетно често коришћене у научној продукцији, које су постале део колективне историјске свести. Немачки пропагндни материјал свакако спада у најзанимљивије историјске изворе за Други светски рат. И он се овде не објављује у функцуји слагања са порукама које саопштава, већ као изворно богатство које ће бити интересантно широј читалачкој публици. Збирка немачког ратног плаката Народног музеја у Шапцу једна је од најбогатијих у нашој земљи. Поред бројности, краси је и разноврсност материјала. То вероватно има везе са чињеницом да је непосредно после окупације у Шапцу, као и још неким градовима, основана крајскомандатура која је имала и обавезу да идеје Рајха шири и учвршћује и на овај начин, а под окриљем Пропагандног одељења Југоисток. О плакатирању Шапца сведочи и прота Григорије – Глиша Бабовић у свом Дневнику, где, поред осталог, каже: „Сав је Шабац излепљен плакатима, а „не сме“ се подерати. Јер, дању се не може, видели би, а ноћу нико не сме ходати улицом. Тачно пазе да грађани у 9 и 30 сви буду у кућама, а ујутру у 5 тек да се сме изаћи. И тако плакати стоје. Једна представља цркву у огромном пламену и доле пише: Бољшевици? Комунисти? Не никада… …Шета немачки војник са Хитлеровом заставом и доле пише да ослобађа Европу. То су плакате у боји велике по метар дужине. Осим њих велике небојадисане, где се позивају Срби да раде послове, затим против Симовића, против Јевреја, против комуниста, објаве друге врсте и претња Србима да ће за убиство једног немачког вој- ника стрељати 100 Срба. Ето, такав данас „искићен“ изгледа Шабац… …Данас лепе велике плакате по Шапцу: На једнима пише: Warnung (опомена) где се упозоравају Срби да не наседају агитацијама неколицине људи (Драже Михаиловића) јер ће казна бити стрељање. На другом Bekanntmachung је крупно штампано 20 имена стрељаних Срба из разних градова Србије – јер су били у дослуху са Дражом…. …Ових дана скидају по нређењу немачке власти са кућа све шарене многобројне плакате којима су Немци себе истицали, а непријатеље исмевали. Са Народне банке перу велику карикатуру Рузвелта, Стаљина и Черчила како им Јеврејин броји новац…“ Нажалост, не можемо са сигурношћу тврдити како је збирка формирана јер, као што смо већ рекли, више деценија после рата о материјалу те врсте морало се ћутати, тек током деведесетих година прошлог века први пут је делом презентован јавности. Збирку можемо поделити на две основне целине, на текстуални и илустровани плакат. Док текстуални плакат углавном саопштава вести локалног карактера, дотле илустровани приказује најчешће глобалну ситуацију у земљи и свету са јасном поруком да српски народ мир и просперитет може наћи једино у окриљу Рајха. Илустровани плакат можемо поделити у неколико група: пропактовски, антианглосаксонски, антисемитски, антикомунистички, античетнички и социолошки. У случају Шапца посебну улогу имао је антисемитски плакат, пре свега због чињенице да је у тим драматичним временима Шабац имао храбрости да у јесен 1940. године прими око 1500 Јевреја из окупираних делова Европе, што сигурно није било непознато окупационом властима, јер су шабачки Јевреји, нажалост, доживели судбину већине својих сународника широм Рајха. Наравно, приликом публиковања збирке заступљени су плакати и друге провенијенције, јер смо се трудили да оваквим њеним презентовањем дамо пресек који би на најбољи начин дао увид у њену целину. Као посебан додатак, на крају књиге, налази се фотоалбум. На фотографијама су приказане најзанимљивије политичке фигуре и војне формације. Желeли смо да један њихов део буде везан за Шабац и личности које су својим животом сведочиле то страшно време. Ту пре свега мислимо на др Ружицу Војић, која је, током рата, својим самопрегором и жртвовањем показала сву своју племенитост и професионалну хуманост, а што јој је после рата узето за зло. На овај скроман начин, одајемо јој пошту и, бар делимично, исправљамо нанету јој неправду. Аутори 7 8 9 10 11 12 13 14 15 16 17 18 19 20 21 22 23 24 1941. 25. март: – Влада Драгише Цветковића и Влатка Мачека у Бечу потписала протокол о приступању Краљевине Југославије Тројном пакту. Тајним нотама Немци су учинили уступке Југославији које нису дали осталим земљама што су већ приступиле Тројном пакту. Јоаким фон Рибентроп, министар спољних послова Трећег рајха, потврдио да ће Немачка поштовати суверенитет и територијални интегритет Југославије. Силе Осовине обавезале се да за време рата неће упућивати Југославији захтев да дозволи пролаз или превоз трупа преко југословенске државне територије, као и да од Југославије неће тражити војну помоћ. Обећао је да ће се приликом новог утврђивања граница на Балкану водити рачуна о интересу Југославије за једну територијалну везу са Егејским морем путем проширења њеног суверенитета на град и луку Солун. 27. март: – Изведен државни удар у Београду. Срушена је влада Драгише Цветковића, похапшени њени министри, свргнуто намесништво, а краљ Петар проглашен пунолетним. У рано јутро 27. марта постављена је нова Влада, под председништвом генерала Душана Симовића. За једне је 27. март био дан победе народа над „реакционарним снагама и њиховим капитулантским упориштима“, једна од најсветлијих тачака у историји српског народа и највећи морални капитал пред историјом. За друге је то био „луди чин, дело туђинских агената, резултат масонске завере и политичко самоубиство.“ Био је то дан „колективног безумља и улазак у највећу катастрофу.“ Завереници, који су се руководили патриотизмом, следили су митску страну српске историје. Није се размишљало о томе да се изазива најјача војска света и да је пораз, са катастрофалним последицама, неизбежан. Упркос свим сазнањима о неспремности Хрвата и свих мањина да се боре, о дефетизму у највишим војно-политичким структурама, сазнању о застарелости стратегије и технике, неоствареној мобилизацији, веровало се у митску и ирационалну представу о српском војнику, непобедивом када брани своју отаџбину. Пучисти су се налазили под снажним утицајем британске пропаганде (многи од њих су били плаћени), која је подстицала уверење о помоћи свакој жртви фашизма, иако није било опипљивих доказа о конкретној врсти помоћи. У првом плану били су национални романтизам, антинемачко расположење и слободарски дух, али засновани на традицијама и вредностима из Првог светског рата. Генерација са Цера, Колубаре и Солунског фронта предњачила је у томе, али она није могла да буде носилац будућег отпора, ни војнички, ни интелектуално. Већи део српског народа лако се определио. Митско схватање историје и патриотска осећања окренули су се ка отпору, али од њега није ништа остало у правом рату. Избором 27. марта Југославија се, формално, јесте нашла на страни победника у Другом светском рату, али не и онај режим који је извео пуч, а на страни победника нашли 25 су се народи који су се, одмах по избијању рата, сврстали уз Осовину. Они који су превратом наводно стекли морални капитал сурово су одбачени током рата од оних који су их на то навели и говорили им да су нашли своју душу. Можда је најтачнију оцену удара од 27. марта изнео генерал Мирковић у једном писму Драгиши Цветковићу из 1948. године. Мирковић је наглашавао да је пуч „ишао на руку само Енглезима, тада спремним да жртвују и последњег Србина за одбрану енглеске империје“. 27. март: – У Берлину донесена одлука о нападу на Југославију. Хитлер је за пуч сазнао 27. марта ујутру. Берлин је још увек био препун југословенских застава, истакнутих два дана раније, а новине су приступање Југославије Тројном пакту оцењивале као политички Денкерк Велике Британије. Врховна команда Вермахта информацију о београдском преврату добила је у 9,30. И за Фирера и за војску вест је представљала велико изненађење. Одлука о нападу на Југославију донесена је одмах, 27. марта, на саветовању у Берлину, у присуству: Хитлера, Хермана Геринга, Вилхелма фон Кајтела, Алфреда Јодла, Валтера фон Браухича, Франца Халдера, Јоакима фон Рибентропа и још 12 официра Вермахта. Вођа Рајха је констатовао да је Југославија одувек била несигуран фактор, посебно апострофирајући Србе и Словенце као народе који никада нису били пријатељи Немаца. Изразио је решеност да разбије Југославију и војнички и као државу, не чекајући могућу изјаву лојалности нове Владе. Нагласио је, такође, да је од посебног политичког значаја да се Југославија нападне немилосрдном жестином и да се војни пораз оствари муњевитом брзином. Истога дана Хитлер је издао познату Директиву бр. 25, која је предвиђала општи напад на Југославију из два правца: Ријека – Грац, на једној, и са простора око Софије, на другој страни, како би се што пре стигло до Београда. Осим тога, требало је успоставити саобраћај на Дунаву, запосести Борске руднике, а унутрашњу ситу26 ацију заоштрити политичким обећањима у корист Хрвата. У наредним данима, Хитлер и његови сарадници одржали су низ седница посвећених предстојећем нападу на Југославију. Осим о војним мерама, највише се разговарало о националним односима. Истицано је да је немачки непријатељ искључиво српска влада: „Немачка војска Хрватима, муслиманима и Македонцима не долази као непријатељ. Жели их сачувати од српских шовиниста.“ 30. март: – Врховна команда немачке копнене војске (ОКХ) предвиђала да у Хрватској и Словенији неће бити отпора и да ће се југословенски руководиоци ограничити на одбрану језгра српских земаља. Очекивана је упорна борба на планинском земљишту, а пресудну улогу у трајању и упорности тог отпора имаће национално питање. Оцењено је да се официрски кор састоји од престарелих генерала, да је генералштаб обучен шематски – по француском узору. Југословенска армија могла је да води офанзивни рат само против себи равног непријатеља. Похваљен је српски војник као „храбар, жилав, без прохтева, примајући често борбу прса у прса, али осетљив и немоћан према модерном тешком оружју и ваздушним нападима“. 31. март: – У Београд је допутовао генерал Џон Дил, начелник Империјалног генералштаба Велике Британије. На захтев југословенске стране, допутовао је у цивилу. Са њим су разговарали Симовић, генерал Богољуб Илић, министар војни, и Милутин Николић, његов помоћник. Симовића је највише интересовало да ли британске снаге из Грчке могу да напредују преко југословенско-грчке границе до Дојранског језера, како би се ту формирала јака група за спречавање немачког продора ка Солуну. Генерал Дил је само изјавио да то питање мора бити детаљно размотрено у британском штабу, а снабдевање југословенске војске из Солуна било је тешко изводљиво. Дил је тражио да Југославија нападне италијанске трупе у Албанији пре него што уследи немачки напад, како би се дошло до неопходне опреме. Симовић је истицао апсолутну потребу да Југославија не предузима никакву акцију која би могла изазвати Немачку, па је зато и одбио посету Антонија Идна Београду, као и југословенску акцију у Албанији. 2. април: – Фелдмаршал Вилхелм Лист, командант немачке XII армије, издао заповест за напад на Југославију. Он је сматрао да ће Југословенска војска настојати да спречи немачки продор ка италијанском фронту у Албанији и да ће одржавати везу са енглеским и грчким снагама. Одсудна одбрана очекивана је на линији Вардар – Морава. 5. април: – Симовић је сазвао конференцију ужег састава Владе, на којој се расправљало о актуелним догађајима. На једној страни били су Мачек, Куловец, Нинчић и Грол. Они су заступали гледиште да пошто-пото треба избећи рат. Нинчић је предложио да отпутује у Берлин како би се избегао немачки напад. Мачек је сматрао да учешће Југославије у рату нема никаквог смисла јер се не може променити његов исход, а може се навући велика несрећа. Био је спреман на све уступке Немцима: само у случају напада требало је прихватити борбу. На другој страни, Симовић је сматрао да се Немци не смеју пустити да уђу у Солун и тако пресеку везу између Југославије и Грчке. Југославија се морала одупрети док је још било изгледа на било какав успех. Разлике између Симовића и Мачека биле су тако велике, да су неки учесници састанка предвиђали могућност распада Владе на наставку седнице, заказаном за 6. април. 5–6. април: – Совјетски Савез се резервисано држао према пучу. Официјелна Москва га није прокоментарисала ниједном речју, али је 6. априла повукла један спектакуларан потез. Скоро у исто време када је Немачка напала Југославију, у Москви је потписан Уговор о пријатељству и ненападању између Совјетског Савеза и Југославије. Уговор је због немачког напада антидатиран на 5. април. При упирању погледа у Совјетски Савез, Симовићева влада је претпостављала да ће Стаљинова империја заштити земљу од немачког напада, од чега није било ништа. Стаљин је обећао и помоћ у ратном материјалу, уз услов да се транспорт изврши југословенским бродовима. Основни интерес Совјетског Савеза био је, слично као и код Велике Британије, да се отвори нови фронт према Немачкој. 5. април: – Пуковник Владимир Ваухник, војни аташе у Берлину, послао је, преко три различита канала, шифроване телеграме у којима је јављао да предстоји немачки удар 6. априла. Ваухников извор био је адмирал Канарис, шеф иностране и контраобавештајне службе Врховне команде Вермахта, преко генерала Ханса Остера, Канарисовог главног помоћника. И Британско посланство у Београду примило је 5. априла поуздану информацију да ће Београд бити бомбардован из ваздуха, рано наредног јутра, па су Влада и Министарство војске о томе одмах обавештени. Ни у ово се, међутим, није поверовало. 6. април: – Отпочео је немачки напад на Југославију, у 5,20. Званична декларација Немачке владе била је пуна тешких оптужби на рачун српског народа: „То су они исти завереници чија дела ужаса нису престајала да заражују Балкан и који нису узмицали ни пред убиством краљева и који су 1914. године изазвали светски рат сарајевским атентатом, изручујући тако на човечанство нечувене беде.“ Немачка влада то више није могла да толерише, као ни то да Југославија постане „маневарско поље британске солдатеске.“ Већ у 8 сати команда XII армије јавила је Врховној команди копнене војске да је изненађење у потпуности успело. Заузета је обала Ђердапа, а Југословенска војска на југу, где је очекиван највећи отпор, већ се повлачила. 27 7. април: – Прва побуна хрватских јединица: 108. пјешачке пуковније код Бјеловара. Уместо покрета ка Подравини, хрватски војници позаробљавали су српске официре. Затим су се читаве јединице Хрвата побуниле и напуштале положаје, бацале оружје, предале се или једноставно отишле кући. Целе чете предавале су се немачким авионима који су их надлетали. Једна бригада, заједно са командантом и штабом, предала се немачкој бициклистичкој чети. 10. април: – Немачка војска ушла у Загреб. Дочекана је са одушевљењем које је доживела још само у Линцу, Хитлеровом родном крају. Проглашена је Независна Држава Хрватска. Први легалитет новој држави одмах је дао Влатко Мачек, изјавом у којој је подржао усташе и захтевао мирно преношење власти. Други фактор легитимности било је католичко свештенство, a благослов новој држави одмах је дао и надбискуп Алојзије Степинац. Одмах по прoглашењу НДХ Срби су стављени ван закона: уклоњени су из државних служби, ограничено им је кретање, забрањена употреба писма, мењана су имена насељима, уништавани су сви трагови српске прошлости. Срби су били суочени са дискриминацијом, екскомуникацијом, депортацијом и масовним убијањем. Већ 17. априла у НДХ је уведено ванредно стање због Срба, а 25. априла донесена је Проведбена наредба о забрани ћирилице. Сви Срби морали су да на левој руци носе белу траку са ознаком своје вере. Убрзо је почео и геноцид. 12. април: – Београд је пао, у 5 сати по подне, а заузео га је извесни поручник Клингенберг, са једним водом СС пешадије. 13. април: – На последњој седници Владе у земљи, одржаној на Палама, генерал Симовић је изјавио како још увек постоји могућност да се фронт стабилизује на Сави и Дрини; да ће се код Бањалуке зауставити надирање непријатеља и да војна ситу28 ација није очајна, али да Влада због веће сигурности треба што пре да се повуче у Никшић. 14. април: – Данило Калафатовић, начелник штаба Врховне команде, одлучује да се затражи прекид непријатељстава са немачким и италијанским трупама. Ту одлуку је образложио следећим речима: „Због неуспеха на свим фронтовима, због потпуног расула наше војске у Хрватској, Далмацији и Словеначкој, као и због тога што смо, после свестраног проучавања наше политичке и војничке ситуације, дошли до закључка да је сваки даљи војнички отпор немогућ и да би могао довести до новог непотребног проливања крви без икаквог изгледа на успех, а како са друге стране овај рат није жеља ни нашег народа ни његових војничких старешина.“ 15. април: – Генерал Богољуб Илић је свим члановима Владе саопштио да ће бити потписана капитулација. Краљ и Влада напустили земљу. 17. април: – Потписана капитулација краљевске војске у Београду, у 9 сати увече, од генерала Максимилијана фон Вајкса, са немачке, и Александра Цинцар -Марковића и генерала Радивоја Јанковића, са југословенске стране. Капитулација је подразумевала: одвођење у заробљеништво југословенске оружане силе; предају оружја и целокупног ратног материјала; предају свих докумената из Председништва владе и Министарства спољних послова и Војске; предају копнених и обалских утврђења. Војним лицима забрањено је напуштање земље, а сви они који би се супротставили Осовини прогласиће се за одметнике. Одредбе су ступиле на снагу 18. априла, тачно у подне. Највећи отпор немачкој војсци пружили су пилоти, иако је југословенско ваздухопловство располагало само са 335 авиона, од тога 135 ловачких и 160 бомбардера, а пило- ти нису били обучени за ноћно и летење по магли. Ипак, првог дана рата, захваљујући херојству појединаца, над Београдом је оборено 57 немачких авиона – противваздушна одбрана је оборила 37, а ваздухопловство 20 авиона. Немачки губици били су мали, али ипак не ни толико незнатни. Према једном прегледу од 4. маја 1941. године, немачке жртве биле су: 1) Копнена војска: погинулих – 57 официра и 1050 подофицира и војника; рањених – 181 официр и 3.571 подофицир и војник; несталих – 13 официра и 372 војника; 2) Ваздухопловство: мртвих – 15 официра и 84 подофицира и војника; рањених – 25 официра и 124 подофицира и војника; несталих – 40 официра и 123 подофицира и војника. Према овим подацима, Југословенска војска имала је заробљених: 6. 298 официра и 337. 864 војника. 19. април: – Команда Друге армије издала је наређење о успостављању војне управе на територији „старе Србије“ и за команданта именовала генерала Хелмута Ферстера. 20. април: – Валтер фон Браухич, командант копнене војске, потписао заповест о успостављању окупационе управе у Србији. Војна команда Србије требало је да „поново успостави сигурност и ред и да их одржава.“ Војно-управни командант био је непосредно потчињен фон Браухичу. Штаб команде Србије састојао се из командног штаба за војна питања и управног штаба за управна питања. Генералу Ферстеру биле су потчињене четири фелдкомандантуре (обухватале су територије бивших области), и то: 599 (Београд); 610 (Смедерево); 816 (Ужице) и 809 (Ниш), као и девет крајскомандантура, које су обухватале територије бивших округа и налазиле се у Београду, Петровграду, Крагујевцу, Крушевцу, Зајечару, Лесковцу, Косовској Митровици, Шапцу и Земуну. 25. април: – Прва погибија немачких војника после капитулације Југословенске војске у селу Горњи Добрић, када је извршен напад на један немачки одред који је кренуо у одузимање оружја од народа. Том приликом, погинули су један потпоручник и један наредник. Због тога је фелдмаршал Максимилијан фон Вајкс, командант 2. немачке армије, 28. априла издао наређење о предузимању мера одмазде: „На целокупном српском простору после закључења примирја, нема више ниједног српског војника који има право да носи оружје. Ко се и поред тога пронађе у српској униформи под оружјем, ставља се ван граница међународног права и има одмах да се стреља. Само брза и безобзирна акција обезбедиће одржавање мира и сигурности и спречиће формирање банди.“ Требало је, такође, у областима у којима се појави нека наоружана група, стрељати све мушкарце способне да носе оружје: „Сви стрељани има да се обесе и њихове лешеве оставити да висе.“ 30. април: – Образована Комесарска управа под руководством Милана Аћимовића. Један од првих потеза генерала Ферстера био је образовање српске администрације. Немачке власти најпре су, на основу акта о капитулацији, дозволиле Драгом Јовановићу, шефу Специјалне полиције Управе града Београда, да оспособи службу јавне безбедности у окупираној престоници. Затим је поведена иницијатива да Срби сами организују сопствену администрацију која би имала административну аутономију. Предлог да Драгиша Цветковић преузме Комесарску управу у Србији одмах је одбијен. Он није био човек од поверења као што би се очекивало, јер је био на челу владе која је потписала пакт. Човек у кога се веровало био је Милан Аћимовић, бивши министар унутрашњих послова у влади Милана Стојадиновића. Он је разговоре водио са Харалдом Турнером, шефом Управног штаба; 26. априла изјављује да је против сарадње са Цветковићем због његове неискрене политике према Немачкој. У разговоре се активно укључује и Димитрије Љотић, који је подржао иницијати29 ву, указујући на значај примене одредаба међународних уговора, посебно Хашких конвенција из 1899. и 1907. Осим уобичајених делатности, Комесарска управа је у четири наврата одбила немачке захтеве: да донесе закон о Јеврејима по коме би они изгубили сва права; да призна границе НДХ; да донесе закон о принудном раду, како би се српски радници могли принудно слати на рад у Немачку и да банатским Немцима преда Панчевачки рит (око 60. 000 хектара плодне земље). 6–7. мај: – Прва побуна српског народа против усташке власти у околини Санског Моста. Српски сељаци борили су се не само против усташа, већ и против немачке војске, која је употребила и артиљерију. 10–11. мај: – После скоро једномесечног пута из Босне, група од 26 официра, подофицира и војника Југословенске краљевске војске стигла је до пастирских колиба на висоравни званој Равна гора, на обронцима Сувобора. Почело да се ствара језгро националног ројалистичког покрета отпора. Вођа групе био је генералштабни пуковник Драгољуб М. Михаиловић, који је у време априлског слома био начелник Оперативног одељења Друге армије. На Равној гори је основан први штаб и она је постала седиште акција и симбол целог каснијег покрета. Отуда и име: Равногорски покрет. Михаиловић убрзо оснива Команду четничких одреда Југословенске војске, а први одреди биће означавани као војно-четнички. Иако је име четник било преузето, организација се није заснивала на предратном Четничком удружењу, нити је израсла из Четничке команде Југословенске војске, створене у априлу 1940. године. Име четник симболизовало је преузимање дуге традиције српске гериле. Средина маја: – У Загребу је одржано Саветовање Комунистичке партије Југославије о узроцима пораза у априлском рату и даљим задацима. Оцењено је да је 30 главни узрок пораза била „злочиначка национална политика великосрпске владајуће клике.“ Одбачена су оправдања „владајуће клике“ о узроцима пораза: „Она говори о надмоћности противника, бољем наоружању. Али, на што су трошени они десеци милијарди народног новца који се у државном буџету сваке године одређивао за војску и наоружање?“ Најважнији задатак КПЈ у предстојећем периоду била је борба против енглеских агената, који су желели „повратак старог стања које је довело до данашње катастрофе“. На саветовању се разговарало и о официрској групи у западној Србији. Закључено је да је њен циљ да узме власт и да се бори за „велику Србију“. Одлучено је да се отпочне са политичком борбом против ових официра. Тако је већ тада пројектован грађански рат у условима окупације. 13–15. мај: – На Равној гори одржан састанак најужег руководства официрске групе, на коме је израђена прва концепција о организацији и тактици Покрета отпора. Михаиловић је изложио будуће циљеве: извршити потпуну организацију Покрета у целој земљи; не вршити преурањене акције и некорисна ангажовања која могу уништити поверење народа у Покрет; чекати најпогоднији моменат, када изгледи на успех буду најповољнији, па онда подићи устанак у целој Југославији; ослонити се на Велику Британију као на пријатељску земљу. Закључено је да су обамрлост и апатија у народу само привидни и последица снажног и изненадног немачког удара, али животна снага и борбени дух српског народа нису уништени и они ће бити предуслови за извођење устаничке организације. 1. јуни: – Михаиловић издао прво начелно наређење за формирање четничких јединица. Пошто се Југославија и даље налазила у рату, ради покретања борбе за њено ослобођење и „извршења за нас овог светог задатка“, Михаиловић је наредио да се одмах „у свим селима, варошима и ва- рошким квартовима“ формирају чете од војних обвезника млађих годишта (од 20 до 30 година) јачине између 30 и 40 људи: „Свакој чети одредити командира, без обзира на чин и звање у војсци. Формирање ових чета према садашњим приликама извршиће се у строгом поверењу, а снабдевање оружјем и муницијом за сада извршити на терену, по могућству што се више може. Задатак је ових чета: крстарење по околини и у патролама или атаром села у циљу спречавања пљачке и насиља над грађанством дотичног места. Онемогућавање разорним елементима да узимају маха, али ово не изводити сукобима већ парирањем – јачим организовањем. Сукоби са Немцима да се избегавају док је год то могуће, али у случају насиља или безвлашћа, без обзира ко то био, оружјем одмах спречити и грађанство заштитити.“ У другу врсту чета улазили би људи између 30 и 40 година старости: то је требало да буду стајаћи одреди, са задатком да у тренутку покретања општег устанка преузму власт у своје руке у месту у коме се налазе „ако је дотадашња власт поколебана, несигурна за ослобођење од непријатеља или се компромитовала у служби непријатељу“. Оне би заузеле све важне војне и државне објекте – поште, станице, железнице, мостове и аеродроме. 3. јуни: – Почео оружани отпор српског народа у Невесињском срезу. Затим се пренео у околину Гацка, Билеће и Требиња. Крајем јуна највећи делови Невесињског и Гатачког среза били су ослобођени. Почетком јула уништено је девет жандармеријских станица и један гарнизон у Автовцу. Народ је певао: „Невесиње без иједног топа, Павелићу државу ископа“. 18. јуни: – Шеф Полиције безбедности и Службе безбедности Трећег Рајха издаје директиву О сузбијању комунистичких покрета у окупираним областима. Наглашено је да спољнополитичка збивања захтевају брзу и оштру борбу против комуниста. Са акцијом хапшења почеће се „тек онда када одавде буде путем телепринтера најхитније дата лозинка Интернационале“. 22. јуни: – Проглас ЦК КПЈ поводом немачког напада на Совјетски Савез: „Крвожедни фашистички злочинци и њихови сатрапи у осталим капиталистичким земљама, љуто су се овог пута преварили. Немају они сада против себе слабе европске државе, вођене од издајничке капиталистичке клике. Хитлеру се супротставља сложни двестомилионски народ, херојска партија бољшевика, мудри вођа Стаљин, непобедива Црвена армија.“ Наглашено је и да је куцнуо судбоносни тренутак, јер је започела одсудна битка против највећег непријатеља радничке класе: „Пролетери свију земаља Југославије на своја места, у прве борбене редове. Непоколебљиво и дисциплиновано вршите своју пролетерску дужност.“ 22. јуни: – Немачке власти наредиле Комесарској управи да одмах изврши „хапшење свих водећих комуниста. Ове особе треба затворити на Ада Циганлији. Доцније треба, како ове тако и остале у земљи, ухапшене злочиначке елементе спровести у концентрациони логор који Ви према наређењу има да организујете.“ Аћимовић је ово наређење проследио свим локалним органима власти. Захтев је био увек исти: похапсити све комунисте, посебно шпанске борце. Већ у ноћи између 23. и 24. јуна, београдска полиција ухапсила је 49 чланова КПЈ. 22. јуни: – Одржан састанак Политбироа ЦК КПЈ. Владало је ведро и оптимистичко расположење, веровало се да је крај рата близу. М. Ђилас је, у свом стилу, упитао: „Може ли неки немачки авион да залута изнад територије Совјетског Савеза и да направи штету?“ На неким партијским састанцима расправљало се о преузимању власти у Београду, одмах се раширила и вест да ће доћи руски падобранци. 31 23. јуни: – Проглас ПК КПЈ за Србију. Српски народ је позван да створи борбено јединство са осталим народима Југославије, тако што ће повести борбу против „пљачкашке владавине великосрпске господе и империјалистичких разбојника“ Енглеске, Француске, Америке, Немачке и Италије. Српски народ је прво требало да сруши поредак „робијашница, беде, глади и насиља“. Српска буржоазија била је крива за незапамћени слом у априлском рату: „Пошто су видели да је то рат за националну слободу, крупни капиталисти, разни петоколонаши и виши официри – сав онај олош што се годинама товио на леђима народа, пожурио се да отвори врата непријатељу“. Издају су извршили Срби, а, осим тога, увели су у рат „братски“ хрватски народ: „Окривљавати хрватски народ, поробљен данас као и српски, значи продужити оно сејање мржње, онај дух насиља који је тако скупо стајао Србе и Хрвате“. Српски комунисти су говорили и о „домаћим издајницима“, о разним „капиталистичким кликама, четницима и полицајцима, неким бедним официрима“, који су се уз помоћ енглеских агената окупили да спрече раднике и сељаке да заведу своју радничко-сељачку власт „наслањајући се на велики и братски Совјетски Савез“. Стога народ треба да „овим бандама које се организују да проливају његову крв, још сада пружи одлучан отпор, изолује их од села и градова и ускрати им сваку потпору“. 27. јуни: – У Београду одржана седница ЦК КПЈ, на којој је образован Главни штаб НОП одреда Југославије. За команданта Главног штаба именован Јосип Броз Тито, генерални секретар КПЈ. Тако су југословенски комунисти из цивилног прешли у војно стање. 28. јуни: – Формиран први партизански одред у Србији – Ваљевски НОПО, са четири чете. Штаб се налазио у селу Пауни код Ваљева. 32 1. јули – КПЈ из Москве добила директиву о почетку устанка: „Отечествени рат који води совјетски народ против разбојничког напада Хитлера, јесте дивовска борба на живот и смрт, од чијег резултата не зависи само судбина Совјетског Савеза, већ и слобода вашег народа. Куцнуо је час када су комунисти дужни подићи народ у отворену борбу против окупатора. Организујте, не губећи ниједног минута, партизанске одреде и распирите у непријатељском залеђу партизански рат. Потпаљујте ратне фабрике, складишта горива, уништавајте и рушите железнице, телеграфску и телефонску мрежу, немојте допуштати превоз трупа и муниције. Потврдите пријем ових директива и саопштите чињенице које доказују (њихово) испуњавање.“ Почетак јула: – Први неформални контакт између партизана и четника. Капетан Милош Глишић разговарао је са партизанима у околини Пожеге: „У Бодовику сам се састао са Новаком Живковићем који ми се представио као опуномоћени делегат за срез пожешки. Разговарао сам са њим једне вечери и једно преподне, па смо се негде споразумели, а негде не. После извесног времена био сам у Радобуџи и састао се са Стевом Чочовићем. Са њим сам врло дуго разговарао и ми смо се споразумели у свему, сем у два питања: 1) Ми смо мислили да није још време за општи устанак јер је Немачка тада још напредовала на фронту, док је код партизана владало гледиште да се треба дићи на устанак; 2) У погледу политичког уређења доцније државне заједнице, партизани су имали извесне своје већ одређене линије, док смо ми сматрали да цео покрет не сме да има ни трунке политичког обележја и да о будућем уређењу треба да се изјасни народ и то без ичијег притиска.“ 4. јули – У Београду, на Дедињу, у вили Слободана Рибникара, југословенски комунисти одлучили да подигну устанак у Југо- славији. Истовремено формиран и Главни штаб НОП одреда за Србију. 7. јули: – У Белој Цркви убијена два српска жандарма од комунисте Жикице Јовановића Шпанца, што је дуги низ година у послератној Србији слављено као Дан устанка. Овај датум није био одређен историјским значењем догађаја који се збио тога дана већ далеко више чињеницом да је требало обележити седницу Политбироа на којој је 4. јула донета одлука о почетку борби, везати почетак устанка за локацију генералног секретара КПЈ и означити предност комуниста у ослободилачкој борби. Прва половина јула: – Немачке институције упозориле на могуће ширење немира у целој Србији, наглашавајући да се не ради само о традиционалној хајдучији, већ да се припрема устанички покрет широких размера, који организују комунисти и националисти. Тако је почетком јула забележено да су избили нереди у околини Ужица „вероватно на подстрек комуниста и националиста“. Немачка команда у Србији је појачане активности четника и комуниста регистровала приближно од 5. јула у четири основне области: 1) Околина Ваљева, Крупња, Обреновца и Шапца; 2) Област Горњег Милановца; 3) Области Ужице – Чачак и Ариље – Гуча; 4) Рејон Косовска Митровица – Лебане: „У области под 1 и 2 жива делатност, у областима 3 и 4 текао је припремни период, јављало се о већим групама устаника; због тога чешћа употреба трупних јединица у циљу прочешљавања; употреба без успеха јер су устаници добро прикривени и расути на великој просторији.“ Фелдкомандантура у Ужицу располагала је подацима да су комунисти на збору у селу Дивчибаре 30. јуна донели одлуку о покретању општег устанка 14. јула, а 13. јула у близини Пожеге „у једном овде нарочито познатом селу“, одржао би се последњи договор пред акцију. 10. јули: – Зигфрид Каше, немачки посланик у Загребу, упутио извештај у Берлин о стању у Хрватској, указујући на усташки терор над Србима:„Српско питање се током неколико последњих дана веома заоштрило. Безобзирност са којом се врши исељавање, као и многе зле пропратне појаве, бројни терористички поступци дају повода, чак и трезвенијим хрватским круговима, за озбиљну забринутост. Разни претходни случајеви тероризма и деликти усташа према српском становништву у многим областима земље били су повод да господин посланик и усмено и писмено скрене пажњу како маршалу (Славку Кватернику) тако и министру спољних послова на опасност ових појава, а нарочито на нужност њиховог сузбијања због разумевања немачке војске и хрватског народа.“ 12. јули: – Црногорски сепаратисти на Петровданској скупштини одржаној „деветнаесте године фашистичке ере“, донели су следеће одлуке: 1) учињен је крај „робовању до којег је дошло одлуком скупштине у Подгорици 26. новембра 1918.“; 2) укида се режим који је у Црној Гори био заведен од „прошле Краљевине Југославије“; 3) Црна Гора ће се поново успоставити као суверена и независна држава „у уској вези солидарности са Италијом“; 4) успоставља се намесништво, а Краљевина Италија моли да „Црној Гори наименује намесника“. 13. јули: – У Црној Гори избио општенародни устанак, који су носили комунисти и националисти (официри, угледници старог друштва, судије, људи који нису били комунисти и који су припадали грађанским партијама). Њихови односи кваре се још током устанка. Долази до притајеног сукоба око вођства, оснивања нових органа власти, међусобног неповерења око војничког знања. Устанак је имао дуалну структуру и претило му је распадање, чак и да није дошло до жестоке италијанске репресије. Средина јула: – Немачка војска и српска жандармерија вршиле претрес терена на Златибору јер су стигле вести да „четници и 33 комунисти имају тајни састанак.“ Ухапшено је 22 лица. Немачка фелдкомандантура из Ужица 11. јула јавља о „живој активности банди под вођством српских официра, уз подршку народа“ између Ариља и Гуче. Два дана касније, у Гучу је послат мањи одред војске и војне жандармерије, који је ухапсио 10 особа, међу њима и два свештеника Српске православне цркве. Дејства партизанских одреда била су усмерена на уништавање жандармеријских станица, телефонских водова, разарање мостова, спречавање одвођења пописаних коња, отварање ватре на аутомобиле и нападе на поједина места. Тако су „непознати људи“ из пушака 19. јула убили пет српских жандарма и једног председника општине у близини Сопота. 18. јули: – Први напад неке партизанске групе на један немачки аутомобил: „Дана 18. јула догодио се први напад на немачке оружане снаге, када је на путу Ваљево – Ужице један аутомобил обасут ватром, а један путник врло озбиљно повређен“. Тада је код села Ражане (11 километра јужно од Ваљева) један партизански одред извршио препад на аутомобил у коме се налазио генерал-мајор Адалберт Лончар, командант 724. пешадијског пука (из састава 704. дивизије), каснији командант Београда. 18. јули: – Немачки војни центар за везу у Београду известио да је Михаиловићев штаб смештен у околини Ваљева и да се у њему налазе и енглески инструктори. Тражено је његово хапшење. Учестале вести о Михаиловићу биле су повод да Група 20 тајне немачке војне полиције почне да прикупља податке о југословенском пуковнику. Тако је 31. јула закључено да је он „заиста вођа банди“, а пошто стално мења место боравка, још није било могуће да се он ухвати. 20. јули: – Извршена прва велика немачка одмазда: у Ужицу је стрељано 22, у Ваљеву 18, а Чачку 12 цивила. 34 20. јули: – У циркулару ПК Србије партијским организацијама и свим члановима партије истакнуто да је Хитлер већ у „самртном ропцу“, да је Црвена армија непробојна и непобедива и да фашистима откуцавају последњи дани. Оштро су критиковани они комунисти који су имали „огромне илузије о томе да непријатељ не би спроводио терор и вршио стрељања када би био мир и ред“. Такви људи означени су као „кукавице и паничари“ јер нису веровали у снагу Совјетског Савеза и међународног пролетаријата. 21–22. јули: – „Једна банда од 80 лица“ напала је Ваљевску Каменицу и као таоце одвела пет жандарма и све органе власти. Немачке команде оцениле да су комунисти на вешт начин искористили последице слома Југославије, беду избеглица и рат на Истоку. 22. јули: – Почео терор над Србима у западној Босни. Први већи покољ изведен је по налогу котарског великог жупана. Сви православни становници Бихаћа и околине похапшени су и стрељани на пољани званој Черевци. Неки су заклани и бачени у реку. Срби су „стрељани, клани и на животињски начин убијани“ и следећа три дана. Само у овом првом периоду побијено је око 9.000 Срба Бихаћа и околине. Истовремено су почели и покољи у Босанској Крупи: „Прве партије православаца из Крупе и околине, превезене су камионима за Карлобаг, гдје су одвежене на море, сјекирама убијени и одмах бачени у море. Стрељања су вршена по малим групама. За вријеме једног недељног вашара у Крупи, наређено је да се саберу сви православни сељаци из села који су дошли на овај вашар, те под изликом да су бунтовници, транспортовани су за Бихаћ. Прије тога су ове сељаке усташе мучили, резали им уши, нос.“ Убијања почела у Цазину, Босанском Новом, Босанском Петровцу, Приједору и другим местима западне Босне. У Приједору су „људима везиване руке на леђима, а клања су врше- на са предње стране да им се смање муке. Клања са задње стране врата вршена су само над неким појединцима, што је зависило од силника који је клање вршио.“ 27. јули: – Јосип Броз Тито известио Коминтерну о успешним борбама у целој Југославији које се одвијају тачно по одређеном плану ЦК КПЈ: руше се саобраћајнице, уништава ратни материјал, дигнути су у ваздух многи возови, пале се камиони, секу телефонски каблови. На другој страни „српски четници и оне групе војника и официра који су се сакрили у брда, не воде никакве борбе с Нијемцима него има вијести да воде преговоре с њима да се боре против нас“. 27. јули: – Почео устанак српског народа на Тромеђи, у околини Дрвара, Босанског Грахова, Лапца и још неких насеља. Устаници заузели Срб и разрушили железничку пругу Книн-Дрвар. Устанак се проширио и на Лику. Акције нису биле организоване са једног места, нити од једне групе људи. Сеоске чете книнских села и насеља са друге стране Динаре и према Лици лако су заузеле мале усташке и домобранске станице. Слободна територија простирала се северно од Книна ка Лици, у правцу Госпића и источно ка Босанској Крајини. Усташки војни заповедници извештавали су да је то била „четничко-комунистичка акција“, а сами устаници нису имали никакво име: једноставно су се називали устаницима или герилцима. 28. јули: – Када су партизани на путу Ужице – Ваљево напали једну немачку полицијску патролу и убили једног њеног члана, за одмазду је, по наређењу фелдкоманданта из Ужица, стрељано 81 лице из околине Ражана, Ваљева и Косјерића. Стрељали су их српски жандарми иза којих су са упереним пушкама стајали немачки војници. Према једном немачком извору, током јула у Србији је стрељано укупно 320 талаца. 31. јули: – Команда Абвера известила да саботаже изводе бивши српски официри и комунисти „којима је заједнички интерес да у земљи изазову немире и да становништво распале до температуре кључања против окупаторских власти“. Посебно су млађи официри стварали стално жариште опасности, јер нису имали никаквих перспектива и своје животне наде заснивали су само на поновном успостављању Југославије. Занимљива је и једна процена немачке команде да, иако је јако изражена терористичка делатност комуниста, не постоји основа за забринутост од већих акција „толико дуго док српски народ и четници не почну да сарађују са комунистима“. 4. август: – Генерал Данкелман затражио од генерала Листа, војног заповедника Југоистока, да се у Србију, у циљу „активног сузбијања српског отпора“, упуте нове полицијске снаге – два батаљона полиције и најмање 200 припадника Службе безбедности Рајха. И Феликс Бенцлер, опуномоћеник Министарства спољних послова за Србију, тражи полицијска појачања. 8. август: Команда Абвера у свом извештају истакла да је национални (четнички) покрет „великосрпски борбени покрет“, са борбеном традицијом која је укорењена у народу. Војнички вођен и организован од стране бивших активних официра, од краја јула је у стању систематског организационог окупљања и припрема у пределима око Београда, Пожаревца, Обреновца, Ваљева, Аранђеловца, Рудника и Крагујевца. Покрет се полако ширио по целој Србији, па је са све већом извесношћу очекиван општи устанак и тражено да сви немачки органи у Србији морају сматрати својом дужношћу да се у најкраћем року савладају немири. Ф. Бенцлер је сматрао да би истовремена акција против комуниста и четника („национална српска интелигенција“) одмах довела до њиховог уједињења и ширења устанка, па је предложио да се прво изведе акција против комуниста, пошто су они по35 кушавали да лажним паролама, понекад и присилним мерама делују на националисте: „Ако се четници здруже са комунистима, онда неће бити могућа употреба српске жандармерије“. 9. август: – Врховна команда Вермахта одбила да пошаље појачања у Србију – полицијске снаге биле су неопходне за Источни фронт, а редовна војска требало је да сузбије све покушаје отпора. Наглашено је и да је то изричита жеља Адолфа Хитлера. 11. август: – Генерал Данкелман издао наређење да се одмах предузму операције против „терористичких банди“, уз неопходну планску психолошку и наставну преоријентацију, што је значило следеће: „Сада, под потпуно измењеним околностима, нећу да знам ни за какве окупационе јединице у Србији, већ само за јединице обучене за борбу. Потребна је муњевита употреба оружја, брзо опкољавање и прочешљавање салаша, насеља, шумских парцела и кукурузних поља. Дакле, обука за герилски рат.“ 12. август: – Угушен устанак у Црној Гори, када је италијанска војска успела да овлада свим насељима и саобраћајницама, одбацујући разбијене и поколебане устаничке јединице у планинске крајеве. Ипак, то је истовремено био и почетак краја једне политике и политичког система који је требало да остваре високи цивилни комесар Серафино Мацолино и црногорски сепаратисти. Од тада почиње италијанска политика приближавања Србима, коју ће водити генерални гувернер Црне Горе Александар Пирцио-Бироли. Он је већ 12. августа писао да су „од свих балканских народа Срби, без обзира на њихов суров карактер, још најбољи. Хрвати су подли и дволични, прави лицемери и кукавице, насупрот ратничком и витешком духу Срба и Црногораца. Целисходније је у националним стремљењима подржавати Србе и Црногорце, него Хрвате или Албанце. Сви су, више или мање 36 непоуздани, али најмање непоуздани још увек су Срби.“ Пирцио-Бироли је, као носилац највише војне и цивилне власти у Црној Гори, напустио политику ослонца на црногорске сепаратисте и тражио је сарадњу са оним политичким снагама које су традиционално биле повезане са Србијом, сматрајући да би тиме порасла привлачна моћ Италије међу Србима уопште. У том контексту треба тумачити и његов предлог да се Црна Гора територијално прошири Метохијом, Санџаком и западним појасом до Дрине. 12. август: – Генерал Душан Симовић, председник југословенске емигрантске владе, преко Радио-Лондона апеловао на српски народ да се уздржи од „пренагљених поступака“, да достојанствено сачека „свитање слободе“ и да има стрпљења за „одлучни тренутак“ победе: „Не дозволите непријатељу који вас вреба и тражи ма какав изговор за своја недела, да вас веша и убија. Сигурни у крајњу победу наших моћних Савезника и наше праведне ствари која је добила видно и практично признање свуда у свету, достојанствено сачекајте свитање слободе.“ 14. август: – Генерал Данкелман затражио од Јоакима фон Рибентропа, министра спољних послова Рајха, доношење одлуке о томе да ли прво треба сузбити „комунистичку терористичку акцију“ или извести опште уништење „српске завереничке клике“. Он је лично био за прву опцију: тако ће се лакше придобити сарадња српске жандармерије, као и подршка у народу. Препоручио је и стварање једне српске владе како би се подигло расположење народа „пошто територијални уступци Србији не долазе у обзир“. 14. август: – У селу Скели (15 км западно од Обреновца), у рано послеподне, нападнут путнички аутомобил 3. чете 64. резервног полицијског батаљона, који је био на путу за Шабац. Погинули су један поручник (Ехрман) и један наредник, док су два наредника нестала. Затим је у ноћи између 14. и 15. августа код Лајковца нападнут воз са немачким војницима: три војника су убијена, а четири рањена. Железничка станица код Лајковца нападнута је и 16. августа после подне: убијено је пет, а тешко су рањена три немачка војника. 14. август: – Договор четника и партизана у околини Шапца. Инструктор ПК Србије о томе обавестио своју централу: „Ступили смо у контакт са четницима, бившим активним официрима који се налазе на Церу. То су групе које су окупљене око Драже Михаиловића.“ Инструктор истакао да им је циљ исти: борба против окупатора и национално ослобођење, па би због тога требало сарађивати. Известио је и о разликама: „Они кажу да треба чекати да Немци буду побеђени на фронтовима.“ Договорена је и конкретна сарадња – четници су пристали да склањају рањене партизане, ако то буде потребно. 15. август: – Генералштаб 2. италијанске армије донео одлуку о заузимању демилитаризоване зоне у НДХ. Италијанске власти сматрале су усташе главним кривцем за устанак, па су предвиђале уклањање њихове власти, прво из демилитаризоване, касније и из Треће зоне. 15. август – Борба против „банди и одржавање реда у Србији“ пренесени су на Вишу команду LXV, под командом генерала Паула Бадера. Циљ је био вођење офанзивних акција против устаника „са највећом енергијом и ефикасношћу“. 15. август – У намери да обједини све снаге отпора, пуковник Михаиловић покушао да успостави сарадњу са Костом Пећанцем, председником предратног Четничког удружења, који је у лето 1941. имао значајне снаге на југу Србије. Поштујући четничку традицију и знајући њену снагу у народу, Михаиловић је Пећанцу 15. авгус- та упутио писмо, у коме је предложио заједнички рад: „Као најстарији командант оперативних југословенских снага у Отаџбини, молим Вас да енергично сузбијете све гласове, као и сваки рад, који би штетио опште интересе, јер нас Отаџбина зове на слогу. Уверавам Вас да ћете од моје стране наићи само на потпору, па стога то и од Вас с пуним правом очекујем.“ Као Михаиловићев емисар, ка Куршумлији је кренуо поручник Павле Мешковић. До сусрета са Пећанцем дошло је 18. августа. По Мешковићевим речима, Пећанац је одговорио: „Поручите Ви своме пуковнику да једини ја могу да образујем одреде у земљи и да једино ја могу бити командант тих одреда. Ако бих хтео, могао бих да узмем тог пуковника за свог начелника штаба. Али то све отпада. Растурајте се ви са Равне Горе и дођите мени, јер ја сад идем на један историјски пут који ће спасити наш народ.“ 19. август: – Почеле консултације о формирању „српске владе под окупацијом“. Партизанске акције – саботаже, диверзије и напади на немачке војнике – изазвале су драстичне мере окупационог режима. Комесарска управа Милана Аћимовића постепено је губила немачко поверење и генерал Данкелман је упозоравао да ће предузети крајње мере за пацификацију Србије. Те мере подразумевале су поновно активирање плана о подели остатака Србије између немачких балканских савезника и примену принципа „спаљене земље“. Да би се то избегло, тражено је стварање једне ауторитативне српске владе, која ће моћи да угуши устанак. Аћимовић је предложио генерала Милана Недића за њеног председника. На првим консултацијама Недић категорички одбија предлог, али на инсистирање Димитрија Љотића, који сам није желео да буде председник владе, уз образложење да то мора да буде личност која не припада ниједној политичкој групи и која ужива велики углед у земљи, стари генерал прихвата понуду. 37 21. август: – ПК КПЈ за Србију издао следећу директиву: „Избегавати сукобе са кулацима и председницима општине не значи да не треба нападати и уништавати издајнике и најмрскије слуге окупатора, не значи да не треба распуштати издајничке општинске управе и постављати народне управе, не значи да не треба прогањати жандаре и порезнике (по могућности не убијати их), не значи да не треба спаљивати пореске, војно-обвезничке и друге спискове у општинама и архиве у жандармеријским станицама. То само значи да непријатељу не треба дати повода да убаци у народ паролу како се Срби међусобно истребљују. А ако жандари пруже отпор нашим партизанима, треба их немилосрдно уништавати.“ 23. август: – У селу Грабовац (код Обреновца), које је означено као „вероватни комунистички центар“, извршен немачки напад. Ангажоване су веће снаге из 734. пука (из састава 704. дивизије), као и српска полиција: „Грабовац мора бити опкољен са свих страна, затим ће се концентрично продрети у место, похватати мушко становништво изнад 14 година. Људе који пружају отпор, код којих се нађе оружје или беже, стрељати.“ У акцији код овог села пружен је отпор: два немачка војника су убијена, а четири рањена. 25. август: – Остварена блиска сарадња између Церског четничког одреда и Подрињског НОПО. Њихови команданти упутили су заједничко писмо пуковнику Михаиловићу у коме су га известили да је у Мачви, Поцерини и Јадру створена психоза јединственог устанка у борби против непријатеља и да је народ спреман за борбу „свестан да су последице, ма како оне биле тешке, лакше у борби него чекање злочинаца код куће, када је препуштен сам себи и самим тим осуђен на пропаст“. Због тога је командант Четничког одреда, мајор Драгослав Рачић, тражио одобрење за заједничку акцију са партизанима („синови38 ма нашег народа“). Упућена је и молба Михаиловићу да у свим крајевима где постоје четнички одреди такође одобри заједничку борбу јер су партизани „одлучно решени на коначну борбу, без обзира да ли ће четници учествовати или не. Таква ситуација била би повољнија за непријатеља, а самим тим тежа за народ. Отуда ми, као заштитници народа, предлажемо јединствену акцију која ће нам загарантовати успех.“ 25. август: – Генерал Недић отишао на први састанак са генералом Данкелманом. Од немачког заповедника чуо је следеће речи: „Ви ћете, господине генерале, као војник разумети добро ситуацију коју ћу Вам изложити. Немачки Рајх заузет је у овим тренуцима судбоносном битком на Источном фронту. Наше војничко вођство нема ни времена ни воље да са овог бојишта одваја и шаље своје дивизије да би повратиле ред који су озбиљно угрозили Ваши сународници, нападајући немачку оружану силу и убијајући њене припаднике. Ваши суседи, савезници немачког Рајха, располажу са пуним својим ратним потенцијалом. Он ће зато бити употребљен, по одлуци вође Рајха, да заведе ред у Србији. Тај план је пред извршењем.“ Немачки план је предвиђао да Бугарска окупира источну Србију, са сливом Западне и Велике Мораве; Албанија – Косово са Топлицом и Куршумлијом; Мађарска – непосредну околину Београда до Смедерева и целу Шумадију; НДХ – Мачву, Подриње и Посавину до Колубаре: „Београд је једини био изузет и затворен у један црвени круг. Њега су Немци хтели да задрже за себе, као седиште целокупног свог војног и административног апарата на Балкану и имали су да га прекрсте у Принц Еуген Штат (на карти је већ стајало то име) а његово становништво је требало добрим делом да буде узето у таоце и побијено, депортовано у логоре или једноставно истерано са београдске територије.“ 26. август: – Пошто су устаници разбили усташку власт у готово свим српским крајевима, политички врх НДХ био је принуђен да прихвати реокупацију демилитаризоване зоне и италијанске услове које је у Загребу издиктирао генерал Амброзио, командант 2. армије: команда ове армије, почевши од 7. септембра, преузима сву војну и цивилну власт. Органи НДХ позвани су да сарађују, али неће имати никаквих управних функција; сва питања јавног поретка регулисаће искључиво италијанске војне команде; до 1. септембра све војне трупе НДХ потчиниће се команди 2. армије, с тим да не могу вршити никакве покрете у унутрашњост зоне, нити смеју предузимати акције чишћења, или било какве друге акције против устаника; све усташке јединице морају до 1. септембра да напусте зону. Своју каснију политику на том простору Италијани ће градити на три основна принципа: предавање управне власти Србима у местима која они већински насељавају, повратак прогнаног српског становништва и одлазак усташа. У сваком случају, долази до смирења усташког терора, а нова италијанска политика отвориће саму суштину питања односа српског народа према њој, што ће довести и до, између осталог, раскола са прокомунистичким устаницима. Обустављање италијанске подршке усташама у Лици, северној Далмацији, Тромеђи и Херцеговини објективно је створило нову позицију за српски национални покрет на овим просторима, коју је он настојао да искористи за биолошко спасавање српског народа. Команда 2. италијанске армије није веровала да је фашизам у стварном интересу Италије и италијанског народа и од тада почиње раскол који ће имати одлучујуће последице на рат у том делу Југославије. Први значајнији знак стварне промене италијанске политике према српском народу јавио се већ почетком септембра 1941. године: команда 2. армије преузела је управну власт а усташке снаге или разоружала или протерала на север. Самим тим, на простору јужно од италијанско-немачке демаркационе линије престају, или се бар значајно смањују, покољи Срба. Преживе- ли Срби и њихове вође сматрали су да је прва фаза борбе тада успешно окончана: пошто су усташе били највећи непријатељ, превладало је мишљење да је италијанска војска далеко мања опасност, па је требало обуставити борбу против ње. Велика већина четника повлачи се у своја села и прелази на територијални начин ратовања. Релативно миран живот и минимум животних потреба што су после крвавог усташког пира и великог страдања народа нудили Италијани пасивизирали су велики део устаника. Многе народне вође сматрале су да је италијанска окупација најбоље ратно решење за егзистенцију српског народа. 27. август: – Генерал Недић писменим путем упутио немачком генералу услове под којима може формирати владу. Услови су били сврстани у две групе: општи и посебни. Општи су се тицали самог формирања владе: да она управља свим пословима „државе и народа српског“, да јој се одобри наоружана сила: 10.000 жандарма и одговарајућег наоружања, да се помогне српским заробљеницима у Немачкој, да немачке трупе поседну све српске границе и да се заустави „убијање, пауперизација и прогон Срба“ од стране хрватских, бугарских и мађарских власти. Посебни услови били су да се формира један политички савет који би се борио за нове политичке смернице српског народа; борба против комунизма; репресивне мере морају погађати само праве кривце; одобрење употребе националних амблема. 28. август: – Команда Србије предложила брутално предузимање одлучних мера, спаљивање кућа, односно села из којих су вршени препади, безобзирно убијање у борби, вешање лица за која је утврђено да су учествовала у нападима. Центар немира била је област између Мораве, Дрине и Саве; немачке снаге нису биле способне да покрију тако велику територију, па су тражена појачања у авионима и тенковима. Виша команда LXV констатовала да се ус39 таничка активност повећава из часа у час: „Умножавају се препади на железничке станице, руднике, општинске благајне. Устаници делују са циљем да читаву земљу дигну на побуну. Српској жандармерији ставља се приговор да се бори заједно са немачким трупама против својих земљака и патриота. Ова околност представља за српску жандармерију тешко морално оптерећење и она га тако и осећа. Трупне јединице нису за ову посебно тешку борбу одговарајуће опремљене, да би се могли очекивати одговарајући успеси.“ 29. август: – Милан Недић формирао Српску владу под окупацијом. Генерал Данкелман је то одобрио без сагласности врха Рајха: Хитлера, Врховне команде и Министарства спољних послова. Тако Недићева влада никада није била призната и остала је, фактички, на нивоу комесарске управе, што је битно ограничавало њене компетенције. Крај августа: – Драгиша Васић и Младен Жујовић, потпредседници Српског културног клуба, предложили Михаиловићу план о стварању Централног националног комитета, који би уз војну организацију обухватио и органе цивилних и политичких власти. У Комитет би ушли прваци српских политичких странака који су остали у земљи, представници патриотских друштава и истакнути јавни радници. Централни национални комитет основан је крајем августа. Скоро две године радио је само његов Извршни одбор, који су сачињавали Васић, Жујовић и, од пролећа 1942. године, Стеван Мољевић, адвокат из Бањалуке. Извршни одбор је управљао политичкопропагандним пословима. Временом ће се формирати и регионални национални комитети: у Црној Гори (Комитет црногорских националиста) и у Сплиту (Српски национални комитет, који је основао Илија Трифуновић). Они нису били директно подређени Централном комитету, иако су као регионална политичка тела подржава40 ли Михаиловића. Централни национални комитет није радио у пуном саставу све до 1943. године. Многи српски политичари и интелектуалци оклевали су да се прикључе Комитету, због страха од одмазди или опортунизма. 31. август: – Јадарски четнички одред, под командом потпуковника Веселина Мисите, ослободио Лозницу. Уочи напада, 30. августа увече, одржан је партизанско -четнички састанак у манастиру Троноша. Партизани саопштавају своју намеру да нападну град у року од два дана. У таквој ситуацији, Мисита, без консултације са Михаиловићем, доноси одлуку да сам нападне Немце у Лозници. У току ноћи прикупља своје јединице, а звона са лозничке цркве дају знак за почетак напада у раним јутарњим часовима. У граду се налазила 11. чета 738. пешадијског пука. Борба се водила кроз град, постепено од куће до куће. Прво су се предале посаде у зградама Гимназије и Вуковог дома. Посада у Градској кафани пружала је најјачи отпор. У једном нападу на њу гине и сам Мисита. Борбе су окончане у рано послеподне. Напад је изведен на брзину, како би се предухитрили партизани, али је био упечатљив по резултатима: ослобођен је први град у окупираној Европи и први пут је један немачки гарнизон натеран на предају – заробљена су 93 војника. Тај догађај ће означити и даљи развој устанка: партизанско-четничка војска храбрије јуриша на немачке одреде, бележи прве веће успехе, развој ситуације све више се отима контроли и немачка команда је принуђена да предузима радикалне мере, које ће прву ратну јесен привести свом трагичном крају. Град је сутрадан напала и 9. чета 738. пука, али је већ при доласку наишла на јаку пушчану и митраљеску ватру из кукуруза дуж пута и са југоисточних брежуљака. Тако су сви немачки противнапади одбијени. 1. септембар: – Командант Златиборског четничког одреда, војвода Радомир Ђекић, блокирао је Ивањицу и ушао у град: „Не- мци побегли ка Ариљу. Разоружао полицију и Недићеве органе. После овога напустио Ивањицу где нисам могао давати отпора, ради репресалија над народом.“ 3. септембар: – Одмах по образовању владе, генерал Недић је, како би раздвојио националисте и комунисте, дао налог пуковнику Милошу Масаловићу, шефу свог кабинета, да ступи у везу са Београдским штабом Михаиловићевог покрета. Затим је Михаиловићу послао личну поруку у којој га је обавестио о формирању „владе народног спаса“ и жељи за сарадњом. У Београд су са Равне горе 3. септембра дошли Драгослав Павловић и Александар Мишић. Недић је предложио следеће: 1) Хитно пребацивање свих четничких одреда у Босну и Херцеговину како би се српски народ заштитио од геноцида; оружани одреди српске владе повешће борбу против партизана да би се спречила подела Србије и немачка одмазда; 2) Српска влада преузима на себе финансирање и издржавање Михаиловићевих људи; 3) За борбу у БиХ сви одреди добијаће оружје, муницију и сву другу ратну опрему. На Равној гори Недићев предлог, међутим, није озбиљно разматран. 2- 4. септембар: – Борбе код Крупња и Бање Ковиљаче. Против 8. чете 734. пешадијског пука (из састава 704. дивизије) борили су се Подгорска и Рађевска партизанска чета и четнички одреди под командом попа Владе Зечевића и поручника Ратка Мартиновића (обојица ће се касније прикључити партизанима). Немачка јединица предала се 4. септембра (112 заробљених немачких војника). Заплењена су 22 пушкомитраљеза, 200 хиљада метака и 200 униформи. Устаничке положаје бомбардовало је 6 немачких авиона. 4. септембар: – Генерал фелдмаршал Лист наредио свим јединицама у Србији да што пре сопственим снагама успоставе ред у области око Крупња: „Поступити најоштрије: безобзирна примена оружја, никакви преговори. Устаници морају безусловно осетити надмоћност немачког војника и оштрину њиховог оружја.“ Истог дана у Београду је одржан нови састанак између овлашћених представника четника и партизана, у стану пуковника Пантића. Равногорци су тражили да се обуставе диверзантске акције и све снаге обједине под Михаиловићевом командом. Партизанска делегација то није прихватила. 5. септембар: – Лист упутио ново наређење у коме је тражио концентрацију немачких снага у устаничким областима око тачака тежишта, да би се извеле темељно припремљене акције са надмоћнијим снагама. Захтевао је примену свих мера, како би се Србија коначно умирила још пре зиме, као што су изненадни масовни удари којима ће руководити старији и искуснији официри. Пошто је заштита целе територије била немогућа, требало је бранити само објекте од животне важности. Истог дана у Команди Југоистока у Солуну одржана је конференција која је требало да утврди мере за уништење српског устаничког покрета. Констатован је све већи број препада на немачке војнике и војне објекте „које врше јаке, добро наоружане и, како изгледа, организоване и вешто вођене банде.“ Команди у Србији наређено је да одмах предузме све мере како би се земља коначно смирила. 6. септембар: – Партизанско-четничка војска осваја и Бању Ковиљачу, Гучу и Љубовију. 6. септембар: – Формиране прве војне формације српске владе на Бањици, када је промовисано осам одреда, који су добили назив Српски оружани одреди. Поједини савременици тај датум везују за почетак грађанског рата у Србији, јер су одреди истог дана упућени на терен, у борбу против партизана. Већ следећег дана генерал Стеван Радовановић, командант жандармерије, издао је званично наређење за отпочињање борбе: „Комунистичка бандитска 41 разбојничка акција на територији Србије, а нарочито у њеним северозападним крајевима, појачава се у толикој мери да је јавна безбедност у тим крајевима постала јако угрожена. Напади на државна надлештва, жандармеријске станице, пореске управе, општине, убиства невиних грађана, свакодневна су појава. Овом злу мора се стати на пут. Влада генерала Недића решила је да најодлучније и енергично стане на пут разорној акцији деструктивних елемената и поврати у земљи ред и мир .“ 7. септембар: – Одржан нови састанак између партизана и четника у Београду, овог пута у стану мајора Пилетића. Присуствовали су и пуковник Пантић и мајор Оцокољић; другу страну представљали су Милош Минић, Благоје Нешковић и Ђуро Стругар. И на овом састанку камен спотицања било је питање команде – партизани су истицали да могу да буду под командом само својих старешина. 8. септембар: – Генерал Лист од Врховне команде Вермахта поново затражио појачање: с обзиром на размере борби, добро наоружање, умешно вођење и заједничко деловање националиста и комуниста, расположиве немачке трупе нису довољне да брзо и сигурно разбију устанички покрет. Неопходне су биле покретне и ударне јединице („бар једна дивизија“). 9. септембар: – Пуковник Пантић и капетан Митровић отпутовали на Равну гору. Пантић је Михаиловићу поручио да нема изгледа да ће се са комунистима склопити споразум „по нашим идејама и замислима“. Михаиловић је одговорио да је за 19. септембар заказан састанак између њега и партизанског вође у Струганику. 9. септембар – Пуковник Михаиловић издао Упут за извршење мобилизације, наглашавајући и да „у погледу садашње ситуације треба да се зна да ми остајемо и даље верни положеној заклетви и да ни под 42 којим случајевима нисмо у служби Немаца, као што је то случај са Костом Пећанцем и њему сличнима“. Упут је предвиђао мобилизацију људства средњих и старијих годишта. Најмлађе људство би крстарило по околини у циљу спречавања пљачке и насиља и оружано помагало „даље вршење наше организације са којом пожурити и што пре је употпунити“. 10. септембар: – У Србију из Солуна дошао ојачани 125. полицијски пук, који је требало да дејствује на простору Обреновац – Уб. Већ следећег дана Обавештајно одељење команде Југоистока закључује да српска влада неће постићи очекиване резултате, јер нове српске жандармеријске јединице нерадо иду у борбу: „Има и један случај одбијања, а једно веће одељење је без борбе предало оружје банди“. И Виша команда LXV закључила 12. септембра да је оружани устанак у порасту и да је његов центар у луку Дрине (Лозница и Крупањ) и Саве – западно од Шапца и на простору Обреновац – Ваљево. Прва половина септембра: – Том Мастерсон, шеф балканског одсека СОЕ, одлучио да се пошаље прва експериментална мисија у Југославију, у којој је требало да буду ваздухопловни мајори Мирко Лалатовић и Захарије Остојић, као и радио-телеграфиста Вељко Драгићевић. Остојић и Лалатовић примили су упутства од генерала Богољуба Илића, министра војног у Југословенској влади, који је очекивао да се успостави контрола над свим будућим операцијама у Југославији, како би се повезале разједињене трупе отпора. Међутим, само 12 часова пре упућивања југословенске групе, каирски штаб СОЕ дао је упутства капетану Дуејну Хадсону да им се придружи, претварајући мисију Bullseue у заједничку. Он је примио уопштено, врло кратко упутство о томе шта треба да очекује по искрцавању. Директива је била изражена нејасним терминима: успоставити додир, истраживати и извештавати о свим групама које пружају отпор непријатељу, без обзира на националност, веру или политичко убеђење. Лалатовић и Остојић добили су посебна упутства од генерала Илића и прву поруку за Михаиловића. 13. септембар: – Генерал Лист саопштио Врховној команди Вермахта да узнемиравајући развој ситуације у Србији захтева енергичне мере: „Неопходно је да у једној руци буде сједињена сва извршна власт. Данашња организација командовања срачуната је на мирне услове. Као нарочито поверљива личност за ово долази у обзир генерал Беме.“ Тражио је најмање једну ефикасну, оперативну дивизију појачану тенковима. 13. септембар: – Потписан споразум партизана и четника о заједничкој борби у Крајинском и Пожаревачком округу. Споразум је предвиђао „непомирљиву борбу до потпуног истребљења и уништења немачких фашистичких окупатора и његових домаћих слугу – народних издајица Недића, Љотића, Пећанца и других“. Речено је и да ће заједничка политичка линија четника и партизана бити „народно-ослободилачки антифашистички фронт свих родољуба, без разлике на политичко и верско убеђење“. 15. септембар: – Формирана Српска добровољачка команда. За њеног првог команданта постављен је пуковник Коста Мушицки, бивши ађутант краља Александра. Начелник штаба био је потпуковник Радослав Таталовић. Истог дана основан је и њен први одред – Трећи ђачки добровољачки одред. До краја 1941. године основано је укупно 12 добровољачких одреда. Сачињавали су их углавном млади људи – студенти и интелигенција. Прва група добровољаца сукобила се са космајским партизанима 17. септембра у селу Дражањ, код Гроцке. 16. септембар: – Команда Србије послала извештај Вермахту о развоју устаничког покрета. Он је био условљен следећим елементима: 1) познатим бандитизмом на Балкану који представља уобичајену ствар већ десетинама година; 2) појачаном комунистичком акцијом: агитација, атентати, образовање банди; 3) организовањем „националних Срба“ (делимично подстакнутим успешним комунистичким акцијама); 4) заједничким наступањем комуниста и националиста и 5) активним вођењем борби обеју група. У Србији постоје организоване непријатељске формације, па су неопходна појачања. Истог дана Хитлер је издао наредбу генералу Листу о покретању офанзиве како би се у „српској области осигурале саобраћајне линије и објекти важни за немачку ратну привредну, а потом да се најоштријим мерама за дуже време успостави поредак“. Истовремено је генерал Вилхелм Кајтел, начелник Штаба Врховне команде Вермахта, издао наредбу поводом почетка офанзиве: „Да би се немири угушили у зачетку, морају се без одлагања применити најоштрије мере, да се на тај начин силом спроведе ауторитет окупационе силе и спречи даље ширење. При томе имати у виду да један човечији живот у дотичним земљама често не вреди ништа и да се застрашујуће дејство може постићи само необичном свирепошћу.“ У том смислу је наређено да се за једног убијеног немачког војника стреља 50 до 100 Срба. Окупациона власт је суспендована и предата у руке генералу Францу Бемеу, команданту 18. армијског корпуса. Он је у Србију дошао 19. септембра. У Београд 16. септембра стиже и генерал Лист и држи саветовање у Команди Србије поводом предстојећих операција. Оцењено је да је центар устанка у троуглу Сава – Дрина – Цер, у коме се налази 15.000 бораца: „Опасно, земљишним приликама заштићено устаничко жариште. Овде помаже само предузимање крајњих мера са јаким војничким снагама. Безусловно спалити сва села.“ Лист је инсистирао на ставу да се ради о националном устан43 ку српског народа („почеци комунистички, сада национални устанак. Циљ и вођство национални.“), као и да су сада доминантни војнички интереси Рајха, што је значило привремено напуштање појединих привредних објеката. наносила ударе цивилима – спаљивањем села и одвођењем талаца. Таква ситуација трајала је до почетка октобра, када су 125. пук и делови 342. дивизије веома лако ушли у град и касније га још лакше деблокирали. Такође 16. септембра, под необичним околностима, цео врх КПЈ, на челу са генералним секретаром, одлази из Београда на слободну територију. Одлука је уследила после Брозове оцене да је Немачка у Србији доживела пораз. Тако Политбиро ЦК КПЈ и Главни штаб НОПО Југославије одлазе из окупираног Београда, возом преко Сталаћа и Чачка, до Пожеге; 18. септембра Броз стиже у село Робаје, у штаб Колубарске партизанске чете. Броз је Београд напустио са пропусницом коју је добио од Пећанчевог војводе Драгољуба Милутиновића, када је Пећанац већ у потпуности сарађивао са Немцима. Та чињеница била је повод за примедбе да је Броз на слободну територију отишао уз немачки пристанак, како би унео расцеп у устаничке снаге. Изводила се аналогија са доласком В. И. Лењина у Русију, фебруара 1917. године, у немачком блиндираном возу и са великом количином новца, добијеног од Немачке. 19. септембар: – Одржан први састанак између Михаиловића и Тита, у Струганику, у породичној кући војводе Живојина Мишића. Осим њих двојице, били су присутни Александар Мишић, Драгиша Васић, Драгослав Павловић, односно Милош Минић, Војислав Рафаиловић и Обрад Стефановић. Расправљало се о заједничкој борби против Немаца, о расподели заплењеног оружја и о организацији власти у местима где би се истовремено нашле обе војске. Састанак није донео неке велике резултате, јер су обе стране задржале свој прилаз проблемима. Договорена је заједничка борба тамо где је она могућа, народ ће се слободно опредељивати у које ће формације ступити, ратни плен ће се равноправно делити. Тито је поставио два захтева: да се одмах, без икаквих одлагања, настави фронтална борба против Немаца и да Михаиловић уђе у састав Врховног штаба НОПО као његов начелник, под Титовом врховном командом. Михаиловић је оба захтева одбио и тражио да се борбе наставе као герилске акције, а да се партизански одреди ставе под његову непосредну команду. 17. септембар: – Све немачке директиве Харолд Турнер, шеф Управног штаба Команде Србије, предочио је Милану Недићу и још саопштио да ће бити предузета акција масовне одмазде у самом Београду: хапшење и депортовање 50.000 људи (грађана, представника јавног живота и интелектуалаца – англофила и левичара). 17–18. септембар: – Четници и партизани извршили потпуну блокаду Ваљева. Партизанске снаге биле су бројније: блокиране су комуникације из града ка околним местима, са приручним средствима (барикаде и ископане рупе). Немачка посада у Ваљеву спроводила је честе, брзе и оштре испаде на устаничке положаје којима није могла да разбије блокаду, али је 44 19. септембар: – Четници и партизани опколили Шабац. У Шапцу се налазио 3. батаљон 724. пешадијског пука (из 704. дивизије), као и 5. чета 750. пука (из састава 718. дивизије). На фронту се налазило око 1.500 четника (једна митраљеска чета и Вод смрти) и око 1.000 партизана. Операцијама је руководио капетан Драгослав Рачић. Мачванским НОПО командовао је учитељ Небојша Јерковић. Први напад почео је 21. септембра, а следећи два дана касније. Четници су нападали са истока и југоистока, из правца Поцерине, а партизани са севера, из Мачве. Шабац је, међутим, био снажно утврђен и добро брањен, па је напад одбијен, уз велике жртве на устаничкој страни и међу цивилима. 19–20. септембара: – Код Петровца допловила подморница Тријумф, са првом британско-југословенском мисијом. Групу су прихватиле локалне партизанске јединице и одвеле је у село Радовче, близу Никшића. Први извештај Хадсон је послао 26. септембра: јавио је о постојању устаничких снага на територији северно од Подгорице, идентификујући их као „црногорску ослободилачку војску“ која представља остатке партизанских одреда, предвођене комунистима, који су се, после слома јулског устанка, повукли у брда и пределе ван градова. Први Хадсонови утисци били су да су комунистичке јединице јаче и борбеније од националних, па је тако и извештавао Малту, предлажући да се помоћ шаље само њима. 20. септембар: – 125. пук отпочео са првим акцијама у околини Обреновца. Требало је обезбедити главне железничке линије и „изводити активне захвате на појединим местима, са насилним извиђањем из ваздуха“. И генерал Бадер наредио команди LXV да изврши продор према Шапцу и Церу: „Непријатељски отпор има се безобзирно сломити. Спалити сва насеља из којих се, или из чије се близине буде дејствовало на немачке трупе. Нарочито палити залихе сламе и сена, уколико постоји сумња да је у њима сакривено оружје или муниција. Све мушкарце старије од 14 година похватати и одвести у концентрациони логор.“ Почела прва фаза сламања српске побуне, повлачењем немачких јединица и установа из појединих градова, што је код устаника схваћено као знак немачке слабости и прилика коју треба искористити. Генерал Беме је издао наређење о повлачењу окупационих јединица из Ужица: „Повлачење треба да се изврши ка Чачку, уз садејство јединица које се налазе у граду, а ако је потребно и јединица из Краљева.“ Немачке јединице напуштају град у ноћи између 20. и 21. септембра и 22. стижу у Пожегу. Слично наређење издато је и за снаге у Чачку: евакуисање је требало да буде завршено до 30. септембра. 21. септембар: – Генерал Беме издао директиву о тоталном уништењу „непријатељских банди које воде бивши српски официри“ у луку Саве, западно од линије Сремска Митровица – Шабац и јужно од ње. Низију и луку Саве и Дрине која је служила као база за устаничко снабдевање требало је очистити безобзирним мерама које морају постати застрашујући пример што ће се брзо прочути по Србији: стрељањем свих оних који на било који начин учествују у устанку, а све мушкарце између 15 и 60 година хитно треба спровести у концентрационе логоре. 21–22. септембар: – После одласка Немаца, у Ужице улазе четници Војводе Ђекића (око 100 људи). За привременог команданта града постављен је жандармеријски потпуковник Милан Цветковић, који позива народ да се држи мирно и достојанствено, заводи полицијски час и апелује на све органе власти да „схвате озбиљно моменат у коме се налазимо, те да своје дужности врше тачно и савесно“. Истог дана, мајор Манојло Кораћ формира Златиборскоужички четнички одред (око 100 бораца) и то је била једина Михаиловићева јединица у граду. Тог истог дана, партизани почињу да опкољавају град. Сутрадан, у штабу некадашњег Дринског жандармеријског пука одржана је конференција, којој су присуствовали генерал Богдан Јевтовић, жандармеријски потпуковници Сретен Страњаковић, Драгутин Радић и М. Цветковић и мајор Манојло Кораћ. Одлучено је да се град брани од партизана. За команданта одбране одређен је потпуковник Страњаковић, који је могао да рачуна на око 500 бораца, па је предложио да се у граду изврши мобилизација. Одмах потом, Михаило Трифуновић, бивши бан бивше Дринске бановине, сазива конференцију угледних људи и носилаца 45 власти. Главну реч водили су прота Витомир Видаковић, Живојин Радуловић, директор гимназије, и Иван Матовић, директор Учитељске школе. Они су саветовали да се не пролива братска крв, да се Ужице преда без борбе и да „видимо шта ова наша деца хоће“. Таква одлука је на крају и донесена. 22. септембар: – Немци напустили Пожегу и у њу, пре партизана, ушли четници под командом мајора Милоша Глишића. Пожега постаје равногорски центар и један од узрока каснијег избијања грађанског рата. 23. септембар: – 342. дивизија стигла у Србију. 23. септембар: – Четници под командом Драгутина Кесеровића напали Крушевац. Четници накратко ушли у град и убили чак 23 немачка војника. Погинули су командант батаљона и још два официра, уз 9 рањених. Напад је почео запоседањем две фабрике у околини града (Равњак и Обилићево). У тренутку када је ситуација за немачки гарнизон постајала критична, у помоћ пристигли четници К. Пећанца и напали Кесеровићеве снаге са леђа. Борбе су вођене до 27. септембра. Немци су имали још једног погинулог и седам рањених. 24. септембар: – Фронт око Шапца био је и зона првог дејства 342. дивизије. Према заповести генерала Бемеа, прво је требало похапсити све мушкарце између 14. и 70. године старости и пребацити их у концентрациони логор северно од Саве. Требало је стрељати све оне који учествују у борбама, помажу устанике или дају отпор хапшењу, као и све мушкарце код којих се пронађе оружје или муниција. Првог дана акције (24. септембра) ухапшено је око 4.000 грађана: „Сад држимо Шабац, хемијску фабрику и колонију. Акција ће се сутра продужити.“ Генерал Беме био је задовољан развојем операција око Шапца. У извештају од 24. 46 септембра записао је да је „безобзирним мерама против главне устаничке области у луку Саве, поново враћен углед немачке оружане силе. Створен застрашујући пример.“ До 30. септембра интернирано је око 8.500 грађана Шапца и околине у логор Кленак – преко 800 их је побијено на путу до логора. У целој овој акцији, 342. дивизија је имала три погинула и 20 рањених војника. 24. септембар: – Манојло Кораћ се повукао са својим снагама из Ужица у правцу Вишеграда, а око 4 сата после подне у град ушао Ужички НОПО. Убрзо Ужице постаје центар КПЈ у Србији. У њега долазе највиши комунистички функционери и град се претвара у „совјетску републику“, где ће се експериментално спроводити „нова власт.“ Делови 342. дивизије кренули ка Церу како би устаници остали без базе за снабдевање и извршила деблокада Шапца: „Акција 342. дивизије отпочела по плану; скоро никакав отпор; непријатељ – 177 мртвих; сопствени губици – 2 мртва и 3 рањена.“ Од 28. до 30. септембра, дивизија је напредовала долином Саве. Имала је још два погинула војника, а устаници осамдесет четири. 25. септембар: – Генерал Беме издао наредбу следеће садржине: „Србија је у марту ове године срамно погазила пакт о пријатељству са Немачком, да би напала са леђа јединице које су наступале ка Грчкој. У јуришу прохујала је одмазда над овом земљом. Ми смо се морали, са свим снагама, окренути лицем ка новим, вишим циљевима. То је за Србију био знак за нови устанак у коме су већ стотине немачких војника пали као жртве. Ако се овде не буде интервенисало свим средствима и са највећом безобзирношћу, наши ће губици бити неизмерни. Ваш задатак треба да извршавате у једној земљи у којој су 1914. године текле реке немачке крви услед подмуклости Срба, људи и жена. Ви сте осветници тих покојника. Морамо створити застрашујући пример за целу Србију који ће најтеже да погоди целокупно становништво. Свако ко благо поступа, чини грех према животу својих другова. Он ће бити узет на одговорност и биће стављен пред ратни суд.“ 28–29. септембар: – Ослобођење Горњег Милановца, у ноћи између 28. и 29. септембра 1941. Напад су планирале партизанске снаге: Таковски и Љубићки батаљон из чачанског НОПО, о чему је Таковски четнички одред, под командом поручника З. Вучковића, обавештен касно после подне 28. септембра. Тако није било времена да се о насталој ситуацији обавести штаб на Равној гори, па је Вучковић одлучио да његов одред не остане по страни. Иако немачка посада у граду није била бројна – 6. чета 920. батаљона „земаљских стрелаца“ (око 100 војника), она је представљала снажног противника. Са модерним наоружањем и огромном количином муниције, добро утврђена, имала је све услове да се брани од зарђалог и трофејног оружја и слабих залиха муниције партизана и четника, док не стигне помоћ из Чачка или Крагујевца. На страни гериле били су: морал, елемент изненађења, бројна надмоћност и добро познавање терена. Поред главнине немачких снага у згради Основне школе, један мањи одред био је смештен у кафани Шумадија, на самој ивици града. План напада саставили су Вучковић и учитељ Бранко Ракић, командир Таковског партизанског батаљона. Заплењено оружје подељено је на два једнака дела. Заробљеници су упућени на Равну гору, па затим у привремени логор у селу Планиници, где су више од месец дана помагали сељацима у пољским радовима. Тако је школа у Планиници претворена у заробљенички логор, први у историји било ког покрета отпора у Европи. Брзо је мала варош добила два господара: формиране су две команде места. Привремени четнички командант града био је капетан Миленко Рељић, а партизански – Богдан Оклобџија. Основан је и народноослободилачки одбор (по 10 партизанских и четничких одборни- ка). Председник одбора био је партизан Петар Јевтовић. 30. септембар: – Код Петровца на Млави дошло до првог већег оружаног сукоба између једног партизанског и једног четничког одреда. Пожаревачки НОПО преговарао је тог дана са Хомољским одредом мајора Велимира Пилетића. До споразума није дошло: „Пилетић каже да је рано за борбу против Немаца; са Недићевом војском треба преговарати, а не тући се и противан је разоружању жандарма.“ Дошло је, међутим, до сукоба. У борби партизани су заробили 61 четника, већу количину оружја и муниције. Погинули су Бата Булић, политички комесар и Иво Косовац, заменик командира 1. чете. Погинуо је и један четник. 1. октобар: – Формиран партизански Главни штаб за Босну и Херцеговину (Родољуб Чолаковић, Слободан Принцип и Светозар Вукмановић). 1–2. октобар: – Да би се неутралисала немачка дејства из Чачка, капетан Јован Дероко, на састанку одржаном 30. септембра у селу Мрчајевци, предложио да се 1. октобра изврши напад на град. Истог дана успостављен је контакт са Чачанским НОПО у селу Заблаће. Главнина четничких снага била је у Јеличком одреду, под командом поручника Јована Бојовића. Укупан број партизанско-четничких снага био је око 2.000 бораца. Немачки гарнизон састојао се од једног пешадијског батаљона, једне батерије са четири пољска топа и моторизованог одреда са десетак оклопних кола и тенкова. Парадокс је био у томе да је чачански гарнизон требало, сходно наређењу генерала Бемеа, да се евакуише према Краљеву, па су устаничке војске одрађивале непотребан посао, желећи свака за себе делић ратне славе. Команда Јеличког одреда упућује чак и ултиматум немачкој команди у којој се тражи предаја и прети са 10.000 бораца. Организовано 47 повлачење Немаца почело је у првим јутарњим часовима 1. октобра. Први четници улазе у град већ око 10 сати пре подне. У поподневним сатима долазе партизани и постављају питање свог удела у „ослобођењу“ града. На кључна места у граду одређују своје наоружане људе и страже. Дан по ослобођењу Чачка (2. октобра) основана је заједничка команда места. За команданте града постављени су партизан Миленко Никшић, командант Љубићког одреда и капетан Богдан Марјановић. Градска стража имала је по 50 људи са обе стране, са задатком да патролира градом, врши стражарску дужност и приводи „сумњива лица“, што партизани користе за хапшење националиста под оптужбом да су „петоколонаши“. 2. октобар: – Партизани на путу између Београда и Обреновца убили 21 немачког војника из армијског пука за везу: „За репресалију и одмазду има се одмах стрељати 100 српских затвореника из логора у Шапцу и Београду, првенствено Јевреја и комуниста“. 3. октобар: – У Дрињачи код Зворника одржан састанак између чланова партизанског Главног штаба и Команде четничких одреда источне Босне (Јездимир Дангић, капетани Сергије Михаиловић и Перо Ђукановић), на коме је постигнут следећи споразум: 1) формира се заједнички привремени оперативни штаб између „војних“ и партизанских одреда на територији Босне, са називом Команда босанских војних партизанских одреда; 2) функционисање Штаба почиње од 1. октобра, а Штаб ће одмах проучити „сва војна питања по предстојећим операцијама, ради њиховог брзог провођења у дјела“; 3) при сваком одреду формираће се покретни преки судови, који ће изрицати смртне казне за дела пљачке, бекства из борбе, издају, паљевине и друга злочинства; 4) приликом заузимања нових места поставиће се заједничка власт. 48 3–4. октобар: – Руднички четнички одред напао немачку посаду код барутане у Страгарима и заробио 48 војника. Затим је Мајдански четнички одред, под командом наредника Славка Цветића, у селу Мајдану заробио немачку посаду од 4 официра и 40 војника. Заробљеници су спроведени у Планиницу. Однос према њима био је углавном коректан. Рањени и болесни су лечени и није прављена разлика између њих и српских бораца. То су забележили и немачки извори, као у случају заробљавања групе од 200 немачких војника из Лознице и Крупња од Михаиловићевих четника: „Са њима се добро поступало.“ У Лозници је, крајем септембра, на лечењу било 27 тешко рањених немачких војника. 5. октобар: – Немачке снаге из Крагујевца кренуле ка Милановцу. До сукоба долази на Руднику. Немци наступали тенковима и борним колима. Јединица која је кренула из Крагујевца стигла је до Милановца. У граду се задржала врло кратко. Када је четнички командант места, капетан Рељић, сазнао да се Немци приближавају, наредио је евакуацију свог штаба. Померили су се свега неколико километара, у село Грабовицу. И партизани су исто тако поступили. Чим су Немци напустили град, обе команде вратиле су се скоро истовремено. Батаљон продужава ка Руднику и спаја се са одредом који се бори са четницима. Варошица Рудник темељно је спаљена. 7. октобар: – 342. дивизија кренула ка Церу „ради уништења устаника да би на тај начин спречила трајно угрожавање Мачве од банди из ове шумовите планине“. Партизани и четници почели са припремама за напад на Краљево. Командант снага опсаде Краљева био је мајор Радослав Ђурић, а начелник штаба Јован Дероко. На састанку у селу Слатини постигнут је и споразум са партизанским снагама око заједничке акције. Командно место напада на град био је положај Ружића Брдо (7 километара југозападно од Краљева). Командант свих снага на левој обали Западне Мораве и десној обали Ибра био је Дероко, а на десној обали Мораве и левој обали Ибра Јован Бојовић. Укупне четничке снаге предвиђене за опсаду бројале су између 3.000 и 4.000 бораца. Михаиловић наредио да се у селима око града прогласи борбена готовост трупа. На другој страни, у селу Самаила (10 км западно од Краљева) партизани ометали саобраћај и спроводили припреме за напад. 8–9. октобар: – Борбе четника, под командом Милутина Јанковића, и Немаца око манастира Жиче. 9–10. октобар: – У Лондон стигли први извештаји из Михаиловићевог штаба. Потпуковник Павловић је доставио информацију о покрету отпора и тражио помоћ: оружје, муницију и новац који би се авионима испоручивали на импровизованим аеродромима: „Југословенска војска у земљи постоји. Њоме командује пуковник Дража Михаиловић. Народ жељан борбе. Немамо ни најпотребнијих средстава. За сада боримо се само пушком и бомбом. Немци су уплашени. Не знају шта да раде. Чине велике свирепости. Опколили смо Ваљево, надиремо ка Краљеву и Крагујевцу. Аеродроми у Прељини, Чачку и Пожеги спремни. Наш штаб на Сувобору. Немци јаким снагама држе само долину Мораве, док их по осталим гарнизонима западно од ње опкољавамо и хватамо. Народ би срећан био да види прву помоћ савезника.“ 10–11. октобар: – Немци бомбардовали манастир Жичу, а четници и партизани сачекали немачку тенковску јединицу која је имала задатак да спали манастир и све зграде на путу од Краљева до Жиче. Немци пробили заседу, спалили манастир и стигли до Матарушке Бање. Један четнички одред је лаком артиљеријом тукао аеродром у Лађевцима, а у селу Витановцу стрељано је “70 комуниста“. У помоћ опседнутој немачкој посади у Краљеву кренула је 717. дивизија из Крагујевца. 11. октобар: – Шумадијски НОПО разоружао Левачки четнички одред. Борци су пуштени кућама, а старешине, међу њима и командант одреда, капетан Марко Музикравић, кратко држани у затвору. По истом принципу разоружани су 12. октобра и делови Рудничког и Лепеничког четничког одреда. Исто се сутрадан десило и једној групи четника у селу Белошевцу (између Тополе и Младеновца), као и команди Лозничког четничког одреда 14. октобра у Крупњу, после њеног повлачења из Лознице, пред немачком потером. Четници су нападнути и у манастиру Јошаница. 12–14. октобар: – Јединице 342. дивизије дошле надомак Крупња, уз минималне губитке: „Наша два војника рањена, непријатељ је изгубио 876 људи“. Немачка војска у Лозницу и Бању Ковиљачу улази 13. октобра, а сутрадан је почео продор у долину Јадра. Командант дивизије, генерал Хингхофер, 13. октобра наређује да се стрељају сви грађани затечени на терену, а који се могу сматрати устаницима. Немачки официр је као лош пример истакао пуштање народа из концентрационог логора. „Чишћење“ Мачве завршено је до 16. октобра: до тада је било убијених 1.855 устаника и преко 2.000 ухапшених. 13–14. октобар: – Јелички четнички одред кренуо у напад на Краљево, али партизанска помоћ изостала, па су четници дошли у веома тежак положај, из кога су изашли са већим губицима. На састанку у штабу одреда, одржаном 14. октобра, за неуспех су оптужени ратни савезници. 15. октобар: – Пуковник Михаиловић издао прво упутство о организовању „свих снага четничких Одреда Југословенске војске“ у срезовима: Андријевица, Беране, Бијело Поље, Пријепоље, Пљевља, Колашин, са Барском и Буђевском општином. За 49 команданта те области (Лимско-санџачких четничких одреда) постављен је активни пешадијски капетан прве класе Павле И. Ђуришић. Другим наређењем од истога дана, Михаиловић је за команданта свих снага у Црној Гори одредио генералштабног мајора Ђорђија Лашића. 15. октобар: – Други продор Немаца према Милановцу, са 3. батаљоном 749. пука. На положају код села Бара партизани не ступају у дејство, тако да су се Немци несметано приближили четничким положајима. Четничка одбрана није успела да спречи немачки продор у град, који је темељно спаљен, а одведено је и око 200 талаца. Град је скоро потпуно порушен, као и околна села при повратку. Приликом повратка 3. батаљона, Крагујевачки и Чачански НОПО поставили заседу код села Неваде: „Са свих околних висова пуцано је и убијено је 10, а рањено 26 немачких војника“. 15–16. октобар: – Нови напад на Краљево. Као претходница, у град је убачено више бомбашких тројки. Према договору, четници напали из правца Пољопривредне школе, у којој је било јако немачко упориште. После жестоке битке, зграда школе је освојена и отворен је пут ка центру града. За то време партизани су остали на својим положајима на левој обали Ибра: „Правдали су се да нису имали довољно муниције“. Четници се храбро боре, али је убрзо запретило опкољавање. Те ноћи смрт је имала богату жетву: три независна немачка извора дају један истоветан податак – 14 погинулих (2 официра) и 10 рањених Немаца и 80 погинулих четника. Партизански Врховни штаб наредио, преко Мирка Томића, инструктора ПК Србије, престанак напада. Од тада се четници сами боре, све до 1. новембра. Партизанска војска креће ка Чачку и Ужицу, припремајући се за један други рат. 14–18. октобар: – Стрељање талаца у Краљеву. Стрељано је, по једном прецизном извештају упућеном генералу Бемеу, 50 1.736 мушкараца и 19 жена. У масовном стрељању у Краљеву убијена је једна група радника фабрике авиона која је израђивала авионске делове за немачке потребе. Према изјави Георга Кисела, начелника Управног штаба у Команди Србије, то је Турнеру указало на бесмисленост таквих масовних ликвидација, са чим се сложио чак и Беме. 16. октобар: – Почела немачка офанзива према долини Јадра. После тога требало је извршити удар „у леђа непријатељским снагама за које је јављено да стоје у пределу северозападно од Ваљева“. 18. октобар: – Команда 749. пука наредила да се за одмазду због партизанског напада код села Неваде стреља 2.300 талаца у Крагујевцу. Командант 3. батаљона, капетан Бишофсхаузен, био је против стрељања насумице изабраних грађана Крагујевца и околине: „Грађанство Крагујевца, које броји око 42.000 душа, показало се увек лојално и вољно да сарађује са немачком оружаном силом, при чему не треба порицати да је део грађанства увек нагињао бандама. Десило се није ништа.“ Немачки официр је предлагао да се похапсе таоци из околних села која су „заражена комунизмом“ као што су Грошница и Белошевац. То, међутим, није прихваћено. 19. октобар: – Капетан Хадсон послао свој последњи извештај из Црне Горе. Тада почиње и историја борбе два покрета за добијање савезничке помоћи и признања. Хадсонове симпатије према партизанима биле су несумњиве: „Једино ово људство изгледало је организовано у том делу света. Створио сам високо мишљење о њима.“ Са својом групом (Аса Јовановић, Митар Бакић и Милован Ђилас) стигао је у Ужице 25. октобра; Остојић и Лалатовић одлазе на Равну гору. У првом разговору са Титом, Хадсон је понудио потребне техничке податке за успостављање радио-везе са Каиром, како би и партизани затражили помоћ од Британаца. Стекао је утисак како се Тито надао да ће савезничка подршка његовом покрету доћи из Москве и да би то више волео, уверен у скору победу Црвене армије. 20. октобар: – Немци заузели Крупањ. 342. дивизија имала је 15 мртвих и 16 рањених. Устанички губици били су: 1.407 погинулих и 4.293 заробљена. Завршено је било и „чишћење“ Цера са обе стране, уз многа спаљена села. Средином месеца, 342. дивизија креће ка Ваљеву, остављајући за собом стотине побијених цивила. 20–22. октобар: – Пуковник Михаиловић у Брајићима одржао састанак са групом команданата. Изнео је своје тумачење тренутне ситуације: комунисти су све неискренији у својој сарадњи, свађе између четничких и партизанских команданата свакодневна су појава, све чешће избијају сукоби око административних послова јер комунисти траже уништавање архива и свих докумената по општинама, а затим завођење власти народноослободилачких одбора; пошто комунисти немају упориште у народу, траже повод за сукоб са четницима. Да би се ти проблеми разрешили, Михаиловић је 22. октобра упутио писмо Главном штабу партизанских одреда, истичући „изванредну важност и преку потребу рашчишћавања многих неспоразума.“ Многобројни инциденти и обостране нелојалности не смеју да буду препрека договору због озбиљности војне ситуације. Посебно је Михаиловић упозоравао на тежак положај устаника у Мачви, као и на опасност заузимања Ужица „ако се не буду предузеле хитне заједничке мере.“ С обзиром на све то, сматрао је „да са обе стране треба учинити све да се настале супротности ублаже и изгладе, а даљи сукоби по сваку цену отклоне“. 21. октобар: – Стрељање талаца у Крагујевцу. Организација злочина поверена је мајору Кенигу. Хапшење људи по улицама, трговима и становима изведено је 19. и 20. октобра. Месна командантура Крагујевца саопштила је да је извршено масовно стрељање „комуниста, бандита и њихових помагача“: укупно 2. 300 људи. 21. октобар: – Врховна команда Вермахта обавестила команду Југоистока да је одобрен долазак 113. пешадијске дивизије са Источног фронта у Србију. Дивизија је требало да се прикупи на простору: Јагодина – Бачина – Крушевац – Ћићевац – Параћин, како би касније кренула ка западу Србије. Беме је од свих потчињених јединица, установа и команди захтевао максималне напоре како би се устанак што пре сломио јер Србија „историјски, географски, економски и политички припада интересној сфери Великонемачког Рајха“. 23–26. октобар: – Немачке претходнице стигле надомак Ваљева. Сва околна места до на четири километра од периферије, изложене су снажној артиљеријској ватри и углавном спаљена, јер су служила као устаничке базе. Скоро без икаквог отпора, три батаљона 342. дивизије 25. октобра улазе у Ваљево, а већ сутрадан продужавају према истоку – ка Убу и Лајковцу како би „очистили“ Посавину и Тамнаву. 26–27. октобар: – Одржан други састанак Михаиловић-Тито у Брајићима, у кући сеоског учитеља или, како кажу други, у кафани Сувобор. То је био последњи покушај да се спречи отворени сукоб. Прво се разговарало о четири предлога, по два са сваке стране: са партизанске – да се настави заједничка оружана борба против окупационе војске, без обзира на последице и да Михаиловић пређе у партизански Врховни штаб као његов начелник; са четничке: да се партизански одреди ставе под Михаиловићеву команду и да се акције ограниче на строго герилске. Споразум о томе није, наравно, постигнут. На захтев да се партизанске снаге ставе под Михаиловићеву команду, Тито је тражио да се у четничке штабове убаци по један политички комесар, као и на ослобођену територију под четничком контролом, са чиме се Михаи51 ловић и Васић нису сложили. Одбили су да признају и легитимност народноослободилачких одбора, као што Тито није прихватао старе управне власти. Михаиловић и Васић тражили су да се поштује предратна администрација и оживе позитивни закони Краљевине Југославије. Тито и Милош Минић поставили су и питање о послератном уређењу Југославије – изјаснили су се против монархије и за совјетску републику. Две стране споразумеле су се у низу мање важних питања: све жалбе ће се разматрати у мешовитим комисијама; међусобни сукоби ће се обуставити а сарадња појачати; људство ће се мобилисати као и до тада; војне снаге остају на истим положајима; ратни плен ће се равноправно делити. Обе стране задржале би независност и потпуну слободу у својој војно-политичкој акцији. Ако једна страна буде нападнута, а снаге друге стране буду у близини, оне обавезно треба да ступе у акцију против заједничког непријатеља. Договорено је да партизани предају 12.000 пушака и новац. На крају није дошло ни до потписивања спремљеног уговора. Тито је са претњом преноћио у Брајићима и 27. октобра, преко Пожеге, кренуо за Ужице. Тада је из Пожеге телефонирао капетан Вучко Игњатовић и рекао да је поставио заседу на десној обали реке Скрапеж, митраљеску и бомбашку: „Тито неће жив проћи кроз Пожегу.“ Михаиловић није дозволио напад, позивајући се на своју официрску част и дату реч. 28. октобар: – Код Јозефа Матла, капетана Абвера, дошли Михаиловићеви официри, пуковник Б. Пантић и капетан Н. Митровић. Пантић је изјавио „да је од стране пуковника Д. Михаиловића овлашћен да ступи у везу са председником владе, генералом Недићем, као и са надлежним институцијама у немачком Вермахту, како би се четнички одреди Југословенске војске, који се налазе под командом Д. Михаиловића, ставили на располагање у циљу сузбијања комунизма у Србији“. Пантић је још рекао да Михаиловић гарантује да ће 52 се простор источно и западно од Мораве очистити од комуниста: „Он се не поводи никаквим политичким циљем и очекује да ће тада бити обустављене казнене акције против српског становништва и масовна стрељања.“ 29. октобар: – У селу Карану, код Ужица, партизани напали Рибашевински четнички одред. Истог дана четници су нападнути и у Мачкату и Љубињу. У овим селима партизани одмах заводе своју власт. 30. октобар: – Капетан Вучко Игњатовић послао према Карану једну чету, која са Рибашевинским одредом напада село, али без успеха. Борбе око Карана, Мачката и Љубиња воде се и 1. новембра. 1. новембар: – Игњатовић покренуо четничке снаге из Пожеге – 1.200 људи кренуло је правцем: село Тврдићи – Стражевица – село Пониковица – село Каменица. Игњатовић наређује Команди одбране Пожеге да град „апсолутно мора задржати у нашој власти по сваку цену“, али је одбрана располагала са веома малим снагама: аеродром и правац од Ариља бранила је 181 пушка, а други део града нешто више – 384 пушке. Игњатовић одлази и на Равну гору, заједно са капетаном Глишићем, и тражи дозволу за напад на партизане јер је „последњи час за то“. Пошто је Михаиловић био одсутан, одобрење издаје Драгиша Васић. У наредби за напад на Ужице, Игњатовић је оптужио партизане да не показују храброст, да напуштају положаје и оценио да сукоби избијају због воље појединаца да се дочепају власти: „Ми не можемо даље гледати како нестају један по један српски живот у борби за политичку власт коју жели да узме неколико људи.“ 1. новембар: – Последње борбе око Краљева, када су четници извели тенковски напад на град. У извештају генерала Бемеа команданту Југоистока од 1. новембра каже се: „Код Краљева је први пут ступило у дејство неколико непријатељских тенкова.“ У седмодневном извештају Оперативног одељења Команде Србије од 10. новембра стоји: „Борбено подручје око Краљева. 1. новембар: непријатељ је са тенковима предузео са запада један продор ка Краљеву, при чему му је пошло за руком да, потпомогнут артиљеријском ватром, продре у град.“ Тенковима су управљали поручник Драгомир Топаловић и потпоручник Жарко Боришић. 1–2. новембар: – Игњатовић кренуо ка Ужицу: са северне стране, из правца Карана, требало је да напада Рибашевински одред (400 бораца); са источне, из правца Пожеге – Пожешки одред под Игњатовићевом командом (1.200 људи); са јужне стране, из правца Кремне – други део Златиборског одреда (око 250 људи). Партизани су, међутим, сазнали за планове о нападу на Ужице. Информацију су добили већ 30. октобра и одмах појачали гарнизон са одредима пристиглим са опсаде Краљева који су првобитно кренули ка Чачку. Повлаче се снаге и са опсаде Ваљева. Већ 1. новембра похапшена је четничка команда Ужица, сви четници који су се задесили у граду и многи националисти. Почиње мобилизација под претњом смртне казне, уз заклетву „комунистичкој идеји и Стаљину“. Драгачевски батаљон Чачанског НОПО напао четнике у рејону села Трнаве. Касно увече 1. новембра, партизани напали део Златиборског одреда код Биоске. Рибашевински одред пре времена кренуо у акцију и поново се сукобио са партизанима у Карану. У почетној фази, иницијатива је на четничкој страни, али убрзо стижу 1. и 2. ужичка чета из Ужичког НОПО и Рибашевински одред је одбачен, чиме је знатно ослабљен фронт према Ужицу. Три четничке колоне крећу из Пожеге 1. новембра у 9 сати увече. Лева, под командом капетана Милоша Славића, нападнута је 2. новембра, у пола четири ујутру, у Горјанско-севојничкој клисури. Потучена је и приморана на повратак у Пожегу. Средња нападна колона, под командом мајора Кораћа, у 4 ујутру стигла до Трешњице. После краће борбе, пробила се до линије: Горјани – Севојно – Трешњица. У 10 сати пре подне 2. новембра почела жестока битка; убрзо стигле свеже партизанске снаге. Око 11 сати пре подне почео партизански контраудар на целој линији фронта. Већ у подне, Игњатовић наређује повлачење. Четници су имали око 40 погинулих. Сутрадан су их сахранили сељаци, поред пута на Трешњици. 2–3. новембар: – Охрабрени успехом код Ужица, партизани кренули ка Пожеги, и то Ужички НОПО и Драгачевски батаљон Чачанског НОПО. Образоване су три нападне колоне: северна, под командом поручника бивше Краљевске војске Радослава Јовановића; средња, под командом такође поручника бивше војске Краљевине Југославије Слободана Секулића и јужна – под командом Богдана Капелана. Игњатовић је одбрану поставио такође на три правца, са центром на реци Скрапеж. Напад је почео 3. новембра у 10 сати пре подне. Користећи маглу, Драгачевски батаљон форсирао реку. Пуца се на свим странама. Око поднева, одбрана је начета, партизани надиру целом линијом фронта. Игњатовић уводи у борбу и резерву, али без успеха. Воде се уличне борбе. Падају положаји и на северној и на јужној страни. Игњатовић наређује повлачење. Око три сата по подне град је освојен. Четници су имали око 25 погинулих и 50 рањених. Погинуо је и командант Драгачевског батаљона Богдан Капелан. Рањени су командант Главног штаба Србије Сретен Жујовић, у стомак, и Душан Јерковић, командант Ужичког НОПО. Партизани су тако овладали целом Моравском клисуром, све до Чачка. Јачина и дубина ове акције, као и ангажоване снаге, указују на то да је она морала бити темељно припремана и да није могла бити проста одбрана од локалног напада четничког гарнизона из Пожеге. 53 3. новембар: – Пуковник Драгослав Павловић, по наређењу Д. Михаиловића, упутио Титу писмо у коме је затражио обуставу непријатељстава, повлачење партизана из Пожеге и поштовање ранијих споразума: „Обавезе које се Михаиловић примио, биле су лојално извршене. Са друге стране, Врховни штаб је одбио да снабде муницијом фронт. Новац никада није био послан; примљено је само 500 уместо 1.000 пушака, народ је малтретиран и хапшен. Поред Вашег признања, има доказа да сте напали четнике у Чајетини и Косјерићу у току ноћи између 30. и 31. октобра. Нема ни најмање сумње на коме лежи тешка одговорност за проливање братске крви. Да би се борба зауставила, захтевам: одмах напустите Пожегу, да лојално извршите споразум о испоруци оружја, новца, муниције и другог материјала, да ослободите заробљене четнике.“ 5–6. новембар: – Четници припремају напад на Чачак. За команданта опсаде постављен капетан Богдан Марјановић. Четници отварају топовску ватру на Љубићки партизански батаљон, који је кренуо у напад, како би се докопао батерије топова. У току ноћи партизани врше маневар према селу Мрчајевци и залазе четницима с леђа. У 5 сати ујутру, 6. новембра, почињу нове борбе на железничкој прузи око реке Чемернице. Топовима је гађана и Прељина. Дероко наређује извлачење батерије ка Љубићу, где се отвара нови фронт. У раним јутарњим часовима стиже партизанско појачање из Чачка, а долазе и Островачки и Бреснички четнички одреди. Из Горњег Милановца возом до Прељине долази и Први шумадијски НОПО. У раним поподневним часовима почињу партизански јуриши. Око пола три топови остају без муниције. Четници се повлаче ка селу Коњевићи. Дероко остаје поред топова. Заробљен је и убијен у шуми Осоје, на реци Чемерници. Сутрадан, 7. новембра, из реке су га извадили сељаци и сахранили на обали, у песку. 54 7. новембар: – Општи напад четника на Чачак. Борна кола продиру у центар града, води се борба у свакој улици, за сваку кућу. У току вечери и ноћи, стижу партизанске јединице са ваљевског фронта, а и Први шумадијски НОПО са Љубића. Четници се повлаче на полазне положаје. Онеспособљена су сва борна кола. Сутрадан почиње повлачење целом линијом фронта. Истога дана партизани и четници сукобили се и у Горњем Милановцу. До 10. новембра партизани успостављају своју пуну власт у Пожеги, Чачку, Ариљу, Ивањици и Гучи и предузимају драстичне мере према становништву. 8–10. новембар: – Напад партизана на Равну гору. Готово сви четнички одреди остају без муниције. У таквој ситуацији, Никола Калабић предлаже да се од његовог оца Милана, пензионисаног жандармеријског мајора, у том тренутку команданта једног владиног одреда у Љигу, затражи помоћ. Старији Калабић је одобрио 8 камиона муниције и од тада постаје сарадник Покрета. Калабић и Игњатовић пробијају партизански обруч код Белановице. 10. новембар: – Централни комитет КПЈ упутио директиве ПК КПЈ за Црну Гору, Боку и Санџак о даљем раду: „Ми вас поново упозоравамо да су ваше грешке сасвим озбиљне нарави.“ Комунисти у Црној Гори осуђени су због апстрактних разматрања која су „масе“ одвојила од КПЈ. Није била у питању погрешна стратегија: линија партије била је исправна, а основна грешка састојала се у томе што није изграђена „потребна јасна свест о руководећој улози наше Партије“. Уместо прилагођавања рада ситуацији на терену, конкретне историјске догађаје требало је прилагодити доктрини КПЈ. Црногорски комунисти оптужени су да су у јулском устанку избацили паролу о „муњевитом ударцу“ којим ће непријатељ бити „смрвљен за пар дана“, као да то није била идеја-водиља свих комуниста у Југославији још од почетка рата. Црногор- ски комунисти грешили су и када су расправљали о кривици за слом устанка: кривице нема, доктрина је исправна „а пораз је био разумљив и требало га је очекивати“. Партизански рат је био само етапа у развоју устанка и између тога није било супротности: „Узмите Лењинов чланак из 1905. године о пролетерској револуцији, па ће вам то питање постати јасно.“ Друга најважнија грешка био је страх од репресалија „и у томе се познаје утицај стихије на вас“. 11. новембар: – У село Рајковић код Ваљева 11. новембра ушли партизани. Сутрадан их нападају четници, али су потучени, уз 19 мртвих и 20 рањених. Освета је стигла 17. новембра – страдала је једна цела партизанска чета. Али, већ 20. новембра партизани су поново ушли у Рајковић и гонили „четнике све до Мионице“. 11. новембар: – Преговори између Михаиловића и Немаца. Састанак је одржан у селу Дивци, у близини Ваљева. На немачкој страни били су: потпуковник Рудолф Когард, опуномоћеник немачке команде; Георг Кисел, војни управни саветник; капетан Матл и још два официра. На другој – Михаиловић и Мишић (у униформама) и пуковник Пантић и капетан Митровић (у цивилу). На почетку састанка, Когард је прочитао овлашћену изјаву: Михаиловићева понуда се одбија због неповерења према њему; он се ставио на страну оних који су желели да Немце протерају из земље, склопивши већ крајем септембра чврст борбени савез са комунистима; Михаиловићево проглашавање за савезника немачког Вермахта никако се не може прихватити као стварно уверење, јер се његов положај погоршава из дана у дан, а као генералштабни официр, сматра немачка команда, исправно оцењује положај и зна да ће зима и наставак немачких борбених операција нанети пораз његовим борбеним групама. Вермахт не жели савезнике који му се привремено прикључују из разлога опортунитета, јер се став самог Михаиловића и његових бораца не може тако брзо променити, као што је то потребно. Да је понуда дошла из стварног уверења, нагласио је Когард, то би се морало осетити у вођењу борби у последње време. Али, Михаиловић је допустио да Краљево буде нападнуто тенковима 1. новембра. Осим тога, имао је више прилика да се прикључи елементима реда у интересу српског народа, али их није искористио. У односу на његову намеру да поштеди српску крв и имовину, Когард је истакао да је овлашћен да означи једини пут: „Обустављање борбе и безусловна предаја“. Захтевао је предају целокупног оружја, муниције и опреме, ослобађање немачких заробљеника. У свом одговору Михаиловић је прво истакао да није представник ни Лондона ни било које друге земље: „Српски народ воли слободу. Без обзира на то што је слободу изгубио, он се нада да ће је поново стећи. Недићева влада је потпуно отворено иступила и ставила се на страну окупатора и то је била њена грешка. Није моја намера била да ратујем против окупатора, јер као генералштабни официр познајем снагу обеју страна. Нисам комуниста, нити радим за њих. Али, ја сам покушао да ублажим и спречим њихов терор. Комунисти се не брину за народ. Њих воде странци, они који нису Срби: Бугарин Јанковић, Јеврејин Линдемајер, Мађар Борота, два муслимана чија ми имена нису позната, припадник усташа мајор Боганић. То је све што знам о комунистичком вођству. Они хоће да погине што више Срба, како би доцније имали успеха. Моја једина намера је да спречим терор који је исто толико ужасан као и немачки. Народ је тренутно изложен двема терористичким акцијама, а невин је. Као војник не стидим се што сам националиста. У том својству желим једино да служим народу. При томе нисам се ставио на страну оних који желе да истерају Немце. Али, нећу да дозволим, узимајући у обзир слабе немачке снаге које су у земљи, да Србија постане комунистичка. Наша дужност као војника је да се не предамо догод можемо издржати. Стога нам се не 55 може пребацити зашто се не предајемо.“ Когард је на крају само подсетио југословенског пуковника да су права окупатора тачно утврђена међународним нормама, па је борба коју је он организовао била илегална. Нагласио је и да Вермахт није почео са проливањем крви: „То је само по себи произишло из илегалног вођења борби. При том, ми смо имали два непријатеља: пуковника Михаиловића и комунизам. Њихов терор изазвао је мере одмазде.“ Когард је имао само један налог од своје Врховне команде: „Да пуковника Михаиловића питам да ли он безусловно капитулира или не?“ Пошто је и Михаиловић остао доследан, немачки официр је констатовао да су даљи разговори сувишни. 13. новембар: – Владини одреди под командом мајора Милана Калабића, „уз сарадњу четника са Равне Горе“, извршили „чишћење“ терена на простору од Лазаревца до Белановице. Код Белановице је вођена целодневна борба са групом од 500 партизана: „У борби је убијено 20 комуниста, а 22 заробљено.“ Последње борбе вођене су 16. и 17. новембра на Руднику. Према изворима српске владе, Церски одред је 16. новембра, уз осетне губитке (више од 20 погинулих), успео да потисне партизане све до Чачка. Сутрадан се Никола Калабић сукобио са партизанима: „Борба трајала од 3 до 6 поподне – убијена 64 комуниста.“ Српски полицијски органи забележили су и да је 18. новембра мајор Велимир Пилетић ухватио везу са владином војском „и у околини Кучева водио борбе против партизана“. 15. новембар: – Пуковник Михаиловић добио неформално признање вође народног отпора у Југославији. Изрекао га је генерал Душан Симовић преко Радио Лондона, али уз упозорење да за „одсудну борбу“ час још није куцнуо: „Захтевамо да се саботаже и појединачни испади који само служе непријатељима као изговор за свирепства и злочине над мирним грађанима, одмах обус56 таве да би се уштеделе непотребне жртве и узалудно проливање крви нашег народа.“ Осуђен је и генерал Милан Недић као „изазивач“ грађанског рата и због стављања у „службу“ новог поретка, а Михаиловић је био „најизразитији пример српског и југословенског пожртвовања у служби Отаџбини и народу“. Стога је Симовић позвао све оне који воле слободу и „нарочито оне храбре синове који су се подигли да ту слободу бране оружјем у руци, да се уједине у заједничкој борби против окупатора и насилника, стављајући се под команду команданта свих југословенских оружаних снага у земљи, Драже Михаиловића“. 15. новембар – Нова војна реорганизација националних снага. Своје снаге Михаиловић је преименовао у Југословенска војска у Отаџбини – службено име које ће остати до краја рата. Намера је била да се задржи војни и државни континуитет са предратном Југославијом, а практично је значила жељу да герила прерасте у регуларну војску. Од тада ће из службене употребе потпуно нестати термини четници (као војници) и четнички (као покрет), а употребљаваће се само појам четничко ратовање. Ипак, у народу је већ био одомаћен назив „четници“ (четници Драже Михаиловића или дражиновци) тако да је назив ЈВУО остао само у званичној употреби као танана нит континуитета. 15. новембар: – Почео грађански рат у Црној Гори убиством свештеника Василија Божарића: „Ухватили смо издајника и народног непријатеља проту Василија Божарића који је безброј пута јавно говорио против нашег атеистичког вјеровања. Узели смо га са нама и одвели према кориту ријеке Мораче. Свештеник је мислио да се ми шалимо са њим. На један миг почели смо сви да га ударамо штапом, каменицама, кундацима, док се жртва није стропоштала на земљу. Кад се још трзао, дајући последње знаке живота, ставили смо га на шаторско крило и бацили га у Морачу.“ 16. новембар: – У Власеници, у источној Босни, састали се партизани и четници ради договора о даљој сарадњи. Како од споразума није било ништа, сутрадан су се састали само четнички прваци. У закључцима са овог састанка наглашено је да се забрањује сваки политички рад и на фронту и у позадини „јер не признајемо ниједну странку, а боримо се само за српски народ“. Забрањени су и сви зборови и договори политичког карактера, као и политичка штампа „јер сматрамо да се све оно што је најбоље налази на положајима“. 17. новембар: – Под притиском Лондона и Москве и пред надирућом немачком офанзивом, партизани и четници у Србији почели да преговарају о обустави непријатељстава. После директне интервенције из Москве, Броз је послао Михаиловићу писмо у коме је предложио примирје. Први разговори почели су 18. новембра у Чачку. Равногорску делегацију предводили су мајори Мирко Лалатовић и Радослав Ђурић, а партизанску Александар Ранковић, Петар Стамболић и Иво Лола Рибар. Партизански делегати одбили су да се ставе под Михаиловићеву команду, како је то тражио Душан Симовић у свом говору од 15. новембра, па су први разговори завршени без икаквог споразума. 18. новембар: – Издата заповест за коначно уништење устанка у Србији. Удар је требало да изведу: 342. дивизија из предела Ваљева и 113. дивизија из области Крагујевца и Краљева: „Где год да се појаве комунистичке банде треба их уништити. Све четничке формације Драже Михаиловића разоружати и заробити.“ 20. новембар: – У Чачку се поново састале четничка и партизанска делегација (у истом саставу као и 18. новембра). Тада је закључен споразум о примирју како би се „обуставила братоубилачка борба и прекинуло проливање братске крви и да би се све родољубиве снаге српског народа ујединиле и окренуле против окупатора и на- родних издајника“. Непријатељства су требала да престану 20. новембра, до поднева. Обе стране истакле су потребу упућивања свих својих снага у борбу против окупатора. Предвиђено је ослобађање ухапшених, формирана је мешовита комисија од три члана за утврђивање узрока сукоба и мешовити ратни суд. У вези са спровођењем овог споразума, одржана су још три састанка: два пута у Чачку (24. и 26. новембра) састала се мешовита комисија, а 27. новембра у Прањанима и војна комисија. 20. новембар: – Немачка војска почела свој поход у Србији: 17 устаника је погинуло у борби, 130 заробљених је стрељано, а “207 Михаиловићевих присталица је разоружано и спроведено у концентрациони логор у Шапцу“. 22. новембар: – Српска влада формирала оперативну група под називом Шумадијски корпус, којом је командовао пуковник Коста Мушицки, каснији командант Српског добровољачког корпуса. Циљ је био помоћ Немцима у сламању устанка. У првој фази, требало је заузети партизанска упоришта на Руднику. Акцију је 23. новембра повео жандармеријски мајор Милан Калабић: „При наступању на Горњи Милановац наишли смо на врло јаке комунисте, те смо били принуђени да се повучемо ка Руднику.“ Поново је тражена помоћ немачке авијације; стрељано је и 500 заробљених партизана. Партизани чак успевају да потисну владине снаге и са Рудника, до Белановице. 25. новембар: – Почела офанзива 342. дивизије према центру партизанске територије, из два правца: група Запад ишла је од Ваљева преко Љубовије и Бајине Баште ка Ужицу, а група Север А преко Косјерића и Карана, такође ка Ужицу. На другој страни, јединице 113. дивизије, подељене у три групе, надирале су централном Србијом. 27. новембар: – Владиним снагама стигла муниција, а дејствовали и немачки авиони: 57 „То је дало моралне снаге људству.“ Борбе се воде у околним селима. Главни напад на Милановац креће 28. новембра у 7 сати ујутру из Шаторње (група А). Пробијају се партизански положаји на Руднику и пут ка граду је отворен. У борбама је погинуло 28 партизана. Владини одреди крећу ка Чачку, Ужицу, Пожеги, Косјерићу, Бајиној Башти, Ивањици, Ариљу, као подршка немачким снагама. 27. новембар: – Делови 342. дивизије стигли су у Пецку (16 км југоисточно од Крупња) и продужили ка Ужицу. Јединице 113. дивизије успешно форсирају долину Западне Мораве: „Одбачена су слаба непријатељска обезбеђења.“ 28. новембар: – Западна група 342. дивизије наступала од Љубовије према Косјерићу и Ужицу, а истог дана 113. дивизија прошла кроз Краљево: „Наишла је на многе запреке и мине; непријатељ је имао 236 мртвих.“ У вечерњим часовима, 342. дивизија ушла у Бајину Башту, а Северна група дошла надомак Косјерића. 113. дивизија прошла кроз Чачак и приближила се Ужицу: „Укупни губици непријатеља су 412 мртвих и 36 заробљених; наши губици: 3 мртва, 14 рањених.“ Михаиловић и Тито телефоном разговарају о могућности отпора: „Немци су почели офанзиву на Ужице и Чачак. Маршал Тито мене зове телефоном и то је био наш последњи разговор. Маршал ме пита шта ћу ја радити у овој офанзиви, потом је изложио да ће он прихватити борбу против Немаца. Ја сам му одговорио да фронтално не могу примити борбу и да се морам вратити са својим одредима на њихове терене, а ја сам са једно 200 људи остао на Равној Гори. Моји се одреди провлаче кроз немачке линије и узимају правац за свој терен, а партизанске снаге прихватају борбе на Буковима, Црнкоси, Пониковици и даље преко Златибора.“ Прва већа „битка“ одиграла се на Црнкоси 28. новембра. На једној страни било је 2.600 немачких војника, распоређених у пешадијске, 58 тенковске и инжењеријске чете и батаљоне, са тенковима и брдским топовима, са четом за везу и хируршком екипом. На другој страни била је група од 250 партизана. Касно увече истог дана, Врховни штаб одлучио да Немцима у сусрет, на Кадињачу, пошаље Раднички батаљон, са две чете Посавског и две чете Ужичког одреда (око 250 бораца) како би обезбедио сопствено бекство ка Санџаку, под италијанску заштиту. Батаљон је био наоружан, поред пушака, и бензинским флашама, са три тешка митраљеза, 11 пушкомитраљеза и једним топом без нишанских справа. 29. новембар: – Битка на Кадињачи. Трајала је од 13 до 14.30 часова, уз два погинула Немца и 240 партизана. У четири после подне завијорила се немачка застава на звонику цркве Светог Ђорђа. Немачка команда је 29. новембра кратко забележила у свом дневнику: „Освојени Ужице и Пожега. Непријатељ је имао 572 мртва, 85 рањених и 224 заробљена. Сопствени губици – два мртва и два рањена.“ 29. новембар: – Немци ушли у Чачак: „Партизани нису дали никакав отпор и разбежали су се по околним селима. У Чачак 1. децембра улази 5. добровољачки одред. Партизани, већином сељаци, вратили су се својим кућама. Многи од њих сами су се јавили српским властима и предали оружје. Међу ухваћеним партизанима налазе се Ратко Митровић и др Драгиша Мишовић.“ 29. новембар – 1. децембар: – Немци наставили потеру према Чајетини, Палисаду и Краљевој Води, све до 1. децембра, убијајући цивиле и велики број рањеника. Потера је ишла у три правца: уз Ђетињу, према Увцу и Кокином Броду, до италијанске демаркационе зоне, ширећи пред собом страх, а иза себе остављајући пустош. Рањеници на Палисаду и Краљевој Води, остављени и препуштени милости окупатора, побијени су. Немачка команда, под да- тумом 1. децембар, бележи: „Непријатељ имао 106 мртвих и 72 рањена. Сопствени губици – један рањен.“ 1. децембар: – Михаиловић обавестио Душана Симовића о слому партизана: „Несрећно вођени, уз то малобројни, комунисти су на својим правцима за цигло два дана разбијени. Непријатељ овладао Ужицем, Пожегом и Чачком. Настављам четничко ратовање. Официри, подофицири, каплари и редови Југословенске војске у Отаџбини, на дан народног уједињења, поздрављају свог Врховног команданта, са жељом за скори повратак у Југославију. Живео Његово Величанство Краљ Петар Други.“ 3. децембар: – 342. дивизија примила заповест за уништење равногорског штаба. Шири простор око Равне Горе требало је заокружити и уништити. Михаиловић је о томе обавештен из владиних кругова. Станислав Краков пише да је лично Недић о томе обавестио Михаиловићеве људе на терену (вероватно преко Милана Калабића) и предложио легализацију: фиктивни или стварни прелазак под команду владиних јединица, па се тако легализовало пет одреда. 6. децембар: – Почео „подухват Михаиловић“. Немци су користили искључиво сопствене јединице, због неповерења у Недићев војни апарат. Рано ујутру, јединице 342. дивизије надиру са четири стране. Први удар изведен је на кућу Александра Мишића у Струганику, пошто је обавештајна служба прикупила податке о Михаиловићевом кретању. Михаиловић 5. децембра, по пријему информације о немачком нападу, издаје последња упутства и наређења и одлази за Струганик, код Мишића. Сутрадан, у саму зору, Немци се појављују у кафани, непосредно уз Мишићеву кућу. Заробљавају пратњу, а Михаиловић је успео да побегне. Штаб 342. дивизије о томе је кратко записао: „Дивизији је јављено да је главни Михаиловићев стан у Струганику. После краће борбе, заробљен је мајор Александар Мишић, а Михаиловић је побегао.“ 7. децембар: – Почео свеобухватни напад на Равну гору из четири правца: „На Равној Гори наишла је група Штраус на прави главни стан Драже Михаиловића (7.12.) који се састојао од 10 склоништа, снабдевених многобројним телефонским уређајима. Логор је био празан. Све спаљено 8. децембра. Подухват Михаиловић овим је завршен без нарочитог отпора затечених Михаиловићевих људи.“ 7. децембар: – Одржано саветовање ПК КПЈ за Црну Гору, Боку и Санџак. Црногорски комунисти оштро су осудили сопствене организационе слабости „које се провлаче и до данас, а које се у првом реду односе на опортунистичке, колебљиве и недисциплиноване елементе“. Закључено је да није довољно будно праћен рад непријатеља, из чега је проистекао слаб утицај КПЈ на „масе“, па је одмах требало „разбити јединствени фронт реакције која се ствара, нарочито под окриљем окупатора.“ Истога дана мајор Ђорђије Лашић упутио партизанском руководству у Црној Гори предлоге о сарадњи: 1) главни штаб националних снага за Црну Гору, Боку и Санџак да буде састављен од представника свих племена; 2) представници да буду изабрани слободном вољом народа; 3) главни штаб имао би овлашћења за све акције против окупатора; 4) да се обуставе ликвидације „петоколонаша“; 5) после ослобођења, народ ће сам изабрати власт. Предлог није прихваћен. 7. децембар: – Драгољуб Михаиловић унапређен у чин генерала. 8. децембар: – Михаиловић уцењен на 200.000 динара: „Срби! Вођа одметника и бунтовник Драгољуб Михаиловић, који на својој савести носи крв више хиљада Срба и који је властитој земљи нанео бескрајну беду и невољу, после уништења његове банде налази се 59 у бекству, по свој прилици у правцу Босне. Због непредавања оружја и мобилизације илегалне војске, због његовог злочиначког удруживања са комунистима и због подизања оружаног устанка против немачких окупаторских снага, он је свој живот проиграо. Због тога је уцењен на 200.000 динара.“ 14. децембар: – Јосип Броз и Александар Ранковић упутили су писмо ПК Србије у коме наглашавају да се пред „нашом партијском организацијом у Србији налазе сада веома важни задаци од чијег извршења зависи читав развитак политичких прилика, не само у Србији, него великим делом и у свим земљама Југославије, па чак и на читавом Балкану.“ Победом Црвене армије отворена је перспектива брзог Хитлеровог слома у Европи, што је истовремено био знак и за „реакционарне снаге империјалистичких земаља“ да се окупе како би „разоружале национално-ослободилачке покрете који ничу из народних дубина и покрећу незадрживе револуционарне енергије“. Та акција била је, наравно, у првом реду уперена против комуниста: „Тај се процес, који ће несумњиво узимати све већег маха, почео да одражава и у земљама Југославије, а нарочито у Србији. Први знак тог процеса био је напад четника Драже Михаиловића на партизане. У последњим данима примећује се све веће уједињавање четничких формација свих боја, на платформи борбе против наше Партије. Очито је да се на тај начин окупља један реакционарни велико-српски центар, који ће одиграти руководећу, контрареволуционарну улогу, без обзира на судбину немачких и италијанских окупатора. Тај реакционарни велико-српски центар опасан је за све народе Југославије.“ И да не би било никаквих нејасноћа, лидери КПЈ потпуно су јасни: „Дакле, нема сумње да је најодлучнија борба против тог центра главна политичка задаћа наше Партије у Србији.“ 60 19. децембар: – Југословенска влада, на захтев генерала Михаиловића, лишила чина Милана Недића, као и генерале који су били у његовом кабинету: Александра Стојановића, Ђуру Докића, Јосифа Костића, Пантелију Драшкића и још осам других официра. 21. децембар: – У источнобосанском градићу Рудо формирана Прва пролетерска бригада „као језгро будућих сличних формација. Додајемо да је застава те бригаде црвена, са српом и чекићем. Она у ствари јесте оружана сила Партије“. 24. децембар: – Бугарска знатно проширила своју окупациону зону у Србији. Долазак бугарских снага био је неопходан како би се немачке јединице ослободиле за сузбијање устанка у Хрватској и другу употребу. Зона дејства бугарских трупа била је оивичена подручјем: стара граница – Рготина – Лапово (искључно) – Крагујевац (закључно) – источно до Краљева (искључно) – Ибарска долина – Косовска Митровица – Приштина (закључно). Преузимање простора требало је да почне 30. децембра. 1942. 3. јануар: – Почела немачка офанзива на слободну територију источне Босне, како би се смирио српски народни устанак и створили услови за сигурну привредну експлоатацију тих крајева, који су били у немачкој интересној сфери. Та операција била је у уској вези са операцијама у Србији из претходне године. Генерал Паул Бадер је процењивао да се „ред и мир“ у Србији не могу трајно обезбедити док се не угуши и устанак у источној Босни која је постала снажно упориште и партизана и четника. Офанзиву су водиле јединице 342. и 718. пешадијске дивизије. 6. јануар 1942: – Прва акција Прве пролетерске бригаде у источној Босни, када је бригада „разоружала неколико четничких чета према Мокром и на Романији, а вође стрељала“. 7–8. јануар: – ПК КПЈ за Босну и Херцеговину одржао је састанак у селу Иванчићи, близу Сарајева. Састанак је иницирао Јосип Броз. Констатоване су „највеће грешке“ у раду: колебљив став према четницима, неуспостављање власти на ослобођеној територији, слаб партијски рад и спорост у формирању покретних, ударних јединица. Најважнији задатак била је борба против четника. Тако су почетком 1942. године дефинисана два основна циља КПЈ: учествовање у рату и давање доприноса победи над фашизмом, али и освајање власти и организовање друштвено-политичког система у Југославији по угледу на Совјетски Савез. То је значило отварање у пуном облику друге фазе револуције – грађанског рата, како би се савладали „класни непријатељи“. Прва половина јануара: – Генерал Марио Роата постављен за команданта 2. италијанске армије. Са његовим доласком почели да се назиру и обриси једне политичке стратегије за време које ће доћи после слома нацизма – Срби су били потребни као мост према западним савезницима. Тако су Немци и усташе морали да трпе, како се њима чинило, апсурдно понашање једног савезничког генерала који је јавно облачио, наоружавао, плаћао и сврставао у своје јединице људе њима непријатељски расположене а они ће, чим им се буде пружила згодна прилика, повести борбу против њих. Као најбоље решење за српски народ, српске вође апострофирале су проширење италијанске окупационе зоне на цело подручје НДХ, уз договор са италијанским командантима, на антиусташкој основи. Тај договор је, слично као и у Црној Гори, био условљен почетком српско-српског рата и на овим просторима и офанзивном комунистичком стратегијом која је иза себе остављала егзистенцијалне мотиве. 11. јануар: – Генерал Михаиловић постављен за министра војске, морнарице и ваздухопловства у југословенској влади, на чијем је челу био Слободан Јовановић. 11. јануар: – Главни штаб НОПО за Црну Гору наредио уништавање националних 61 снага: „По нашем мишљењу, свако колебање и неодлучност у погледу брзе ликвидације тих банди, могли би нам се доцније осветити.“ 15. јануар: – Пресуда преког војног суда Никшићког НОПО: 19 људи осуђено на смрт: осморица су стрељана, а осталима је дат рок од једне године да се „поправе.“ Председник суда био је Сава Ковачевић. Оптуженим је суђено због организовања „народне војске Драже Михаиловића.“ После стрељања, народу је речено како је „уништено језгро петоколонашких бандита и тиме у зачетку сатрвено зло које је нагризало здраво тијело нашег народа, које је разбијало народно јединство у борби противу окупатора и спремало братоубилачку борбу. Крвава борба коју тако храбро води наша партизанска војска против окупатора, а за народно ослобођење, нераздвојно је повезана са борбом против петоколонашких елемената који изнутра хоће да онемогуће ту нашу борбу. Тако је било и у ранијој историји Црне Горе – борба против Турака неминовно је захтијевала уништење потурица.“ 18. јануар: – Пеко Дапчевић, командант, и Вељко Мићуновић, политком Ловћенског НОПО, оптужили цео народ Љешанске нахије за „петоколонашки рад“, па су наредили штабу НОПО Царев Лаз да „смјеста стане на пут и прекрати такав разбијачки рад пете колоне“. Два дана касније, на Светог Јована, после Брозове директиве, извршен је напад на Васојевиће, у Барама Краљевим. Напад је био неуспешан, а партизани су имали велике губитке: по једном податку, чак 69 погинулих. 22. јануар: – Адолф Хитлер наредио увођење функције команданта СС одреда и полиције у Србији. За првог команданта постављен је виши генерал СС Аугуст фон Мајснер. У његову надлежност спадале су: полиција за обезбеђење поретка и Служба безбедности, која је руководила и срп62 ском Специјалном полицијом. Мајснер је у Србију стигао 4. фебруара 1942. године, заједно са четири пука тзв. полиције поретка. Он се обично карактерише као србофоб највишег степена који је на Србе гледао као на „нижу расу“. 17–25. јануар: – Преговори мајора Бошка Тодоровића и италијанске команде о регулисању односа у источној Босни и источној Херцеговини. Тодоровић је своје мотиве објашњавао следећим речима: „Један део наше државне територије, окупиран од надмоћне италијанске војске и становништво окупиране територије, привремено је поверен на чување војсци Краљевине Италије. Становништво треба да се опходи према окупатору мирно и достојанствено, чекајући час свог ослобођења, који ће доћи можда кроз три недеље, можда кроз три године.“ Споразум је садржавао седам специфичних одредби: 1) ако би Италијани окупирали источну Босну, престали би међусобни сукоби Италијана и четника; 2) четнички одреди задржали би своје оружје; 3) у свим подручјима која су ослободили четници, све војне и полицијске формације НДХ биће разоружане и уклоњене; 4) локалну власт НДХ замениће српска; 5) српском народу гарантује се лична, верска и национална слобода, као и право приватне својине; 6) сви Срби из усташких концентрационих логора биће ослобођени; 7) склопиће се уговори о трговини између Италијана и Срба. 27–31. јануар: – Распламсале се борбе око Колашина, Берана, Андријевице и Шавника. Партизани су свуда потискивани, уз велике губитке, јер су се новоформиране јединице „колебале између нас и четника.“ Национални одреди Црне Горе оптужили су партизане за пљачку и терор народа. У заповести за напад на Матешево, мајор Ђорђије Лашић нагласио је да је то неопходно како би се спречила пљачка и олакшала позиција Лимском четничком одреду, који су у простору Равне Ријеке и Шаховића нападале здружене снаге партизана и муслиманске милиције. Партизани извршили напад на села: Гољемади, Брежине, Лијешње, Бигор, Подстрана, Кокоти и Штеци. Удар је пропао јер многи партизани нису хтели да се боре против својих саплеменика, посебно они из Љешко-пољског батаљона. мети Брозове критике истога дана нашао се штаб Црногорско-санџачког НОПО, јер је дозволио да се у западном делу Санџака „угнијезде четници“. Стога је Тито поновио наређење о брзој ликвидацији свих „четничких банди“ на територији одреда, како би обезбедили „завођење наше чврсте власти“. 3. фебруар: – Тито наредио Другој пролетерској бригади: „Ви имате задатак: што прије разбити све четничке формације у предјелу Гласинца и на њихово мјесто организовати народно-ослободилачку добровољачку војску. Све четничке вође ликвидирати.“ 6. фебруар: – Светозар Вукмановић Темпо добио од Тита наређење да хитно ликвидира све „петоколонаше“ а њихову имовину конфискује. Броз је наредио и да се на гранични простор према Србији пребаце „наше поуздане партизанске јединице“ које ће бити спремне да се боре против српских четника. Борце са тог простора требало је пребацити дубље у Босну, у борбу против усташа. 4. фебруар: – Почела опсежна операција партизана против четника у источној Босни. Тито наредио Оперативном штабу источне Босне да покрене пролетерске ударне групе: „Ми смо оцијенили да је за прво вријеме важнија Власеница у циљу спајања са Бирчанским одредом, а затим чишћење терена ка Дрини. Тад би на ред дошла и Сребреница. Ми нијесмо пошли тим путем да као метла чистимо Гласинац, него ћемо утицај тих четничких банди паралисати разјуривањем њиховог командног кадра и обухватањем Гласинца.“ Истог дана Тито критиковао саопштење Главног штаба за Црну Гору под насловом Наше саучешће породицама палих другова. Броз је упитао: „Где сте ви то видели да се у оваквим случајевима изражавају саучешћа, као када би умро неки малограђански трговац! Тако се то не ради. Народ у својој ослободилачкој борби даје жртве свесно и не кука за њима, већ се поноси. Како сте могли то да напишете? Убудуће пазите да се такве ствари не догађају, јер то су писане ствари које остају у документима.“ 5. фебруар: – Тито од Милована Ђиласа затражио “150 најбољих бораца“ као појачање за Прву пролетерску „као ударне снаге у борби против пете колоне у првом реду, а против окупатора у другом реду“. На 8. фебруар: – Генерал Бадер издао наредбу у којој је тражио пооштравање мера против свих оних који угрожавају мир у Србији, као и да се у случају саботажа или напада на немачке војнике, сви учесници у тим акцијама, заједно са њиховим помагачима, стрељају на лицу места. Истовремено су настављена и стрељања талаца. Требало је попунити квоту за погинуле и рањене немачке војнике у претходној години. Само у фебруару у Србији је стрељано 3.484 лица. 8. фебруар: – Одржана Скупштина црногорских и бокељских родољуба. Тада је „у циљу организовања и учвршћења народне власти“ формиран Народноослободилачки одбор за Црну Гору и Боку. Његови најважнији задаци били су: „Да мобилише цио народ у борби против пете колоне. Ми морамо истријебити све народне издајнике и све изроде. Пета колона мијења своје начине рада. Због тога морамо бити врло опрезни и будни. Сваки петоколонаш, сваки разбијач народног јединства мора за нас постати најомрзнутији и најпрезренији човјек.“ 11. фебруар: – Проглас пуковника Баје Станишића, „команданта народно-ослобо63 дилачке војске Црне Горе и Херцеговине“ који је уследио после преласка три партизанске чете на четничку страну. Станишић је нагласио како је циљ „народно-ослободилачке војске Црне Горе и Херцеговине“ борба за част и слободу „нашег намученог и поробљеног народа и Отаџбине, а тиме за достојанство и права човјека и заштиту његове личности“. Позвао је „све честите синове ових кршева“ у борбу за слободу: „С нама је Бог и братска Русија, са нама су племенити савезници Енглеска и Америка, са нама је сав просвијећени и наприједни свијет.“ О успостављању облика владавине и друштвеног уређења, одлучиће народ после ослобођења: „Слобода па послије политика.“ 13. фебруар: – Српска жандармерија напала четнике Драгутина Кесеровића у околини Бруса: 11 његових људи је заробљено и предато Немцима. 14. фебруар: – Генерал Михаиловић издао Упутство број 5 за реорганизацију снага ЈВУО. Упутство је предвиђало чету као основну јединицу, батаљон од 2–3 чете, бригаду од 3–5 батаљона и корпус од 2–5 бригада. Чете су се разликовале по мобилности, задацима и саставу. Прву категорију чета чиниле су оперативне јединице са обвезницима од 20 до 30 година старости, предвиђене за ударна борбена дејства; другу категорију чиниле су чете са обвезницима од 31 до 40 година (обављају саботаже на путевима и железници, руше мостове и остале комуникације); трећу групу чета попуњавали су обвезници од 41 до 50 година старости – снабдевају оперативне јединице. Чете друге и треће категорије биле су под командом среских команданата. Средина фебруара: – Партизанска радио станица Слободна Југославија, која се налазила у Совјетском Савезу, отворила кампању против генерала Михаиловића и четника. Емитоване из дана у дан, све њене поруке сводиле су се на изношење, по64 нављање и доказивање две основне поставке: 1) партизани се истрајно и непрекидно боре против окупатора за ослобођење своје земље и тиме дају допринос победи савезника; 2) јединице Д. Михаиловића сарађују са окупатором, налазе се у његовој служби, заједно са њим изазивају грађански рат и ометају антифашистичку борбу, наносећи штету народноослободилачкој војсци и савезничким армијама. Као искусни познаваоци система пропаганде, комунисти су знали да примене њено најефектније правило: да се у кампањи треба усредсредити на једну или две основне тезе, стално на њима инсистирати, непрекидно их понављати, свести противника само на то, приказати своја тврђења не само као истину, не само као део једног проблема, већ као његову целину. Слободна Југославија служила се увек истим аргументима и извештајима: мењала су се имена, бројке и датуми. Тако је из прве земље у Европи из које је дошао глас о герили и устанку, дошла и прва контроверза. Слободна Југославија је оптужбе против четника подизала за њихов рад у три покрајине – Босанској Крајини, Далмацији и Црној Гори, а у почетној фази инкриминисано је шест четничких команданата: Урош Дреновић, Момчило Ђујић, Добросав Јевђевић, Блажо Ђукановић, Бајо Станишић и Павле Ђуришић. Тиме се постизао основни пропагандни циљ: наводна „оправданост“ напада. Чак је и сам Михаиловић дуго био поштеђен директних удара. На другој страни, мале чарке и окршаји које су партизани имали са осовинским снагама, представљани су као велике офанзивне операције, како би се створио привид непрекидне и константне антифашистичке борбе, што се у 1942. години никако није могло проверити. Када се у кампању укључио и Совјетски Савез, било је јасно да је позадина много дубља, а циљеви далекосежни. Емисије Слободне Југославије почела је полако да користи комунистичка штампа на западу и у неутралним државама, као и ТАСС. Вести су емитоване на основу извештаја које је КПЈ слала Коминтерни, а обрађивао их је Вељко Влаховић. 19. фебруар: – Наређењем Генералштаба Врховне команде Вермахта командант оружаних снага Југоистока извршио је нову војноуправну реорганизацију у Србији. Тако је од команди опуномоћеног команданта у Србији, Више команде LXV за посебну употребу и команданта Србије, створена јединствена установа: Командујући генерал и командант у Србији. Ту функцију вршио је генерал Бадер. 20. фебруар: – Тито издао наредбу о формирању Главног штаба за Санџак. Најважнији задатак била је ликвидација свих четничких снага: „Значи, треба ликвидирати оне снаге које већ постоје у Санџаку, као и оне које би покушале да надиру од Рудог и Пријепоља.“ 20. фебруар: – Тито наредио главном партизанском штабу за БиХ покретање опште офанзиве против четника: „Потребно је само да им се на једном месту зададе жесток ударац и они ће се потпуно разбјећи. Упамтите: ако се од сада понове грешке из прошлости, не само да ћемо смијењивати кадрове, него ћемо прибјећи најстрожијим казнама-стријељању.“ Тај „проблем“ највише се испољавао у источној Босни, па је Броз наредио да тамо дођу Крајишки батаљон, Озренска, Зеничка и Романијска чета. На крају је поново упозорио: „Још једном: ликвидирање свих четничких банди исто је толико важно као и ликвидирање окупатора. Мора се с тим бандама потпуно обрачунати. У овом погледу више не смијете показивати слабости.“ 23. фебруар: – Четници ушли у Колашин, Матешево, Лијеву Ријеку, Горње и Доње Липово. Због тешке ситуације на том делу фронта, црногорски Главни штаб тражи 28. фебруара од Врховног штаба помоћ без које „ми нећемо успјети да разбијемо четничку банду у Васојевићима“. Тражена су два батаљона из Прве пролетерске бригаде и враћање јединица Дурмиторског одреда из Босне и Санџака. 26. фебруар: – Бајо Станишић затражио италијанску помоћ за обрачун са партизанима. Први састанак са делегатима Црногорског националног одбора који су заступали Команду италијанских трупа у Црној Гори одржан је у Станишићевом штабу, у селу Куњави (срез Даниловградски). Станишић је изјавио да се на тражење народа из Црне Горе и Херцеговине ставио на чело устанка против комунистичког терора који ће водити до „њиховог коначног истребљења или нашег уништења“. Свестан да на себе преузима најтежу одговорност, Станишић је затражио италијанску помоћ „са увјерењем да је и вама у души да се црногорски народ ослободи овог зла и биједе“. Осим оперативне сарадње, тражена је помоћ у оружју, храни и обући, као и ослобађање „национално и политички исправних људи“. Свака страна имала је своју рачуницу: Италијани – да помоћу четника сведу губитке својих трупа на минимум и учврсте систем власти, а четници су, пошто су Италијани спроводили нову политику беспрекорног држања према цивилном становништву, сузбијајући насиље, злоупотребу и самовољу, помоћу Италијана желели да учврсте и наоружају свој покрет како би, након обрачуна са партизанима, били једина реална снага у југословенском антифашистичком покрету и спремни дочекали евентуално савезничко искрцавање. Споразум националних одреда и италијанске војске био је, у свом почетку, нека врста уговора о примирју, на бази поделе власти и територије. Основа споразума било је узајамно помагање у борби против партизана. Национални одреди били су самостални, а италијанска команда их је снабдевала оружјем, муницијом и другим ратним материјалом. Са становишта црногорских четника, споразум је био логична последица црвеног терора, који је опустошио знатне делове Црне Горе. 65 Крај фебруара 1942: – У Брскту, на захтев штаба одреда Радомир Митровић, припадници Братоношко-брскутског батаљона одвели су од куће мајора Петра Чађеновића и његових седам пријатеља. Акцијом је руководио Веселин Лаловић, политком батаљона. Ови људи одведени су у Колашин и побијени на „пасјем гробљу.“ 3. март: – Влада генерала Недића донела Уредбу о формирању Српске државне страже, која је требало да обавља извршну и граничну службу у Србији. Делила се на: 1) Градску државну стражу; 2) Пољску државну стражу и 3) Граничну државну стражу. Те формације стављене су под непосредну команду генерала Мајснера. Од тада се могу пратити готово свакодневна настојања Михаиловићевих људи да се инфилтрирају у редове „стражара“ како би те одреде или ставили под своју контролу или се, просто, докопали оружја и другог ратног материјала. 5. март: – Штаб Друге пролетерске бригаде добио наређење о извођењу операција на подручју: Гласинац – Сребреница – Власеница. Главни удар требало је извршити на Власеницу, у којој су се налазиле четничке снаге под командом Јездимира Дангића и капетана Рачића. Што се тиче Хан Пијеска, у коме су усташе биле опкољене од четника, Врховни штаб је наредио следеће: „Ми смо имали намјеру да Прва бригада нападне из Кусаче Хан Пијесак. Али смо од тога одустали из разлога: што би дошли у непосредни додир и борбу с усташама, док би четници харали по позадини и што би ми на тај начин били предстража четницима.“ 6. март: – Тито наредио штабу Дурмиторског одреда да од четника преотме Мојковац како би се олакшао напад на Колашин. Истовремено је нагласио да се не може очекивати помоћ од Прве и Друге пролетерске бригаде, које су упућене „лијевом обалом Дрине ка сјеверу ради ликвидације четничких банди“. Садашњу ситуацију морали 66 су да реше Црногорски и Санџачки штаб: „Црногорци нека се баце свом снагом на четнике.“ 6. март: – Тито наредио штабу Прве пролетерске бригаде да изврши дејства на простору Сребрница – Власеница – Хан Пијесак – Рогатица како би, у садејству са Другом пролетерском, уништила четничке снаге на том простору. Слично наређење добија 7. марта и Невесињски НОПО од капетана Арсе Јовановића: „Ми смо вам већ раније рекли да на првом мјесту треба да је борба против домаћих изрода – четничких петоколонаша, разбијача народне борбе. За вријеме ликвидације тих банди, борбу са окупатором треба избјегавати.“ 7–8- март: – Док су четници опседали Хан Пијесак, Друга пролетерска напада њихов штаб на Борикама: убијено је 14 људи (6 официра) а 126 четника је заробљено. Партизани су наступали под паролом „да рашчисте Недићевце у Босни“. Опсадом Хан Пијеска руководио је Драгослав Рачић, чији је штаб био у Власеници, а у Братунцу је био Јездимир Дангић. 9. март: – У говору преко Радио Београда генерал Милан Недић осудио све позиве на устанак и отпор окупацији. Михаиловићеву акцију изједначио је са комунистичком – они су били „гробари српског народа, плаћени агенти Москве и Лондона, одроди без Отаџбине и националног осећања, трговци месом и крвљу“. 10. март: – Тито издао наређење о формирању Црногорске народноослободилачке пролетерске ударне бригаде, састављене од најсавеснијих бораца, најбољих и најпоузданијих старешина. Тито је одредио и главни задатак те бригаде: „Ликвидацији четничких банди и пете колоне морате посветити сву пажњу. Против четничких банди у Васојевићима мобилишите што више људства. Кад то четничко упориште ликвидирате, све ће остало лакше ићи.“ Наређено је и да се из Старе Црне Горе повуку све снаге ради ликвидације Васојевића. Заузимање Колашина било је најважније. Требало је „прибјећи и репресалијама против четника. Морате палити извјесне куће окоријелих зликоваца и разбојника, а обавезно све куће четничких вођа и коловођа. Сва њихова имања треба конфисковати.“ 12. март: – Тито наредио заједничко дејство партизанских одреда источне Босне и пролетерске ударне групе, а 13. марта издао директиву о рашчишћавању ситуације на простору Хан Пијесак – Власеница – Сребреница – Олово, остављајући штабу пролетерске ударне групе „одријешене руке“ како се за доношење конкретних одлука не би чекало одобрење Врховног штаба: „Ми смо процијенили да паралелни марш са усташама ка Власеници не би био цјелисходан ни са политичке ни војничке тачке гледишта. Становништву би изгледало да сарађујемо са усташама.“ Требало је упасти у Хан Пијесак, који је био под четничком опсадом, затим напредовати ка Власеници са јаким ударним групама. Требало је избегавати заједничке покрете са усташама, али им и помоћи да се у Хан Пијеску одбране од четника. 12. март: – Извештај Светозара Вукмановића Јосипу Брозу о формирању Босанског пролетерског ударног батаљона у Средњем: „Пошто сам примио рапорт, одржао сам прилично дуг политички говор. У говору сам истакао сјајне борбе које су чете водиле са окупаторима и усташама од почетка наше борбе, па сам чете позвао на још јачу борбу не само против усташа и окупатора, него и против издајника српског народа – недићеваца и дангићеваца. Објаснио сам потребу ове борбе и позвао сам батаљон да уђе у ту борбу са оном истом храброшћу са којом су улазили у борбу против окупатора и усташа. Кад сам им поновио твоје ријечи да се ми надамо да ниједном од њих неће рука задрхтати ако буде требало да пуца и на свог рођеног оца, тада се заорила читава дворана од једног громогласног: И на оца!“ Како је то деловало на борце, објашњава даље Вукмановић: „Наш батаљон креће се у одличном војничком реду. Врло тешко можеш зауставити борце да сваког четника одмах стрељају.“ 15. март: – Тито издао упутство Оперативном штабу црногорске пролетерске ударне групе у коме је строго забранио вођење преговора са четницима о заједничкој борби: „Ми их раскринкавамо пред масама, а ви тражите преговоре. Да је то потекло од њих, могло би се још разумјети, али само у циљу добитка у времену и стављања у повољнији стратешки положај.“ Тражио је „енергичне и мушке акције“ и доследно и брзо извршавање наређења. 16. март: – Прва и Друга пролетерска напале у зору четничке јединице код Власенице у тренутку када су оне водиле борбе са Францетићевом Црном легијом. Иако је дошло до вероломног партизанског напада, мештани су „одбили да се боре са ′браћом′, разбегли су се и један део комунисти су похватали и неке стрељали“. 20. март: – Генерал Бадер известио о усташко-партизанској офанзиви на четничке снаге у источној Босни: „Продор хрватског усташког потпуковника Францетића до Дрине, претворио се у уништавајући ударац против главних снага Дангићеве групе. Ситуација на српско-хрватској граници и даље нејасна и напета, јер партизани се боре само против Дангићевих присталица, а не и против усташа. Према расположивим извештајима, усташе су се, наводно, са хрватским комунистима борили против Дангића. Изгледа да због тога комунистички настројени елементи међу Дангићевим присталицама и даље прелазе на партизанску страну.“ 24. март: – Милован Ђилас послао извештај Врховном штабу о ситуацији у Црној 67 Гори. За њега је главни проблем био у главама „руководећих другова“ из Покрајинског комитета и Главног штаба: они су дозволили да се „петоколонаши“ увуку у партизанске јединице и разбију их изнутра иако су „масе биле уз нас“. Основни разлог за то био је у недостатку „чврстих ударних јединица, које би се обрачунавале са унутрашњим непријатељем и неразумјевању улоге средњег сељаштва.“ Почетна грешка „црногорских другова“ била је у томе што се одмах нису обрачунали са „изазивачима“ грађанског рата: „Морам нагласити да је између мене и Милутина (Иван Милутиновић) на првом састанку дошло до спора како по питању реакционарства појединих племена, тако и по другим политичким питањима.“ Ђилас је „пету колону“ видео у „великосрпским елементима који се ослањају на Југословенску владу у Лондону и успевају да читава села и крајеве преведу на своју страну“, па се дошло у апсурдну ситуацију: цео народ је уз комунисте а „човек не зна од кога ће и када ће му пући метак у леђа“. Тај проблем могао се решити само војничким методама: стварањем ударних јединица које ће свест средњег сељака подићи на ниво спремности да се бори против „издајника“. Пример из Куча, где се народ изјаснио да не треба водити братоубилачки рат ни против партизана ни против четника, Ђилас је тумачио као позив на убијање комуниста, па је тамо требало упутити ударне чете да „утичу“ на свест средњег сељака. Ђилас је осудио и покушаје стварања широког патриотског фронта јер су „масе осјетиле да је то сарадња са маскираним петоколонашима“. 25. март: – Милован Ђилас издао директиву Главном штабу за Црну Гору и Боку о појачаној борби против „великосрпске господе“ у Лондону, како се не би изневерили „народни захтеви“. Требало је створити чврсте, ударне батаљоне састављене искључиво од чланова КПЈ и преданих скојеваца које ће бити у стању да се „безобзирно ухвате у коштац са унутрашњим противником“. У тим батаљонима одмах је требало 68 створити партијске ћелије које ће најинтензивније развијати партијски рад. „Војничке масе“ требало је очистити од „пете колоне“, дати им чврсту „нашу“ команду и држати их на положају према окупатору: „Стријељајте свакога ко у ма ком виду шири панику и деморализацију. Откријте коловође те злочиначке работе!“ 31. март: – Генерал Недић јавно позвао Михаиловића и још 14 официра и политичара да се предају у року од пет дана јер су својим радом „доводили у опасност живот и имовину невиног становништва, гурајући га у једну нову страховиту несрећу, као што су гурнули Мачву, Рудник, Крагујевац и Краљево“. У случају да до предавања не дође, за све оно „што би они урадили, одговараће чланови њихових породица као таоци. Сва друга лица која би после овога рока одржавала везе са Михаиловићем или његовим официрима, или им на ма који начин буду пружала помоћ у храни, оружју, муницији, оделу, давањем склоништа, одговараће као саучесници у њиховом послу. Чланови породица таквих лица биће такође одмах похапшени као таоци, а њихова имовина одмах конфискована.“ 8. април: – ЦК КПЈ послао тзв. директивно писмо комунистима у Црној Гори. Службено је оцењено да је криза у Црној Гори била резултат кризе КПЈ, а не кризе ослободилачке борбе. Основне грешке биле су: 1) искривљавање партијске линије, секташког и десно-опортунистичког карактера: „Црногорски другови једноставно су ускочили у етапу борбе за власт пролетаријата, иако на један прикривен начин. За њих је постало битно и циљ данашње борбе, не национално ослобођење, већ оно што ће бити сутра“; 2) свакодневно ликвидирање „петоколонаша“ по сумњивом и чудном критеријуму: „Не на основу њиховог политичког разобличавања према масама и уништења у интересу народно-ослободилачке борбе за конкретно учињено дјело у служби непријатеља, већ по критеријуму ′био је или јесте непријатељ комуниста′“; 3) деградирање улоге КПЈ, што је довело до попуштања будности; 4) слабост партијске организације довела је и до слабости у партизанским одредима. 10. април: – Наредбом генерала Бадера сви легализовани Михаиловићеви, али и Пећанчеви четници стављени су под команду немачких посадних дивизија. Дати су им специјални бројеви и њихову активност требало је строго контролисати. Додељена су им посебна подручја са којих се нису смели покренути без немачког одобрења; све операције ових јединица требало је унапред пријавити немачким обласним или окружним командама. Приликом операција, сви одреди требало је да имају немачког официра за везу, а све захтеве за муницију, који су до тада ишли преко српске владе, требало је подносити директно немачким командама. 13. април: – Када су Немци из српских извора добили информацију да се генерал Михаиловић налази на Голији, наредили су акцију хватања, у којој су учествовале јединице 739. пука (у саставу 717. дивизије); 14. априла извештено је да је потера била без успеха, јер се Михаиловић повукао ка југу. Акција је обустављена 17. априла после сазнања да је генерал прешао демаркациону линију. 14. април: – Милован Ђилас известио Тита да још увек верује у победу, иако је изгубљена велика територија и још више људства. За то су били криви „колебљивци који су се накотили у Партији и штабовима“. Главни проблем при стварању ударних батаљона био је у томе што се они формирају на племенској и братственичкој основи, па немају убојиту снагу јер се види „да Бјелопавлићи нијесу још у борби до те мјере прекаљени да врше оштре упаде у бјелопавлићка села и оштро прогоне оне који су се придружили четницима“. Зато је требало разбити племенску организацију народа у Црној Гори, а колебљиве комунисте „очистити огњем и мачем“. Ђилас је известио и о откривању великог броја „шпијуна и петоколонаша“ у КПЈ: њихово „чишћење“ вршиће се постепено, а најзначајније је да „руководиоци у војсци буду сигурни“. 21. април: – Штабови босанских четничких одреда Карађорђе и Петар Мркоњић издали проглас у коме су хрватским официрима, подофицирима и војницима поручивали да су одговорни за страшна недела и ширење мржње између Срба и Хрвата: „Ви за рачун непријатеља лијете крв и водите братоубилачки рат. Ово чините за силе Осовине које ће несумњиво бити потучене. Где наиђе ваша војска, учини мирна насеља згариштем, а поубијате старце и нејаку децу. Да ли су ова дела достојна хрватске културе и шта мислите постићи са тиме? Ово је начин да се споразумемо и да се договоримо, а жалосно је да нисмо у редовима заједно да се боримо за оно велико дјело које замишљају и граде и ваши представници у највећим земљама свијета. Сада вас братски поздрављамо и желимо да се скоро видимо у великој Југославији. Хрвати!“ 21. април: – Генерал Михаиловић послао телеграм Југословенској влади у Лондону у којој је наговестио одлуку о стављању под слово З „издајника и сарадника окупатора“: „Шеф тројки у Југославији издао је наредбу да се почне са радом против издајника. Издајници су се одали сами својим досадашњим радом. Знак: слово З, поновити – слово З.“ У новој поруци од 7. маја, поново је споменут „шеф тројки“ као лице које надзире оне који сарађују са окупатором. 26. април: – Слободан Јовановић упутио инструкцију генералу Михаиловићу да не диже преурањени устанак: „Не приступајте без наоружања и голоруки већим акцијама због несразмере у жртвама. Продужите организовање у целој земљи и чекајте одсудни час.“ 69 27. април: – Урош Дреновић, командант четничког одреда Петар Кочић, признао власт НДХ. Он је у Варцар Вакуфу изјавио да ће „са својим наоружаним људима, када очистимо заједно са хрватском војском читаву ову територију од комунистичких банди, ставити се на потпуно располагање домобранству“. Средина маја: – Покушај генерала Милана Недића и Димитрија Љотића да постигну споразум са Михаиловићем. Предлози, пренети преко Чедомира Вујовића, првака Демократске странке, били су усмерени, слично као и септембра претходне године, ка томе да Михаиловић повуче своје јединице ван Србије и у њој не успоставља своју власт. За борбу против комуниста коју би он водио у осталим крајевима Југославије била би обезбеђена помоћ у оружју и новцу. Српска влада не би више постављала команданте оружаних јединица, нити окружне среске начелнике без претходне Михаиловићеве сагласности. У датом тренутку власт ће бити предата Михаиловићу или лицу које Краљ Петар одреди. Понуда је одбијена. 20. мај: – На путу Бајина Башта – Чачак, код Овчарске Бање, једна група из Другог равногорског корпуса ЈВУО напала „добровољце“. Погинула су четири „добровољца“ а тешко је рањен капетан Будимир Никић, командант 7. добровољачког одреда, коме је касније ампутирана нога. 20. мај: – Наредбом генерала Бадера потпуно је забрањено формирање нових четничких и добровољачких јединица, као и повећавање бројног стања постојећих одреда. Ти одреди нису се више могли користити као полицијски органи, а њихово постојање одобрено је до 15. августа 1942. 25. мај: – Генерал Михаиловић доставио Југословенској влади у Лондону први списак од 20 имена лица стављених под слово З. Нови спискови стизали су до 16. септем70 бра исте године. Прво читање имена изведено је 2. јуна, а последње 11. септембра. Генерал Михаиловић је поручивао Слободану Јовановићу да је слово З знак за „издајнике чији рад и кретање треба да прате тројке и да им страхом онемогуће издајнички рад“. Објављивање имена лица која су стављена под слово З обустављено је на захтев британског Министарства спољних послова. Под слово З стављено је укупно 100 лица (ниједан комуниста или партизан), а 75 имена објављено је преко Радио Лондона. Било је и случајева да се неко кад се „поправи“ скида испод овог слова. Од свих јавно оглашених преко лондонског радија, убијена су два човека: Драгутин Булић, вођа збораша у Чачку (30. јула 1942), и Цека Ђорђевић, помоћник у српском Министарству унутрашњих послова (18. маја 1944), под Авалом. Акција о стављању под слово З уследила је, највероватније, као одговор на акт Недићеве владе од 31. марта 1942. године, којим су Михаиловић и његових 15 најближих сарадника оглашени за одметнике и позвани на предају. Нејасно је шта је значило слово З – заклати, како су тврдили они који су под њега стављени, или само заплашити? 25. мај: – Амерички недељник Тајм (Time) на насловној страни објавио портрет генерала Михаиловића, са потписом: Михаиловић – непобедива Југославија. У тексту Југословенски орао истицало се да се „речи написане о неустрашивом орлу данас могу најбоље применити на изванредног команданта у Другом светском рату. То је Дража Михаиловић. Његово уништавање осовинских јединица, бомбардовање путева и мостова, кидање и дизање у ваздух комуникација, достигли су такве размере да су нацисти морали да објаве ново ратно стање. Он је већ постао велики симбол незнаних хиљада у окупираној Европи, која се још одупире Хитлеру. Као легенда, Дража Михаиловић ће без сумње живети толико дуго колико се буде помињао Други светски рат. Он је пре свега Србин. За оне који познају Србе, само ова чињеница довољна је да би схватали њихову превелику одважност.“ 30. мај: – Четничке вође са Мајевице: војвода мајевички Радивоје Керовић, Вукашин Суботић, Ђуро Бижић, Александар Медунић, Илија Гајић, Иван Петровић и Мирко Ђукановић, водиле преговоре са командом хрватске војске из Тузле: „Имамо најискренију вољу да постанемо лојални грађани Независне Државе Хрватске, али да добијемо своја грађанска и политичка права. Уколико би се са хрватском војском постигао споразум, ми четници остајемо и даље под оружјем и ни у ком га случају нећемо одложити, с тим да га нећемо и не намјеравамо употребити против сигурности хрватске војске, ни против окупаторских власти, ако се споразум у потпуности буде постигао. Тражимо да се одмах на слободу пусте сви Срби-Босанци који се налазе у затворима, заточеништву и заробљеништву; да у редове управних и судских власти у Тузли, Брчком, Бијељини и Зворнику буду одмах уврштени и Срби у оном броју који одговара њиховој бројној јачини за дотично мјесто.“ До коначног решења ових захтева потписано је примирје: обустављена су непријатељства, забрањени покрети наоружаних људи, а сви путеви били су ослобођени за несметано одвијање саобраћаја. 31. мај: – Генерал Бадер известио команду Југоистока о оживљавању националног покрета у области око Дунава и у околини Ниша, а највећа активност примећена је у пределу: Горњи Милановац – Чачак – Ужице – Ваљево: „У свим правцима телефонске и радио-везе; жива организациона активност.“ Немачка команда наредила је затим акцију чишћења долине Ибра, под шифром Форстрат. У њој су учествовали делови 717. дивизије и једна нова јединица немачке војске – Бранденбург пук, опремљен за специјалне задатке. Та формација (касније претворена у дивизију) учествоваће до краја рата у свим потерама за српским герилцима. Упоредо са том офанзивом, делови посадних дивизија изводе више напада на четнике у области Пожаревца, Ужица, Бајине Баште, Ивањице, Чачка и Горњег Милановца. Подухват је обустављен 3. јуна. Забележено је да акција није успела упркос „вишенедељних брижљивих припрема“. 1. јуни: – Михаиловић са својом групом прешао демаркациону линију и преко Санџака стигао у Црну Гору, где ће следећих годину дана бити смештен штаб Покрета, у селу Доње Липово, код Колашина, подно планине Сињајевине. Почетак јуна: – Партизани се повукли са Сињајевине и од Никшића према Пиви. Евакуисан и Жабљак. Интензивне борбе партизана и четника на Дурмитору и на десној обали Таре. Партизанске снаге убрзо напустиле Црну Гору. 7. јуни: – Одржана конференција свих четничких команданата са леве и десне стране реке Врбаса, на којој је требало одредити став према НДХ. Главни разлог за то била је појава комуниста, који су хтели „да српску народну борбу скрену са њеног правог пута и да је потчине интересима једне партије“. Комунисти су „разоружавали и убијали најистакнутије четнике и вршили сва могућа насиља према народу“. Четници су хтели да се сва политичка питања решавају после рата: „Најпре да очистимо земљу од непријатеља, да српски народ извојује своју слободу, па да онда, тако слободан, тражи себи власт и управу какву жели да има.“ 10. јуни: – Краљ Петар наредио Слободану Јовановићу да се Врховна команда пренесе у „окупирану Отаџбину“ и за њеног начелника постави генерал Михаиловић. Образложење је дао мајор Живан Кнежевић, шеф војног кабинета С. Јовановића. Предности једне такве одлуке биле су у следећем: Михаиловић има потпуно организован штаб, упознат је са целом органи71 зацијом у Југославији која треба да ступи у акцију у одсудном часу. Михаиловићев штаб био је потпуно спреман да преузме улогу Врховне команде: „Борбом у окупираној Отаџбини већ више од годину дана, штаб ђенерала Михаиловића не само да се одржао, него се показао и потпуно дорастао да узме на себе улогу Врховне команде. Овај штаб је не само организовао потребне снаге и успешно водио борбу са окупаторима, него је васпостављена веза и са извесним бугарским и румунским круговима за заједничко дејство.“ 14. јуни: – Вође четника са подручја Зенице: Голуб Митровић, Јово Лакић, Војислав Балаћ, Петар Милиша и Јован Иличић признале су „врховништво Независне Државе Хрватске и као њени држављани изражавају лојалност и оданост њеном поглавару Поглавнику и приврженост Независној Држави Хрватској“. Према овом споразуму, локалну власт у појединим местима вршиће четнички команданти, а четнички одреди добровољно ће сарађивати са хрватском војском на сузбијању и уништавању партизана и пљачкаша. Хрватска држава преузела је на себе обавезе издржавања, наоружавања и снабдевања четничких одреда, као и обавезу збрињавања „удовица и сирочади четника чији су хранитељи пали у борби против партизана“. Обећано је и ослобађање заробљених Срба и повратак избеглица. 17. јуни: – Михаиловић је „за велика дела своја и дела својих бораца“ унапређен у чин армијског генерала. 19. јуни: – У Загребу потписан споразум између Италијана и врха НДХ-а, по коме су италијанске трупе напустиле правац кретања партизанских снага после њиховог протеривања из Црне Горе. 10. јули: – Директива команде Југоистока генералу Бадеру: „У Србији одржавати садашње смирење путем извођења пок72 ретних борбених дејстава. Најопаснији противник је Михаиловић. Његова организација не сме доћи до изражаја. Сопственим мерама треба спречити обједињавање банди. Евентуалне покушаје устанка треба спречити путем напада још у току настајања.“ 17. јули: – Хајнрих Химлер издао наређење следеће садржине: „Основица сваког успеха у Србији и целој југоисточној Европи лежи у уништавању Михаиловића. Употребите све снаге да Михаиловића и његов штаб пронађете, тако да би он могао бити уништен. Свако средство које томе допринесе је згодно. Очекујем најтешњу сарадњу свих установа, од Полиције сигурности и Службе сигурности, до СС и полиције. Шеф СС и полиције у Србији, Мајснер, већ је од мене добио наређење. Молим јавите ми каква обавештења имамо о Михаиловићевом месту боравка.“ 21. јули: – Доктор Исмет Поповац, муслимански првак из Мостара, успоставио контакт са генералом Михаиловићем. Он је истицао да муслимани никада нису путем неког свог „квалификованог форума“ признали хрватску државу: „Мени, и као Србину и као Муслиману, стало је до тога да се што више Муслимана, за које сам освједочен да су исправни, приведе нашој националној заједници и употреби за наше национално оздрављење и васкрс наше државе и слободе. Потребно би било, гдје то иде, узимати Муслимане у било заједничке, било посебне четничке одреде. И ја и сви исправни муслимани признајемо, с болом у души и с гнушањем, да су се многи Муслимани одрекли не само својих братских него и човјечанских обзира и починили злочине које ми најодлучније осуђујемо.“ 31. јули: – Одржан је збор старешина Мајевичке четничке групе, на коме је за команданта изабран војвода Радивоје Керовић, а не капетан Стеван Дамјановић, кога је предложила Врховна команда ЈВУО. Општи став је био „да ми нисмо никакви сепаратисти, али да хоћемо да сачувамо целину босанске четничке акције и да не дозвољавамо да се у наше босанске проблеме уплићу људи који нису учествовали у босанском устанку, нити познају стање у Босни“. 4. август: – Генерал Михаиловић обавештава британску команду на Средњем истоку да ће на железници отпочети саботаже широких размера. 9. август: – Београдски штаб ЈВУО добија наређење да регрутује поуздане железничаре за саботаже локомотива и вагона. 21. август: – Одржана заједничка конференција Главног штаба босанских четничких одреда и Горског штаба босанских четничких одреда, у селу Љипљу (срез Котор Варош). То је био састанак четничких команданата, самозваних војвода који су одлучили да за свог врховног команданта признају „брата Дражу Михајловића“ који је од краља овлашћен „да руководи целокупном народном борбом за ослобођење поробљене Отаџбине“. То је, међутим, било само фиктивно признање, без прихватања директне команде. Одлучено је, наиме, да се директна веза са „братом Дражом“ успостави слањем два представника у Штаб ВК како би се „онемогућило постављање за команданте четничких јединица оних људи које не желе ни борци ни народ, јер до сада нису учествовали у борби, па би то имало врло незгодних последица по интересе српског народа и јединство и солидарност наших четничких организација“. 28–29. август: – Припреме за опсежну акцију против база ЈВУО у Србији. У Београд дошао генерал Александар фон Лер, нови заповедник Југоистока. На дводневном састанку у Команди Србије разрађени су детаљи предстојеће операције. Прво је требало похапсити оне људе који су радили у легалним српским институција- ма, а у ствари били Михаиловићеви агенти. На удару су пре свега били Милан Калабић и Манојло Кораћ, који ће убрзо бити ухапшени; затим је требало напасти снаге ЈВУО на Копаонику. Главни удар требало је да изведе новоформирана 7. брдска СС дивизија Принц Еуген, састављена од фолксдојчера из Баната. 1. септембар: – Централни комитет КПЈ упутио Окружницу број 4 свим комунистима и партијским организацијама у Србији. Централа КПЈ оценила је да је „стратегија Хитлеризма доживела пропаст“, па су, тако, отворене нове перспективе за борбу у Србији. Највећи противник и даље је био покрет генерала Михаиловића, који је „представник оних који желе безусловно по староме, који желе да очувају интересе великосрпских хегемониста и то у толиком степену да они те своје личне интересе супротстављају жељама и интересима српског народа и спроводе братоубилачки и грађански рат“. 5. септембар: – Извршена прва већа размена заробљеника измећу партизана и Немаца посредовањем усташке Велике Жупе Хум, са седиштем у Мостару. О томе је Коча Поповић, тада командант 1. пролетерске бригаде, обавестио генерала Глеза 8. септембра. Из овог писма уочљиво је да су преговори почели почетком лета 1942. године, и то преко једног партизанског изасланика, и да се, осим о размени заробљеника, разговарало и о неким питањима политичке природе: „Што се тиче предлога стављеног нашем изасланику приликом његовог разговора са представницима немачке власти и раније, преко господина Ханс Ота, обавештавамо Вас да смо примили упутство нашег Врховног штаба у којима нам је одобрено да поведемо разговоре са Вашим представницима о питањима која су изнета са Ваше стране. Стога предлажем хитну успоставу (везе) између нашег и Вашег представника, у циљу утаначења састанка представника обеју заинтересо73 ваних страна. Нема никакве запреке да ови разговори отпочну.“ Такође, у два наврата (5. и 17. септембра) Фон Хорстенау упутио писмо Врховном штабу у коме је предложио узајамну примену прописа међународног ратног права, као и примирје када се врши размена заробљеника. 6. септембар: – Генерал Михаиловић издао наредбу о организовању Југословенске равногорске омладине. У њен састав требало је да уђу деца од 8 до 15 година – узданице Отаџбине – и младићи од 15 до 20 година – заточници Отаџбине – који су остали национално исправни. Омладина не би улазила у борбене редове ЈВУО, а јединице ЈУРАО формирале би се по срезовима и надзор над њима имао би командант одговарајуће бригаде. Генерал Михаиловић оценио да је „наша омладина у овом рату подбацила у свом националном стремљењу“, није била свесна „ни данашњице, ни сутрашњице, ни задатака који јој предстоје у новој држави“. Зато се омладина морала у најкраћем времену окупити и васпитати у духу „Равне горе“, како би била на висини на којој је била омладина 1918. године. 18. септембар: – Генерал Михаиловић упозоравао да поједине старешине развијају појаве „којима се не постижу велики и свети циљеви за које се боримо“. Те појаве биле су: слање нетачних и лажних извештаја, самовољно поступање и малтретирање војника, па чак и убиства, разне интриге, подметања и оговарања претпостављених; опијање, коцкање, јавне свађе, инертност и површност и одржавање зборова због личних амбиција: „Сви официри, подофицири и војници морају бити свесни да ми више нисмо народна, него редовна Југословенска војска у Отаџбини, те да за сваки свој поступак сносе пуну одговорност. У овим тешким временима и приликама под којима радимо, сваки старешина мора бити свестан више него икад да се све лично мора одбацити и све потчинити општем интересу.“ 74 1. октобар: – Команда муслиманске националне војне организације за Источну Босну и Херцеговину обратила се муслиманима у партизанским редовима и затражила од њих да се врате националној идеји: „Анализирајте све поступке вашег вођства до данас, па ће те морати увидјети да су исти ишли само у прилог нашем непријатељу и његовој жељи за што скоријим истребљењем нашег народа и што потпунијим опустошењем наших крајева. Зар до сада нисте увидјели шта хоће партизанско комунистичко вођство? Зар се нисте освједочили да је то нешто друго него оно чиме су вас у почетку привукли у своје редове? Зар не осјећате да су сви досадашњи поступци њихови само ослабили нашу националну и верску заједницу и да су вас потпуно од ње одвојили?“ 12. октобар: – Почео подухват Копаоник. Дивизија Принц Еуген напала је делове Првог равногорског корпуса код Гуче. Хапшени су и људи Радослава Ђурића на југу Србије. У току операције, у Краљево је 18. октобра допутовао и Х. Химлер. Кесеровић је успео да се извуче из обруча, па је страдао народ: „На линији Рашка – Нови Пазар налази се једна немачка СС дивизија која је дошла због предузимања мера против вршљања људи Д. Михајловића. Малтретирају и убијају народ, што користе Албанци.“ Хапшења у Београду почињу у ноћи између 9. и 10. октобра: генерал Бадер путем плаката саопштава да се ради о лицима „која су блиска подстрекачима и организаторима једног припреманог побуњеничког покрета“ и да би остварење те намере донело српском народу „нове потресе и нову несрећу“. 25. октобар: – Генерал Михаиловић тражио да савезници бомбардују Борски рудник, Трепчу, мостове код Београда, железничку станицу у Нишу и Ташмајдан: „Евентуалне жртве биће потпуно опроштене од грађана.“ 28. октобар: – На основу опште директиве Адолфа Хитлера о пооштравању мера против свих облика диверзија, саботажа и тероризма на свим фронтовима, команда Југоистока издала наредбу којом се „борци ове врсте, без обзира ком политичком правцу припадају, не могу сматрати припадницима неке оружане снаге“. Наредба се односила у истој мери и „на свакога онога коме се може доказати да је ову борбу активно помагао и за онога ко је присталица Михаиловића, или је у његовој служби. Добровољна предаја не мења у томе ништа. Тек када сваки побуњеник зна да ни у ком случају не може спасити живот, може се очекивати смирење устаничког покрета. Полурешење не постоји. Драгоцена немачка крв је у питању.“ Крај октобра: – Српски „добровољци“ покушали да изврше атентат на мајора Душана Смиљанића, команданта Првог шумадијског корпуса ЈВУО. Одмазда је била сурова: „Љотићевци послали човека да убије мајора Д. Смиљанића и што више људи из његовог штаба. Откривен је. То је био Бранислав Јовановић. Финансирао га је и инструкције давао Фрањо Монтаг. Поручник Марко Музикравић ухватио целу његову породицу, одвео у Котленик и све осудио на смрт. Побио све осим вереника кћерке Фрањине, Јована Ристића.“ 7. новембар: – Генерал Михаиловић позвао народ у Србији на општу грађанску непослушност према немачким властима: „Власт по селима да узму у руке војници ЈВУО; сеоске власти да поднесу оставке; нико не сме више да се прими ма какве службе за Недића и Немце; окупатору се не смеју дати ни трунке намирница или стока; презрите непријатеља и све издајнике; за неизвршење предњег – казна је смрт.“ Михаиловић је тражио да се све скрива и да грађанска непослушност истовремено плане у свим селима од 12. новембра: „Чиновници свију струка нека саботирају рад и све да раде што је на штету непријатељс- ког и Недићевог управног система. Чиновници да знају да ће вештим саботирањем и наопаким радом много допринети победи. Радницима препоручити саботажу у сваком погледу; грађанском живљу препоручити презир према окупатору и свима онима који за њега раде.“ 8. новембар: – Генерал Милан Недић поручио да ће Срби сачувати своју колевку упркос напорима „ратних хушкача“ из Британије који желе да гурну народ у нова страдања: „Они су и нашли себи изабраника и објавили су широм света да је други фронт образовао главом Дража Михајловић, јер по њиховом трабуњању он има 100.000 војника. Он се туче по Балкану, односи победе, чак смо чули и да је победио Недићеву војску у долини Мораве и заробио 25.000 недићеваца. Ето шта би хтео Лондон и његови чанколизи: грађански рат у Србији. Није им било доста крви прошле године. Још хоће да лочу. Трн су им у оку мир и ред у земљи, упропашћеној и ојађеној њиховом кривицом.“ 11. новембар: – Генерал Жиро, командант француских снага у северној Африци, послао телеграм генералу Михаиловићу у коме је изразио веру у традиционално братство француске и српске војске: „Ваш херојски отпор и Ваши успеси пробудили су и покренули националну свест свих оних који се боре. Ваш отпор и Ваш пример воде ка победи која почиње да се рађа.“ 12. новембар: – Немачка команда саопштила да је због „саботаже и шпијунаже у корист Д. Михаиловића“ стрељано у Београду 12. новембра 20 лица. 15. новембар: – Поручник Драгомир Топаловић, каснији командант Рудничког корпуса ЈВУО, напао „добровољачки“ гарнизон у Љигу, али је акцију припремио веома лоше: „У напад је кренуо дању, главним путем Милановац – Љиг. Успут причао куда иде. На 5 километара од Љига, у селу 75 Дићи, зауставио се и попио велику количину ракије. Љотићевци су тако о свему били обавештени. Око 17 часова поручник Топаловић (је) командовао јуриш на зграду где су се утврдили љотићевци. Борба је била кратка – три мртва (два подофицира) и осам рањених. Од Љотићеваца – нико ни огребан. Наши мртви остали су у Љигу четири дана на улици. Касније сахрањени у сметлишту. Ово представља највећу љагу и срамоту за цео Равногорски покрет.“ 18. новембар: – Због „припадања организацији Д. Михаиловића“ у Београду стрељано 13 лица. 19. новембар: – У Београду и Младеновцу ухапшена “33 ДМ бандита“. 30. новембар: – У Београду откривена илегална организација у полицијској школи на Бањици која је радила за Равногорски покрет. Расписана потерница за осморицом официра. Једини је ухапшен Доброслав Мркшић, који се сам предао 28. јануара 1943. јер је као талац одведена његова супруга Мирослава. 1. децембар: – Начелник британског Генералштаба на Средњем истоку, генерал Алан Брук, честитао генералу Михаиловићу дан југословенског уједињења и истакао значај борбе југословенских снага у земљи: „Не мислим само на снаге које су се придружиле редовима наше војске на Средњем истоку у овом победоносном часу, него и на Ваше непобедиве четнике под Вашом командом, који се боре дан и ноћ под најтежим ратним околностима.“ 5. децембар: – Главни штаб НОПО Србије оценио да би ослободилачка борба сигурно била доведена до краја да окупатор није „активирао Дражу Михаиловића као свог тобожњег непријатеља, јер ће му он из шуме најбоље послужити. Према томе, све акције окупатора уперене против Драже Михаиловића и обратно, акције Драже 76 Михаиловића против окупатора, треба сматрати срачунатим на скретање маса са пута народно ослободилачке борбе на линију грађанског рата који је у интересу окупатора и великосрпске реакционарне клике, чији је главни предводник данас избегличка влада у Лондону, а њен је члан Дража Михаиловић. Због тога је Дража наш војнички и политички непријатељ.“ 5–6. децембар 1942: – У селу Стапару Немци и јединице СДК-а опколили одред Николе Калабића. Погинуло је “20 Дражиноваца“ (три официра) и шест Немаца (уз пет рањених). У наставку потере, у селу Грабовица, ухапшен је поручник Нешко Недић. Заробљени су још Добросав Андрић из Ословића и Ранко Јеремић из Ваљевске Каменице. Погинуо је поручник М. Витас. Заробљеници су спроведени на Бањицу. 11. децембар: – Врховна команда ЈВУО, на састанку генерала Михаиловића са командантима из Црне Горе, Херцеговине и источне Босне, израдила план о коначном уништењу „републике црвених“. За команданта операције одређен је мајор Захарије Остојић, а формиран је и тзв. Истакнути део штаба Врховне команде са седиштем у Калиновику. После пораза Ромеловог експедиционог корпуса у северној Африци, Врховна команда ЈВУО процењивала је да је слом Осовине на видику, очекујући савезничку инвазију, у коју се веровало, што се поклапало са стратешким планом подизања општег устанка. Требало је, стога, припремити планове за будуће операције како против осовинских снага, тако и против партизана. Главни задатак било је стварање коридора између Херцеговине, преко Лике, до Словеније. На том путу стајали су партизани у западној Босни, такође у припреми за одлучујући стратешки судар са супарничким снагама. Планирању велике офанзиве на „партизанску државу“ Михаиловић је приступио у уверењу да је дошао пресудни моменат за коначни обрачун. План Врховне команде ЈВУО био је изузетно ам- бициозан: четничке снаге у Лици, северној Босни, северној Далмацији и северној Херцеговини, уз помоћ јединица из Црне Горе, требало је да униште партизанске снаге у западној Босни. Тиме би се успоставила пуна контрола јадранске обале и сачинио мостобран савезницима, уколико би дошло до инвазије. Под утиском уверења да предстоји савезничка инвазија, Михаиловић је наредио велики покрет: четници из Црне Горе и Херцеговине, под командом пуковника Баје Станишића, требало је да заузму Сплит. Ту би се ставили под команду војводе Илије Трифуновића, а њихове заједничке снаге спојиле би се са онима из северне Далмације, западне Босне и Лике и кренуле на север. Снаге под командом Петра Баћовића заузеле би Сарајево и кренуле ка североисточној Босни, где би се спојиле са јединицама мајора Рачића из Србије. Те групе кренуле би кроз Славонију и Барању до мађарске границе. У међувремену, здружене Бирчанинове трупе кретале би се између река Босне и Уне на север, мањи део снага прошао би кроз Славонију, а већи део скренуо би ка Загребу да уништи Павелићеве снаге и продужио у правцу Вараждина. Словеначки одреди, под командом мајора Карла Новака, делом би учествовали у операцијама у Хрватској, а њихов главни циљ био је продор у Корушку, на једној, и према Горици, на другој страни. 12. децембар: – У Крушевцу стрељано “10 присталица Д. Михаиловића“ због диверзије коју су „четнички бандити“ извели на прузи Краљево – Крушевац. У Београду су ухапшена 62 човека „међу њима 26 припадника обавештајног штаба Д. Михаиловића, који ће по саслушању бити стрељани“. 14. децембар: – Први транспорт од 1.100 четника кренуо за Метковић, а 17. децембра први ешалон Херцеговаца стигао у Книн. Истовремено је Д. Јевђевић покушавао да од италијанских власти у Дубровнику добије дозволу за несметан пролазак тери- торијом од Прозора до Ливна. Одреди под командом мајора Баћовића ишли су према Динари (3.000 људи) и Прозору (2.000 бораца). 16. децембар: – У Београду је стрељано “60 припадника покрета ДМ“. 18–20. децембар: – Одржан састанак у Хитлеровом главном штабу. Састанку су присуствовали и италијански министар спољних послова гроф Ћано и начелник Генералштаба италијанске војске, маршал Уго Кавалери. Циљ састанка било је покретање великих офанзивних дејстава у Југославији, у залеђу јадранске обале. Оцењено је да је овладавање тим простором, као саставним делом европске тврђаве, из оперативних, војно-политичких и привредних разлога, било од одлучујућег значаја за цео рат. Операција је добила шифровано име Вајс, а њен циљ је била одбрана јадранске обале од евентуалног искрцавања савезника. Стога је требало уништити и партизане и четнике, а за то је била неопходна италијанска подршка. Ако у односу према партизанима није било несагласности између осовинских савезника, проблем четника показао се као велики камен спотицања између немачких планова и италијанске политике на терену, што ће знатно умањити ефекат операције Вајс, а на посебан начин „олакшати“ међусобни обрачун две устаничке гериле. Један од главних циљева које су немачке команде поставиле био је неутралисање четника у НДХ, чији су политички циљеви означавани као борба за „пуноважно оснивање велике самосталне Краљевине Србије“. Јоаким фон Рибентроп је истицао да се Михаиловић мора зауставити, његови четници разоружати и протерати. Подсећао је своје италијанске саговорнике: „Ко су, у ствари, непријатељи Италије на Балкану? Срби, тј. националисти са којима се Роата упустио а који су опаснији од комуниста.“ Кајтел је наглашавао да „српски завереници морају бити спржени и да се при томе уопште не сме бити милосрдан“. 77 20. децембар: – У селу Осечиници дошло до сукоба одреда Николе Калабића и Немаца: „Погинула два Немца и два четника. Немци на лицу места стрељали 26 људи и попалили неколико кућа. Изгледа да Калабића не трпе у ваљевском крају и зато га проказују.“ 25. децембар: – Велика Британија послала пуковника Вилијама Бејлија у штаб Врховне команде ЈВУО. Бејли и његов радио -телеграфиста спустили су се падобранима у село Горње Липово, на планини Сињајевини, 10 километара северно од Колашина. Бејли је представљао изасланика са ограниченим политичким овлашћењима, послатог у једну мисију без могућности да захтева већу помоћ и подршку у извршењу задатка. Он је морао да обавести Михаиловића о светском стратешком и политичком развоју и да расправља о максимуму југословенске помоћи савезничком ратном напору. Био је дужан да, донекле тајно, размотри могућност прерастања Михаиловићеве организације у општи балкански покрет. Требало је испитати могућност даљег развијања веза које је Михаиловић успоставио са појединим личностима у Бугарској, Грчкој и Албанији, тако да дође до стварања неке крње јужне балканске федерације, при чему би Хрватска и Словенија биле препуштене проблематичној политичкој будућности. Већ 26. децембра Бејли је поднео своје акредитиве Михаиловићу, а затим је успоставио одвојени штаб у близини. У току наредних дана водио је низ разговора са генералом, обилазио места под четничком контролом. Његови утисци о Михаиловићевом покрету били су повољни, мада је штабне официре описао као лење и неспособне. Одмах су у први план избили политички проблеми. Бејли сведочи да је Михаиловић био „решен да уклони све супарнике пре него што нападне окупаторске снаге и био је убеђен да су све герилске хрватске јединице, које нису под његовом непосредном командом, стопроцентно комунистичке и морају 78 бити уништене“. Бејли је одмах ставио до знања Михаиловићу да би требало да му се потчини и да извршава његова наређења. Вилијам Бејли је био обавештајац високог ранга, можда најзначајнији кога је Британија уопште послала у Југославију током Другог светског рата. Он је Михаиловићу донео писмо Антонија Идна, као и инструкције чија је садржина до данас остала непозната. Сам Михаиловић је, у истрази и на суђењу, био експлицитан у исказу да му је Бејли донео директиву „са највишег места“ да уништи партизане у предстојећим зимским операцијама. О томе је својим иследницима рекао: „Пуковник Бејли обавестио ме је да предстоји искрцавање Англоамериканаца на Јадранску обалу. Постојање јачих партизанских снага у Босни, представљало је опасност за моју главну акцију прихвата савезничког искрцавања. Од овог искрцавања, сви смо били уверени, зависила је наша будућност. Пуковник Бејли је био обавештен о свему овоме. Ја сам њему показивао и објашњавао једну карту, на којој је било представљено војничко стање у целој земљи и распоред где који од мојих корпуса има да иде. Такође му је било познато да ћу извршити концентричан напад на партизанске снаге у Босни. Са свим овим пуковник Бејли се у потпуности слагао. Отворено ми је рекао: – Треба ликвидирати са комунистима! Пуковник Бејли је познавао ситуацију у Црној Гори чак боље и од мене. Он је имао своје агенте на све стране и била му је потпуно јасна ситуација. Знао је боље од мене сарадњу Павла Ђуришића и Баја Станишића са Италијанима.“ 26. децембар: – Стрељано “250 присталица Д. Михаиловића“ због тога што су војници ЈВУО у Јошаници убили „четири немачка припадника организације ТОТ“. 27. децембар: – Због рањавања једног немачког војника, у Крушевцу је стрељано заједно “25 комуниста и присталица Д. Михаиловића“. 28. децембар: – Адолф Хитлер издао Директиву за отпочињање операције Вајс: „Према постојећој ситуацији на Средоземљу, у догледном времену могућ је напад на Крит и на немачка и италијанска упоришта на Егеју и Балканском полуострву. Мора се рачунати са тим да ће овај напад бити помогнут од стране устаничких покрета на територији западнобалканских земаља. Све зависи од угушивања националистичког и комунистичког револта. Команда Југоистока има следеће задатке: завођење дефинитивног мира и реда у позадини и уништење устаника у садејству са италијанском 2. армијом.“ Процењивано је да евентуална инвазија Балкана има две варијанте: непосредно искрцавање или извођење операција преко Турске. Иако би инвазија Балкана била ризична, Врховна команда Вермахта је сматрала да она није немогућа и зато је требало предузети неопходне противмере. Операција Вајс имала је далекосежне циљеве, а главни удар одмазде и овог пута требало је да претрпи српски народ. Зигфрид Каше, немачки посланик у Загребу, предлагао је да се, по разбијању „партизанске државе“, цела територија испразни од Срба („православних Хрвата који се декларишу као Срби“) и да се они не насељавају нигде у НДХ јер би „Срби и у новим просторима изазивали немире“. Сматрао је да српско становништво треба иселити или у Немачку или негде на Исток. Народ је са собом могао да понесе одећу, постељину и кухињске предмете, а на њихова имања населили би се фолксдојчери и „чисти Хрвати“. узрок сваког зла у нашем народу и за почетак свих неспоразума и зала међу једнакокрвном браћом Србима православне и муслиманске вјере. Најодлучније осуђујемо све муслиманске отпаднике који су приступили усташком покрету и тиме покушали упрљати узвишену традицију сношљивости и сарадње међу једнaкокрвном браћом. Муслиманска национална војна организација је саставни дио Четничког покрета под врховном командом армијског ђенерала Драже Михајловића и једини је прави представник Муслимана у Босни, Херцеговини и другим крајевима наше земље. У извршни одбор ове организације изабрани су Исмет Поповац, Феким Мусакадић и Мустафа Пашић. 31. децембар: – Створена Муслиманска национална војна организација. Донесена је и Резолуција у којој се, између осталог, истиче: „Муслимани Босне и Херцеговине и свих крајева наше земље, саставни су и нераздвојни дио српства, те се као такви сматрају поробљени у усташкој хрватској држави и под другим окупаторима. Најоштрије осуђујемо све нечувене поступке усташких зликоваца, које сматрамо за 79 81 82 83 84 85 86 87 88 89 90 91 92 93 94 95 96 97 98 99 100 101 102 103 104 105 106 107 108 109 110 111 112 113 114 115 116 117 118 119 120 121 122 123 124 125 126 127 128 1943. 1. јануар: – Главни штаб НОПО Србије поручио свим партизанима и комунистима у Србији да „уништавају банде Драже Михајловића“, који се ослонио на „реакционарну великосрпску шовинистичку клику и ставио у службу окупатору“. Радивоје Јовановић, командант Главног штаба, осврнуо се и на учестале немачке нападе на четнике и оценио да је то рађено само зато да би се Михаиловић пред народом представио као „борац за слободу“. 1. јануар: – На основу наређења генерала Бадера и одобрења команде Југоистока, формиран је Српски добровољачки корпус – пет батаљона са по четири чете. Укупно формацијски 3.680 војника: „Српски добровољачки корпус као национална јединица, биће потчињен командујућем генералу у Србији, а батаљони у тактичком и дисциплинском погледу немачким дивизијама.“ Генерал Бадер је имао високо мишљење о српским „добровољцима“: оцењивао их је као људе који сачињавају „једну врсту национал-социјалистичке партије“. Због њихове подобности, одобрено је да се СДК „уско придружи немачком Вермахту“. Према Бадеровој оцени, „добровољци су једине српске снаге које се истовремено могу ангажовати и против комуниста и против ДМ људи.“ 1. јануар: – Генерал Михаиловић издао Инструкцију број 1, у којој је обзнанио циљеве у предстојећим борбама: „Наша је намера да се простори које сада држе ко- мунисти нападну, униште главне комунистичке снаге за најкраће време и ослободе све српске покрајине од комунистичког терора. Треба успоставити националну власт која ће у свему бити одана Краљу и Отаџбини. Задатак наших снага је да брзом и енергичном акцијом туку партизанске снаге и да по сваку цену, неумитно и без икакве милости, разбију систем непријатељске (комунистичке) организације. Скреће се пажња на то да партизани сарађују са усташама и са Гестапоом, те се тако и тумачи убијање српског живља од партизана. Спречите по сваку цену пљачку и убијање невиног живља, како муслимана тако и католика. Не сме се ниједан покушај пљачке или сличног учинити, а војници и старешине морају својим владањем и у свим приликама бити на висини.“ Почетак акције планиран је за 5. јануар, на правцу: Кључ – Босански Петровац – Врточе – Дрвар. 2. јануар: – Генерал Михаиловић наредио прикупљање четничких снага на простору: Оточац – Грачац – Книн – Дрниш – Јабланица – Јајце и планина Мањача како би се извршио концентрични напад на партизанске јединице. Четничке снаге (око 13.000 бораца) требало је да нападну са три стране: из области Книна и Грачаца – фронталним нападом требало је раздвојити партизанске снаге; из области Јабланице и Оточца нападала би се позадина, а из Јајца и са Мањаче требало је извести „напад с леђа у циљу опкољавања и раз129 двајања комунистичких снага, а потом њиховог уништавања“. седели по кућама, а неки су јели и пили по кафанама.“ 3. јануар: – У Риму одржан нови састанак савезника. На једној страни били су: Уго Кавалеро, генерали Амброзио, Роата и Пирцио Бироли, а на другој је био Лер, нови командант Југоистока. Италијанска страна начелно је пристала на разоружање четника, али је већ сутрадан договор поништен, уз одобрење Бенита Мусолинија. 20. јануар: – Немачка команда у Србији објавила Проглас, у коме се каже да група побуњеника, под вођством „бившег пуковника Драже Михаиловића“ себе и даље сматра редовном југословенском војском и „ношени злочиначким славољубљем покушавају да продуже ратно стање које је између немачког и српског народа окончано уговором о примирју 17. априла 1941. године.“ Пошто ти побуњеници не воде рачуна о жртвама које наносе народу, Бадер је позвао „цео српски народ да сарађује у уништавању овог легла немира“. На крају, претио је одмаздама свима онима који сарађују са побуњеницима и позвао Србе да сачувају „ред и мир“. 13. јануар: – Амерички генерал Двајт Ајзенхауер поздравио је „браћу по оружју, одлучне и храбре војне јединице“, Михаиловићеве четнике који су се са „пуном оданошћу и самопрегором борили за заједничку ствар“. 15. јануар: – Петар Баћовић известио генерала Михаиловића о стању на простору Динаре и Книнске крајине: „Ситуација у овим крајевима много је тежа него што смо могли да претпоставимо. Она је настала, углавном, због тога што код овдашњег народа није довољно развијена национална свест, те су комунистичке идеје наишле на плодно земљиште. Доста велики број људи овде није начисто ко ће победити – четници или комунисти и због тога покушавају, на све могуће начине, да буду у добрим односима и са једнима и са другима. Та колебљивост, која се опажа на сваком кораку, створила је велику пометњу и у редовима овдашњих четника, тако да човек није сигуран да нека јединица, у току борбе, не пређе на противну страну.“ Херцеговачки четници који су пристигли у Крајину наилазили су на низ неочекиваних тешкоћа: бирократски рад локалних четничких команди: „Људи су препуштени сами себи, канцеларија је било много и у њима је ред био као и за време мира; четници непоуздани, старешине седе стално у жици, а не иду у борбу.“ Реакција народа била је шокантна: „За време напада партизана (14. и 15. јануара на Грачац) мештани се нису борили, већ су 130 20. јануар: – Почела прва фаза операције Вајс. Према изворној замисли, операција Вајс требало је да се састоји из 3 фазе – Вајс 1 и 2 – уништење Титове државе и Вајс 3 – уништење четника. Уништење Титове државе и четника замишљено је на следећи начин: партизанске снаге на простору Карловац – Ливно – Рама – Јајце – Петриња, са тежиштем у Бихаћу, требало је да опколе и разоружају немачке, хрватске и италијанске трупе, а четнике, на простору западно од ове линије и у Херцеговини разоружали би Италијани. У продужетку акције, италијанско-немачке снаге заробиле би и разоружале четнике у Црној Гори који се не буду предали, а на крају, уништиле би се мале партизанске и локалне четничке групе између Саве и Драве. Врх Трећег рајха очекивао је консолидовање НДХ како би се немачке снаге могле повући, а требало је ослободити људство као радну снагу за рад у немачкој ратној привреди и створити вишак у хрватским трупама за Источни фронт. 22. јануар: – Драгутин Кесеровић код Крушевца напао један одред СДС-а и заробио једног официра, три подофицира и два војника. 31. јануар: – Стрељана 42 војника ЈВУО после једне борбе 25 километара јужно од Чачка. 1. фебруар: – Због киднаповања возача организације ТОТ, стрељано је у Пожаревцу заједно “50 присталица Д. Михаиловића и комуниста“. 2. фебруар: – Команда Србије издала је наређење фелдкомандантури у Врњачкој Бањи да стреља “16 комуниста и присталица ДМ“ као одмазду за разарање телефонског вода између Крушевца и Александровца, изведеног два пута: 25. и 27. јануара. Требало је још стрељати “20 комуниста и 20 присталица Д. Михаиловића“ због дизања у ваздух пруге Лајковац – Чачак (31. јануара), као и по пет „комуниста и ДМ бандита“ за убиство пореског чиновника у Бољковцу. Јаворски корпус водио је, од 8 ујутру до 5 после подне, борбу са муслиманском милицијом и Италијанима код села Васиљевићи, у околини Сјенице: „У току борбе напали су нас и граничари СДС-а.“ 2. фебруар: – Вођа „слободних Француза“, генерал Шарл де Гол, одликовао Д. Михаиловића Ратним крстом са палмовом гранчицом, уз Похвалну наредбу која је прочитана свим снагама борачке Француске: „Легендарни јунак, симбол најчеститијег патриотизма и највиших југословенских војничких врлина, овај генерал никада није престајао да се бори на тлу своје Отаџбине. Непрекидно се борио против окупаторске војске, припремајући последњи јуриш за ослобођење своје Отаџбине.“ 6. фебруар: – Немачка команда саопштила да је „ухваћено 47 ДМ четника, од тога два командира чете и 11 дезертера СДС-а. Неколицина је стрељана при покушају бекства, остали након саслушања.“ 6. фебруар: – У селу Сирча (код Краљева) убијено је „несмотрено и без наред- бе“ неколико немачких војника, па је становништво из тог, али и из околних села, отишло у збегове на околне планине. Зато је капетан Предраг Раковић наредио локалним снагама ЈВУО да умире и заштите народ колико могу: „Нађите се лично међу народом. Обезбедите га од изненадног препада и хватања. Народ нека се враћа својим домовима, али зато пуна безбедност.“ 9. фебруар: – Врховна команда немачке копнене војске (ОКХ) израдила је један Приручник о покрету Драже Михаиловића, у коме је оценила да међу свим устаничким покретима у Југославији „у погледу командовања, наоружања, организације и активности, Михаиловићев покрет стоји на првом месту“. Све четничке формације биле су „велико-српске борбене јединице“, а Михаиловићеве присталице обухватале су 80% српског народа: „Њихов се круг стално повећава, надајући се ослобођењу од ′туђинског јарма′ и бољем, новом поретку, као и економском и социјалном ослобођењу.“ Најважнији циљ Михаиловићевих људи било је оснивање „великосрпске државе која треба да обухвати бившу Југославију, са граничним областима Мађарске, Албаније и Бугарске. Покрет је више великосрпски него југословенски и у ослобођењу српског народа види свој први задатак.“ Михаиловићеве снаге у целој Југославији процењене су на 150.000 људи. Прва половина фебруара: – Захарије Остојић наредио непрекидне нападе на партизане на десној обали Неретве: „Моменат је да се одсудно туку дејством по правцима: Грахово – Гламоч – Ливно и Прозор – Ливно – Гламоч. Од Грахова надиру Херцеговци и Динарци са Талијанима, а од Прозора ће ићи Црногорци и Херцеговци са 4.000 Талијана од Имотског.“ Партизани су заиста били у незавидном положају. После тешких губитака у Лици и западној Босни, растројена колона кретала се ка Херцеговини. Изгледало је да се обруч око њих затвара. Четнички команданти процењивали су да 131 је намера Врховног штаба да се пребаци у херцеговачко-црногорске планине „са јачим формацијама за нове масовне акције и за рушење комуникацијских објеката“. Михаиловић је захтевао прикупљање нових снага, па је од команде Зетског четничког одреда тражио да што пре пребаци довољно бораца који ће бити у стању да за најкраће време интервенишу у правцу Бихаћа и Поповог Поља и даље ка Неретви. 14. фебруар: – У селу Миоковци, у околини Чачка, потпоручник Жарко Боришић, бранећи радио-станицу, убија два бугарска војника, па је за одмазду спаљено цело село. 15. фебруар: – После саботаже на прузи Угриновци – Крива Река и убиства једног пореског чиновника, у Крагујевцу је стрељано “25 комуниста и 25 присталица Д. Михаиловића“. 15. фебруар: – Завршена прва фаза операције Вајс, са делимичним успехом. Партизани нису уништени до краја, а генерал Роата је одбио да изврши разоружање четника, па је смењен и на његово место је доведен генерал Роботи. О томе је генерал Лер забележио: „Целокупан успех свих акција био је у четничком питању раван нули, а то је код Фирера изазвало јако нерасположење против италијанских генерала, што се одразило у веома оштрој и опширној депеши упућеној Мусолинију. Порастао је ауторитет и утицај партизана на становништво услед успеха у борби са Немцима.“ 16. фебруар: – Адолф Хитлер писао Бениту Мусолинију: „Ма колико изгледало корисно подбадати једну страну против друге, ја сматрам да је то веома опасно докле год су све стране уједињене у осећању бескрајне мржње према Немцима и Италијанима. Ја видим нарочиту опасност у правцу у коме се развија Михаиловићев покрет. Велики број веродостојних података 132 јасно доказује да тај покрет, који је добро организован и са јасним политичким правцем, само чека тренутак да се окрене против нас. Претварајући се да помаже Ваше трупе, Михаиловић хоће само да се дочепа оружја како би могао остварити своје намере. У интересу наших заједничких циљева, сматрам да је пожељно да се Ваша 2. армија опходи према Михаиловићу и његовом покрету као према непомирљивим непријатељима осовинских сила и тражим од Вас да издате наређења у том смислу. Биће потребно разоружати његове јединице и уништити сваки отпор одлучним концентричним нападима. Ако се то не учини, ако се комунисти и четници не разоружају, у случају инвазије побуне ће сигурно букнути.“ 17. фебруар: – Због рушења железничке пруге Сталаћ – Ниш код Ђуниса, у ноћи између 12. и 13. фебруара, стрељано је „десет комуниста“ у Крушевцу. Истог дана је у Крагујевцу стрељано 20 талаца због убиства среског начелника и председника општине Рача. 17. фебруар: – Генерал Михаиловић забранио свом људству слушање Радио-Лондона због прокомунистичке пропаганде: „Енглези су обични трговци људским месом. Сви извештаји о храбрим партизанима у Југославији обичне су измишљотине. Они се не боре против окупатора, већ само против нас и то за власт.“ 18. фебруар: – Захарије Остојић наредио општи напад на партизанске снаге у долини Неретве. Четничке формације сачињавале су: Коњичка, Бјелопољска, Благајска, Чапљинска, Невесињска и Столачка група (око 4.000 бораца). Очекивало се појачање од 2.000 црногорских четника, затим 1.750 бораца из Првог милешевског корпуса и 2.500 људи из групе Павла Ђуришића: „Наша је намера да се у прво време дефанзивним радом спречи улазак партизана у Херцеговину, а потом, са прикупљеним снагама, да се пређе у напад са циљем да се разбијени партизани потпуно дотуку.“ На супротној страни стајало је око 12.000 партизана. И Михаиловић је очекивао коначни обрачун: „Сада би их могли до ногу потући када бисмо били паметни и сложни. Мој план је следећи и наређујем да се изврши: Чика Бранко (Остојић) затвара све правце који преко Неретве воде у Херцеговину, почевши од Бјелашнице, па на југ, дуж Неретве. Динарци војводе Ђујића безусловно да изађу на освојени терен и организују га по нашем систему. Иштван (П. Баћовић) би учинио највећу услугу за дефинитивно уништење комуниста ако би их напао са леђа за време док они наступају ка Херцеговини. Ту би претрпели одсудан пораз.“ 24. фебруар: – Јединице ЈВУО на Дунаву напале немачки брод Јупитер са шлеповима: „Капетан и посада су убијени, а 150 буради бензина је упаљено.“ 24–25. фебруар: – У Риму одржан састанак на коме су фон Рибентроп и генерал Валтер Варлимонт, заменик генерала Јодла, начелника Оперативног одељења Врховне команде Вермахта, убеђивали Италијане у неопходност напада на четнике. Хитлер је Мусолинију послао још једно писмо, у коме је наглашавао апсолутну потребу разоружања четника због дугорочних планова генерала Михаиловића о уништењу или разоружању италијанске војске у Херцеговини и Црној Гори. Да су немачко-италијански односи дошли у критичну фазу, указао је генерал Варлимонт. Он је оптужио италијанске јединице да су у првој фази операције Вајс касно изашле на своје положаје, па су партизани успели да се извуку из операционог простора. Посебно је говорио и о четницима, тражећи њихово разоружање, посебно оних у околини Мостара. Чак је 24. фебруара из Берлина стигла примедба да су Италијани одбили да пруже помоћ немачким снагама код Мостара због присуства четника. Сам Мусолини није веровао у акутну опасност инвазије и говорио је о ап- сурдној намери хрватске владе да уништи српску мањину, јер је реч о народу који вековима живи на овим границама. Сматрао је и да је опасно борити се истовремено и против комуниста и против четника. Рибентроп је тврдио да су сви четници британски савезници и сигурно ће у случају искрцавања следити заставу краља Петра. Зато их је требало одмах напасти јер „у противном нећемо имати мира у овој земљи“. 25. фебруар: – Црногорски четници добили наређење за напад на Другу пролетерску дивизију. Следећег дана према Дрежници кренуле су Невесињска и 1. комбинована четничка бригада: „Комунисти су према Коњицу заустављени снагама Лимскосанџачких четничких одреда и Коњичком бригадом. Наша колона 27. фебруара у зору извршиће напад на комунисте у долини река Дрежанке и Неретве, са циљем њиховог уништења.“ Истовремено, Зетски четнички одред, Никшићка и Требињска бригада нападали су десном обалом Неретве, али са слабијим успехом. Остојић је 28. фебруара био принуђен да од Јевђевића затражи интервенцију Италијана: помоћ у храни, оружју и муницији за 20.000 бораца. 25. фебруар: – Око “200 илегалних четника“ напало је станицу СДС-а у Злоту, код Бољевца. Заробљавање ових људи било је и у Гочаници код Краљева, а крајем фебруара четири „стражара“ из села Клокочевац прикључила су се четницима. 27–28. фебруар: – Одреди ЈВУО „разорили су нападом на постају Рајково, жичану железницу Мајданпека“. Генерал Бадер је за одмазду наредио стрељање „30 присталица Д. Михаиловића из логора Неготин“. 28. фебруар: – Генерал Михаиловић, пуковник Бејли и њихова пратња позвани на свечаност у Горњем Липову поводом крштења детета једног сеоског домаћина. У опуштеној и „мало веселијој“ атмосфери генерал је причао о рату. Бејли је своју ко133 манду у Каиру известио како је Михаиловић одржао „једну незваничну, веома огорчену тираду против Британаца и Американаца и против сарадње са Савезницима уопште“. Генерал треба да је рекао како су Срби остали без пријатеља, како су опкољени спољним и унутрашњим непријатељима и занемарени од својих такозваних савезника. Жалио се да га Британци стално понижавају и као народног вођу и као извор – не прихватају његова обавештења. Бејли је сажето изнео Михаиловићеве мисли: „Све док Италијани буду једини извор помоћи, Савезници ништа не могу учинити да Михаиловић измени свој став према Италијанима. Његови непријатељи су: партизани, усташе, муслимани и Хрвати. Када буде свршио са њима, он ће се окренути према Немцима и Италијанима, затим ће успоставити своју сопствену искрену демократију у Југославији, без икакве захвалности према западним силама, чија се цинична хипокризија испољава у одбијању да се стане на његову страну против партизана. Чим је свршио говор, он се трудио да порекне да има икакву намеру да успостави послератну диктатуру и тврдио је да су Немци и Италијани истински и фундаментални непријатељи Југославије.“ Младен Жујовић, који је такође био на крштењу у Липову, забележио је нешто другачију верзију Михаиловићевог говора: генерал се жалио на недостатак савезничке помоћи и на њихово инсистирање да се врше саботаже, чак и оне без неког већег војног значаја, без обзира на немачке одмазде. Михаиловић је још рекао да се чини „како Савезници не верују да је проливено довољно српске крви, те траже још. Њихов радио, ББЦ, сад хвали Тита, а ви сте у Црној Гори имали лично искуство са Титовим бољшевичким режимом и знате шта да мислите о тим разбојницима који су побили толико људи и који хоће да униште сву нашу традицију и баштину наслеђену из славне прошлости. Видели сте Италијане и њихову бедну војску. Они ће нам служити као складиште муниције, које можемо узети кад год нам 134 се прохте.“ Бејли је касније признао Жујовићу да су његове белешке тачне. Сам Бејли је о атмосфери на крштењу рекао: „Морамо бити поштени и зато признати да су, прије него што је Михаиловић изгубио власт над собом, и он и сви други који су томе присуствовали, осим новорођенчета, попили добру количину ракије.“ 3–4. март: – У Риму се састали највиши италијански функционери са генералом Роботијем и гувернером Црне Горе ПирцијемБиролијем. Оцењено је да је разоружање четника у Црној Гори било у супротности са италијанским интересима, па је то питање скинуто с дневног реда. Генерал Роботи је нагласио: „Ни у ком случају не би смело доћи до разоружавања четника, а уколико се већ иде на то, онда је потребна крајња обазривост, јер четници су се храбро борили и још увек се боре са нама против партизана и стога заслужују признање за одважно држање.“ Слично је говорио и Pircio Biroli. Касно увече 4. марта, генерале је примио лично Мусолини и у потпуности их подржао. Почетак марта: – Одреди СДС-а организовали потеру за Драгутином Кесеровићем на Копаонику, која је била неуспешна. Носиоци потере били су добровољци, који су на потезу од Крушевца до Бруса чинили „нечувена тирјанства и пљачке какве ни Арнаути 1915. нису чинили“, а „стражари“ су о потери обавестили Кесеровића, па је Коста Пећанац, који је лично желео да руководи овом операцијом, позвао у помоћ одред Машана Ђуровића. Та информација прослеђена је Кесеровићу, који је успео да побегне. 5. март: – У Крагујевцу је стрељано “30 комуниста и присталица Д. Михаиловића због једног разбојничког напада“ на железничке станице Бањани, Угриновци и Ставица (на прузи Чачак – Лајковац). 7. март: – Немци покренули већу потеру и за 1. жичком бригадом у области Краље- ва – погинула су два борца бригаде: „Цео логор је запаљен и разнет бомбама.“ Здружене немачко-бугарске трупе 10. марта нападају један илегални одред, под командом Властимира Антонијевића. Убијена су три, а заробљено је 11 герилаца. 5–7. март: – Пуковник Бајо Станишић, који је командовао четницима из Зете, указивао је генералу Михаиловићу на извесне дилеме око смисла обрачуна са партизанима: „Црна Гора је у овој проклетој борби изгубила исувише много да би се и даље могла разматрати још и са једним људским животом, ако то заиста не захтевају стопроцентни интереси српског народа, Краља и Отаџбине.“ Станишић је сматрао да је због тога био прихватљивији план сарадње са италијанским снагама у борби против партизана. На другој страни, Војислав Лукачевић, командант Коњичке групе бригада, сматрао је да се комунисти морају потући пре искрцавања савезника „а исто тако не смемо почети борбу са Немцима док комунисти нису ликвидирани и поред успеха који смо постигли“. Под притиском догађаја, Остојић издао наређење о прегруписавању херцеговачких четника у долини Неретве, а Лукачевић намеравао да заустави партизане код Јабланице, који су у ноћи између 6. и 7. марта успели да пређу Неретву. У овим борбама, тешко су потучене 1. и 2. четничка дурмиторска бригада: „Уз пут, око 8.30, срео сам целу Бојовићеву бригаду (1. дурмиторску) код самог Коњица, у паничном бекству. Једва сам их задржао, можеш мислити шта сам им све радио. Покренути их напред, нисам могао.“ 8. март: – Генерал Михаиловић одлучио да лично преузме руковођење даљим операцијама. Не образује преки суд, али драматично упозорава све старешине: „Свим старешинама треба да буде јасно да се сад више не ради о уништењу комуниста у овој ситуацији, него о спасавању наших од очигледне катастрофе у коју се дошло несавесношћу и неспособношћу командо- вања. Не сме се ни секунда изгубити ако се има свести о тежини ситуације.“ В. Лукачевић известио да се фронт стабилизовао, али само зато што су „бољшевици стали“ после дводневног напредовања: „Није било ниједног четника на правцу наступања комуниста.“ Тако су четничке снаге на десној обали Неретве знатно ослабиле. 9. март: – Тито обавестио 7. ударну дивизију да ће на правцу њеног напредовања главни непријатељ бити четници – локални и они доведени из Црне Горе. Наредио је да се са заробљеним командантима и вођама поступа без милости: стрељање на лицу места, а обичне војнике, ако су „недужни и заведени“, требало је држати као заробљенике. Броз је тражио крајње напоре: „Према непријатељу у борби испољити највећу офанзивност, безобзирност, дрскост и насртљивост, уништавајући његову живу силу и растројавајући његове јединице. Да би ово постигли, требате испољити у сваком сусрету са непријатељем брзо маневровање, дејствујући на његове бокове и позадину.“ 11. март: – Почели преговори партизана са Немцима у Горњем Вакуфу. Важност коју су им партизани придавали, показује и ранг њихових представника: Коча Поповић, сада командант 1. пролетерске дивизије, Милован Ђилас, члан Врховног штаба и Политбироа ЦК КПЈ, и Владимир Велебит, један од најближих Брозових сарадника. Немце су на првом састанку заступали командант 717. дивизије, један млади официр из штаба дивизије и један представник Хитлерјугенда. Предлози партизанске делегације били су следећи: 1) У датој ситуацији не постоји разлог да немачки Вермахт води ратна дејства против НОВЈ, с обзиром на ситуацију, непријатеља и интересе једне и друге стране. Према томе, у обостраном је интересу да непријатељства буду обустављена. У вези са овим, немачка команда 135 и ова делегација морале би да прецизирају своје предлоге у вези са евентуалном зоном и ставовима у односу на економска и друга питања; 2) НОВЈ сматра четнике главним непријатељима; 3) У току трајања преговора о свим овим тачкама, предлажемо престанак ратних дејстава између немачких трупа и снага НОВЈ. На овом првом састанку, партизанска делегација је истакла да је проблем политичких односа између две стране већ покренут 17. новембра 1942. године у писму генералу Хорстенауу, чији је основни став интерпретирао сам немачки генерал: „Тренутно они не виде никакве основе да воде рат са немачким оружаним снагама. Они желе да воде борбу само против четника и до сада су се само бранили, јер су их немачке трупе нападале.“ У Горњем Вакуфу Поповић, Ђилас и Велебит изјављују да они „представљају потпуно самосталан и независан национални покрет; у пропаганди се позивају на совјетску Русију јер не желе да имају никакве везе са Лондоном. Делегацији је познато да Италијани фаворизују четнике и да их снабдевају оружјем. Четници су у последње време јако ојачали и представљају, у ствари, само снаге избегличке владе у Лондону, спремни да у сваком моменту извршавају њена наређења. Народно-ослободилачка војска Југославије водила би борбу и против Енглеза, ако би се они овде искрцали. Четници, напротив, не би јер они само чекају на ту прилику, одржавају са Енглезима радио-везу, примају курире, а све ово уз пристанак Италијана.“ 12–13. март: – Почео пробој партизанских снага, пошто им је залеђина, после почетка преговора са Немцима, била слободна. У ноћи између 12. и 13. марта, Друга пролетерска дивизија до ногу је потукла четничку Коњичку групу бригада: „Ситуација на левој обали Неретве је озбиљна. Група В. Лукачевића, у којој је поред домаћих Босанаца било и Црногораца, разбијена је и растурена. Обе Дурмиторске бригаде и Санџаклије издали су јер су јавно изјавили да неће да се 136 боре против својих синова, сестара и браће који се налазе у редовима комуниста. При наиласку комуниста, исте су поздрављали са песницом и узвиком: Смрт фашизму! Босанци у саставу ове групе борили су се јуначки, али издати од Црногораца били су опкољени и масакрирани од комуниста.“ Бајо Станишић са 3.000 четника креће ка Главатичеву, а Остојић тражи од Ђуришића мобилизацију још 4.000 људи: „Без свежих снага, са садашњим трупама, бојим се да продор нећемо спречити.“ Ситуација се 13. марта мења из часа у час: „Војин корпус деморалисан и у распадању се повлачи од Главатичева ка мени (у Калиновик). Криза је у пуном јеку.“ Остојић у очајању наређује Станишићу да затвори правац Коњиц – Главатичево, а једини излаз видео је у хитном појачању и доласку Павла Ђуришића. Тога дана ка Калиновику се повлаче „у дивљем бекству“ и Фочанска и Вишеградска бригада. 14. март: – Поручник Данило Симовић, командант 1. драгачевске бригаде ЈВУО, налетео на једну немачку реквизициону групу: „Поручник и војници били су пијани, па су отворили ватру. Убијена су три Немца. Као одмазда, дошле су немачке и бугарске казнене експедиције. Тачан број стрељаних се не зна.“ Због овог догађаја, убрзо је у Краљеву и Београду стрељано “150 присталица Д. Михаиловића“. 14. март: – Александар фон Лер предложио Врховној команди Вермахта извођење операције Шварц, како би се, у почетку, разоружали четници генерала Михаиловића на простору источне Херцеговине, Санџака и Црне Горе. Свој захтев је образложио следећим речима: „Потпуно уништење партизанских снага и потпуно разоружање и ликвидација четничких снага Д. Михаиловића. Немачка команда хтела је да зароби Михаиловића, јер је био душа покрета отпора у Србији.“ 14–15. март: – Партизани напали село Чичево, стратешки веома важну тачку и на- носе тешке губитке црногорским четницима код Главатичева, угрожавајући Калиновик и Невесиње: „Са великом офанзивном снагом и одлучношћу, пробијају се комунисти (ка) Србији. Наше трупе су инфериорније по борбеном духу и осећању идеје. Карактеристика црногорских трупа (је) да су размажене, неће да се макну без суделовања талијанских трупа, после сваке борбе постављају нове захтеве за материјалом, иначе неће да макну без талијанских мазги.“ 16. март: – 1. пролетерска бригада осваја Чичево, а 10. херцеговачка Липету. Пут ка Калиновику био је отворен и Остојић је могао само да непрестано понавља Станишићу: „Само због досадашњег млитавог и неактивног рада Ваших трупа, дошло је до овог продора ка Калиновику. Захтевам од Вас и свих Ваших старешина највеће залагање у овом одсудном моменту и да овом приликом поправите грешке из прошлих дана.“ Остојић је 16. марта био принуђен да евакуише становништво Калиновика, припремајући град за одбрану: „Решио сам да браним Калиновик одсудно, до доласка појачања.“ 17. март: – Зигфрид Каше, немачки посланик у Загребу, упутио извештај Министарству спољних послова Рајха о преговорима са партизанима, напомињући да ће партизани обуставити борбу против Осовине ако им Немци дозволе да буду сами у њиховој „одређеној зони“ – Санџаку, одакле би водили борбу против четника. Каше је наговестио и да је Тито спреман чак и на раскид са Москвом, као и на то да пошаље своје истакнуте људе у Берлин као таоце. Преговори су настављени у Сарајеву и Загребу. Ђилас и Велебит путовали су са уредним усташким пропусницама и у немачкој пратњи. У Загребу су разговарали са генералом Глезом, а даље преговоре забранио је, крајем марта, фон Рибентроп: „Нема преговора са побуњеницима – они се морају стрељати.“ То је, међутим, донело сасвим довољно време- на да се све снаге преоријентишу на сукоб са „енглеским плаћеницима“. 18–19. март: – На фронт код Калиновика дошао генерал Михаиловић, са Павлом Ђуришићем и 2.500 бораца, као и људством Романијског и Дринског корпуса: „Са свим овим свежим и провереним трупама, учинићемо крајње напоре да тучемо главне снаге бољшевика који су изгладнели и преморени, десетковани и деморалисани, изузев пролетера који врше пробоје.“ Али, фронт се све више померао ка Невесињу. Михаиловић 19. марта наредио „најенергичније надирање како би се комунисти дефинитивно уништили“. Планирао је „општи опкољавајући напад“, а једна од мера за подизање морала била је да се „сви пуштени четници из бољшевичког ропства затворе у одвојене логоре, далеко у позадини, ради спречавања ширења дефетизма, због чега су их комунисти пропустили“. 19–20. март: – Исцрпљујуће борбе вођене на правцу Невесиње – Кљуни: „Партизани су на све начине покушавали да пробију нашу линију, али су увек били одбијени са великим губицима. Борбе су биле врло тешке, прса у прса, али су наши издржали.“ 20. март: – Код села Витково, у Ресавском срезу, један одред ЈВУО напао српске „стражаре“. Погинуо је поднаредник СДС-а Милорад Ђорђевић, рањена су три, а заробљен један стражар. Истог дана, у околини Параћина, убијен је потпоручник СДС-а Драгутин Вучковић, заједно са својим оцем Радомиром: „Заклани су.“ 21–22- март: – Пошто се надирање партизана према источној Херцеговини није могло зауставити, З. Остојић одлучио да одустане од директних сукоба, како би се што лакше бранили прилази Санџаку и Црној Гори. Ништа није помагало: 4. пролетерска и 5. црногорска бригада 22. марта освајају Невесиње и напредују ка Црној Гори. У граду партизани остају три дана. 137 23. март: – Генерал Бадер издаје наређење о једној већој акцији у Шумадији. Радило се о подухвату HAJRIH, чији је циљ био хватање генерала Мирослава Трифуновића. У акцији су учествовали делови бугарског окупационог корпуса на простору Аранђеловац – Љиг, једна чета дивизије Бранденбург код Аранђеловца, два батаљона немачке посадне војске и један батаљон добровољаца. Генерал Трифуновић је успео да се извуче из обруча, погинуло је 16 четника, а мањи напади настављени су и током априла, у Гледићким планинама. 26. март: – После крвавих борби, 2. сарајевска четничка бригада (из састава Романијског корпуса), делови Требињског корпуса и Рогатичка бригада успели су да истерају партизане из Невесиња. И четници су, међутим, у граду остали само три дана: „Ноћас, са две нове далматинске бригаде, партизани су успели да разбију нашу војску код Невесиња. Постоји расположење да се одустане од сваке борбе. Босанске трупе су незадовољне због Херцеговаца и обратно. Јавља се и незадовољство са командантима. Комунисти појачавају пропаганду. Учинићемо све да се војска обнови и оспособи за борбу, али ако видим да је ствар опасна и изгубљена, молим за одобрење да могу затражити, индиректно преко Италијана, помоћ Немаца. Велике су ствари на коцки, па изволите одлучити.“ 29. март: – Јосип Броз, Александар Ранковић и Сретен Жујовић упутили упутство Покрајинском комитету КПЈ за Босну и Херцеговину са следећим инструкцијама: „На своме путу, тј. приликом пребацивања, не сукобљавајте се са Немцима, не предузимајте ма какве акције на прузи, јер је то у интересу садашњих наших операција. Још пре вашег прелаза, пошаљите курире у правцу Устиколине, где ће ухватити везу с нашим јединицама. Најважнији наш задатак сада јесте уништити четнике Драже Михаиловића и разбити његов управни апарат, који представља највећу опасност за 138 даљни ток Народно-ослободилачке борбе. Све остало сазнаћете кад се састанемо.“ 29. март: – Британски премијер Винстон Черчил упутио оштру ноту Југословенској влади због понашања генерала Михаиловића: „Извештаји које је Влада Његовог Величанства добила од официра за везу са генералом Михаиловићем и из других извора, не остављају сумњу да тамо још влада непостојање јединства међу разним елементима отпора, да се између снага генерала Михаиловића и других јединица отпора, води грађански рат и да се у тој борби и сам генерал Михаиловић повезао, директно или индиректно, са италијанском окупационом војском. Ови извештаји, међу којима има и таквих којима Влада Његовог Величанства није била склона да верује, били су потврђени од генерала Михаиловића у говору који је одржао на месном скупу 28. фебруара, а о коме је известио тамо присутни пуковник Бејли.“ Черчил је подсећао да је његова влада током протеклих година пружала „у границама својих могућности“, пуну помоћ генералу Михаиловићу, па је упозорио Јовановића да ће Британска влада у пуној мери ревидирати своју политику према Михаиловићу ако он не промени свој однос према Италијанима: „Ви ћете схватити да Влада Његовог Величанства не може прећи преко овог напада, нити прихватити, без објашњења и претходног претреса политику која је у целости супротна њеној. Она никад не би могла оправдати пред британском јавношћу или својим савезницима своју даљу помоћ покрету чији вођа не оклева јавно да изјави да су његови непријатељи његови савезници, да ли привремено или трајно, то није важно – и да његови непријатељи нису Немци и Италијани, него његови суграђани Југословени, а на првом месту међу њима људи који се у овом часу боре и дају своје животе да ослободе своју земљу од јарма странаца.“ 31. март: – Адолф Хитлер одобрио операцију Шварц, посебно инсистирајући на томе да се после разбијања „Титове државе“ униште и четници „да би у случају непријатељског искрцавања позадина била слободна“. Истога дана Алфред Јодл, у име Врховне команде Вермахта, издаје наредбу за извођење операције: „Након уништења Титове комунистичке државе, треба приступити уништењу и оружаних снага националног српства под командом Д. Михаиловића, да би се обезбедила позадина у случају непријатељског искрцавања на Балкану. Борбена дејства изводити брзо и безобзирно. С обзиром на уске везе команданата Д. Михаиловића са италијанским властима, Фиреру је нарочито стало да се акција држи у строгој тајности, како у вези њеног циља, тако и сва припрема за акцију.“ 2–3. април: – Четничке снаге повукле се на десну обалу Дрине. Фронт одбране Херцеговине пада на свим линијама, јер су снаге Баје Станишића биле у расулу, пред налетом 3. дивизије НОВЈ. Јединице 10. херцеговачке НОУ бригаде продиру у јужну Херцеговину. 4. април: – Један одред ЈВУО „њих око 200 на броју, гонило је једну групу партизана од села Церове према Заграђу (срез Качерски). Том приликом погинула су два партизана и један четник. После борбе, четници су ухватили осам мушких и једно женско лице и од свих су стрељали Вујицу Тодоровића, његову жену и сина, а остале су пустили, сем Радоја Штуловића из Заграђа, кога су задржали као таоца за свога оца који се налази међу партизанима.“ 5–6. април: – 2. далматинска бригада прешла Дрину код села Мјешаји, стварајући мостобран за прелазак других јединица. Остојић је 6. априла наредио напад на том делу фронта, али су Ђуришићеви четници одступили ка Шћепан Пољу. У помоћ су пристизале јединице из Србије: Први милешевски корпус под командом Вука Калаитовића. Због опасности дубљег продора у Србију, Остојић тражи од Лукачевића да ангажује италијанске снаге. У првој половини априла, оперативна група дивизија НОВЈ и Врховни штаб пребацују се у Црну Гору. 8. април: – Једно потерно одељење Немаца „сукобило се са јачом групом Дражиноваца. Погинула су три и рањена три четника. Борба се одиграла између села Војковца и Босута.“ Истога дана убијен командант СДС-а за Краљевачки округ у возу за Пријевор од „црне тројке“ из Љубићке бригаде ЈВУО. 16. април: – Врховна команда ЈВУО наредила мобилизацију делова корпуса из Србије „у циљу спречавања упада комуниста у западну Србију“. 16. април: – Генерал Михаиловић одговорио на ноту премијера Черчила. Категорички је одбио да је изјавио како су Италијани његов једини извор помоћи, као и да Немци и Италијани нису најважнији непријатељи: „Са представником Велике Британије настављам досадашњу сарадњу која ни за тренутак није била раскинута, а све замерке које су ми учињене дошле су као последица непотпуно схваћених мојих речи. Све што сам рекао и што је повод чињених ми приговора, рекао сам не у виду говора, нити на јавном скупу, већ у једном ужем породичном кругу, о ручку приликом једног крштења и где сам хтео да охрабрим људе да издрже, иако нам очекивана помоћ не стиже. За ово сам имао разлога. Они су следећи: прво, тога јутра примљени изводи савезничке штампе о кампањи која се против мене и националног покрета води, а које ми је ставио на располагање војни представник Велике Британије; друго, југословенске емисије Радио-Лондона које су одлучно противне народном расположењу и његовим тежњама; треће, извештај Централног националног комитета о страховитој глади која влада у опустошеним крајевима у НДХ и међу избеглицама у 139 Србији и Црној Гори и најзад, четврто, несхватљиви захтеви да се моји извештаји о извршењу саботаже, о глади и о жртвама које подноси наш народ, као и о нашој акцији уопште поткрепљују документима.“ 21. април: – Спуштена прва група британских и југословенских добровољаца код партизана, у североисточну Босну, а затим и у Лику. 23. април: – Партизани у околини Смедерева убили четири и ранили пет немачких војника. 25. април: – Качерска бригада ЈВУО на Руднику водила борбу са локалним партизанским снагама: „Више варошице Рудник сукобио сам се данас са 140–150 црвених. Имао сам само 38 наоружаних бораца. Погинуо наш резервиста Раде Радовановић, а заробљен Славомир Давидовић. Морао сам се повући. Црвени запалили општину и архиву у Руднику, разлупали пошту и повукли се у планину.“ 4. мај: – Одреди ЈВУО напали поворку шлепова на Дунаву, код Кладова. Убијен је капетан и лакше рањен машиниста. Због тога је 7. маја у Београду стрељано “50 присталица Д. Михаиловића“. 5. мај: – Партизани код Белановице убили пет војника СДС-а, па је због тога 17. маја у Крагујевцу стрељано „десет комуниста“. 11. мај: – Слободан Јовановић добио службену Комуникацију са директивама за даљи рад генерала Михаиловића и усклађивање његове политике са британским интересима. Комуникација је у ствари била ултиматум и, с обзиром на оштрину и постављене услове, значила официјелну промену ставова према ројалистичком покрету у Југославији. Даље помагање генерала Михаиловића било је строго условљено постизањем споразума који је предвиђао следеће: 140 1) Михаиловић мора да сконцентрише све своје снаге на изградњу организације чији ће најважнији циљ бити отпор Осовини: „Ако има елемената отпора са којима он не може да сарађује, он мора да избегава сукобе са њима“; 2) мора да се успостави најтешња и најсталнија сарадња са британском Врховном командом на Средњем Истоку (преко Бејлија); 3) мора се одмах обуставити свака сарадња са Италијанима „нити може бити контакта или колаборације са генералом Недићем. Одступање од овог правила може бити само после претходног одобрења Британске и Југословенске владе“; 4) мора се успоставити сарадња са герилским групама у Хрватској и Словенији, а не смеју се предузимати операције против Хрвата и Словенаца, осим против оних који активно сарађују са Осовином; 5) борба са партизанима не може се прекинути одједном, па морају „сви они којих се то тиче предузети сваки напор да се дође до мирних односа са партизанима, а генерал Михаиловић имао би против њих да води операције само у самоодбрани“; 6) Михаиловић мора што пре да отпочне дискусију са Бејлијем око реализације овог плана, како би се израдили заједнички програми отпора. Под условом да Михаиловић испуни све услове и допринесе колико од њега зависи заједничкој ствари, његов покрет добиће „максимум моралне и материјалне помоћи коју влада Његовог величанства може имати на свом расположењу за тај циљ.“ Јовановић је поручио Михаиловићу да се нада да ће прихватити споразум: „Ја Вас молим да имате на уму да се приближавамо новој фази рата, да наш народ стоји пред великим задацима и да још више него до сада успех не само наше народне, него и опште савезничке ствари, зависи умногоме од Вас лично.“ У случају да генерал одбије услове споразума, он и његови људи биће преко Радио Лондона означени као национални издајници. Такође, ако би генерал Михаиловић наставио са политиком „концентрације само на унутрашње проблеме, потражиће се ново вођс- тво националног отпора у Југославији, јер се верује у жељу српског народа да допринесе борби за слом Осовине.“ 12. мај: – Штаб 118. ловачке дивизије издао директиву да се сви четници разоружају „ако треба и силом“. Под удар су дошли и четници који су до тада били под италијанском командом. Истога дана, генерал Литерс, командант операције, издао је следеће наређење 4. пуку дивизије Бранденбург: „Главни циљ пука остаје хватање особе и штаба Драже Михаиловића, те заплена његове архиве. У исто време, пожељно је уништење Тита и његовог штаба.“ 14. мај: – Генерал Лер издао заповест за извођење операције Шварц генералу Валтеру Штетнеру. Задатак је био да се разоружају и заробе све наоружане јединице које не припадају регуларној немачкој, италијанској или хрватској војсци, а које се затекну на простору Беране – Андријевица – Матешево – Колашин: „Нарочито је важно да се штаб Д. Михаиловића ухвати, заједно са помоћницима и официрима за везу и уништи.“ Штаб генерала Михаиловића налазио се на десној обали Лима, у селу Затону, а делови војске у селима Бистрици, Ивању и Костеници. У зору 14. маја, 1. планинска немачка дивизија продрла је у Колашин, заробила Павла Ђуришића и око 2.000 четника, а јединице 118. ловачке дивизије кретале су се из правца Рожаја, Новог Пазара и Сјенице ка Михаиловићевом штабу. Доноси се одлука о повлачењу према планини Јадовик (западно од Сјенице) а потом у правцу Златара. Немачке трупе наступале су од Пештерске висоравни, преко тзв. Ђаловића клисуре. У току 14. маја дошло је до спорадичних сукоба са Немцима у долини Лима, као и са муслиманском милицијом Санџака. 14. мај: – Генерал Михаиловић се са јединицама Другог равногорског и Расинског корпуса пребацио у Србију. На том путу, у области Ариља, Немци спровели блокаду околних села како би заробили генерала Михаиловића, који је успео да стигне на територију Љубићког среза. На основу информација из Недићевог кабинета, утврђено је место њиховог боравка, па је припремана нова операција за хватање Михаиловића. 17. мај: – Почела офанзивна дејства против партизана, па се Оперативна група дивизија НОВЈ са рањеницима нашла у обручу, изгубивши више од трећине људства. Немачки напад је изненадио Броза јер је веровао у договор постигнут марта месеца. Милован Ђилас је, по обичају, оставио занимљиво сведочење и о разочарању због изненадног немачког напада, о коме је, иначе, Броз био унапред обавештен: „Тито је, узбуђено машући извештајем, довикивао Ранковићу и мени: То значи да Немци лажу! Никада нисмо били у већој опасности! Одлазећи од Тита, ја сам Ранковићу добацио – заједљиво према себи колико и према Титу: Ето нам преговора с Немцима! А Ранковић увређено, мање на Тита и себе него на мене: Сад не треба ништа причати!“ Ђилас разбија и другу највећу партизанску легенду, после оне о „рушењу“ моста на Неретви. Под силином немачког притиска, Врховни штаб доноси одлуку да се рањеници оставе и препусте Немцима због лакшег извлачења из обруча: „Најзад нам је Тито упутио одобрење о остављању рањеника у кањонима и повлачењу за јединицама Врховног штаба. То одобрење је Тито, по мом рачунању, упутио 9. јуна.“ Ђилас је забележио и следеће: „И тек тада сам открио да сам се прибојавао сусрета са тешким рањеницима: шта им рећи? Како им објаснити због чега их остављамо, због чега не пристајемо да изгинемо заједно са њима? Откуд та себичност према њима, без чијег жртвовања ми не бисмо ни могли одступити ни борити се?“ 19. мај: – Никола Калабић код Ваљевске Каменице напао аутобус са војницима Руског заштитног корпуса: погинуло је седам, 141 а исто толико руских војника је рањено. Због тога је фелдкомандант у Шапцу 25. маја наредио стрељање 250 „присталица банде ДМ“. 27–28. мај: – Стигла прва британска мисија код партизана код Жабљака. Предводили су је капетан Бил Стјуарт и Вилијам Дикин. Њих су сачекале већ припремљене информације од стране убачених хрватских комуниста из Канаде, који су, како примећује Владимир Велебит, били веома добро примљени код Главног штаба НОПО за Хрватску. 28. мај: – Генерал Бадер известио команду Југоистока да је у Србији од 1. јануара па до 28. маја 1943. стрељано 2.332 таоца: 1.628 „комуниста“ и 704 „присталица Драже Михаиловића“. 1. јуни: – Генерал Михаиловић одговорио на Комуникацију Британске владе. Истицао је да је савезничка помоћ била толико минимална да о њој не треба ни говорити. Упркос томе, Југословенска војска је изградила своју организацију и пружила значајан допринос савезничкој борби. Прихватио је у потпуности блиску сарадњу са Врховном командом британских трупа на Средњем истоку, а одбацио је оптужбе да сарађује са Италијанима и Недићем, као и кривицу за грађански рат: „Комунисти су нападачи и ја сам у стању нужне одбране. Они су у Црној Гори и Херцеговини побили на најгрознији начин око 5.000 људи и жена, чистих националиста. Они су убијали и убијају моје најбоље официре и народне вође. Народ је њихов рад већ осудио и у том погледу то није моја, већ народна ствар. Пре годину дана тражио сам анкету по питању комунистичких зверстава, али то није уважено. Све ово је најбољи доказ мојих тежњи да стишам међусобну борбу, али ми у том погледу помоћ није указана већ обратно, путем радио пропаганде створена је још већа забуна и грађански рат само подстакнут да се више распали.“ 142 8. јун: – Због убиства једног војника Српског добровољачког корпуса у Пожаревцу је стрељано по пет „комуниста и присталица Д. Михаиловића“, а када је утврђено да су убиство извршили четници, стрељано је 29. јуна, такође у Пожаревцу, још 25 „ДМ бандита“. Средина јуна: – Врховна команда ЈВУО израдила генерални план о мобилизацији одреда у Црној Гори, Херцеговини и Санџаку, у циљу разоружавања италијанских гарнизона. У наредби за мобилизацију, генерал Михаиловић је истицао: „Наши велики и моћни савезници Енглези, Американци и Руси сломили су нападни елан немачких, италијанских и јапанских снага у толикој мери да сада њихове армије стално одступају, гоњене од надмоћнијих савезничких снага. Ове године наши савезници намеравају да својим огромним расположивим снагама дефинитивно потуку снаге сила Осовине и тиме донесу тако драгу слободу целој поробљеној и намученој Европи. У овом општем неуспеху сила Осовине, изгледа као највероватније да је немачка Врховна команда одлучила да на руском војишту скрати свој фронт, а да делом својих снага и италијанским дивизијама појача своје снаге у нашој земљи, те да са тако ојачаним снагама брани јужни део наше земље од савезничког искрцавања. Стога, да не би дошли у тежак положај, који би неминовно наступио доласком Немаца, решио сам, у договору са нашим савезницима, да непријатеља предухитримо, па сам намеран да италијанске снаге у Црној Гори, Херцеговини и Санџаку нападнем, да их разоружам, да се њиховим оружјем наоружамо и да потом образујемо непрекидни фронт према Немцима, стварајући на тај начин добру и слободну основицу за дефинитивно ослобођење целе наше Отаџбине и за почетак другог фронта на Балкану. Напред јунаци у свети бој! Напред јунаци, са нама је Бог јер се боримо за праведну ствар – за нашу слободу и слободу целог човечанства! Напред јунаци, на браник своје Отаџбине! Наша је победа сигурна. С вером у Бога, за Краља и Отаџбину, напред јунаци ка слободи!“ 19. јун: – У заседи код Суваје Радојковића, у близини Крушевца, један одред Расинског корпуса ЈВУО убио је осам и ранио седам немачких полицајаца, па је крајем месеца „у циљу одмазде у Србији стрељано 575 присталица Драже Михаиловића и комуниста“. 30. јун: – Акција Крајскомандантуре 838 против Михаиловићевих герилаца на простору Рашка – Ушће. Циљ је био хватање 25 британских официра који су се 30. јуна спустили на Копаоник. Потера је била неуспешна: „Једна група остала код Кесеровића на Жељину, а друга се пребацила на леву обалу Ибра, па се упутила мајору Цветићу на Голији.“ 2. јули: – Преки суд Левачке бригаде ЈВУО због многобројних пљачки осудио на смрт четнике Живомира Марковића, Светислава Стевановића, Љубисава Милосављевића, Јована Јевремовића и Витомира Марјановића: „За осталим саучесницима ових бандита, споразумно са командантом Гружанске бригаде, предузете су све мере да се исти похватају и ликвидирају.“ По истој пресуди, ликвидирана је и „једна породица од четири члана у целости, из које је један обвезник дезертирао, а при том, цела породица припадала је мошиновцима. Ликвидација прве петорице извршена је пред стројем и огромним бројем грађана што је народ са одушевљењем поздравио.“ 3. јули: – Генерал Михаиловић издао наредбу за четничке одреде у Црној Гори. Михаиловић је упозоравао све црногорске четнике да су судбоносни догађаји на прагу: „Борба са мрским непријатељем може да отпочне у најкраће време. Зато се појављује као прва и неопходна потреба да се непријатељу онемогући саобраћај и могућност појачања угрожених гарнизона.“ Генерал је наредио рушење комуникација, стварање препрека на путевима, спречавање довођења појачања из Србије, Босне, Херцеговине и са Метохије, извршавање специјалних рушења на важним саобраћајним тачкама. У циљу бржег и ефикаснијег рада, Михаиловић је 17. јула извршио нову поделу територије коју су покривали Лимско-санџачки четнички одреди: територија Старог Раса – под командом Војислава Лукачевића, а осталом територијом командовао је мајор Ђорђије Лашић. 8. јули: – Јединице Рудничког корпуса ЈВУО сукобиле се са партизанима у селу Дудовици. После једнодневне борбе, четници су имали два мртва и шест рањених, а партизани 12 мртвих. Рањен је и капетан Нинковић, командант корпуса. Упућен је у село Моравце на лечење; 10. јула о томе су, преко лекара, обавештени „добровољци“ који крећу да ликвидирају Нинковића, али је део Колубарске бригаде успео да одбије напад. Потом „добровољци“ о свему обавештавају Немце, који полазе у потеру, а капетан Нинковић је „са својом пратњом која га је носила на носилима успео на једвите јаде да се извуче из обруча“. 12. јули: – Служба безбедности и Обавештајно одељење немачке команде у Србији, утврдили да се Михаиловићев штаб налази у селу Дружетићи (северозападно од Чачка). Генерал Бадер доноси одлуку о активирању операције Morgenluft. У акцији су учествовали: делови 297. пешадијске дивизије, која је ослобођена свих осталих задатака, Служба безбедности, Други батаљон Петог моторизованог полицијског пука, један батаљон из пука Бранденбург и извесне бугарске јединице. Операција се држала у највећој тајности: трупама је било забрањено да се појављују на 50 километара од Михаиловићевог штаба. Подухват Morgenluft почео је у простору Маљена. После недељу дана потера, у којима је убијено 11, а заробљено 453 четника, акција је завршена неуспешно. Бадер је 19. јула известио: „Поставља се питање да ли ће се још у 143 даљем току операције постићи значајнији резултати, пошто се непријатељске снаге, захваљујући својој шпијунској мрежи, правовремено обавесте о претраживању широког простора.“ 21. јули: – Немачка команда објавила, путем плаката, летака и у окупационој штампи, уцену за генералом Михаиловићем и „Титом.“ На плакатима су биле фотографије, а на лецима и у новинама цртежи ликова уцењених. Плакати су углавном изнад фотографија имали правоугле оквирне рамове црвене боје и заједнички су објављивани. Уцена је гласила на 100.000 рајхсмарака у злату. 21. јули: – Никола Калабић повео већу акцију против партизана у селима око Младеновца, Аранђеловца, Лазаревца и Тополе. Потера је прво почела за партизанима на Руднику. У акцији су учествовале и јединице Првог равногорског и Другог шумадијског корпуса: „У случају потере од стране Немаца и Бугара, јединице ће се склонити на погодна места и уопште избегавати борбу са окупатором. Све покрете вршити само ноћу.“ 23. јули: – После неуспеле потере за Михаиловићем, на удару је био и командант Горске гарде Никола Калабић, који се налазио на Руднику, али је и он успео да се извуче из обруча. 25. јули: – Почеле офанзивне акције ЈВУО на простору источне Херцеговине и Санџака, где се налазила 118. немачка дивизија, која је спречавала дејства четничких одреда. До 3. септембра ослобођени су Фоча, Чајниче, Устиколина, Нова Варош, Рудо и Миоч, а Калиновик и Горажде држали су Немци. У Санџаку је истовремено дејствовала и 2. пролетерска дивизија. Она је имала изричито Титово наређење да „разбије и онемогући четничку мобилизацију“, уз напомену да се још увек не „упуштају у јаке борбе са Немцима“. 144 28. јули: – 2. расинска бригада ЈВУО код села Богдања, у непосредној близини Трстеника, напала 3. батаљон Српског добровољачког корпуса. Погинуло је 15 војника (командант, капетан Душан Марковић и још два официра, пет подофицира и седам редова) и још пет чиновника српске администрације – укупно 20 људи. 30. јули: – Јединице ЈВУО напале поштански уред у Ваљевској Каменици и једну патролу у близини села Оглађеновца. За одмазду је стрељано је “30 присталица Д. Михаиловића“. 31. јули: – Одреди ЈВУО између Велике Дреновине и Почековине напали једно одељење „добровољаца“. Погинуо је „добровољачки“ водник Бранислав Радовић, као и поднаредник Чабрајић. Истог дана у Ваљевској Каменици јединице ЈВУО под командом Николе Калабића разоружале одред пољске страже („двојица осуђена на смрт“). Почетак августа: – Покренути делови 297. дивизије, један СС и четири бугарска батаљона против одреда Драгутина Кесеровића на Копаонику и Јастрепцу. Операцијом је руководио лично генерал Бадер, који је 10. августа стигао у Крушевац. Скоро у исто време, Бугари и Немци напали делове Другог равногорског корпуса у западној Србији – Подухват Ариље. Убијена су 372 цивила, ухапшен је 351, а спаљено је и 460 кућа. 7. август: – У селу Раброво, у студеничком крају, „једна група четника под командом мајора Анђелка Николића заклала (је) седам јатака црвених, а једну жену убила из пушке. На грудима једног убијеног оставили су цедуљу: Тако пролазе гробари српског народа који помажу партизане.“ 11–12. август: – Код Ариља и Пожеге 1. драгачевска бригада ЈВУО, под командом наредника Милутина Јанковића, сачекала у заседи камион са војницима СДК-а. Убијено је шест „добровољачких“ војника. Исто- га дана наилази још један камион, у коме су, осим цивила, била и четири бугарска војника из Ивањице: „Скинути, разоружани и истога дана поклани.“ Сутрадан (12. августа) из Ариља креће „добровољачки“ одред у потрагу за несталим друговима. Јанковић и њима поставља заседу: „Имали су 12 мртвих и више рањених, а затим је њихова тројка са мотоциклом побијена. Према томе, уколико се тачно могло видети, Љотићевци имају 24 мртва.“ 14–15. август: – 1. драгачевска бригада ЈВУО извршила напад на Ариље, у коме се налазио само један батаљон СДК-а. Напад је одбијен, а на попришту битке остало је девет мртвих „добровољаца“. 21. август: – Никола Калабић је са својом групом разоружао станицу пољске страже у Страгарима, а сутрадан (22. августа) нападнут је и одред Немаца који је дошао у помоћ. Убијен је један Немац, али и два Албанца који су били у овом немачком одреду: „Страгари су запаљени а казнена експедиција радила је своје.“ 20–23. август: – Потера одреда СДК-а за јединицама Расинског корпуса ЈВУО на Копаонику. Убијена су четири, а заробљено је 17 четника. У заробљеништво је одведено 60 сељака. 22–23. август: – Штабна група Горске гарде ЈВУО напала Немце и „стражаре“ у Страгарима. Сутрадан је стигло немачко појачање са „добровољцима“. Погинули су наредник Предраг Суботић и редов Александар Симеуновић. у Стопањи и једну „добровољачку“ јединицу. Погинуло је 14 четника, а рањене су старешине „добровољаца“ капетани Марисав Петровић и Алојз Кланшек. 26. август: – Убијен је председник општине Врњачка Бања, па су 23. септембра 1943. године за одмазду стрељане “22 присталице генерала Драже Михаиловића“. 2. септембар: – Због препада на одељење за осигурање 21. чете Помоћне полиције – три убијена и пет заробљених: стрељано је 400 талаца „припадника ДМ покрета“, а село Страгари је спаљено. 3. септембар: – Генерал Михаиловић оптужио партизане да се повлаче и пролазе између немачких гарнизона у Калиновику и Горажду, избегавајући борбе са Немцима, а истовремено нападају трупе Југословенске војске „у циљу преотимања власти“. Због тога је тражио од пуковника Бејлија да интервенише код британске војне мисије при Врховном штабу НОВЈ како би се обуставили напади. 4. септембар: – На путу Ваљево – Ужице једна јединица из Ваљевског корпуса водила је борбу са „стражарима“ из Ваљева. Убијен је један, а рањена су два „стражара“. Било је и заробљених – један официр и 32 војника. Истога дана једна партизанска група напала је у селу Бањи код Аранђеловца немачко заштитно одељење и убила два полицијска наредника. 23. август: – На планини Чемерно одреди Првог равногорског корпуса имали су тешку борбу са Немцима: „Испуњавајући дужност према Краљу и Отаџбини, положили су своје животе шест подофицира и три војника.“ 9. септембар: – Делови Нишког корпуса ЈВУО, под командом капетана Јована Јовановића, разоружали су посаду СДС-а у селу Врбовка и стрељали: Јевросима Радосављевића, благајника општине, Николу Алексића, деловођу, Радића Кнежевића, учитеља, и још шест „стражара“. 25. август: – Одреди ЈВУО под командом Д. Кесеровића напали станицу СДС-а 12. септембар: – у Ужицу стрељано “25 присталица Д. Михаиловића“. 145 12–13. септембар: Јединице ЈВУО ослободиле Пријепоље. Заплењена је већа количина оружја, а ројалисти су имали 27 погинулих. Војислав Лукачевић је извештавао генерала Михаиловића: „Елан бораца приликом борби био је на највећој висини. Наређења се потпуно извршавају. Народ нас је свуда одушевљено дочекао и помагао.“ Пре битке код Пријепоља одреди под Лукачевићевом командом заузели су 11. септембра Гацко и Билећу, које су Италијани напустили. Проблеми настају у Беранама. Италијански командант, генерал Антонио Оксилиа, одлучује да се стави под фиктивну команду савезника, па четници нису успели да разоружају гарнизон и да се сами наоружају. Слично је било и са италијанским гарнизоном у Прибоју, који се 12. септембра „предао“ Бејлију, па Михаиловићеве снаге нису извршиле разоружање. 13. септембар: – Јединице ЈВУО напале немачку пограничну стражу код Бајине Баште: „Четири рањена граничара нашла су смрт у запаљеном камиону, један је рањен тешко, а три лакше.“ 14–15. септембар: – Јединице Ваљевског корпуса ЈВУО извршиле напад на „добровољачке“ снаге на железничким станицама Латковић – Бабајић – Кадина Лука, како би се растеретила Колубарска бригада „и њена територија очистила од српских издајника, изрода и верних слугу немачких“. Напад је био потпуно неуспешан. 20. септембар: – Пуковник Бејли известио команду СОЕ у Каиру како партизани нападају одреде Војислава Лукачевића у Санџаку: „У једном нападу ја сам лично био присутан. До сада сам успео да спречим противнападе, али не можемо очекивати од Лукачевића да им уступи територију коју је снагом оружја заузео. Залажем сав свој утицај да спречим избијање грађанског рата, али се бојим да ћемо изгубити контролу ако се инциденти понове.“ Тражио је од Каира да интервенише како партизани 146 не би дошли „тамо где им није место. Ви не можете терати Михаиловића да буде активан у ужој Србији, већ морате уклонити сваку сумњу што се тиче партизанске инвазије Србије.“ 23. септембар: – Једна „ДМ банда“ напала је теретни камион немачке чете на путу Ивањица – Ариље и убила два војника, а истог дана нападнута је српска стража у Чајетинцима (15 км југозападно од Ужица) и убијена су два официра и један „стражар“. За све ове акције стрељано је крајем септембра у Београду и Чачку „укупно 100 комуниста и 385 присталица Драже Михаиловића“. 23–24. септембар: – Одиграла се велика битка у српском грађанском рату. Актери су поново били ЈВУО и „добровољци“, а место сукоба Сеча Река код Косјерића, у Црногорском срезу. У Ужицу и Ужичкој Пожеги био је стациониран 4. батаљон СДК-а, под командом Хенриха Лаутнера. Словенац, пре рата германофил, у рату је постао загрижени љотићевац. Прешао је у православље и променио име у Милош Војиновић. У том пределу оперисала је Црногорска бригада ЈВУО (из састава Пожешког корпуса), под командом поднаредника Филипа Ајдачића. Бригада је 22. септембра освештавала заставу предратног 4. пешадијског пука Стеван Немања. У исто време, ка том крају кретала се велика колона Немаца и добровољаца, предвођена Лаутнером. Рано ујутро 23. септембра, колона је са пута према Косјерићу скренула ка Сечој Реци и почела са хапшењем цивила, паљењем кућа и пљачкањем народа. О томе су одмах обавештени капетан Милош Марковић, командант Пожешког корпуса, и Ф. Ајдачић. Заузети су положаји према наступајућим немачко-добровољачким снагама. У рано пре подне, развија се битка која ће трајати цела два дана. Борба је завршена великим страдањем „добровољаца“, а подаци о жртвама се разликују. Равногорски извори говоре о осам убијених немачких и 38 „добровољачких“ војника. Погинуо је и Лаутнер, заплењена су троја борна кола и пет тенкова, а два тенка су оштећена. Извори српске владе говоре да је „од џелата српског народа“ погинуло, осим Лаутнера, још 16 војника 4. батаљона. Један тенк успео је да се пробије до Косјерића и извести немачку команду о исходу борбе, па се, касно поподне, 24. септембра, појављује шест немачких авиона који бомбардују околна села. Касно увече стиже казнена експедиција која пали, хапси и убија. 25. септембар: – Потпоручник Милосав Грбић, командант 1. батаљона Колубарске бригаде ЈВУО, на путу Лајковац – Лазаревац, у једној шуми, у заседи сачекао пун камион „добровољаца“ који су ишли према Лазаревцу. Погинуло је 20 војника СДК-а. 26. септембар: – 4. пролетерска бригада заузела Колашин и отпочела разговоре са Италијанима о заједничком нападу на четнике. Потпуковник Рудолф Перхинек извештавао је Михаиловића о тешким борбама око Бијелог Поља, Пљеваља, Прибоја и Пријепоља, као и о контраофанзиви код Колашина: „Борбе се воде већ близу ровова. Са нашим снагама дејствују две чете Италијана, са нешто артиљерије и доста оруђа. Имамо преко 100 избачених из строја. Наши су ушли у прве ровове. Италијани помажу добро, али нема наше муниције. Лашић 4. октобра преузео општи напад на Колашин. Избачени из строја многи наши одлични борци.“ 27. септембар: – У штаб Врховне команде ЈВУО дошао нови шеф британске војне мисије, бригадир Чарлс Армстронг. Он се спустио падобраном у село Брестовац, на планини Торник, недалеко од Прибоја. То је био трећи шеф британских мисија. Са бригадиром Армстронгом дошла су и два америчка официра: пуковник Алберт Сајц и поручник Џорџ Мусулин. Они су у свему били подређени Армстронгу, а Сајц није смео да разговара са Михаиловићем на француском. Армстронг им је ограничио слободу кретања и контакте са Михаиловићем и његовим људима. Сајц је могао да се виђа са генералом само по Армстронговом одобрењу. 29. септембар: – Нападнути бугарски војници на две различите стране. Златиборска бригада ЈВУО напала је Бугаре на Шаргану и заробила 106 војника, а порушена је и железничка пруга. Већи сукоб одиграо се и североисточно од Ниша: убијено је 17 бораца ЈВУО, уз четири заробљена, а спаљено је и 35 кућа. 30. септембар: – Команда Србије известила да је тежиште акције ЈВУО у југозападној Србији, нарочито у простору Ужица: „Ухапшено 27 сумњивих да припадају ДМ покрету и 38 бандита са оружјем – стрељано десет.“ Крајем септембра и почетком октобра, британски поручник Мајк Лиз извео је са одредима ЈВУО на југу Србије, укупно пет саботажа на прузи Београд – Ниш – Солун. Прва акција изведена је 30. септембра, а Радио Лондон је диверзију приписао партизанским одредима са Радана, иако су партизани, по Лизовом сведочењу, бар два пута напали британске групе за саботажу. 1. октобар: – Једна бригада ЈВУО водила борбе са војницима Руског заштитног корпуса око Љубовије: „Руска команда у Љубовији морала је да се евакуише. Четници су их зауставили и тражили за себе сво оружје и предају среског начелника Љубовије. Зато је 30. септембра 9 немачких авиона бомбардовало четничке положаје у селима Грачаница и Црнча, 14 километара северозападно од Љубовије; 2. октобра град је био блокиран од четника са свих страна. У град је дошао моторизовани одред од 200 Немаца. Тако је руски одред (250 људи) и сви људи из града, евакуисан за Лозницу. Четници сада држе Љубовију и цео срез. Немачки одред који је пошао у Љубовију, сукобио се са четницима на путу између 147 села Цулина и Велика Река, 20 километара од града. Немци су имали два мртва и два рањена.“ 2. октобар: – Од стране ЈВУО убијен капетан Никола Маричић, командант 6. добровољачког батаљона. 3. октобар: – Почела операција Majskolben. Њен циљ је био да се ухапсе сви мушкарци способни да носе оружје. Почела је на простору око Чачка, Пожеге и Ваљева – генерал Ханс Фелбер, нови командант Југоистока, лично је командовао. Завршена је 8. октобра без неких већих резултата. Затим су редом извођене операције: Krum (од 12. октобра) на простору од Ужица до Мокре Горе и Бајине Баште; Dolhshtos (око Нове Вароши); Herstnebl (од Ужица и Кокиног Брода до Ивањице и Пожеге), у којој су учествовала четири бугарска батаљона, три немачка полицијска батаљона и две чете добровољаца. И на крају, акција Hamelbraten – од пута Ивањица – Ариље до пута Чачак – Краљево. 4. октобар: – У Шапцу је стрељано “150 присталица Д. Михаиловића“ због убиства три војника Руског заштитног корпуса од стране „ДМ покрета“. Истог дана, код Ужица је убијен један четник а 26 је заробљено. 5. октобар: – Вођена већа борба одреда ЈВУО са Немцима код села Радичевац, на територији Књажевачког корпуса. Истога дана одреди ЈВУО, под командом Д. Кесеровића, извршили напад на Трстеник у коме се налазио 2. добровољачки батаљон. Напад је одбијен, уз жртве на обе стране. 5. октобар: – Јединице ЈВУО, под командом Захарија Остојића, напале Вишеград. Прво је заузета електрична централа. Алберт Сајц пише: „Посматрао сам четнике како под заштитом пушчане ватре налећу на непријатељске бетонске бункере, трзају осигурач са ручне бомбе, држе је у руци 148 око две секунде и убацују их кроз пушкарнице. То није посао за слабића. Многи су оставили главу пред бункерима. Чињеница да су многе усташе имале са собом своје породице, није умањивала разјареност борбе. У већем броју случајева, жене су умирале поред својих мужева, док су њихова деца, захваћена убилачком унакрсном ватром, лежала мртва, очију широм отворених од страха.“ Према Сајцовом сведочењу, погинуло је 350 немачких и усташких војника. 8. октобар: – Јединице ЈВУО напале код Јелашнице један немачки одред: убијена четири и рањено 16 војника. Због ове две акције, у Београду је 29. октобра „по наређењу војног команданта за Југоисток стрељано 200 комуниста и 200 присталица Д. Михаиловића“. 8. октобар: – Потпуковник Рудолф Перхинек наредио 1. и 2. Бјелопољској четничкој бригади да нападну Бијело Поље у коме су се још увек налазиле италијанске снаге: „Према муслиманима бити нарочито пажљив и спречити пљачку.“ Али, јединице 2. пролетерске дивизије упадају у простор на потезу Сјеница – Нова Варош, желећи да истовремено остваре продор ка централној Србији, па је Врховна команда ЈВУО наредила мобилизацију снага из Србије – Јаворски, Пожешки, Златиборски и Први равногорски корпус. Циљ је био да се истовремено осигура северни део ове територије од Немаца и Бугара (Први равногорски) а остала три корпуса требало је да блокирају снаге НОВЈ на простору: Нова Варош – Прибој – Сјеница – Пљевља. 10. октобар: – Почела акција „чишћења партизанских банди“ на Руднику од јединица ЈВУО. У нападу су учествовале Таковска, 1. и 2. гружанска и три бригаде Гарде. Потера је трајала до 15. октобра. 15–16. октобар: – Колубарска бригада ЈВУО напала воз са бугарским војницима на прузи између села Барошевац и Рудов- ци. Погинуло је седам бугарских војника а два су рањена. Качерска бригада ЈВУО борила се са партизанима у селу Заграђе. Погинуло је осам партизана, а међу њима и командант Живорад Симић. 18. октобар: – Због интензивног притиска Немаца на снаге ЈВУО у западној Србији, генерал Михаиловић наредио да се повећа борбена активност против окупатора и његових снага и у осталим областима: „Нарочито је потребно узнемиравати гарнизоне.“ Михаиловић је упозоравао све војнике и старешине: „Сетимо се да су нам Немци пре рата гарантовали границе Југославије, па су нас напали помоћу Павелића. Сада Хитлер обећава једно исто земљиште Павелићу, Недићу, Бугарима и Албанији. Павелић и Недић обећавају му много, али постићи неће ништа. Обадвојица остаће уписани у црној књизи издајника. То је наш одговор, а ми ћемо се борити до краја на страни Савезника. То је наш завет. Тако нам Бог помогао.“ 21. октобар: – Немци ушли у Колашин. У исто време, у источној Босни З. Остојић напао Немце и усташе код Соколца: „Наше трупе предузеће напад на Соколац у циљу да се непријатељске снаге у њему униште, да се дође до њиховог оружја и да се непријатељ одбаци.“ Али, Остојићеве снаге нападнуте су од партизана: „Комунисти су се издајнички и подмукло подвукли позади наших снага које су дошле из Србије и удариле у леђа, а у исто време усташе и Немци извршили су удар са фронта. Ово нека послужи као најбољи доказ свима да су комунисти у пуној сарадњи са усташама и Немцима.“ 21- 22. октобар: – Мањи сукоби са партизанима вођени су и на подручју Златибора: на Миочу, Увцу, Штрпцима, Рачи, Црном врху, Врезнима и према Новој Вароши, што је указивало на појачани притисак НОВЈ из Босне. Већих сукоба било је на потезу Пљевља – Сјеница. Код Штиткова је 21. ок- тобра 4. крајишка НОУ бригада натерана на повлачење према Новој Вароши и Златару, а мајор Цветић је наређивао Пожешком и Другом Милешевском корпусу, као и 1. и 2. студеничкој и 2. драгачевској бригади (око 1.500 бораца) општи напад за 22. октобар: „У 2.30 ноћу заузети Нову Варош.“ Партизани су потиснути ка Црном врху. У овим борбама ЈВУО је имала 12 мртвих и шест рањених. Друга половина октобра: – После доласка Немаца у Црну Гору генерал Блажо Ђукановић је са групом сарадника напустио Цетиње и склонио се у Крусима код љешанских четника. Немци су, предвођени црногорским сепаратистима, кренули у потеру. Ђукановић се, затим, повукао у Бјелопавлиће код Станишићевих четника. Немци су упутили оклопни одред у Мартиниће, а артиљерију извукли на пут између Никшића и Даниловграда. Одатле су тукли село Купиново и манастир Острог, у коме се налазио штаб пуковника Станишића. Ђукановић се испред немачке потере повукао у село Горње Рсојевиће. Тамо се задржао до 9. октобра 1943. године, а потом је прешао у Острог. Док су Немци спроводили окупацију црногорских вароши, Други ударни корпус НОВЈ, под командом Пеке Дапчевића, упутио се из Босне преко Санџака и Васојевића и заузео оне делове Црне Горе које Немци нису посели. По сазнању да је и Ђукановић стигао у манастир Острог, предузета је акција која је завршена ликвидацијом четничког вођства. Задатак да ликвидира групу генерала Ђукановића и пуковника Станишића добила је 5. бригада из састава Треће дивизије НОВЈ. У помоћ су пристигле и јединице 10. херцеговачке бригаде. Напад на Острог почео је у ноћи између 14. и 15. октобра на западном прилазу манастиру, а обруч је састављен сутрадан. Генерал Ђукановић је 18. октобра ушао у преговоре и после обећања да нико неће бити убијен, предао се са својим штабом. Али, у ноћи 22. октобра генерал и још 22 члана Националног комитета за Црну Гору 149 су стрељани. Станишић није желео да се преда и затворио се у Горњем манастиру са синовцем Миленком, старим 16 година, и браћом од стрица Војином и Бором. Сви су извршили самоубиство. Партизански преки суд сачињавали су: Блажо Јовановић, Драгиша Ивановић, Пуниша Перовић и Обрад Бојовић. 27. октобар: – 4. крајишка НОУ бригада заузела Нову Варош, а сутрадан Златиборска бригада ЈВУО изводи успешан контранапад на Бијелом Брду: „Преко 200 комуниста се разбежало, казани са ручком расути им, гуме од 7 камиона натоварених муницијом избушене; заплењено 12 коња са намирницама, а на лицу места побијено 13 црвених.“ 2. новембар: – У Струганику се сукобили одреди ЈВУО и СДК-а. „Добровољци“ су имали четири мртва и пет рањених, па су потеру морали да наставе Немци. У селу Рајковићу, нешто касније, убијена су три четника а у логор су одведена 42 мештанина. Почетак новембра: – Јаке партизанске снаге успеле да продру до Ужица, водећи успешне борбе против Бугара: „Бугари се у највећем нереду и без оружја повлаче за Ужице. Беже главом без обзира. Стање је врло озбиљно.“ Партизанске снаге нападају и на ибарском правцу – Ибарски НОПО успео је да се пребаци преко Голије и да пређе Ибар, па је Д. Кесеровић наредио концентрацију снага према Јабланици (Топлички, Нишавски и Јабланички корпус ЈВУО) и планини Јастрепцу (Расински корпус). Борбе су вођене до 18. новембра и завршене су протеривањем партизана са Јастрепца. 7. новембар: – Генерал Михаиловић издао општу директиву за мобилисање свих Срба за борбу против комунизма: „Да се у целој земљи, у свим покрајинама прогласи: Сви Срби на окуп у заједничку борбу 150 против нашег најопаснијег непријатеља комуниста у чијим се редовима налазе усташе и цео остали олош ове земље. Проглашавам мобилизацију свих расположивих наоружаних снага у свим покрајинама наше земље и то одмах, без чекања и одуговлачења. У свим покрајинама предузети најенергичније ударе на комунисте где се затекну, јер је то највеће зло у нашој средини. Према свим командантима који не буду извршили ово наређење, предузеће се мере као према издајницима. Кажњавати најоштрије. Запамтите, ми се налазимо у стању нужне одбране и савезници нам овај став одобравају.“ 11–12. новембар: – Борбе ЈВУО са партизанима настављене у разним крајевима Србије: 11. новембра 2. књажевачка бригада напада партизане у Скробници: „Убијен је један и рањена три партизана. Са наше стране нема жртава.“ Једна група партизана успела је 12. новембра да се пребаци у Студенички срез, па је Драгутин Кесеровић наређивао концентрацију 2. трстеничке и Жупске бригаде за „масован напад и уништење ове групе комуниста“. Истог дана воде се борбе и код Александровца: “1.200 црвених дошло из Санџака преко Ибра.“ Органи српске владе генерала Недића известили о 22 мртва и 12 заробљених партизана. 13. новембар: – Бригадир Армстронг упозорио генерала Михаиловића да мора активније сарађивати у борби против Осовине, наговештавајући му и да само њега сматра одговорним за грађански рат: „Откако сам додељен Вашем штабу, никада нисам од Вас добио ниједан драгоцени предлог или план за извршење војних операција на бојишту у Србији. Стално сте заузети проблемима партизана, муслимана и усташа. Изгледа да сте се сасвим задубили у ову унутрашњу борбу на велику штету југословенског доприноса ратном напору уједињених народа. Потпуно схватам Вашу жељу да чувате српску крв, као и разлоге који проузрокују ту жељу, али морам поново да кажем сасвим отворено да таква политика несарадње може лако да оде на штету српског интереса и шта-више, да утиче чак на послератно мишљење српског народа о заслугама које му будете учинили за време рата.“ 13–15- новембар: – Партизани запосели добар део простора око Златибора – Мокру Гору, Семегњево, Јабланицу, Доброселицу, Негбину, Јасеново, Белу Реку, Катиће и Гостиље:„Црвени су створили старешински кадар за пример. Наши ђенералштапци седе у штабу и мазе свакога, очекујући да их позове тај на ручак. О овоме известити и Чичу, па нека их мало потера на терен у борбу, да на лицу места виде како то данас иде.“ У овом периоду партизани покушавају да се активирају и у области Пожаревца, Петровца на Млави и у другим крајевима источне Србије. 18. новембар: – Генерал Михаиловић оптужио савезнике да су напустили свог највернијег пријатеља: „Ми осећамо да је нашем народу који је изнео акт од 27. марта 1941. године и поднео тешке жртве које стижу до близу милион живота, нанесена велика неправда. Ми би желели да се британски званични органи упознају са жртвама нашег народа, са бројем стрељаних и побијених, са бројем глађу уморених по окупаторским логорима и бројем ухапшених; са бројем попаљених села и домова; са бројем избеглица и бројем оних који су остали без крова и без хлеба, а без помоћи коју месецима узалуд тражим и то од наше владе, а молим само од вас британско посредовање; са бројем наших бораца голих и босих, једних без оружја, а других са оружјем без муниције.“ 21. новембар: – Директива фелдмаршала Максимилијана фон Вајкса, команданта Југоистока, о условима склапања уговора са појединим одредима ЈВУО у Србији. Основни услов био је да ЈВУО обустави све борбене и саботажне операције против немачких снага, њихових савезника и српских снага које сарађују са њима, као и против јединица муслиманске милиције. У случају заједничких акција против комуниста, одреди ЈВУО били би под немачком командом; тражио се и прекид веза са земљама које су у рату са Немачком, као и изручење британских официра за везу у Србији, што се неће догодити ни у једном случају. Командант Југоистока оценио је да је Михаиловићев покрет у кризи због надолазеће комунистичке опасности, којој није могао да се адекватно супротстави услед недостатка наоружања. Зато су поједини Михаиловићеви људи тражили везу са немачким командама. Вајкс је упозоравао да немачки циљ у тим контактима мора у првом реду да буде да се Михаиловић одврати од борби против немачких трупа. Закључио је да су националне снаге у опадању у целој Југославији, а комунистички покрет у успону. Немачким официрима у Србији посебно је скренута пажња да је постојећа забрана сарадње са појединим четничким групама донесена због „јасне одлуке врховног четничког вође Драже Михаиловића да настави борбу против Немачке и њених савезника, одлуке од које он није до сада одустао“. Немачки команданти су упозорени и да се лојално понашање неких четничких јединица не може генерализовати „јер и данас још четничке банде врше неке нападе и акте саботаже“. Забрањено је и самостално вођење преговора. 23–24. новембар: – Сукоб партизана и одреда ЈВУО око Пожеге: 23. новембра „дошло је 250 црвених у Тометини поље“. Напад на њих уследио је сутрадан, са две стране: од Црног врха и са правца Дивчибара: „Борба је трајала до дубоко у ноћ. Комунисти су потучени и разбијени. Побегли су 25. новембра у правцу Субјела. Ту их је стигла 1. пожешка бригада и потукла их. Захваљујући слози, једнодушности и пуној помоћи мештана, ми смо успели да комунисте сасвим потучемо.“ 151 25–27. новембар: – Потера за партизанима на Руднику. Качерска бригада ЈВУО их је протерала у Таковски срез. Ову групу партизана 25. новембра нападају делови Црногорске и Пожешке бригаде. Партизани се повукли ка Косјерићу, где их нападају Немци. Реч је била о 1. јужноморавској бригади; 27. новембра она је нападнута здруженим снагама Рудничког, Колубарског, Првог и Другог шумадијског и Првог равногорског корпуса и принуђена на повлачење према источној Босни. За 1. јужноморавском бригадом повлачиле су се и друге партизанске снаге из Топлице и Јабланице пред потерама које је предводио мајор Кесеровић. И те јединице ишле су ка Босни преко Рудника. 29–30. новембар: – У Јајцу одржана друга партизанска револуционарна народна скупштина. Већници су себе прогласили за представнике „становника целе Југославије“, а АВНОЈ „врховним законодавним и извршним представничким телом“ нове државе. Као партизанска влада, уместо Извршног одбора, основан је Национални комитет ослобођења Југославије (НКОЈ), а за њеног председника изабран је Јосип Броз Тито. Једном од одлука АВНОЈ-а одузета су сва права међународно признатој Југословенској влади у Лондону, а краљу Петру Другом забрањен је повратак у земљу. Јосипу Брозу Титу је, на предлог словеначке делегације, као нарочито признање за заслуге у борби за ослобођење Југославије, додељено звање „маршала“. Друго заседање АВНОЈ-а потврдило је процес федерализације Југославије. Признато је пет народа који ће чинити ту „државну заједницу равноправних народа“ и шест федералних јединица (Србија, Хрватска, Словенија, Црна Гора, Македонија, Босна и Херцеговина). Положај Србије и српског народа унутар Југославије драстично је промењен. 30. новембар – 1. децембар: – У селу Дубац, у Драгачевском срезу, Драгачевска 152 бригада ЈВУО, под командом поручника Д. Симовића, нанела је велике губитке немачкој војсци: 27 мртвих и рањених. За одмазду, спаљено је 49 кућа а у заробљеништво одведени сви мушкарци старији од 15 година. 1. децембар: – Генерал Михаиловић издао наредбу о стављању свих оружаних одреда на територији Краљевине Југославије под команду ЈВУО – снага Југословенске војске „које се никада нису покориле ни предале окупаторима“. Михаиловић је тражио од хрватских домобрана и других оружаних групација, као и партизанских одреда да обуставе крваве међусобне борбе које су само ишле у корист окупатору и да прихвате врховну команду ЈВУО. 1–3. децембар: – Заједничка борбу одреда ЈВУО и СДК-а против партизана код Босута (10 км југозападно од Аранђеловца) – 10 партизана је погинуло, а 22 рањено: „Погинуло 7 четника и 16 рањено.“ Борбе су вођене и код Сокобање 3. децембра: „Убијено осам комунистичких бандита, а код четника два рањена.“ Истог дана мајор Синиша Оцокољић, командант Млавског корпуса ЈВУО, наредио својим војницима „најнемилосрдније гоњење до коначног истребљења тих народних злотвора. По сваку цену пронаћи усамљене групице, подземне лагуме и уништити комунисте.“ И капетан Предраг Раковић покренуо 3. децембра Други равногорски корпус ка Руднику како би се партизани одбацили што више ка западу, према Дрини. 5. децембар: – Генерал Михаиловић поделио територију Црне Горе и Старог Раса на две команде: на Команду Црне Горе, срезови: Берански, Андријевички, Колашински, Шавнички, Подгорички, Даниловградски, Никшићки, Цетињски, Улцињски и Барски, којом је командовао мајор Павле Ђуришић, и на Команду Старог Раса, срезови: Белопољски, Пријепољски, Пљеваљски, Сјенички, Нововарошки и Прибојски, којом је командовао мајор (резервни) Војислав Лукачевић. 6. децембар: – Борбе против партизана и у крушевачком крају. Према подацима српске владе, било је “28 мртвих и 30 рањених црвених и два мртва четника“. Истог дана у селу Стапару (Подгорски срез) Немци и „добровољци“ напали су један мањи одред ЈВУО: „Убијено пет, а заробљена три четника и спроведени у Ваљево.“ 6. децембар: – Тито у наређењу команди 2. корпуса НОВЈ, јединици која је распоређена да поведе операције у Србији, истакао да је Србија од темељне важности како за Југославију, тако и за друге балканске земље, посебно Бугарску. Михаиловићева војна и политичка организација у Србији морала је бити ликвидирана. 8. децембар: – Генерал Х. М. Вилсон, врховни савезнички командант на Средоземљу, упутио ултиматум генералу Михаиловићу у вези са даљом сарадњом: „Слобода којом се Немци служе железничким пругама од Грчке до Београда за превоз трупа и издржавање истих, неподношљива је. Озбиљан прекид имао би важне и далекосежне резултате. Зато се умољавате да, са што мање застоја, извршите два истовремена напада ради уништења: а) железничког моста преко реке Мораве, на прузи Сталаћ – Ниш, код Церова, 8 километара југоисточно од Сталаћа; б) железничког моста на прузи Краљево – Косовска Митровица, а преко реке Ибра, на месту где се пут за Јошаничку Бању одваја, 14 километара северно од Рашке и 7 километара јужно од Ушћа. Пошто је битно да се обе пруге прекину истовремено, треба такође да организујете по један споредан напад на сваку пругу на тачкама које за то сматрате подесним, тако да ће се прекид ипак постићи, чак и у случају да би један или оба главна напада доживела неуспех. Уколико буде могуће, споредни напади треба да буду истовремени са главним, а у сва- ком случају, морају их истовремено следити. Даље операције које будете извршили, треба да имају за циљ спречавање опоравка и одржавање обеју пруга у сталном саобраћајном прекиду. У току последњих месеци послали смо Вам довољно материјала и експлозива за извршење ових задатака. Молим извршење до 29. децембра 1943. године. Његово Величанство Краљ Петар и Југословенска влада обавештени су да сам Вас молио да извршите важне операције.“ 9–11: децембра: – Борбе ЈВУО против партизана код Лебана: „Убијено 14 црвених.“ 11. децембар: – Каирски штаб СОЕ, на инсистирање амбасадора Ралфа Стивенсона, одлучио да се све британске мисије код Михаиловића повуку и пребаце на партизански терен. Следећег дана Стивенсон је предложио премијеру Черчилу план за напуштање Михаиловића. Требало је пронаћи формални разлог војне природе како би се избегле политичке импликације, што је већ било урађено, чак и без знања британског премијера. Стивенсон је рекао да ће се питање подршке Михаиловићу поново размотрити само у „врло невјероватном случају да Михаиловић успјешно изведе операције“. 17. децембар: – Одржана конференција између Михаиловића и Армстронга. Британски бригадир је тражио да Михаиловић изда наређење за извођење саботаже у Хомољу, да се онемогући извоз из Борског рудника, највише на комуникацијама Бор – Жагубица – Петровац и на прузи Бор – Зајечар – Прахово. Михаиловић је рекао да ће одговорити писмено. Армстронг се жалио на један поступак мајора В. Пилетића када је он одбио да нападне Немце после спаљивања неколико кућа у једном дунавском селу: „Пилетић је одбио напад иако му је на то скренуо пажњу мајор Гринвуд.“ Михаиловић је подсетио на непријатељски став Радио-Лондона и тражио је да он више 153 не објављује вести о четницима, а посебно не „похвалне.“ На Армстронгово питање да ли је нешто предузео поводом Вилсоновог захтева, Михаиловић је опет рекао да ће писмено одговорити. Исти одговор Армстронг је добио и када је тражио имена официра који ће учествовати у операцијама. Конференција је трајала непуних пола сата. 22. децембар. – Генерал Ханс Фелбер знатно умањио драстичност мера одмазде. Избачена је квота за стрељање: „Квоте за одмазду нису одређене; до сада о томе издате наредбе повући.“ Одмазде су се примењивале ако починиоци атентата, саботажа или диверзија не буду ухваћени у року од 48 часова, а „губитке који су настали у борби у основи не светити“. Циљ ове наредбе био је да се сачува поверење у „правичност“ окупационе силе и да се одмазде не примењују према мирном становништву: „Таква форма спровођења мера одмазде забрањује се.“ 23. децембар: – Генерал Михаиловић одлучио да испуни захтеве из ултиматума генерала Вилсона. Уручио је писмо за генерала Вилсона у коме је изразио спремност да изведе тражене саботаже, уз следећу напомену: „Одмах могу да приметим да је рок до кога се жели извршење, обзиром на озбиљност посла и околности под којима се ради, као и на обимност припрема исувише кратак. Истовремено хоћу да напоменем да су ови објекти необично добро брањени, баш с обзиром на важност коју им непријатељ придаје. Иако располажемо врло ограниченом количином муниције, а оскудевамо и у специјалном наоружању за напад на бункере, спреман сам да учиним све за извршење ове акције.“ Михаиловић је нагласио да се акције не могу извести пре 15. јануара 1944. године. Диверзије је требало да изведу Кесеровић (мост на Јужној Морави) и Р. Цветић (мост на Ибру). Михаиловић је тражио да се изради детаљан заједнички план за шира дејства: „У моменту главне акције 154 треба да се подигне цео народ по мојој директиви. Сада то не можемо учинити, јер није у координацији са искрцавањем и непријатељ би вршио велике репресалије и онеспособио нас за главни моменат. Преурањена акција целог народа компромитовала би ову акцију у време искрцавања. То ништа не спречава да сада вршимо акцију на комуникацији.“ Конкретна наређења Михаиловић је издао 24. децембра: наредио је, у циљу „побољшања односа и олакшања наше политике“ код савезника, рушење железничког моста на Јужној Морави. Диверзију је, између 1. и 15. јануара 1944. године, требало да изведу јединице Расинског и Делиградског корпуса: „Овај задатак је врло важан и капиталан по даље односе са нашим савезницима. Хитно ме известите да ли сте ово наређење примили на знање.“ Исто наређење је истога дана добио и мајор Цветић, у вези са рушењем моста у близини ушћа Јошанице у Ибар. Ипак, није могло проћи без компликација. У долини Ибра налазила се 2. пролетерска дивизија НОВЈ, која је напредовала ка Златибору. Поучен горким искуством после капитулације Италије, Михаиловић је наређивао да се прво спречи упад партизанских снага. Распламсавање борби са партизанима на почетку 1944. године у потпуности је одложило извршење специјалних задатака. Михаиловић је више пута наглашавао да „не можемо дозволити да нас Немци нападну у леђа док нас комунисти нападају са фронта“. Тражио је да се и даље обављају припреме за диверзије, али је ипак био принуђен да упозорава локалне команданте на одлагање операције. 23–24. децембар: – У селу Врбици (Орашачки срез) убијени Никола Радовић, Перица Ћировић и Радојка Радовић, а одведене су Даринка Драгићевић (муж у партизанима) и Зорка Богдановић (кћерка у партизанима). Исте ноћи у селу Копљарима откривена је „комунистичка организација“, па су побијени сељаци Милутин Гавриловић, Радојица Милановић и Тихомир Савковић: „Том приликом убили су 15 цигана и четири циганке. Спалили су све циганске куће у селу, као и кућу Војина Гајића који се налази у партизанима, и кућу Милана Благојевића чији се син налази у партизанима.“ 26. децембар: – У околини Књажевца, код манастира Светог Петра, избио један већи сукоб локалних снага ЈВУО са партизанима: „Убијено 36, а рањено и заробљено 20 црвених.“ Крај децембра: – ПК КПЈ за Србију послао је Окружницу број 6 свим партијским организацијама и члановима КПЈ у Србији. Окружница је садржавала упутства о томе како се инфилтрирати и како служити у немачким, „квислиншким“ и „четничким“ формацијама у циљу остварења циљева КПЈ. Наглашена је и неопходност да се одговорност за све нападе и саботаже пребаци на „четнике“, тако да се они окриве за репресалије према народу. Требало је и подстицати борбу између ЈВУО и одреда српске владе како би се спречило њихово уједињавање на антипартизанској основи. 155 1944. Почетак јануара: – Јединице 2. пролетерске бригаде НОВЈ концентрисале су се на простору северно од Рогатице и полако спуштале према Србији – циљ је био Кокин Брод. На том простору налазили су се делови Златиборског, Пожешког и Другог милешевског корпуса ЈВУО. 2. јануар: – Влада Велике Британије званично одбацила Михаиловићев захтев о посредовању при обустављању грађанског рата, оцењујући га као закаснели предлог. Југословенску владу о томе је обавестио Ралф Стивенсон телеграмом следеће садржине: „Мислим да треба да Вас известим да сам пре извесног времена добио телеграм од нашег официра за везу при штабу генерала Михаиловића, у коме извештава да је замољен од генерала да организује састанак између представника његових снага и партизана. Генерал Михаиловић је молио да Британска влада служи као посредник и да гарантује ма какав споразум који би се могао постићи. Ја сам одмах реферисао по овоме предмету своме Министарству иностраних послова. У вези са упутствима по овоме питању, добијен је одговор да они у садашњим приликама не виде на који би начин могли дејствовати као посредници.“ 4–5. јануар: – Сукоб одреда ЈВУО и партизана у селу Трбушници (Лазаревачки округ) у коме је било 39 погинулих: „33 црвена и 6 ДМ четника.“ 9. јануар: – Мања група партизана стигла до Ивањице, али је одбијена. Борбе пренесене на десну обалу Увца. Други милешевски корпус ЈВУО није могао да издржи притисак и затражио помоћ. Први пристигао Раковић и 12. јануара потиснуо 2. пролетерску и 2. далматинску бригаду ка Мучњу. 13. јануар: – 5. пролетерска НОУ дивизија прикупила се у области Соколовице (20 км северозападно од Рогатице) како би код Старог Брода на Дрини прешла у Србију. Озбиљне борбе воде се на Јавору. Један извештај српске владе говори да је 13. јануара било 70 погинулих на обе стране. Партизани се повукли. 14–16. јануар: – Партизане у повлачењу код Ивањице напале снаге српске владе и Бугари: „105 заробљених црвених.“ Остаци ове партизанске јединице нападнути су 16. јануара на Јавору, код села Кушичи и Катићи од одреда ЈВУО, СДС-а и једног мањег бугарског одреда. Борбе са јединицама 5. дивизије вођене су у западној Србији до 21. јануара, када су партизани приморани на повлачење у Источну Босну. 16. јануар: – Једна група од „40 ДМ“ упала у Зајечар и напала зграду градске страже: „Разоружали стражаре, однели оружје.“ 22. јануар: – Пуковник Коста Мушицки, командант СДК-а, наредио узимање талаца, „присталица и симпатизера Д. Михаиловића” због заробљавања „добровољаца”. 157 За сваког заробљеног требало је ухапсити 10 талаца: „У случају да се одведени добровољац не јави у своју команду у року од 15 дана од дана одвођења, таоце стрељати.“ 27. јануар: – Команда Југоистока указала на штетне последице које Вермахт може имати због било каквог облика сарадње са ДМ четницима, посебно на територији НДХ. Посебан интерес за сарадњу Немаца и четника показивала је српска влада „јер се од тога у великој мери очекује да ће Срби бити поштеђени и да ће моћи боље да очувају мир и ред на овом подручју“. 27–28. јануар: – Одржан Светосавски конгрес Равногорског покрета, у селу Ба, на југоисточним падинама Сувобора. Били су присутни представници скоро свих срезова, затим војске, већине политичких странака и неполитичких удружења. На конгресу је било преко 300 делегата који су усвојили програм о унутрашњем уређењу будуће Југославије, која је замишљена као федерација од три чланице (Србија, Хрватска и Словенија). Одбачене су одлуке АВНОЈ-а, уз објашњење да свако насилно мењање друштвеног и политичког поретка води настављању грађанског рата. Нису прихваћена територијална разграничења учињена без легитимних представника српског народа и сва друга стања створена за време рата. 28. јануар: – Сукоб Топличког корпуса ЈВУО и партизана код Блаца: „Борба је била крвава, на живот и смрт. У трећем сату борбе, партизани су дуж целог фронта попустили и корпус је кренуо у противнапад. Разбили смо их на три групе. Пао је мрак и нисмо могли да их гонимо. Партизана је погинуло 50, рањено много. На нашој страни погинуло је шест, а рањено десет.“ 1. фебруар: – На састанку на коме су били генерал-фелдмаршал Вајкс, генерал Фелбер и Херман Нојбахер закључено да четници у Србији не поштују уговоре и да 158 их више не треба продужавати, већ „напасти непослушне четничке вође”. 1–2. фебруар: – Сукобили се 1. јуришна бригада Гарде ЈВУО и партизани у Даросави. У помоћ је притекао и одред СДС-а из Аранђеловца. Било је осам мртвих и пет рањених бораца ЈВУО. 2. фебруар: – У штабу команданта Србије, генерали Вајкс и фон Мајснер доносе одлуку о акцији великог стила, под шифрованим називом Treibjagd (Хајка), против одреда ЈВУО између Космаја и Рудника, у околини Београда, у Шумадији до Ваљева и Подриња. Један од начина вођења акције била је и пропаганда којом је четнике требало учинити одговорним за немачке репресалије. У овом подухвату учествовали су делови 5. моторизованог СС пука, један батаљон дивизије Бранденбург, Бугари и „добровољци“. Акција је завршена 5. марта 1944. године. Јединице ЈВУО претрпеле су знатне губитке: 81 убијен и 913 заробљених војника, укључујући и доста официра. 5. фебруар: – Стрељан Зоран Јовановић, наредник школске чете СДК-а, јер је 23. октобра 1943. прешао у редове ЈВУО. Ухапшен је 31. јануара 1944. Пуковник Мушицки је осуду на смрт прокоментарисао на следећи начин: „Српски добровољци су војска одлучних српских родољуба који непоколебљиво иду својим путем изграђивања нове Србије и боље судбине српског народа, по цену сваког напора и сваке жртве. Свако колебање на овом путу, може српску заједницу да повуче у страховиту несрећу. Напуштање наших редова и дужности коју је сваки добровољац преузео датом обавезом и прилазак безумним одметницима, не може имати другу последицу него смртну казну за издајнике својих другова у борби.“ 12. фебруар: – Крајскомандантура Крагујевац саопштила да су престали да важе споразуми са „присталицама Д. Михаи- ловића за борбу против комуниста, јер се четници нису држали споразума, већ су га злоупотребили. Крајскомандантура сматра припаднике Драже Михаиловића као комунисте и према њима се има оштрим мерама иступити.“ Све институције српске владе, као и сви грађани морали су се строго придржавати овог наређења. Прећено је смртном казном у случају пружања било какве помоћи одредима ЈВУО. 25. фебруар 1944: – Амбасадор Ралф Стивенсон у писму Орме Сарџенту, заменику Антонија Идна, истакао следеће: „У вези са нашим тешкоћама са генералом Михаиловићем, мислим да за Вашу личну информацију треба да Вам саопштим нешто из личне историје СОЕ. Чуо сам од два независна извора да у своје време, када СОЕ није био у могућности да му достави било какво снабдевање, они су му саветовали да начини најбољи могући аранжман са Италијанима и добије оружје из тог извора, ако може.“ Стивенсон је још нагласио да му је ову причу и приватно потврдио један агент СОЕ. Изразио је страх да једнога дана Британци не буду суочени са једном јавном изјавом генерала Михаиловића „да је за сарадњу са непријатељем добио прећутну сагласност или био чак подстакнут од стране британских агената“. Стога би, поручио је Стивенсон, можда једино вредело „уништити сваки писани траг који можда постоји“. 27. фебруар: – 4. војвођанска НОУ бригада кренула преко Дрине ка Мачви. Дошло је до већег сукоба са одредима српске Граничне страже и Церског корпуса ЈВУО. Партизани су имали 39 мртвих приликом преласка Дрине. Снаге које су прешле реку код села Равња имале су још веће губитке – 42 мртва и 29 заробљених: „Заробљени комунисти одмах су, на лицу места, побијени. Тако су и овога пута добили добру лекцију и баш на терену где су мислили да имају својих присталица. Погинуо је командант граничара, поручник Богић. Немци и добровољци из Шапца уопште нису кренули у ову борбу.“ Почетак марта: – Почео напад НОВЈ на Србију. Офанзиву су предводиле најелитније јединице: 2. и 5. дивизија, ојачане деловима 37. крајишке НОУ дивизије и јединицама мобилисаним у Посавини. Србија је нападнута са два правца: са североистока, што је указивало и на најважнији циљ: заузимање Шумадије, пробојем ка Сувобору и Руднику, где је био центар ЈВУО. Други удар ишао је преко Ибра и Копаоника, како би се извршио продор у долину Велике Мораве, па затим у Топлицу и Јабланицу, да би се створио коридор за долазак већих снага. Тако је требало заокружити главнину снага ЈВУО, што ће бити и основна стратешка замисао и приликом налета из августа 1944. године. Прикупљање партизанских снага почело је на територији: Горажде – Фоча – Рудо – Пријепоље. Ту су 2. пролетерска (2. и 4. пролетерска и 3. ударна бригада) и 5. ударна дивизија (1, 4. и 10. крајишка бригада) образовале војску од око 5.000 бораца. Прва је у поход кренула 5. дивизија, док је 2. дивизија задржана на својим положајима ради везивања снага ЈВУО према Рудом и Прибоју. 6–8. март: – 2. пролетерска бригада покушала да форсира Лим, али је напад одбијен: „Овде проћи неће.“ Напад „кратак, али врло жесток“ ипак је поновљен и следеће ноћи, са простора Северин – Старо Рудо. Други удар уследио је у рану зору 8. марта са положаја: Кућерине – Полимље: „Непријатељ је употребио снаге јачине једне бригаде. Борба је била веома јака. Непријатељ није жалио муниције да би сломио наш отпор и извршио прелаз.“ Убрзо је извршен и трећи напад те ноћи са линије: Злоступ – Миоче, али је и он одбијен. 12. март: – Почела велика немачка акција Frühling (Пролеће) против одреда ЈВУО на подручју: Смедерево – Пожаревац – Петровац на Млави – Голубац. Акција је 159 окончана 17. марта и у њој је ухапшено 365 лица. 15–16. март: – Партизани прешли Лим код села Сетихово: „Намера им је продужење покрета за Србију правцем преко Златибора или Таре.“ Стога је Захарије Остојић наредио да се затворе прелази преко планине Таре са три бригаде. То је био знак и за остале снаге ЈВУО да се припреме за нове велике сукобе. И капетан Топаловић, командант Рудничког корпуса, 16. марта наређује покрет својих бригада како би се затворио простор око планине Рудник. 17–18. март: – 2. пролетерска и 4. крајишка бригада освајају Прибој, али већ сутрадан приморани су на повлачење. Истовремено 1. крајишка и 3. српска бригада заузимају железничку станицу Добрун. У овим борбама учествовали су и делови немачког пука Бранденбург. 19–20. март: – Код Љубовије одреди ЈВУО водили борбу са „добровољцима“, одредом граничне страже и јединицом немачке царинске заштите: „Четници потиснути у правцу Зворника.“ Сва села од Љубовије до Велике Реке и северно од ове линије била су блокирана од стране ЈВУО, па је фелдкомандант из Шапца као појачање упутио три камиона војника. Борбе су водиле јединице Церског корпуса ЈВУО: „Четници разбијени и повукли се ка Крупњу – 30 мртвих и 17 заробљених.“ 20. март: – Почео партизански продор ка Ибру, правцем: Златибор – Јавор – долина Студенице. 28–30. март: – Мање партизанске снаге стигле у долину горњег тока реке Студенице, а 30. марта одлучено је да се покуша са прелазом Копаоника, како би се стигло у Топлицу и Јабланицу. До краја марта, јединице 5. дивизије успеле су да се пробију до ушћа Јошаничке реке у Ибар. 160 2–6. април: – Борбе партизана и јединица ЈВУО у студеничком крају. Партизани пробили блокаду и напредовали ка Ивањици. Борбе се водиле и у крајњем јужном делу Драгачевског среза, између Чемерна и Голије. 8–9. април: – Јаком ватром из бацача 4. пролетерска бригада потпуно потукла јединице Другог равногорског корпуса. Стога је Предраг Раковић био принуђен да 9. априла позове у помоћ немачке јединице из Краљева. У овим борбама, Други равногорски корпус имао је 176 мртвих и рањених. 12. април: – Четири војника 1. батаљона Друге хомољске бригаде упала у Жагубицу и убила два агента Гестапоа: „Показали су како се ради за Краља и Отаџбину, показали су се достојни наших предака. Остали нека се на њих угледају.“ 13. април: – Борбе партизана и четника на Златибору, код села Катићи: „Губици: црвени седам мртвих и 18 рањених, ми – један мртав и два рањена.“ Средина априла: – Британија укинула једну неформалну одлуку да се партизанима не шаље оружје: „Одлука која је до сада важила да се материјал не сме слати партизанима у Србији, измењена је. Обустављено је допремање материјала четницима, а знатне количине оружја и муниције сада су испоручиване партизанима. Ово је омогућило локалним командантима не само да много боље воде јединице под својом командом, већ исто тако и да наоружају велики број добровољаца. Промена у нашем ставу је такође имала и знатно психолошко дејство. Сав престиж који су четници до тада уживали због савезничке помоћи, пренет је на партизане.“ Од тог тренутка почеле су велике испоруке ратног материјала које су имале одлучујући утицај на ток рата у Србији. 161 162 163 164 165 166 167 168 169 170 171 172 173 174 175 176 16–17. април: На Ускрс бомбардован Београд од стране 15. америчке ваздухопловне армије. Ефекат разорног дејства око 600 бомбардера био је знатно већи од онога који су немачки авиони произвели априла 1941. године. Најзначајнији циљеви били су комуникације, али су највише погођени стамбени делови града. Претпоставља се да је погинуло око 200 немачких војника и 1.160 грађана. Београд је бомбардован и касније у више наврата (21. и 24. априла, 18. маја, 6. јуна и 3. септембра). Цивилне жртве редовно су биле веће од војних. Начин бомбардовања (насумице, тепих бомбе, независно од војних објеката) изазивао је велике жртве међу цивилима и огромна материјална разарања. 20. април: – Генерал Михаиловић планирао одсецање партизанских снага које су продрле у Србију од оних у источној Босни, па је наредио Захарију Остојићу покрет ка Власеници, а Драгославу Рачићу прелазак преко Дрине. 23–25. април: – Једна немачка казнена експедиција крстарила Рудником у потрази за одузетим топом и другим оружјем од немачких војника у Штавици и Угриновцима. Хапшени цивили, вршене пљачке и отимачине. 24–25. април: – Партизани освојили линију Дренова – Владаје – Трнави, а 25. априла уследио је снажан немачки напад: „Немци су тога дана нанели комунистима страховито тешке губитке у долини Катушнице. Око 250–300 жртава.“ Ипак, партизани напредују и 27. априла долазе надомак Ужица: „Наше јединице и даље се повлаче.“ 26–27. април: – Капетан Нешко Недић, командант Ваљевског корпуса ЈВУО, наредио напад на Ваљево. Напад је почео у један сат после поноћи. „Добровољци“ су о нападу били обавештени и успели су да га одбију. Напад је поновљен и следеће ноћи, са истим исходом, уз још веће губитке ЈВУО. 27. април: – На путу Варварин – Бачина војници СДС-а убијају потпоручника Милутина Чабрића и још два војника из састава Темнићке бригаде Варваринског корпуса ЈВУО. 1–2. мај: – Током првог дана маја партизанске снаге биле су у области: Јелова Гора – Варда. Веће снаге ЈВУО предузеле напад на линије: Букољ – Осијањ – Сеча Река. Д. Рачић је са својим људима био на положају: Пашине Равни – Тисова Глава – Дебело Брдо – Стубица; 2. маја, у 4 сата ујутру, партизани потиснули Рачићево десно крило, а и друге партизанске снаге пробиле се ка Повлену и напредовале ка Ваљеву и Руднику. У исто ово време, Кесеровић напао партизане који су успели да продру до Расинског среза и опасно се приближили Топлици и Јабланици, што је била основна стратешка замисао. Кесеровићеве снаге биле су успешне. Партизани су одбачени ка Јастрепцу, уз велике губитке: 182 погинула и 70 заробљених. 4–5. мај: – Борбе на Гњилој Просеци, Соколини, Зарожју и Дражиној Равни: „Нарочито жестоке борбе водио је 1. батаљон 2. рачанске бригаде који је наносио тешке губитке црвенима у стенама Зарошких планина и гудура. Избројано 27 комунистичких лешева.“ У ноћи између 4. и 5. маја бије се битка на положају Краљево Брдо: „Комунисти су трипут нападали и били одбијени. Изгубили су командира чете Радована Јокића и четири борца. Војници су се јуначки држали на положају.“ 5. мај: – На путу Сокобања – Читлук убијен Коста Пећанац од стране људи из Делиградског корпуса ЈВУО. Пећанац је ухапшен крајем фебруара 1944. године, у атару села Ресника, на два километра од пута Соко бања – Алексинац. Врховна команда је обавештена да је Пећанац напрасно умро. 177 6–8. мај: – Велики сукоб на Варди. Рачанска и Опленачка бригада потискују 2. пролетерску бригаду. Ипак, партизани се пребацују преко пута Ужице – Рогачица, код Кадињаче, где им одлучујући ударац задају Немци на Пониквама 8. маја: „Стотине и стотине лешева црвених бораца леже по пољима Кадињаче, Поникава и даље према Тари. Комунисти беже главом без обзира и траже спас једино у бекству.“ 7. мај: – Под притиском партизанског напада, генерал Михаиловић наредио обустављање акција против Немаца: „Ко би нападао Немце, директно би помагао комунисте. Стога има да се прекине, до мог даљег наређења, свака оружана акција према окупаторским снагама. Нека сви запамте да имамо велики број непријатеља. Не можемо једновремено против свих. Сада су нам најважнији непријатељ комунисти.“ 7. мај: – У манастиру Радовашници одржан је састанак између представника српских власти, команданата СДС-а и официра Церског корпуса, на челу са Драгославом Рачићем. Командант 3. пука СДК-а одбио је да присуствује овом скупу. Тон разговору дао је окружни начелник Стевановић. Наглашавао је да судбина српског народа и историја захтевају заједнички рад свих националних елемената како би се народ спасао „искушења и невоља које му припремају Тито и његове банде“. Посебно је апеловао на мајора Рачића да „изврши своју српску дужност“. Сам Рачић је истицао како је основни задатак његове организације да сачува Србију од комуниста. Исказао је спремност да активно учествује у борби против комуниста, па је предложио да се од немачких власти затражи 100 митраљеза и 1.000 пушака за његове одреде. Ипак, немачко оружје није добијено. 10–11. мај: – Део фронта према Пожеги и Косјерићу затварао је Филип Ајдачић, уз помоћ Немаца. Партизане у повлачењу сачекао је Рачић на месту Жуто Поље, 14 ки178 лометара од Бајине Баште; 10. маја Рачићу у помоћ притичу Немци и Бугари из Бајине Баште; 11. маја борбе се воде код Чајетине, где Пожешки корпус ЈВУО наноси велике губитке већ разбијеним партизанима. 12. мај: – Врховни штаб НОВЈ издао наређење о повлачењу јединица из Србије: почиње одступање преко планине Златар и реке Лима. Остаци 2. пролетерске дивизије у нереду се повлаче преко планине Таре и Мокре Горе, а успут их нападају јединице Златиборског корпуса ЈВУО. 13. мај: – Убијен војвода Блашко Михаиловић, на путу Јагодина – Ћуприја, у један сат после подне. Убијен је заједно са својих 14 четника, од стране војника Раваничке бригаде ЈВУО. Капетан Михаило Чачић известио је следеће: „Убијен је од стране наших храбрих војника један од највећих издајника и изрода нашег народа, једна прљава, продана душа, обесни зулумћар и по злу чувени војвода Блашко Михајловић. Враћао се из Јагодине где је од Немаца примио пола милиона динара за издајство нашег команданта, потпуковника Љубе Михајловића. Меци наших пушкомитраљеза изрешетали су његово дебело свињско месо, гојено сиротињским знојем и муком. Пао је још један гробар српског народа.“ 14. мај: – На југу Србије 3. српска НОУ бригада напала делове Расинског корпуса ЈВУО и претрпела пораз, иако је стигла и подршка партизана Топлице. У том периоду, команданти ЈВУО забранили веће сукобе са окупационим снагама како би се сви потенцијали усмерили ка унутрашњем фронту: „Акције против окупатора има се свести само на личне одбране појединаца или ако су нападнути штабови и њихове снаге. Чишћење унутрашњих непријатеља има бити без сваког обзира, јер дани моменат акције против окупатора има да нас нађе чисте од свих унутрашњих непријатеља.“ Јединице 2. пролетерске бригаде успеле да потисну Милешевску бригаду ЈВУО према Кадиној Луци, па је капетан Вук Калаитовић затражио хитну помоћ немачког пука Бранденбург. 15–16. мај: – Јединице Космајског и Рудничког корпуса ЈВУО блокирале Даросаву и Прогоревце, где се налазила 2. шумадијска НОУ бригада, којој су нанесени велики губици – према изворима ЈВУО: 50 убијених и 21 заробљен. Према партизанским изворима, било је између 20 и 30 погинулих партизана. 16. мај 1944: – Генерал Ханс Фелбер саопштио свим немачким јединицама у Србији да је „покрет ДМ био и остао непријатељски.“ Скренуо је пажњу да је сарадња само тактичка јер је за њих „непријатељ број 2 ипак окупациона сила“ против које ће се они сигурно поново окренути „чак и у областима где се досад заједнички борило против комуниста“. Непријатељским поступцима требало је сматрати све мере ДМ покрета које би могле угрозити интересе немачких оружаних снага, српских легалних јединица, Недићеве владе и њених управних органа; извршене нападе, присилну мобилизацију, спречавање прикупљања хране: „Свим средствима треба спречавати сваку нову изградњу покрета ДМ, пре свега у његовим штабовима и централама, јер то треба сматрати мором која угрожава сигурност окупационе силе .“ 17. мај: – Димитрије Љотић и Бошко Костић срели се у селу Брђане (код Горњег Милановца) са генералом Мирославом Трифуновићем. Разговори су трајали два дана. Постигнут је начелни договор о заједничкој борби против комунизма: јединице ЈВУО не би нападале органе српске владе нити се мешале у њене функције. У свим битним стварима, Недић и Михаиловић ће деловати споразумно; ЈВУО у начелу прихвата помоћ у новцу, храни и одећи од српске владе, а Михаиловић ће упутити свог делегата код Недића; обуставиће се међусобни пропагандни рат. Од споразума, међутим, није било ништа, јер га није прихватио генерал Михаиловић. 23. мај: – Генерал Михаиловић упутио распис свим официрима ЈВУО у коме је осудио појаве невојничког понашања: често се, без одобрења, напушта одређен простор, појединци траже објашњење „са ким смо у рату – дају поуке Краљу и краљевској влади шта треба да раде у садашњој ситуацији“. Неки команданти „скупљају око себе покварене жене, са њима проводе блуд, јавно пред борцима и народом, приређују раскошне гозбе; пијанчење, опијање, коцкање, честе су појаве; појединци батинају народ где год стигну, одређују самовољно контрибуције, убијају без суда и пресуде.“ Наређења се нису поштовала, из борбе се често бежало „а затим извештава да су нападнути јачим непријатељским снагама, да су претрпели велике губитке, да је била магла, да им је нестала муниција, да су војници заморени, голи, боси и деморалисани – све су ово измишљотине да би оправдали своју слабост и кукавичлук.“ Генерал је поручио: „Излажем ове страшне поступке недисциплине и самовоље свима на углед и наређујем да се сви команданти клоне рђавих поступака и да прегну озбиљно на посао. Да се сви команданти угледају на оне старешине који су на првом месту борци и ослободиоци, који гину са својим људством и који су у борби непрекидно већ три године.“ 28. мај: – Почеле завршне припреме за евакуацију британских мисија из Србије. Евакуација чланова британских мисија и англоамеричких авијатичара, извршена је, са импровизованог аеродрома у Прањанима, у периоду од 29. маја до 1. јуна 1944. године. Одлазак Армстронга имао је и једну необичну симболику. Истог дана, скоро и сата, 31. маја 1940. године, Армстронг је са последњим британским војницима напустио Денкерк. 31. мај: – Једна група ЈВУО зауставила воз на релацији Београд – Ваљево код Мале 179 Моштанице: „У сукобу са немачким војницима погинула два четника, два рањена а један заробљен.“ 1. јуни: – Комбиновани начелници савезничких штабова одобрили оснивање Балканског војног ваздухопловства, под командом ваздухопловног вицемаршала Вилијама Елиота. Задатак овог ваздухопловства био је да, у зависности од сагласности одговарајућих врховних команди, координира планирање и извршавање свих операција – ваздушних, морских, копнених и специјалних – за помоћ НОВЈ. Балканско ваздухопловство састојало се од два офанзивна ловачка пука, лаког бомбардерског пука и пука за специјалне операције. Ове јединице биле су углавном британске, са нешто америчких и италијанских трупа војног ваздухопловства. У јулу 1944. године извршено је више од 2. 400 полетања. 22. јуни: – У близини Ужичке Пожеге нападнут је, по наређењу капетана Душана Радовића, команданта Златиборског корпуса ЈВУО, мајор Лазаревић, помоћник команданта СДС-а за Ужички округ: „Сви су разоружани; Лазаревићу ударено 300 батина.“ На другој страни, у околини Шапца, људство Поцерске бригаде ЈВУО разоружало је 30 „стражара“ из Шапца. 26. јуни: – Партизанске снаге са југа Србије покушале да се пробију до Ибра и Копаоника, па је Драгослав Рачић тражио хитно затварање долине Ибра, а да други део јединица 4. групе јуришних корпуса иде ка Лиму како би бранио правац Санџак – Црна Гора, тј. према простору између Голије и Чемерна. 2–3. јуни: – Два батаљона 4. санџачке ударне бригаде избили на леву обалу Лима код Рудог, али су одбијени од Вишеградске и Прибојске бригаде ЈВУО. У помоћ 3. јуна дошли делови немачке 181. пешадијске дивизије из Пријепоља, који су артиљеријом тукли леву обалу Лима, од Бистрице до Бање и Прибоја. 3–5. јули: – 1. јуришна бригада ЈВУО водила борбу са 3. и 4. санџачком бригадом 37. дивизије НОВЈ на Лиму, дуж десне обале. После петочасовне борбе, партизани су 3. јула прешли Лим: „Групу је пропустио 3. батаљон (Ужички) који је моментално напустио положај и без наређења одступио.“ Ноћу између 4. и 5. јула, 3. и 4. санџачка бригада, уз помоћ Ловћенско-дурмиторског НОПО (око 1.600 бораца) напали Нову Варош, а јединице ЈВУО се повукле. Партизани дошли до Кокиног Брода, али нису успели да пређу Увац и потиснути су назад ка Лиму. Губици ЈВУО били су 12 мртвих и 18 рањених, а партизана – 15 мртвих и 60 рањених. 15–18. јуни: – „Добровољци“ стрељали двојицу чланова Равногорске омладине из села Врела. То је за капетана Драгишу Лапчевића, локалног команданта ЈВУО, био знак да 16. јуна нареди освету. Напад на Уб није се могао извести јер „не располажемо бацачима и артиљеријом“, па је требало вршити „појединачна ликвидирања добровољачких старешина у самом Убу“; 18. јуна на Уб дошао један одред немачке војске као помоћ, па је капетан Лапчевић наредио повлачење 1. и 2. тамнавској бригади. 5. јули: – Тито затражио помоћ од Стаљина, како би обезбедио самосталност свог покрета и његову победу у целој Југославији. Обавестио га је да се противи евентуалном савезничком искрцавању на Јадранској обали: „Такво искрцавање нама не би било драго, јер сам уверен да ће нам правити неприлике у земљи. У случају искрцавања, ми не можемо пристати на њихову ма какву војну или цивилну власт у нашој земљи.“ Тражио је помоћ у ратном материјалу, а најдрагоценија подршка коју 1. јуни 1944: – Генерал Михаиловић више није био „министар војни“ у новој југословенској емигрантској влади коју је формирао хрватски политичар Иван Шубашић. 180 Совјетски Савез може дати, састојала би се у томе „ако би Црвена армија надирала преко Карпата и Румуније у правцу југа. Такав план осујетио би многе планове на Балкану од стране оних који желе да помоћу раздора учврсте своје позиције.“ 8–9. јули: – Акција „чишћења комуниста“ код Бурса и Александровца. Борбе са 24. партизанском дивизијом биле су тешке. Кесеровићева војска претрпела је пораз у ноћи између 9. и 10. јула код Александровца, што је омогућило продор партизанима према планини Жељин и долини Расине. 9. јули: – Генерал Михаиловић дефинисао задатке ЈВУО на почетку „одсудног сукоба“ на следећи начин: 1) чишћење Јабланице и Топлице; 2) акција у Старом Расу и Црној Гори; 3) акција у Босни; 4) акција у Срему. Тако би се створили услови за чврсто повезивање територије Србија – Стари Рас – Црна Гора – Херцеговина – Босна како би се у следећој етапи ишло даље на запад: „До почетка друге фазе, врло је важно да се спречи сваки покушај црвенима да пређу преко Лима. За другу фазу биће предвиђен концентрични напад са свих страна. Што пре потући комунистичке главне снаге, а затим радити према ситуацији. Ово нам такође препоручују из иностранства.“ 12–13. јули: – Партизани се пробили до Чемернице, на тромеђи Ариљског, Нововарошког и Моравичког среза, па је локална команда ЈВУО затражила помоћ бугарског гарнизона и одреда пољске страже из Ариља. Партизанске снаге концентрисале се на левој обали Лима, између Пријепоља и Прибоја. Ситуација у Старом Расу била је изузетно неповољна за ЈВУО. 13–15. јули: – Почела велика офанзива ЈВУО према Топлици. Драгослав Рачић наредио прегруписавање снага и заузимање што бољих положаја за напад. Кесеровићеви одреди остали су на Јастрепцу „за детаљно чишћење“. Партизанске снаге требало је потиснути што даље на југ како се не би пресекла комуникација са централном Србијом и створио што већи простор између две групе јединица НОВЈ и спречило њихово спајање. Средином месеца, 21. и 15. дивизија покушале да се са десне обале Топлице приближе Копаонику. Истовремено, на левој обали Косанице, код села Превој и Војниће, партизане напали Бугари и „добровољци“. У тој ситуацији, Рачић 15. јула наређује својој групи да „спречи комунистичко извлачење у правцу Копаоника што је за нас веома опасно“. У истом периоду, на крајњем југу Србије, 22. дивизија успела да потисне Јужноморавску групу корпуса. 15–17. јули: – Почеле борбе за Топлицу. Једна партизанска група прешла 16. јула на леву обалу реке, а у потеру је упућен 5. јуришни корпус. Код Куршумлије је требало ступити у везу са једним батаљоном СДК и „уредити заједнички напад у циљу овлађивања левом обалом Косаничке реке“. Партизане у повлачењу (23. дивизију) напале и јединице ЈВУО у источној Србији. Ипак, 21. дивизија је успела да се пробије западно од Куршумлије, у правцу планинског чвора Пожар и угрозила је комуникацију између Крушевца и Јошаничке бање. Стога је Рачић планирао јачи напад на свим положајима. Главни правци удара усмерени су према планинским комуникацијама, а требало је и блокирати простор око Куршумлије како би се спречило повлачење партизана. На Кукавици се налазила бугарска војска, а „добровољци“ су нападали са истока. 19–24. јули: – Изузетно јак притисак ЈВУО приморао је Главни штаб Србије да нареди повлачење 21. и 25. дивизије на десну обалу Јабланице и даље према планини Кукавици, а за њима је надирао 1. јуришни корпус. Партизани су потучени и у источној Србији од јединица Крајинског, Млавског и Књажевачког корпуса. Настрадала је и 22. српска дивизија од здружених снага Јужноморавске групе корпуса и једног пука добровољаца – највећи губици партизани181 ма су нанесени у Пустој Реци. У току 21. јула, 21. дивизија покушава да се пробије према горњем току Јабланице, али је 22. јула до ногу потучена од одреда 4. групе јуришних корпуса, па је запретила опасност од потпуног окружења свих партизанских снага на Радану, Арбанашкој планини и Соколовици. После тешких губитака, ове три дивизије успеле су да се 24. јула пребаце на десну обалу Јабланице, када долази до привременог смиривања. 23–25. јули: – Партизани прешли реку Лим између Бистрице и Пријепоља и заузели Нову Варош. Борбе се воде на обе обале реке, а партизане више није било могуће вратити натраг. То је био знак за Тита да 25. јула потпише директиву о хитном покрету Оперативне групе дивизија НОВЈ према Србији. Велика битка могла је да почне. И ројалисти спроводе мобилизацију у Прибојском, Милешевском, Нововарошком и Сјеничком срезу. Већ 25. јула дошло је до првог већег сукоба са 37. дивизијом код Пљеваља и на Крњаче – снаге ЈВУО принуђене су на повлачење. 26–27. јули: – 3. санџачка бригада НОВЈ посела положаје надомак Прибоја, утврђена на положају Лисе Стијене, поред самог Лима. Покушан је пробој „али једна чета муслиманске милиције која је била на Цргољевом брду, успела је да одбије напад комунистички. Ова муслиманска чета одиграла је најважнију улогу, омогућивши да се ја извучем, иако сам био опкољен са свих страна.“ У току 27. јула Рачанска бригада ЈВУО прелази Лим како би помогла снагама Златиборског корпуса. Сукобљава се са предњим деловима 37. дивизије на Вучјој Глави, али, Златиборски корпус и Рудничка бригада већ су биле у повлачењу на десну обалу Лима. Почело је укопавање на Лиму и одбрана реке. Иницијатива је била на партизанској страни. 28. јули: – Концентрација снага НОВЈ извршена је на три правца: 1) на простору 182 Беране – Андријевица – Колашин: Оперативна група (касније – Јужна ударна група) дивизија: 2, 5. и 17. Задатак: продор преко Копаоника ка долини Јужне Мораве; 2) на простору Фоча – Пљевља – Шавник: Први пролетерски корпус (1. и 2. пролетерска дивизија) и 12. ударни корпус (16. и 36. дивизија, под командом Пеке Дапчевића). Циљ је био да се преко Лима продре у Србију, а затим преко Таре и Златибора избије у долину Западне Мораве, како би се извршио напад на линију Рудник – Сувобор; 3) на простору Зворник – Вишеград: 11. крајишка и 28. славонска дивизија. Задатак је био продор ка Шапцу. Основну стратегију дефинисао је Тито: један део Оперативне групе дивизије требало је да се повеже са партизанским снагама у југоисточној Србији како би се кренуло на север, према Дунаву и остварио контакт са Црвеном армијом. Остале снаге кренуле би у центар Србије да би, са надолазећим совјетским трупама, сарађивале у ослобођењу Београда. Иза читаве операције стајао је, наравно, основни циљ: уништење војне снаге четника и њихове политичке организације. Продор Оперативне групе дивизија почео је маршем у три колоне, општим правцем: Суви До – Жуњевићи – огранци Рогозне – Нови Пазар – Косовска Митровица – Ибар. 30–31. јули: – Млавски корпус ЈВУО гони партизане на својој територији. Јединице Књажевачког корпуса (1. и 2. књажевачка и Сврљишка бригада) сукобиле су се са Тимочком партизанском бригадом на простору: манастир Светог Петра – село Јелашница. Партизани су и овде десетковани, као и 31. јула, када је Тимочки корпус нанео велике губитке 9. партизанској бригади код Кривог Вира. 30. јули – 1. август: – Одржана конференција у седишту владе генерала Недића, са свим окружним начелницима и командантима округа. На том састанку Недић је рекао: „Отаџбина је у опасности! Дошли смо до правог српског пута који представља уједињено српство. Слога и братство свих Срба мора се спровести до краја. Одбијен је мој предлог о учешћу два министра, наклоњена организацији ДМ у моју владу. Предлог је одбијен од Драже Михајловића, али и то је правилно гледиште с обзиром на данашње прилике. Догађаји лете страховито брзо. Решавајући моменти су близу. Истребљење Српства морамо спречити. Све наше оружане снаге морају се ујединити са националним четницима. Крв наше крви мора да проговори.“ 31. јули – 1. август: – Извршен први прелаз НОВЈ преко Лима (4. далматинска и 8. црногорска бригада и делови 37. дивизије) на линији: Пријепоље – Бистрица – Дугалић. Освојен је Прибој и кренуло се према селима Нововарошког среза. Борбу су примили Златиборски корпус, 4. јуришни корпус и Вишеградска бригада на левој обали Увца. Истовремено, група од Берана ишла је ка истоку, надирући према Сјеници. Да би се ти продори спречили, Врховна команда ЈВУО наређује Западно-моравској групи корпуса да се повеже са јединицама на простору од Санџака до Дрине. Почетак августа: – Капетан Предраг Раковић дошао у Београд и сусрео се са Бошком Костићем како би се успоставила веза са генералом Недићем. 3–5. август: – Оперативна група дивизија 3. августа стигла у долину реке Ибар. У току ноћи између 4. и 5. августа група је, одбијајући немачке нападе, успела да се пребаци на десну обалу реке. У даљим дејствима требало је, по избијању на Копаоник, продрети на подручје Топлице и Јабланице и у садејству са српским дивизијама овладати простором Жупе и Расине и доћи до десне обале Западне Мораве. 6. август: – Пеко Дапчевић пробио одбрану Ибра рано ујутро и приближио се гребенима Копаоника. Главни удар 17. дивизије НОВЈ (2. пролетерска и 6. источ- но-босанска бригада) примио је 2. јуришни корпус. Први сукоб одиграо се на Брложнику у раним преподневним сатима. У целодневној борби, 1, 2. и 4. јуришна бригада освајају Оглавље и Бришевац (у пет по подне) и избијају на коту Марина чука. 6–7. август: – Партизанским снагама у помоћ стигле 2. крајишка и 15. мајевичка бригада. На другој страни, задатак 3. јуришног корпуса био је да заузме највиши врх Копаоника: „Пеко Дапчевић мора бити уништен, иначе ситуација ће бити страховито тешка за даљи наш рад.“ Трећа бригада избила на највишу тачку Копаоника (2017 метара) по плану. До 7. августа ноћу све јединице дошле на Миланов Врх. Борбе почеле 7. августа у 4. ујутро. Д. Рачић учинио пресудну грешку: раздвојио снаге корпуса из тзв. Кесеровићеве групе и наредио им да „чисте терен“ по Јастрепцу и Топлици који су партизани напустили, прегруписали се и кренули у сусрет снагама које су ишле ка Копаонику. Први напади 1. крајишке бригаде су одбијени и партизани се повлаче ка селу Бело Брдо. Тада је уследила још једна крупна грешка: поједини делови ЈВУО кренули у потеру за партизанима, а услед лоше комуникације, Миланов врх остаје слабо брањен и немоћан да се одупре налету у међувремену пристигле 4. крајишке бригаде. 6–10. август: – Одржана серија састанака измећу Тита и британског војно-политичког врха у Казерти и Напуљу. На првом састанку са генералом Вилсоном (6. августа) договорено је координирање партизанских операција са савезничким ваздухопловством за Балкан, у ситуацији када је требало обезбедити одлучну предност за НОВЈ. Договорено је да партизански команданти на терену означавају циљеве које треба бомбардовати. Србија је била подељена у секције, свака под командом једног партизанског официра, уз кога је био по један британски официр, који је одређивао војне циљеве за напад и бринуо се за потребну 183 подршку савезничке авијације. Детаљи снабдевања партизанске војске и ваздушне помоћи прецизирани су 10. августа. Тито је упорно тражио повећање војне помоћи иако је у јулу, према подацима генерала Џемса Кларка, главног административног официра команде Средоземља, било испоручено 2.000 тона ратног материјала. 7–8. август: – У подне око 4.500 партизана јуриша на Копаоник: „У 22 часа наши делови на Сувом Рудишту бивају нападнути са свих страна од комунистичке дивизије која је дошла са Ибра. После краће али жестоке борбе, комунистичка дивизија успева да овлада Сувим Рудиштем и Милановим Врхом. Од 23,50 наши делови су у повлачењу.“ Партизани успевају да развуку фронт и удаље га од врха Копаоника. У прилог им је ишао и потпуни хаос у командовању код ЈВУО. 2. пролетерска бригада успела је да освоји изузетно важне положаје: Оглавље, Бришевац и Палеж, а 7. августа и Брус. Сутрадан, 8. августа, скоро све јединице Оперативне групе почињу концентрацију према доминантним котама на Копаонику. Због тога, а и услед недостатка муниције, снаге ЈВУО се повлаче на правац Јошаничка Бања – Александровац. 11. август: – Команданти ЈВУО, Д. Рачић, Н. Калабић и Нешко Недић састају се у Тополи са немачким официрима. Састанак је организован на инсистирање Хермана Нојбахера, како би се „проучиле нове основе на којима Дража Михаиловић жели састанак са једном одговорном немачком личношћу“. Рачић је изјавио да су они 10. августа добили изричито Михаиловићево одобрење за овај разговор: предложио је стварање јединственог српског националног фронта у који би ушли СДС, СДК, ЈВУО и све националне снаге оријентисане против комуниста како би се формирала српска национална армија „за уништење комунизма у Србији“. Нешко Недић је поставио два услова: да Михаиловић лично остане илегалан и да се борци ЈВУО не облаче у немачке уни184 форме. Детаљи плана прецизирали би се на састанку Михаиловића и Нојбахера. Немачка страна тражила је чврсте гаранције да ће се обуставити све активности против њене војне администрације. 12–13. август: – Одржан први састанак између Тита и Черчила у Хазерти. Британски премијер је нагласио да жели измирење између Срба и партизана како би се створила уједињена југословенска влада. Броз је понављао да он није у свађи са Србима и да неће увести комунистички систем у Југославији. Најзначајнији делови дијалога су: „Да ли још увек траје борба између партизана и људи Драже Михаиловића? – Да, врло жестока борба. Партизани су управо поразили два његова тзв. корпуса. – Јако нам је жао због те борбе. Много више бисмо вољели да се наши меци користе за убијање Нијемаца. – Да, уистину, и ми бисмо то жељели. Но, то је немогуће. Четници се боре на страни Нијемаца. – Желио бих Вам поставити још једно питање. Зар није точно да велик дио српског сељаштва не би поздравио увођење комунистичког система? – Наметање било каквог система те врсте не спада у наше намјере. У више наврата сам то јавно изјавио. – Да, сјећам се. Али, желио сам то чути од Вас особно. Најважније је увести стварно демократски систем. – Тако је. Познајемо само двије класе Југославена – квислинге и родољубе. – Да ли ћете послије рата у Вашој земљи допустити особне слободе? – Да, да. То је наше основно начело. Демокрација и слобода појединца. Прилично сам узнемирен свим тим питањима која се непрестано постављају о комунизму у Југославији. Сасвим категорично сам изјавио да га не каним увести.“ Тито је одбио сусрет са краљем, обећавајући слободне послератне изборе. На састанку од 13. августа у Напуљу највише се разговарало о снабдевању НОВЈ ратним материјалом. Британски премијер је сматрао да комунисти нису дали довољно признања снази и правима српског народа. Тражио је састанак „Тито-краљ“, као и да се британско оружје не користи у грађанском рату. Тито, Владимир Велебит и Сава Косановић наглашавали су да не постоји сукоб између НОП-а и српског народа јер је „традиција Срба увијек била да се боре за Југославију као цјелину“. У вези са предлогом за сусрет са краљем, Броз је наглашавао да још „није дошло вријеме за то, иако у принципу нема приговора томе предлогу“, а што се тиче британског оружја, четници „који сурађују с непријатељем, стално нападају НОВЈ и она се мора бранити“. На крају, Черчил је признао „снагу тих аргумената“. 12–13. август: – Снаге НОВЈ кренуле ка Крушевцу, Трстенику и Врњачкој Бањи, па је штаб 4. групе јуришних корпуса настојао да спречи њихов продор у долину Мораве, јер би тако био створен мостобран за продор ка Шумадији. Напредовање „црвених“ привремено је заустављено код Куршумлије. Један од главних проблема за ЈВУО у одсудним данима, био је исти као и раније: мање партизанске групе крстариле су централном Србијом, а потере које су за њима организоване, биле су неуспешне, и то, како је оштро писао генерал Михаиловић, само „и једино због тога што никада није било постигнуто узајамно потпомагање и заједничка сарадња међу суседима и директно заинтересованим јединицама, односно њиховим командама“. Средином августа 17. дивизија НОВЈ налазила се на линији: село Доњи Ступањ – село Ђашница – село Ратаја – Александровац – Плеш – Жељин. Намера је била да спречи повезивање оперативне групе са партизанима на југу Србије, како би се заштитио простор између Ибра, Западне и Јужне Мораве. 15. август: – Састанак између Михаиловића и Недића, ноћу око 11 часова, у једној кућици села Ражане. Поред Михаиловића, били су: Лука Балетић, Мирко Лалатовић, Рачић и Калабић. Према исказу генерала Недића, десило се следеће: „Дража је тражио од мене да му изложим општу ситу- ацију и развој будућих догађаја. Ја сам му казао да Немци пропадају и да ће морати ускоро да се повуку из земље. Предочио сам му опасност од комуниста који надиру са свију страна, па је стога потребно да се образује један српски фронт од мојих одреда и четничких, па да уједињени брзо и ефикасно спасимо Српство и Србију од комунистичких упада.“ И генерал Михаиловић је на свом саслушању, априла 1946. године, потврдио састанак са Недићем: „У августу месецу 1944. године, у једној усамљеној кући поред пута између Ражане и Косјерића. Састанак је био глуп, непотребан и компромитујући.“ 17–18. август: – У команди Југоистока одржан је састанак на коме се разговарало о наоружавању „четника“. Закључено је да се предлог прихвати из више разлога: 1) Одбијање би довело до кризе владе у Србији и до заокрета „појединих четничких банди ка Титу и до апсолутног неуспеха политике коју смо до сада водили у Србији“; 2) Михаиловић би био присиљен да тражи ослонац на другој страни; 3) Негативан одговор представљао би „велики успех Англо-американаца који тиме у срцу Балкана долазе у посед једног антикомунистичког изолационог средства“; 4) Могуће је стапање партизанске војске са „четничким бандама“. Предлог је прихваћен у начелу. Требало је обећати испоруку и обуку за руковање савременим оружјем. 19. август: – Генералу Михаиловићу отказује послушност група официра: Захарије Остојић, Петар Баћовић, Павле Новаковић и Војислав Лукачевић (вођа групе). Њихова намера била је да створе Независну групу националног отпора која ће учествовати у борби против Немаца. Ова група свој први проглас издаје симболично на Преображење. У прогласу се истицало да у „овом судбоносном часу, када је победа понижене, увређене, погажене и искрвављене Европе на прагу, само се не чује глас војске која је једина у свету устала храбро пред Хитле185 рове разбојничке хорде онда када су били на врхунцу своје снаге и моћи.“ За ту ситуацију оптужено је војно-политичко вођство Равногорског покрета. Зато је Врховној команди отказана послушност и прихватана су само наређења краља Петра како би се „славом овенчана Југословенска војска дигла из блата у које су је бациле руке недостојних и колебљивих“. Циљеви ове групе били су: 1) Обустављање братоубилачког рата; 2) Тренутна борба против окупатора; 3) Сва политичка питања решаваће се после рата; 4) Независна група националног отпора постојаће само до повратка краља у земљу. Преображење је узето за дан када ће се поново почети са офанзивним операцијама „против окупатора и свих који се налазе у његовој служби. Зар не би био злочин према народу и нашој историји, а издаја према нашим мртвима, када би у овим одлучним данима седели скрштених руку?“ испоруке оружја четницима; 2) последице које ће оставити испуњавање српских захтева. Сматрао је да су Енглези, у ствари, сугерисали Србима да траже оружје од Немаца, које ће касније сигурно бити уперено против Рајха. Упоређујући Србе и Хрвате, Хитлер је нагласио да Хрвати „немају никакву представу о државности и неће је никада ни имати“. Насупрот њима „Срби су народ који је одређен да има државу и који је као народ одржан. Њихова идеологија је великосрпска. У њима постоји безобзирна отпорна снага. При једној таквој употреби, они ће увек заступати великосрпску идеју. Оно што долази из Београда, значи опасност.“ Хитлер је све предлоге одбио, а фон Вајксу је рекао и следеће: „Немачка мора до краја сузбијати све планове о Великој Србији. Не сме се створити српска војска. Прихватљивија је чак становита комунистичка опасност.“ 20–23. август: – Јединице 2. дивизије НОВЈ ушле у Прибој и кренуле ка Новој Вароши. До 23. августа извршен је продор преко Увца ка Кокином Броду, Негбини, Сјеништу и Доброселици. Истога дана, у рано послеподне, партизани су овладали Рудинама: „Туку бацачима, ми без муниције; Бугари стигли у Чајетину, изашли на Смиљанско брдо; велики наши губици од бацача.“ 25–28. август: – Почела офанзива 4. групе јуришних корпуса ЈВУО према Жупи и Александровцу: 5. дивизија НОВЈ налазила се 10 километара источно од Александровца, а 17. на десној обали Расине. Остали део снага ЈВУО налазио се на линији: Стопања – Читлук и требало је да крене 26. августа рано ујутру ка југу како би се извршило раздвајање партизанских снага. Партизане је из Жупе требало истерати 26. августа. Доста успеха у борбама са 5. дивизијом имао је 5. јуришни корпус, па је 27. августа освојен Александровац, а 28. августа предњи делови корпуса избили су на Расину. 22. август: – Одржан састанак у Хитлеровом главном стану посвећен наоружавању српске армије. Присуствовали су: фон Кајтел, фон Вајкс, Хајнрих Химлер, фон Рибентроп и Нојбахер. Вајкс је истакао да ће веома брзо уследити повлачење бугарских трупа, па ће велики делови Србије остати непоседнути, што ће олакшати „Титово запоседање Србије“. Стога је подржао понуду Недића и Михаиловића у њеним главним тачкама, указујући на неопходност уједињења српских националних снага. Хитлер је, међутим, одбацио све предлоге о наоружавању Михаиловићеве војске. Указао је на два битна момента: 1) ефекат 186 27. август: – Излазак Бугарске из рата доста је помогао партизанску офанзиву према златиборском и ужичком крају. Бугарске трупе повлаче се са Палисада, Чајетине и Рудине и групишу се у Ужицу и одмах одлазе ка Пожеги. На њихове положаје долазе Немци: „Огорчене борбе воде се око Рудине. Црвени заузели железничку станицу на Шаргану и дигли у ваздух станицу и пругу у Кремни.“ Генерал Михаиловић је наређивао да се бугарске снаге у повлачењу не на- падају „јер када би се ангажовали у борби против Бугара, ишли би на руку нашим комунистима“. До краја августа партизани су извршили продор у Златиборски и Ариљски срез. 27. август – 1. септембар: – Жестоке борбе у западној Србији: 1. пролетерски корпус НОВЈ – 1. пролетерска, 6. личка (Никола Тесла) и 37. санџачка дивизија (око 6.000 бораца) налазили су се јужно од Ужица, у области Чајетине. Партизани су заузели Ариље, Пожегу, Чајетину и Бајину Башту. Од снага ЈВУО ту су били: Златиборски корпус (на Јеловој гори), 4. јуришни корпус (у области Карана), а између Карана и Пожеге Западно-моравска група корпуса, са приближно истим снагама. Д. Рачић је планирао концентрична дејства левом и десном обалом Западне Мораве (у горњем току) како би се заузела Пожега, очистио простор до Ужица, а партизани протерали, преко Златибора, ка Вишеграду. 29. август: – Краљ Петар разрешио генерала Михаиловића дужности начелника штаба Врховне команде у „окупираној Отаџбини“. 30. август: – Генерал Михаиловић издао наредбу о општој мобилизацији у земљи како би отпочео давно чекани устанак против Немаца: мобилизација је требало да почне 1. септембра: „Окупатор трпи поразе на свим фронтовима. Комунисти се припремају да нам уместо ослобођења донесу ново ропство и своју крваву тиранију. Дошло је време када се морамо одлучно ангажовати за ослобођење Југославије. Са наоружаним оперативним јединицама предузећемо одмах општу акцију. Приликом заузимања појединих места од окупатора, мора се спречити по сваку цену уношење и прављење нереда ма које врсте и ма под каквим изговором.“ 29–31. август: – Оперативна група НОВЈ у вечерњим сатима прешла у општи конт- ранапад и током 30. августа заузела Жупу и Расину, а снаге ЈВУО одступиле преко Западне Мораве; 31. августа Кесеровић наредио повлачење свих јединица на леву обалу реке. Иако је припремао нове акције у Жупи, на Копаонику и Топлици, одлучујућа иницијатива и на овом делу фронта прешла је на страну НОВЈ. 31. август: – Велимир Терзић 31. августа добио наређење са „највишег места“ да „четнике“ треба по сваку цену спречити да ослободе Београд. Јосип Броз, А. Ранковић и М. Ђилас поручили су да српски народ може да стекне слободу само ако „уништи разне велико-српске хегемонистичке клике“. 31. август -1. септембар: – Партизанске снаге у околини Пожеге биле су на линији: Муртеница – Чајетина – Шљивовица. Партизани су тако држали све положаје јужно од Ужица; 1. септембра заузели су Бајину Башту „али су их наши 2. септембра напали за време њихове приредбе и потукли и вратили у правцу Биоске“. Главне партизанске снаге концентрисале су се у области планине Чиготе и око Чајетине „где су успоставили своју власт. Седиште њиховог Врховног штаба је на Златибору, болница им је у Рибници, а материјал од Енглеза примају у Бранешком пољу. Укупна јачина – око 7.000 војника.“ На том простору био је приближно исти број бораца ЈВУО – 5.000 из Старог Раса и Босне и 2.000 људи из муслиманске милиције Хасана Звиздића. 1. септембар: – Генерал Михаиловић издао мобилизациони проглас Срби, Хрвати и Словенци у коме је поручио: „Наша голгота је завршена. Мрски непријатељ је поражен. Данас је дошао час да несавијену и неповијену тробојку, заставу славе и слободе, снесемо из дивљих планина у питома поља, мирна села и мученичке градове, задајући крвнику последњи и одлучни удар, отварајући својим грудима врата једног новог и срећнијег доба: уједињеног и слобод187 ног Балкана.“ Михаиловић је посебно инсистирао на дисциплинованом спровођењу наређења Врховне команде јер „равногорска револуција не сме бити револуција нереда и убистава, већ револуција правде и слободе.“ Поручивао је свим Југословенима да постоји само један тробојни барјак Отаџбине, слободе, части и славе: „То је Краљева застава наша.“ 2. септембар: – У влади генерала Недића одржан састанак на коме су учествовали генерал Коста Мушицки, командант СДК-а, генерал Боривоје Јонић, командант СДС-а, Иван Павловић, повереник ЈВУО за Београд, Бошко Бећаревић, шеф Специјалне полиције, Драги Јовановић, управник града Београда и генерал Стеван Радовановић, шеф Недићевог војног кабинета. Генерал Јонић је упозоравао да се спољнополитичка ситуација на Балкану мења из дана у дан и да је, пошто се цео српски народ определио за монархистичку и слободну државу, неопходно да се све српске оружане снаге уједине и боре за српску националну државу. Истога дана, на састанак са Михаиловићем, у село Прањане, отишли су: потпуковник Радослав Таталовић, у име „добровољаца“, и мајори Љубиша Микић и Драгиша Јефтић, у име СДС-а. Михаиловић их је примио у присуству потпуковника Лалатовића и Балетића. Разговори су трајали два дана. Донесена је одлука о обједињавању свих националних снага и њиховом уласку у састав ЈВУО. Споразум је требало да ступи на снагу 6. септембра. 2–3. септембар: – Мајор Синиша Оцокољић наредио разоружање свих немачких гарнизона на територији североисточне Србије: у Горњаку, Жагубици, Бору, Пожаревцу, Великом Градишту и Петровцу на Млави. Млавска група бригада, под командом капетана Јагоша Живковића, разоружала је немачки гарнизон у Петровцу и кренула ка Пожаревцу: „Дошло је време да Србин скида ропске ланце и да својим трогодишњим мучитељима врати са каматом све муке и 188 патње које је од њега претрпео.“ Напад на Пожаревац планиран је за 3. септембар у 9 сати увече. Град је нападнут уз сарадњу локалног одреда СДС-а. Напад је предводио Оцокољић, али су Немци, уз помоћ „добровољаца“, одбили ЈВУО. Погинуло је између 40 и 50 четника. 5–6. септембар: – 12. корпус НОВЈ прешао Дрину код Старог Брода и избио на обронке Таре. Циљ је био да се затвори пут Ваљево – Лозница, како би се дала подршка 1. корпусу, који је нападао Ваљево. 5–7. септембар: – Јединице 4. јуришног корпуса ЈВУО потиснуле 6. личку дивизију и заузеле Пожегу. Партизани се повукли на северозапад, према Дрини, па је Рачић издао наређење о покрету својих трупа из Пожеге како би се „продужило надирање за непријатељем, са циљем да га у простору Пожеге и Ужица тучемо и овладамо непосредном околином која ће послужити као база за даље наше операције.“ Али, партизански маневар није спречен: 6. дивизија се повлачи ка Чајетини, одакле се 7. септембра пребацује на простор северозападно од Ужица, а 1. дивизија избија на Јелову гору, према којој крећу и знатне снаге ЈВУО. 8–9. септембар: – Битка на Јеловој гори. Партизанска тактика била је доста једноставна. Она је подразумевала изазивање низа мањих сукоба како би се четници, знатно слабије наоружани, развукли на што већој линији и онда тукли на најосетљивијем месту. Овога пута то је била Јелова Гора. Распоред снага ЈВУО био је следећи: Н. Калабић са Гардом код Варде; Пожешки корпус код Косјерића (у резерви је био Церски корпус). Према самој Јеловој гори, у правцу Рибашевине, био је новоформирани 6. јуришни корпус (настао из некадашње Западно-моравске групе корпуса) под командом мајора Александра Милошевића, који је 8. септембра извео и први напад. У првој фази битке на Јеловој гори, Пожешки корпус и Гарда, под непосредном Рачићевом коман- дом, успевају да потисну партизане на линији: Јасиковац – Јованчићевићи и на пут Ужице – Варда, уз наношење већих губитака. Међутим, као и много пута до тада, није било ни снаге ни довољно оружја да се борба заврши. Партизански контранапад почео је 9. септембра, у 5 сати ујутро; 3. крајишка, 13. пролетерска и 3. личка бригада форсирају Јелову гору. Ројалисти су потиснути са свих висова и доминантних кота. Превагу су донели топови и тешки бацачи. Трупе ЈВУО повлаче се у нереду ка Медведнику, Косјерићу и Ражани, остављајући отвореним врата централне Србије: од Медведника до Сувобора. На обе стране учествовале су велике снаге – можда и свих 20.000 бораца укупно. Док су се Срби тукли и убијали до изнемоглости, Немци 8. септембра несметано освајају Шарган, стратешки најважнију тачку за своје несметано повлачење. 8–9. септембар: – У селу Милићевци (код Чачка) одржано последње заседање Централног националног комитета Равногорског покрета. У току седнице стигла је вест да су претходнице Црвене армије прешле Дунав и ушле у Кладово, што је изазвало срчани удар и тренутну смрт Михаила Кулунџића, председника Комитета. Генерал Михаиловић наредио да „Русе не треба нипошто нападати“, већ их дочекати као савезнике и пријатеље. Веровао је да ће совјетске трупе третирати ЈВУО као савезника и да неће активно стати на страну свог идеолошког партнера, тј. да неће подстрекивати грађански рат, подржавањем једне стране у сукобу, што ће се показати као велика заблуда. Донесе се одлука да се Врховна команда привремено повуче у Босну, док не мине совјетска опасност. Покрет је убрзан и надирањем 1. пролетерског и 12. ударног корпуса НОВЈ. преко Дунава, код Трајанове табле, како би, по наређењу генерала Михаиловића успоставио контакт са Црвеном армијом. Пилетићева група – око 150 бораца – делимично је разоружана од стране Румуна, одмах по преласку границе. Затим су преко Турн-Северина спроведени у Крајову. 12. септембар: – Краљ Петар Други Карађорђевић позвао је преко Радио Лондона све Србе, Хрвате и Словенце „да се уједине и приступе Народно – ослободилачкој војсци под маршалом Титом“. Југословенски монарх је имао и поруку за четнике: „Сви они који се ослањају на непријатеља против интереса властитог народа и његове будућности који се не би одазвали овом позиву, неће успети да се ослободе издајничког жига ни пред народом, ни пред историјом. Овом мојом поруком вама, одлучно осуђујем злоупотребу имена Краља и ауторитета Круне којом се покушало оправдати сарадњу са непријатељем и изазвати раздор међу борбеним народом у најтежим часовима његове историје.“ 10. септембар: – Почело повлачење Врховне команде ЈВУО. 13. септембар: – 1. и 6. дивизија НОВЈ налазиле су се северно од Маљена, на простору: Маљен – Словац – Ваљево. Снаге ЈВУО требало је да одбаце партизане од масива Медведника. Истога дана формиран је 7. јуришни корпус ЈВУО, под командом капетана Војислава Марковића, који је требало да дејствује у области Колубаре, а Нешко Недић је предвиђао и заједничке акције са Немцима: „Пошто ову акцију углавном воде Немци, то ће твоја улога бити да наслоном на њих извршиш тучење црвених, сугеришући Немцима најпогоднија решења. Главни задатак ти је да гониш и хваташ комунисте које немачке трупе разбију.“ Позадина овог плана била је да, у случају да Немци напусте Ваљево, као што се очекивало, Марковић уђе у град пре партизана. 10–11. септембар: – Велимир Пилетић са одабраним људством прешао у Румунију, 18. септембар: – Немци напустили Ваљево и кренули ка Београду, а у 6 сати 189 после подне у град ушли партизани који су чекали немачко повлачење. На левој обали Колубаре још увек су се налазили мањи делови ЈВУО. Немачке снаге, осим из Ваљева, повукле се и из Шапца. Позицију ЈВУО најбоље је одсликао један поручник: „Психоза код света је очајна. Сви су пуни страха. Приближно је тако и код војника.“ 18. септембар: Генерал Михаиловић, преко америчког пуковника Роберта Мек Дауела, предложио да САД прекину грађански рат у Србији, образују команду за Југославију, „а ми пристајемо да се са свим нашим снагама ставимо под ту команду“. Тражио је и да се одмах прекине са слањем наоружања партизанима. 21–24. септембар: – 12. корпус НОВЈ извршио дубок продор у Мачву. Ваљевски корпус ЈВУО борио се са партизанима на Гучеву, али они 22. септембра освајају рудник Зајачу, а два дана касније Лозницу и Бању Ковиљачу. После заузимања Ваљева, 1. пролетерски корпус НОВЈ кренуо према истоку како би, преко Маљена и Сувобора, отворио пролаз ка Београду; 12. корпус (оба корпуса била су под командом 1. армијске групе НОВЈ, формиране 15. септембра) добија задатак да продире у Мачву, Посавину и Поцерину и повеже се са јединицама НОВЈ у Срему. 22. септембар: – У Србију долази Црвена армија: 113. дивизија Другог украјинског фронта улази у североисточну Србију, а снаге Трећег украјинског фронта 28. септембра из Бугарске. Главнина састава 2. фронта прелази из Румуније у Банат 2. октобра. Шест дивизија Црвене армије почиње продор ка северу и југу: 4. оклопни корпус надире у два правца: Пожаревац – Смедерево – Београд и Неготин – Смедеревска Паланка – Београд. 58. моторизовани корпус ишао је такође у два правца: Зајечар – Параћин – Крагујевац – Рудник и Књажевац – Крушевац – Краљево – Чачак. 190 22–23. септембар: – Јединице под командом Војислава Лукачевића напале све немачке посаде на железничкој прузи Требиње – Дубровник, заробивши неколико стотина немачких војника из 369 (Вражје) дивизије. Ипак, њега ће брзо напасти 29. партизанска дивизија, под командом Владе Шегрта, са снагама Приморске оперативне групе, па је Лукачевић морао да се повуче ка Фочи. 24. септембар: – Врховна команда ЈВУО прешла у Босну. Нестварна идеја-водиља била је: исход рата ће се преокренути због сукоба Запада и Совјетског Савеза. 26. септембар: – Фронт се померио ка западу и северозападу Србије. Продор 4. групе јуришних корпуса ЈВУО преко Медведника спречила је 6. пролетерска дивизија која је добила задатак да затварањем пута Шабац – Ваљево садејствује са 12. корпусом у његовом продору ка Мачви. У пределу Шапца и Обреновца, 4. група ЈВУО напала 12. корпус заједно са Немцима. Рачић је планирао да 2. јуришни корпус ступи у везу са немачком колоном из Обреновца и напада са њом заједно, а 3. јуришни требало је да се повеже са немачким снагама са Уба. 4. октобар: – Партизани освојили Лазаревац и Љиг, па Рачић наредио покрет ка југу, према долинама Западне Мораве и Ђетиње, како би се ухватио прикључак са осталим снагама ЈВУО. 5. октобар: – Потписан споразум Јосипа Броза са владом Отечественог фронта Бугарске у Софији, о заједничкој сарадњи у борби против Немаца. Према одредбама тог споразума, три бугарске армије прешле су 8. октобра југословенску границу и кренуле ка Македонији и јужној Србији. Многе од ових јединица донедавно су биле у саставу окупационих снага на истом простору. 9. октобар: – Генерал Ханс Фелбер наредио разрешење владе генерала Недића. Ср- бија је проглашена за немачку ратну зону, а све владине снаге ставиле су се под директну команду ЈВУО. који је трајао свега неколико дана. И снаге из Шумадије трпеле су поразе и биле у непрестаном повлачењу. 13–14. октобар: – Црвена армија прешла Велику Мораву, а амерички поручник Елсворт Крамер, који је био са људством Расинско-топличке групе корпуса ЈВУО, упутио је писмо совјетском команданту у коме је предложио сарадњу са снагама ЈВУО. Заједничка борба је одбијена, а затражено је да Кесеровић разоружа немачки гарнизон у Крушевцу 14. октобра, до 4 сата после подне, а потом да његови људи положе оружје, и сопствено и евентуално заплењено, и предају се совјетским трупама. Напад на Крушевац почео је 14. октобра у пола седам ујутру. Немачком команданту у граду постављен је ултиматум о предаји до 9 сати пре подне, што је и прихваћено. Акцијом су, осим Кесеровића, руководили мајор Властимир Весић, командант Делиградског корпуса, поручник Крамер и један официр Црвене армије. Највеће борбе вођене су на путу Крушевац – Краљево, на коме се налазила једна немачка јединица са 16 тенкова која је кренула у помоћ гарнизону у Крушевцу. Погинуло је 17, а рањена су 23 борца ЈВУО. Град је ослобођен 14. октобра у послеподневним часовима. На споменику у центру Крушевца истакнуте су југословенска, совјетска, америчка и енглеска застава. Формиран је одбор од највиђенијих грађана, као прелазни облик власти. Издат је и проглас народу, организован свечани улазак совјетских трупа 15. октобра, када је одржан и велики народни збор, на коме су говорили Кесеровић, Крамер и један совјетски потпуковник. 15. октобар: – У послеподневним сатима почело разоружавање четника у околини Крушевца од стране Црвене армије. Прво је разоружан готово цео Варварински корпус, а затим су почела хапшења по Крушевцу и положајима око града. Сам Кесеровић једва је избегао хапшење и са делом снага повукао се ка Жељину и Гочу. Заробљеници су изручивани локалним партизанским јединицама. После разоружавања већег дела Кесеровићевих снага, делегација од четири официра Црвене армије тражила је да се преостали одреди ЈВУО ставе под јединствену команду НОВЈ, што је одбијено. 13–16. октобар: – 3. јуришни корпус ЈВУО водио интензивне борбе са 4. санџачком бригадом НОВЈ и преотео јој Гучу и Ариље. Ивањица је неколико пута прелазила са једне на другу страну, а 14. октобра 3. јуришни успева да истера партизане из Пожеге. Тако је створена слободна територија за предах, 16. октобар: – Драгослав Рачић наредио напад на Краљево, како би се спречило немачко повлачење ка Чачку. Јединице под командом Д. Смиљанића требало је да блокирају град. Због надирања совјетских и партизанских снага, опсада Краљева је обустављена и јединице ЈВУО кренуле ка Чачку. На том путу, јединице под командом Н. Недића водиле жестоке борбе против Немаца: „Због доласка тенкова, обуставили смо напад и блокирали пут Краљево – Чачак. Наша намера је да спречимо извлачење Немаца док Руси не нападну.“ Срушен је и мост на Западној Морави. 17. октобар: – Блокиран Чачак и планиран општи напад: „Напасти град, пробити линију одбране и освојити га.“ Напад је требало да предводе Оцокољић, који је са својим снагама био у повлачењу, Раковић и потпуковник Младеновић: „Мора се пробити спољна линија одбране града. Чачак се мора, кућу по кућу, заузети по сваку цену 17. октобра до мрака. Ако се непријатељ забарикадира, изоловати те објекте, па их напасти по ослобађању осталог дела града.“ Истовремено је Рачић амбициозно планирао и блокаду обе обале Западне Мораве и Пожеге: „Сачекати, уништити 191 и разоружати све немачке трупе које би од Чачка кренуле ка Пожеги.“ 18. октобар: – Пошто напад није успео, покушало се да се оствари сарадња са Црвеном армијом. На састанку Предрага Раковића са потпуковником А. Гаделшином, командантом 129. пука, и потпуковником Ј. Белом, начелником штаба 93. дивизије, договорена је заједничка акција у борбама око Чачка. У том смислу је Раковић издао наређења својим јединицама (1. и 2. љубићка, 2, 3. и 4. јуришна бригада) о заузимању одговарајућих положаја око града. Договорено је и да партизани не нападају Раковићеве борце, али је он и овога пута упозоравао на опрезност, па је наређивао да се цео 1. јуришни корпус одмах по ослобођењу Чачка повуче, како не би дошло до непријатних изненађења. 20–23. октобар. – Заједничке борбе ЈВУО и Црвене армије вођене су у Коњевићима, Љубићу и Пријевору. Раковићеви војници заробили су 45 припадника Руског заштитног корпуса и 276 Немаца и предали их својим „савезницима.“ И поред успешне сарадње, поново су код Црвене армије превладали политички разлози. После протеста Тита код маршала Толбухина, команданти Црвене армије захтевали од Раковића да са својим људством пређе под команду НОВЈ. Пошто је Раковић то одбио, дошло је до расформирања 1. јуришног корпуса, чији су поједини делови кренули пут Босне, а сам Раковић убрзо је, пред партизанским потерама, извршио самоубиство. На овом простору дејствовала је и тзв. 1. југословенска бригада. Ова војна формација НОВЈ била је састављена од људства из 39. ојачаног хрватског пука, који је из НДХ у лето 1941. отишао на Источни фронт. Његови припадници могли су да буду само Хрвати, Украјинци, муслимани и „бели“ Руси. Као део 6. немачке армије под командом Дитриха фон Паулуса, пук је уништен код Стаљинграда, јануара 1943. Од преживелих заробљеника и бораца из других хр192 ватских јединица, почетком 1944. формирана је Југословенска бригада и у јесен исте године упућена у Југославију. Командант ове јединице био је пуковник Марко Месић, некадашњи командант свих хрватских трупа код Стаљинграда. Он је за „исказану храброст у борби против бољшевика“ постао „велики официр хрватског гвозденог листа“ и одликован је немачким гвозденим крстом. 20. октобар: – После седмодневних борби, 1. армијска група НОВЈ и јединице 3. украјинског фронта Црвене армије ослободили Београд. Погинуло 2.952 припадника НОВЈ и око 1.000 војника Црвене армије. Офанзива НОВЈ настављена према Земуну и Срему. 21. октобар: – Генерал Михаиловић затражио да се са својим снагама стави под непосредну команду генерала Вилсона и одлучио да прихвати сваки захтев који би му овај поставио. 21. октобар: – У Ивањици одржана конференција команданата ЈВУО. Драгослав Рачић предложио да се крене на југ, у два правца: десни – Ивањица – Сјеница – Пештер – Беране; леви – Каона – Студеница – Рудно – Нови Пазар – Тутин – Рожај – Беране. Планирао је да се од партизана освоје Беране и Андријевица и изврши спајање са снагама Павла Ђуришића и заузме Колашин, одакле би се, преко Подгорице, наставио марш ка мору, где би се организовала база за одмор и реорганизацију снага и сачекао долазак савезника. Свој предлог темељио је на позиву Павла Ђуришића, који је тврдио да има залихе хране и дувана за шест месеци. Осигурало би се владање једним делом обале, а у случају евентуалног искрцавања Савезника, четници ће бити ту. Већина старешина није прихватила тај предлог јер би то значило оставити на цедилу свог команданта. Осим тога, могућност искрцавања англо-америчких снага на Јадрану била је више него магловита, а тешко проходан црногорски терен могао је лако да представља смртоносну клопку. Расправу је пресекао Драгиша Васић: „Радити онако како је Чича наређивао.“ Тако је одлучено да се крене у Босну, за Врховном командом. Покрет је почео 21. октобра. Из Ивањице се расуте и деморалисане јединице упућују ка Сјеници. Даље кретање било је правцем: Пријепоље – Пљевља – Чајниче – Горажде. Уз пут су вођене борбе са партизанима из Санџака и Херцеговине. 28. октобар: – Јединице ЈВУО, у садејству са муслиманском милицијом, истерале партизане из Сјенице. 1. новембар: – Амерички пуковник Мак Дауел напустио Југославију. Понудио је генералу Михаиловићу да га изведе из земље, на основу инструкција које је добио од команде ОСС-а из Барија. Генерал то није прихватио и „одбацио је живот изгнаника или избеглице и инсистирао је да ће остати и умрети у својој земљи.“ 8–19. новембар: – Борбе партизана и четника код Пљеваља. Четници 8. новембра заузели град. Шумадијска група корпуса 11. новембра кренула ка Црној Гори; 15. новембра стигла у Пљевља, 17. новембра кренула ка Чајничу, а сутрадан ка Горажду: „У 16 часова Савезници бомбардовали Горажде, иако у њему није било ни Немаца, ни усташа. Само ми и грађани.“ Снаге ЈВУО остале су у Пљевљима само до 19. новембра, када је 3. санџачка бригада НОВЈ повратила положаје. 9–12. новембар: – У Београду одржана Велика антифашистичка скупштина Србије. Њен најважнији задатак означио је Андрија Хебранг – да се разбије страх код Хрвата од српског национализма. Они који су некад управљали Југославијом нису смели више никад да се врате у политику јер је „Хрватска много крварила и својом борбом стекла право да у новој Југославији буде равноправан члан.“ Генерал Коча По- повић је упозорио да рат није завршен и да још „четничка кама, под окриљем немачке фашистичке војске, коље тамо где та војска није истерана.“ Нова српска војска морала је да „спере љагу коју су на читав српски народ покушали да баце кољачи, хегемонисти Драже Михаиловића, који су покушали да на крви народа створе и очувају себи положаје.“ Поповић се, у име Главног штаба Србије, обавезао пред Маршалом да ће народна војска Србије „ту неизбежну обавезу примити на себе и остварити је до краја.“ Сви делегати били су јединствени у осуди генерала Михаиловића и његових „кољача.“ Александар Ранковић је истакао да се највећи допринос Србије ослободилачкој борби састоји у томе што је она „одлучно почела да чисти и уклања из својих редова оне издајничке хегемонистичке елементе“, а основни задатак Скупштине био је да донесе одлуке које ће да „запечате судбину свих оних који би хтели да подјармљују друге братске народе.“ Нагласио је и да сви они који говоре о цепању српских земаља и слабљењу Србије желе, у ствари, да и даље постоји српска хегемонија. Због тога је до краја требало „дотући издајничке групације“ које ометају успостављање „народне власти“. Скупштина је донела одлуку о стварању Суда за суђење злочина и преступа против српске, националне части. Компетенције суда нису прецизиране. Уопштено је речено да ће се судити сваком лицу које је за време непријатељске окупације починило злочин или преступ против српске националне части. Донесена је и декларација о „народним непријатељима“. Њих је требало предавати суду, а њихову имовину конфисковати. 13. новембар: – Живко Топаловић се обратио писмом генералу Вилсону, у коме је изнео Михаиловићев предлог да његове снаге, под командом генерала Мирослава Трифуновића, зауставе повлачење немачке војске преко Санџака, па је тражио помоћ у оружју и муницији: „И даље остајем при својој ранијој понуди, те сам Вам на 193 пуном расположењу са остатком својих трупа.“ Михаиловић је истовремено саопштио да партизани не спречавају немачко повлачење, већ искључиво воде борбу против српских националиста: „Српски народ је до највеће мере запрепашћен тиме што су га његови савезници овако напустили и принудили да води грађански рат. Ја Вас због тога молим да пошаљете своје мисије у све веће градове у земљи, да би се учинио крај овоме страшном стању створеном у име победе Савезника и у име ослобођења земље.“ Одговора није било. 18. новембар: – Генерал Михаиловић у писму Милици Топаловић одбацио предлог да оде у емиграцију: „У Вашем писму (од 2. септембра) Ви помињете и крајњи случај наше евакуације тамо. Међутим, народ ће продужити борбу и ја са њим, до последњег. Код извесног броја старешина, на жалост, има појава и тежњи са скривањем у иностранству. Ја то најодлучније сузбијам и можда ће бити таквих који би се пребацили, што за нашу ствар не би било добро. Ми морамо остати са народом. Веома сам Вам захвалан на Вашој бризи за моју сигурност, али ја сам, право да Вам кажем, фаталиста и верујем да је судбина сваком човеку одређена. Ми ћемо продужити нашу борбу како нас Бог учи. Дубоко смо уверени да правда на крају мора победити. Али, нашим страдањима нема краја и она су утолико тежа што су незаслужена.“ 19. новембар: – Формиран Покрајински национални комитет за Црну Гору, Боку и Стари Рас, чији је почасни председник био митрополит црногорско-приморски Јоаникије. Комитет је требало да послужи као политичко вођство и саветодавно тело војној команди у Црној Гори, на чијем је челу био Павле Ђуришић. Крај новембра: – Већи део шумадијских снага ЈВУО стигао у Чајниче и тако заувек напустио Србију. Основна намера, боље рећи нејасна представа о томе, била је да се 194 у Босни сачека повољнији расплет међународне ситуације. Такође, циљ је био и да се борба настави без обзира на све, па је постојеће снаге требало сачувати, што је пре свега значило прехранити, и по могућству ојачати. 28. новембар: – Генерал Михаиловић поручио свим командантима из Србије да је дубоко уверен у победу јер је „наша ствар праведна и народ вапије за спасом који му можемо донети само борбом без предаха. Ваш Чича ни тренутка није помислио да се ма где склони. Борба за слободу се наставља.“ 2. децембар 1944: – Почела побуна Албанаца на Косову и Метохији нападом на Урошевац. Претходно је, крајем новембра, проглашена општа мобилизација Албанаца са позивом на „одбрану етничких граница Велике Албаније“. Побуном је руководила Друга призренска лига, основана 16. септембра 1943. Борбе се затим преносе на Гњилане и даље по Косову. У јануару 1945. активира се и албанска герила у Дреници, под руководством Шабана Полуже, па се ствара војска од око осам хиљада бораца. Тешке борбе воде се у Дреници и на планини Чичевици, па је Врховни штаб НОВЈ почетком фебруара 1945. завео војну управу. 6. децембар: – Почело повлачење четника и евакуација народа из Црне Горе на запад Југославије, пред доласком партизанских снага. Избегличке колоне формиране су по срезовима, укупно седам до 12 хиљада војника и до шест хиљада цивила – жена, деце, стараца, сељака, грађана, трговаца, студената, професора, лекара, адвоката, учитеља, митрополит Јоаникије са 76 свештеника. Словеначко приморје је у зиму 1944/45. године постало ничија земља. Ту се најпре нашао Добросав Јевђевић, који је с јесени 1944. године на овај простор довео око 2. 000 личких четника. После повлачења из Србије овде су се сместили и „добровољци“, као и њихов вођа Димит- рије Љотић. У новембру 1944. године они у овај простор доводе и Динарску четничку дивизију Момчила Ђујића, која се повукла са 6. 500 људи из српских области Далмације. У Приморје су, после бекства из састава ЈВУО, децембра 1944. године отишли и припадници некадашње Српске државне страже и попунили „добровољачке“ редове. Ка том простору кренула је и избегличка колона из Црне Горе. 10–11. децембар: – Борбе ЈВУО са партизанима на десној обали Неретве. Ударна шумадијска бригада није на време добила помоћ од Сарајевске бригаде, па је претрпела знатне губитке: „За време ове борбе, неке јединице изашле су на висове и посматрале, као да гледају позоришни комад, не старајући се да притекну у помоћ потпуно опкољеној јединици.“ 20–28. децембар: – Кесеровић заузео Власеницу и продужио ка Шековићима. Михаиловић 23. децембра наредио напад на Тузлу. Напади на град трајали су до 28. децембра и донели су само нове жртве. За то време Рачић је у околини Горажда. Није учествовао у борбама, у ишчекивању доласка црногорских четника. 195 1945. 1. јануар: – Генерал Михаиловић наредио прегруписавање своје војске на простор: Озрен – Добој – Маглај, како би се „још пре Божићних празника људство нахранило и одморило, а јединице реорганизовале“. Све јединице требало је сконцентрисати у две групе, које ће се до 6. јануара пребацити у долину Босне. Покрет је наређен за 3. јануар. 7. јануар: – Генерал Михаиловић наредио да се затвори правац дуж пута према Модричи, у правцу Требавске Посавине. У следећих неколико дана главнина снага ЈВУО водила борбе против усташа око Модриче. За време божићних празника усташе су искористиле ситуацију и протерале локалне четничке снаге из града. Циљ Врховне команде био је да се на овом простору створи слободна зона за нешто дужи предах, колико то прилике буду дозвољавале. 11–12. јануар: – Освојен већи део Модриче, изузев неколико кућа око православне цркве и једне куће на пољопривредном добру „Петар Мркоњић“. Михаиловић је наређивао даље нападе. Борбе око Модриче трајале су до 14. јануара 1945. године, када су из града протеране и последње усташе. 20–24. јануар: – 17. дивизија НОВЈ напала Брчко, па је Михаиловић наредио србијанским снагама да помажу требавско-посавске четнике у области Градачца. Пошто се ситуација око овог града није поправљала, Михаиловић наредио здружени напад на град у току 20. јануара. Борбе су вођене до 24. јануара, када се 9. партизанска бригада повукла, а Михаиловић тражио да се простор којим „сада владамо има држати потпуно у нашим рукама“. Михаиловић наредио груписање свих јединица у пределу Озрена, Мајевице и Требаве. Повлачење је почело 22. јануара. За команданта Групе муслиманских корпуса постављен је 24. јануара Мухамед–бег Прељубовић. 31. јануар: – У области реке Спрече налазиле су се јаче снаге НОВЈ. После одласка снага Павла Ђуришића из Кладња у њега улазе партизани, а у Варешу се налазила усташка посада, што је све знатно компликовало покрет. Команду над свим србијанским снагама преузима Рачић и наређује покрет низ Кривају, како би се стигло на линију Возуће – Стог. Средина фебруара: – Михаиловић планира држање источне Босне и поседање обе обале реке Босне: од Добоја до Модриче. На левој обали требало је осигурати смештај за избеглице из Црне Горе, као и за све болесне и рањене. Фронт се привремено стабилизовао на линији: Озрен – Грачаница – Требава – Градачац. Позадина је непосредно додиривала десну обалу Босне, низводно од Руданке. У област Требаве и долину Босне пристижу и црногорски четници, са масом избеглица. 21. фебруар: У штабу Павла Ђуришића – Штаб Црне Горе, Боке и Старог Раса одржана конференција војних команданата и 197 чланова Националног комитета. Констатовано је да су партизанске снаге бројно јаче и боље снабдевене, па би свако даље продужење борбе водило „уништењу наших трупа“. Дуги маршеви, слаба исхрана, физичка изнемоглост, велики губици, болесни, рањени, избеглице (жене, деца, старци) знатно су ослабили црногорске четнике, па је одлучено, док не наступи „промена курса политике у нашу корист“, да се крене у западни део Југославије. Михаиловићу је упућен захтев да се све четничке јединице, са Врховном командом на челу, пребаце у Словенију. 23. фебруар: – Генерал Михаиловић одлуку црногорских четника прокоментарисао следећим речима: „Велики број избеглица-паничара утиче на Павла да тражи некакав излаз из ситуације на штету опште ствари, јер је присуство његових трупа овде у вези са одлучујућим догађајима неопходно потребно. Све би се ово отклонило ако би му се избеглице сместиле негде тамо, на чему треба хитно и енергично радити. Он треба и мора да остане овде на терену. Цео овај акт представља конфузну збрку свих могућих преувеличавања и предавања на милост и немилост Немцима.“ Ђуришић је затим оптужен да је прекорачио своја овлашћења: командант војске био је Михаиловић, а политичке одлуке могао је да доноси само Централни национални комитет. Михаиловић је одбацио примедбе везане за смештај избеглица и болесних и одлучно одбио „диктат Врховној команди да нареди концентрацију свих снага у западном делу наше земље“. Михаиловић је позвао Ђуришића на састанак и тражио је да се заврши започета операција заузимања леве обале Босне. Али, Ђуришић и Национални комитет виших војних старешина и интелектуалаца Црне Горе, Боке и Старог Раса доносе одлуку да се иде на запад Југославије и без одобрења Врховне команде. 28. фебруар: – И Димитрије Љотић, независно од Ђуришића, покушава да приво198 ли Михаиловића да се придружи са својим снагама, како би се створио јединствени национални антикомунистички фронт. У ту сврху пошла је из Илирске Бистрице код Михаиловића делегација у саставу: генерал Матија Парац, командант фиктивног хрватског дела ЈВУО, мајор Миле Капетановић, начелник штаба Динарске дивизије, мајор Василије Маловић, у име групе Д. Јевђевића, и Бошко Костић, лични Љотићев секретар, у име „добровољаца“. Касније су се прикључили и Милан Аћимовић и мајори Иван Павловић и Јован Налевић. Делегација је у Михаиловићев штаб стигла 15. марта, са предлогом да се све националне снаге групишу у Словенији и Истри. Иако је Михаиловић у начелу прихватио Љотићев план, ипак је, када су Рачић и Калабић тражили покрет за Словенију, одговорио: „Ми имамо још времена.“ Сматрао је да ће рат трајати најмање још једну годину. 1. март: – Почела офанзива снага Југословенске армије, што ће бити почетак коначног расплета. Из Србије се пребациле нове јединице и почело заузимање појединих теренских тачака, погодних за прелаз у напад. Интензивне борбе воде се у долини Босне: 1. марта извршен је напад на 23. дивизију ЈА како би се она потиснула са Требаве. Истога дана Михаиловић наређује напад на простору: Сплетене Липе – Градачац и очекивао је да ће црногорске јединице обавити смену србијанских трупа на простору Градачца и Модриче „у циљу њиховог преформирања и најпотребнијег одмора“. 9–10. март: – Црногорске јединице напустиле положај на Требави, у намери да се повуку према Словенији, што снаге Југословенске армије користе да освоје Градачац и директно угрозе Врховну команду и болницу. Ђуришић није прихватио Михаиловићев предлог за повратак јединица у Србију, јер би то значило ликвидацију три хиљаде болесника, 1. 200 рањеника и око пет хиљада избеглица. Подсећао је Миха- иловића на многобројне телеграме које је упућивао из Подгорице, у којима је молио да све националне снаге крену ка Црној Гори. Михаиловић наређује Шумадијској групи да заузме Плоче (у Посавини). 12. март: – Михаиловић одлучио да се напусти река Босна како би се створила нова борбена зона, пре свега за рањенике и избеглице. Предах на Вучјаку трајао је месец дана. Извршена и нова реорганизација преосталих снага ЈВУО – дотадашњи корпуси претворени су у бригаде. У току предаха на Вучјаку Михаиловић је одржавао везу за четничким јединицама у Босни. 22. март: – Павле Ђуришић постигао споразум са Секулом Дрљевићем, вођом црногорских сепаратиста, који је тесно сарађивао са усташама, о слободном преласку цивила и војника преко територије НДХ. Била је то кобна одлука, мада ни нека друга није имала више изгледа на успех. Уз Ђуришића је био и Захарије Остојић, који је такође напустио Михаиловића. 23. март: – Павле Ђуришић напушта положаје на левој бали Босне и креће ка планини Мотајици, у намери да се дефинитивно пребаци ка Словенији. То је за Михаиловића била „формална издаја према народу, Краљу и овој команди.“ Михаиловић је оптуживао Ђуришића да је склопио савез са усташама. 2–6. април: – Крећући се десном обалом реке Саве, у правцу планине Мотајице, четничке снаге и народ из Црне Горе стижу 2. априла на Лијевча Поље, простор на левој страни реке Врбас, код ушћа у Саву. Поље са југа на север пресеца пут из Бањалуке ка Босанској Градишки. Према споразуму са Дрљевићем, четничке јединице требало је да пређу на леву обалу Саве и тамо се прикључе усташама. Али, Ђуришић је скренуо ка Пољу и Козари, покушавајући да тим маневром превари Дрљевића. На Лијевча Пољу јединице су застале да сачекају Слав- ка Врањешевића, са његовим корпусом из централне Босне. Ђуришић одбија и последњу понуду да се стави под директну команду Загреба, па га усташе нападају у ноћи између 4. и 5. априла. Истовремено, на десној обали Врбаса налазиле су се знатне снаге ЈА, које спречавају повлачење. Тако је дошло до трагедије црногорских четника и народа. Партизански напад је уследио 6. априла, с левог крила, што је био знак и за усташе да крену у нове нападе. 6. април: – Михаиловић наредио Кесеровићу, Рачићу, Калабићу и Недићу да осигурају леву обалу реке Босне од евентуалног продора ЈА. Михаиловић истовремено тражи од Славка Врањешевића да активира герилу на целој територији Босне, а посебно у српским крајевима. Уверавао га је и да је герила у Србији добро развијена. Михаиловић се повлачи са Требаве према централној Босни, на простор: Вијачани – Чавка – Шњеготина. 12–13. април: – Снаге НОВЈ пробиле Сремски фронт. После периода окупације и грађанског рата, сурових одмазди и међусобних убијања и савезничког разарања српских градова, Србија је морала да због „револуционарног дуга“ својим материјалним и људским ресурсима оконча сламање фашизма и ослободи Југославију. Кад је окончана битка за Србију, онда је са Србијом требало кренути у ослобађање осталих делова Југославије. Стицајем војних и политичких околности, главни терет борби на Сремском фронту пао је највише на Србију, а главни страдалник била је омладина. На брзину обучени младићи, невични оружју, претварани су у ратнике. Вођени из једног јуриша у други, они су гинули у масама. Тако ће до маја 1945. године у Србији бити мобилисано преко 250.000 младића и девојака, који ће своје прве ратне окршаје доживети на Сремском фронту. Током зиме 1944–1945. године уследиле су тешке борбе у сремској равници. Немци су чврсто посели део фронта између Дунава и Босу199 та, 30 километара по дужини и 6 километара по дубини. Фронт у Срему био је у то време најистуренији део немачког фронта на југоистоку Европе. Југословенске јединице обишао је у фебруару 1945. године и командант англоамеричке 15. групе армија, фелдмаршал Харолд Александер. Оперативна замисао Генералштаба Југословенске армије за пробој Сремског фронта била је: напасти фронтално јако утврђени одбрамбени појас непријатеља мањим бројем дивизија, а обухватним маневром јединица 1. и 3. армије опколити и заједно са снагама које буду нападале са фронта уништити главнину немачких снага у Срему, а затим прећи у гоњење непријатеља на што ширем фронту у правцу Загреба и Вараждина. Директива за пробој Сремског фронта издата је 9. априла 1945. године. Пробој је почео 12. априла у зору, артиљеријском припремом од 15 минута из 120 артиљеријских оруђа и авио-припремом од два налета од по 50 авиона. Одмах затим на јуриш су кренуле дивизије првог ешалона и за кратко време заузеле одбрамбене немачке положаје. У овим борбама потучене су 41. и 11. немачка дивизија, као и 3. и 12. усташка дивизија и већи број самосталних немачко-усташких формација. 12–13. април: – Михаиловић наредио покрет ка Бањалуци; 13. априла требало је прећи Укрину, преко Мотајице стићи до Врбаса и скренути ка граду. Михаиловић је разрадио детаљан план покрета и издао је прецизне инструкције свим јединицама. После разговора са делегацијом из Словеније, Врховна команда је одлучила да се србијански корпуси придруже снагама на западу земље: „Осећало се одушевљење код свих – и пошло се.“ На ободу Вучјака одлука је изненада промењена и пошло се пут Србије. Из Штаба је стигло следеће објашњење: „У Србији је потребно одржати народ у уверењу да је данашње стање привремено и пролазно и да се народ припреми за гласање у циљу Краљевог повратка. То може да се постигне само присуством 200 Драже Михаиловића у Србији.“ Покрет са Вучјака почео је у току ноћи између 12. и 13. априла, у три колоне. 15. април: – Јединице ЈВУО извршиле напад на усташке снаге у пределу села Добра Вода, на путу Босански брод – Дервента. После уништења усташког гарнизона, пређена је река Укрина и продужено за Градац. На том путу усташке снаге из Дервенте успеле су да пресеку колону, чији се мањи део поново повукао на Вучјак. Око 3.000 рањених и болесних одсечено је од усташких снага на путу Добој – Босански Брод. Напад је преживело око 500 људи. 17–19. април: – Михаиловић наредио марш дуж десне обале Врбаса како би се стигло у планине југозападно од Бањалуке. Три дана проведена су на терену северно од Дервенте. Покрет је настављен ка западу. 20–21. април: – У непосредну околину Бањалуке Михаиловић је стигао 20. априла, а за следећи дан планирао је пребацивање на простор источно од града. У току ноћи између 21. и 22. априла Михаиловић наредио нови покрет правцем: Средња Шњеготина – Ратно Брдо – Прдељица – Трешњева Глава „са тенденцијом хватања планине Борје која је у четничким рукама“. 21. април: – Остатке црногорских четника на путу Мркоњић Град – Бањалука, напали партизани и пресекли одступницу према Сави. Ђуришић прихватио све усташке захтеве и ставио се под команду тзв. Црногорског државног вијећа у оквиру НДХ. Преко Бањалуке, Ђуришић је са својом групом пребачен у Стару Градишку. Сви су – ко маљем у главу, ко жив спаљен – побијени: око 150 официра и чланова Националног комитета за Црну Гору. 22–23. април: – 28. славонска партизанска дивизија ослободила Стару Градишку, само дан после масакра и пронашла око 750 побијених четника: „Ухваћен је само један преживјели четник, жандармеријски капетан Кастратовић. Тијело Павла Ђуришића било је у бунару. Био је убијен маљем.“ Ђуришићево тело сахрањено је на оближњем гробљу. 22–30. април: – Михаиловић дефинитивно потврдио да се поново кренуло ка истоку – Србији. Наређен је покрет ка десној обали реке Мале Усоре, 15 километара југозападно од Теслића. Планина Узломац пређена је 23. априла, по снегу и хладном времену, под мањим борбама са партизанима; 25. априла заноћило се у долини реке Врбање. Партизанске снаге из Котор Вароша и Теслића 27. априла нападају долином реке Усоре и са планине Борје. Под непрестаним нападима, 30. априла стиже се на источне падине Влашића. Исте ноћи требало је прећи реку Лашву и пут Травник – Зеница, јер су тај простор већ затварале партизанске снаге. 6. мај: – Када су се поклопили Ускрс и Ђурђевдан, логоровало се на планини Битовњи. Прочитана је Михаиловићева заповест: „Продужићемо и данас ка постављеном циљу. Тачно у 11 часова, све колоне ће се зауставити на местима где се буду нашле. У сећању на дан Васкрса Богочовека, помолићемо се Богу. Свештеници ће одржати кратку службу Божију. Наша борба и наше патње су пут Господа Исуса Христа на коме је он страдао, али и васкрсао. Ми можемо у тој борби и изгинути, али је наша победа сигурна.“ 11. мај: – Кренуло се преко планине Лелије, како би се преко Зеленгоре стигло до Брода на Дрини. На целом простору налазиле су се знатне снаге ЈА, које су по сваку цену желеле да спрече прелазак у Србију. Формација Михаиловићевих снага била је потпуно разбијена, уредан марш био је само на почетку покрета, распореда по колонама одавно више није било. Формацијске јединице су се мешале, што је све остављало слику грозничаве борбе за преживљавање још једног дана. 12–13. мај: – У предвечерје 12. маја ушло се на Зеленгору. Сутрадан Михаиловић наређује да се крене према Дрини. Непрестане борбе. Први удар ЈА уследио је са правца ушћа Сутјеске у Дрину на Кесеровићеве трупе. Ускоро је уследио општи напад са свих праваца. Голи, боси, гладни и деморалисани четници, без муниције, представљају само лаку мету. Побијено је преко девет хиљада људи. Организовани прелазак Дрине није се могао извести. Преживели су се покренули ка северу, где је притисак био слабији и свако за себе решавали своју судбину. Само мала група следила је Михаиловића који је издао само једно наређење: „По тројкама, петоркама, десетинама, како се може, и снагом свог личног залагања и умења, продужите сваки на своју надлежну територију. Наставите борбу. Ја ћу бити са вама. Наша је победа.“ 9–10. мај: – Јединице 3. ударног корпуса ЈА и једна бригада КНОЈ-а напали Михаиловићеву групу у кањону реке Љуте. Калиновик је заобиђен 10. маја и на кратко заузета варошица Обаљ, на путу ка Дрини. Пређен је пут Калиновик – Улог. Партизани су се кретали уз Неретву. Целог дана вођене су непрекидне борбе, нарочито тешке око реке Језерице, притоке Неретве која, је „остала гробница многих“. 201 ФОТОАЛБУМ Генерал Михаиловић у Мачви Група комуниста, одбеглих робијаша из Митровачке казнионе са мачванским партизанима, у Богатићу пред зградом ср. Начелства у дворишту 205 Др Ружица Војић дели помоћ избеглицама – у Шапцу, 1941. год. Вера Благојевић 206 Генерал Михаиловић са сарадницима I вод штабне чете Церског корпуса ЈВУО у Босни 207 208 Драгослав Рачић, Нешко Недић и Слободан Ковачевић у Косјерићу Драгутин Марковић и Рајко Марковић, командант Рађевске четничке бригаде, код споменика на Гучеву Врховни командандт НОВ и ПОЈ Јосип Броз Тито предао је заставу I пролетерској бригади у Босанском Петровцу 7. новембра 1942. год. Борци НОВЈ 209 210 Јанко Туфегџић, унук књижевника Јанка Веселиновића, шеф пропагандног штаба ЦерскоМајевичке групе Корпуса, са кћерком Група добровољачких војника Драгослав Ралић и Никола Калабић Група припрадника Равногорског покрета из Јадра са Душаном Јеремићем, командантом (Церске) летеће четничке бригаде 211 Борци ЈВУО у Санџаку код Сјенице: Вуле Грујичић, Влајко Антонић, Никола Гордић, Георгије Бојић, Душко са Мајевице, син Николе Гордића. Вебер шеф станице Ликодра Штаб Д. Рачића на Копаонику 212 Јосип Броз Тито на острву Вис 1944. године Јосип Броз Тито 213 Драгослав Рачић и Нешко Недић Припадници Равногорског покрета у Мачви: Раде Видојевић из Хан Пјеска, Владета Јуришић, сестра Владете Јуришића, Никола Лазаревић 214 Житељи Горње Трешњице са војницима ЈВУО. Славко Поповић, четнички командант општине, Протић, Миленко Тадић из Дрлача, капетан Пурић, Сретен Поповић из Бадовинаца, Андрија Поповић из Бадовинаца Борци ЈВУО: Георгије Бојић Џиџа, старешина манастира Троноша, командант Јадранске четничке бригаде, Дара Комарчевић из Лозн. Поља, Јекић и Симо 215 Димитрије Љотић Група чланова „Збора“: Слободан Поповић, Борис Ковач, Драган Илић, Ђура Асамовић, Јовица Ђачић, Миливој Мажар, Илија Трифуновић 216 Војници Српске државне страже Група белогардејаца, припадника Руског добровољачког корпуса 217 Група припадника Руског добровољачког корпуса Група белогардејаца, припадника Руског добровољачког корпуса 218 Милан Недић у разговору са грађанима Шапца Група немачких официра 219 Енглеска војна мисија у Србији Генерал Михаиловић са својим штабом и пратњом у Оровици – ср. Азбуковачки. Чинодејствује Тодор Корасјов, свештеник из Оровице 220 ИМЕНСКИ РЕГИСТАР Ајдачић Филип 146,178 Ајзенхауер Двајт 130 Алексић Никола 145 Амброзио 39,130 Андрић Добросав 76 Антонијевић Властимир 135 Армстронг В. Чарлс 147,150,153,154,179 Аћимовић Милан 29,31,37,198 Бадер Пауел 37,44,61,63,65,67,69,70,71,72, 74,129,133,138,142,143,144 Бакић Митар 50 Балаћ Војислав 72 Балетић Лука 185,188 Баћовић Петар 71,130,133,185 Бејли Вилијам 78,133,134,138,140,145,146 Бел Ј 192 Беме Франц 43,44,45,46,47,50,51 Бенцлер Феликс 35 Бећиревић Бошко 188 Бижић Ђуро 71 Билић Бата 47 Бирчанин Илија 77 Бишофсхаузен 50 Благојевић Милан 154 Боганић, мајор 55 Богдановић Зорка 154 Божарић Василије 56 Бојовић Јован 47,48 Бојовић Обрад 150 Боришић Жарко 53,123 Борота 55 Браухич Валтер, фон 26,29 Броз Јосип Тито 32, 35, 44, 50, 51, 52, 53, 57, 58, 59, 61, 62, 63, 64, 66, 67, 69, 130, 134, 135, 137, 138, 141, 144, 152, 153, 178, 180, 182, 183, 184, 185, 186, 187, 189, 190, 192 Брук Ален 76 Булић Драгутин 70 Вајкс Максимилијан, фон 28,29,151,158,186 Варлимон Валтер 133 Васић Драгиша 40,44,51,52,193 Ваухник Владимир 27 Велебит Владимир 135,136,137,142,185 Весић Властимир 191 Видаковић Витомир 45 Вилсон Х.М., генерал 153,154,192,193 Висарионович Јосиф Стаљин 27,31,53 Витас 76 Влаховић Вељко 65 Врањешевић Славко 199 Вујовић Чедомир 70 Вукмановић Светозар Темпо 47,63,67 Вуковић Драгутин 137 Вучковић Звонимир 47 Гавриловић Милутин 154 Гаделшин А 192 Гајић Илија 71 Гајић Војин 154 Геринг Херман 26 Глез 73,137 Глишић Милош 32,46,52 Грбић Милосав 147 Грол Милан 27 Давидовић Славомир 140 Дамјановић Стеван 72 Дангић Јездимир 48,66,67 Данкелман, генерал 35 36,37,38 Дапчевић Пеко 62,149,182,183 Де Гол Шарл 131 Дероко Јован 47,48,54 Дил Џон 26 Дикин Вилијам 142 Докић Ђуро 60 Драгићевић Вељко 42 Драгићевић Даринка 172 Драгишић Пантелија 60 Дреновић Урош 64,70 Дрљевић Секула 199 Дуел Роберт Мек 190,193 Ђекић Радомир 40,44 221 Ђилас Милован 31,50,63,67,68,69,135,136, 137,141,187 Ђорђевић Милорад 137 Ђорђевић Цека 70 Ђујић Момчило 64, 133, 195 Ђукановић Блажо 64,149 Ђукановић Мирко 71 Ђукановић Перо 48 Ђурић Радослав 48,57,74 Ђуришић Павле 49,64,78,132,136,137,139, 141,152,192,194,197,198,199,200,201 Ђуровић Машан 134 Ђуровић Перица 154 Елиот Вилијам 180 Живановић Никола 32 Живковић Јагош 188 Жујовић Драгиша 40 Жујовић Младен 40,134 Жујовић Сретен 53,138 Жиро, генерал 75 Звиздић Хасан 187 Зечевић Влада 41 Ивановић Драгиша 150 Игњатовић Вучко 52,53,54 Идн Антони 27,28 Илић Богољуб 26,28,42,43 Иличић Јован 72 Иљич Владимир Лењин 44,54 Јанковић Милутин 49,55,144,145 Јанковић Радивоје 28 Јевђевић Доброслав 64,77,133,194,198 Јевремовић Јован 143 Јевтић Предраг 47 Јевтовић Богдан 45 Јеремић Ранко 76 Јерковић Душан 53 Јерковић Небојша 44 Јефтић Драгиша 188 Јовановић Арсо 55,66 Јовановић Божо 150 Јовановић Бранислав 75 Јовановић Драги 29,188 Јовановић Жикица Шпанац 33 Јовановић Зоран 158 Јовановић Јован 145 Јовановић Радивоје 129 Јовановић Радослав 53 222 Јовановић Слободан 61,69,70,71,138,140 Јодл Алфред 26,133,139 Јокић Радован 177 Јоцић Боривоје 188 Кавалеро Уго 77,130 Кајтел Вилхелм, фон 26,43,77 Калабић Милан 54,56,57,59,73 Калабић Никола 54,56,76,78,141,144,145, 184,185,188,189,199, Калаитовић Вук 139,179 Калафатовић Данило 28 Канарис 27 Кнежевић Живан 71 Карађорђевић Александар, краљ 43 Карађорђевић Петар Други, краљ 25,59,70, 71,133,153,184,185,186,187,189 Капелан Богдан 53 Капетановић Миле 198 Кастратовић 201 Каше Зигфрид 33,79,137 Кватерник Славко 33 Кениг 51 Керовић Радивоје 71,72 Кесеровић Драгутин 46,64,74,130,134,144, 145,150,152,154,177,181,183,187,191,195, 199,201 Кисел Георг 50,55 Кланшек Алојз 145 Кларк Џемс 184 Клинтенберг 28 Кнежевић Радић 145 Кнежевић Живан 71 Когард Рудолф 55 Ковачевић Сава 62 Кораћ Манојло 45,46,53,73 Косановић Сава 185 Косовац Иво 47 Костић Бошко 179,183,188 Костић Јосиф 60 Краков Станислав 59 Крамер Елсворт 191 Куловец Фран 27 Кулунџић Михаило 189 Лазаревић 180 Лалатовић Мирко 42,43,50,57,185 Лаловић Веселин 66,188 Лакић Јово 72 Лапчевић Д. 180 Лашић Ђорђије 49,59,62,143,147 Лер Александар, фон 73,130,136,141 Лиз Мајкл 147 Линдемајер 55 Лист Вилхелм 27,35,41,42,43 Литерс 141 Лончар Аделберг 34 Лукачевић Војислав 135,136,139,143,146, 153,185,190 Лутнер Хенрих 146,147 Љотић Димитрије 29,37,43,70,179,195,198 Мајснер Аугуст, фон 62,66,72,158 Маричић Никола 148 Марјановић Богдан 47,54 Марјановић Витомир 143 Марковић Војислав 189 Марковић Душан 144 Марковић Живомир 143 Мартиновић Ратко 41 Масаловић Милош 41 Мастер Том 42 Магл Јозеф 52,55 Матовић Иван 45 Мацолино Серафино 36 Мачек Влатко 25,27,28 Медунић Александар 71 Месић Марко 192 Микић Љубиша 188 Милановић Радојица 154 Милиша Петар 72 Миловић Василије 198 Милосављевић Љубисав 143 Милошевић Александар 188 Милутиновић Драгољуб 44 Милутиновић Иван 68 Минић Милош 42,44,51 Мирковић Петар 26 Мисита Веселин 40 Митровић 42 Митровић Н. 52,55 Митровић Јоаникије 194 Митровић Голуб 72 Митровић Радомир 66 Митровић Ратко 56 Мићуновић Вељко 62 Михаиловић Блашко 178 Михаиловић Драгољуб 30,34,37,38,40-45, 48,49,51-62,64,66-79,129-147,149-154, 157159, 177-179, 181,183-190,192-195,197-201 Михаиловић Љуба 178 Михаиловић Сергије 48 Мишић Александар 41,44,55,59 Мишић Живојин 44 Мишковић Павле 37 Мишовић Драгиша 58 Младеновић 191 Мољевић Стеван 40 Монтанг Фрањо 75 Мркшић Доброслав 76 Музикравић Марко 49,75 Мусакадић Феким 76 Мусолин Џорџ 147 Мушицки Коста 43,57,157,158,188 Налевић Јован 198 Недић Милан 37, 44,47,55,56,59,60,66,68, 70,75,76,140,141,142,149,150,179,182,183, 185,186,188,190,191 Недић Нешко 177,184,189,199 Нешковић Благоје 42 Никић Будимир 70 Николић Анђелко 144 Николић Милутин 26 Нинковић 143 Нинчић Момчило 27 Никшић Миленко 47 Новак Карл 77 Новаковић Павле 185 Нојбахер Херман 158,184,186 Оклобџија Богдан 47 Оксилиа Антонио 146 Остер Ханс 27 Остојић Бранко 133,135,136,137,139 Остојић Захарије 42,43,50,131,132,148, 149,177,185,199 Ото Ханс 73 Оцокољић Синиша 42,152,188,491 Павелић Анте 149 Павловић Драгослав 41,44,49,53 Павловић Иван 188,198 Пантић 41,42,52,55 Парац Матија 198 Паулус Дитрих, фон 192 Пашић Мустафа 198 Петровић Мирослав 145 Пећанац Коста 37,42,43,44,46,49,134,177 Пилетић Велимир 42,47,56,153,189 Пирцио Бироли Александар 36, 130, 134 Поповац Исмет 72,79 Поповић Коча 73,135,136,193 Прељубић Мехмед, бег 197 Принцип Слободан 47 223 Пурхинек Рудолф 147 Суботић Предраг 145 Роботи 132 Радић Драгутин 45 Радовановић Раде 140 Радовановић Стеван 41,188 Радовић Бранислав 144 Радовић Душан 180 Радовић Никола 154 Радосављевић Јевросим 145 Радуловић Живојин 45 Ракић Бранко 47 Раковић Предраг 131,157,160,183,191,192 Ранковић Александар 57, 59, 138, 141, 187, 193 Рафаиловић Војислав 44 Рачић Драгослав 39,44,66,77,177,178,180, 181,183-185,187-192,195,197-199 Рељић Миленко 47,48 Рибар Иво Лола 57 Рибентроп Јоаким, фон 25, 26, 36, 77, 133, 137, 186 Рибникар Слободан 32 Ристић Јован 75 Роата Марио 61,77,130,132 Таталовић Радослав 43,188 Терзић Велимир 187 Тодоровић Бошко 62 Тодоровић Вујица 149 Толбухин 192 Томић Мирко 50 Топаловић Драгомир 53,75 Топаловић Живко 193 Топаловић Милица 194 Трифуновић Илија 40,77 Трифуновић Мирослав 138,179,193 Трифуновић Михаило 45 Турнер Харолд 29,44,50 Савић Милош 53 Савковић Тихомир 154 Сарџент Орн 159 Сајц Алберт 147,148 Секулић Слободан 53 Симеуновић Д. (поручник) 152 Симеуновић Александар 145 Симић Живорад 149 Симовић Душан 25,26,27,28,36,56,57,58,136 Смиљанић Душан 75,191 Стамболић Петар 57 Станишић Баја 63,64,65,77,78,135,136,137, 139,149,150 Станишић Бора 150 Станишић Војин 150 Станишић Миленко 150 Стеванић 178 Стевановић Светислав 143 Степинац Алојзије 28 Стефановић Обрад 44 Стивенсон Ралф 153,157,159 Стјуарт Бил 142 Стојадиновић Александар 60 Стојадиновић Милан 29 Стрњаковић Сретен 46 Стругар Ђуро 42 Суботић Вукашин 71 224 Ћано, гроф 77 Фелбер Ханс 148,154,158,179,170 Ферстер 29 Францетић 67 Хадсон Дуејн 42,45,50 Халдер Франц 26 Хебранг Андрија 193 Химлер Хајнрих 72,74,186 Хингхофер 49 Хитлер Адолф 26,28,31,32,34,36,40,43,60, 62,70,75,77,79,132,133,138,149,185,186 Харолд Александар 200 Хорстенау Глез, фон 74,136 Цветић Славко 48,149,154 Цветковић Драгиша 25,26,29 Цветковић Милан 45 Цинцар–Марковић Александар 28 Чабрајић 144 Чабрић Милутин 177 Чађеновић Петар 66 Чачић Михаило 178 Черчил Винстон 138,139,153,184,185 Чолаковић Родољуб 47 Чочевић Стеван 32 Шегрт Влада 190 Шпуловић Радоје 139 Штетнер Валтер 141 Шубашић Иван 180