Honey as a local antibacterial agent

Сажетак

Summary

Honey is an ancient remedy for the treatment of infected wounds, which has recently been "rediscovered" by the medical profession, particularly where conventional modern therapeutic agents are failing. Honey's antibacterial properties and its effects on wound healing are the subject of detailed research. Laboratory studies and clinical trials have shown that honey is an effective broadspectrum antibacterial agent. There are now many published reports describing the effectiveness of honey in rapidly clearing infection from wounds, with no adverse effects to slow the healing process. These effects are ascribed to honey's acidity, хydrogen peroxide content, osmotic effect, antioxidant substances, stimulation of immunity, and to additional compounds. Honeys from different geographic regions present significant therapeutic effects in treating of chronic wounds. Honey selected for clinical use should be evaluated in terms of antibacterial activity. Previous experiences and results support the use of honey in clinical practice as a natural and safe local antibacterial agent in the treatment of infected wounds.

Keywords: honey, infected wounds, treatment.

УВОД

М ного радова је написано о биоа кти вности меда. Докази изнети у њима указују да мед има здравствено-корисна дејства: гастропротективно, хепатопротективно, ре продуктивно, хипогликемичко, антио кси дантно, антихипертензивно, антиба кте ријско, антигљи вично и антиинфла маторно. (1) Мед има повољно антибактеријско деловање због својих хемијских и физичких свој става: високог садржаја шећера (осмо тски фактор), садржаја ензима глукоза-оксидазе, који омогућује осло бађање водоник-пероксида, киселог pH, садржаја противбактеријских, фено лних материја које потичу из биљака, способности да створи физичку запреку између ране и спољног окружења. Поред директног антибактеријског, мед има и антиинфламаторно, дебридирајуће, дезодорантно и антиоксидантно дејство, што му повећава ефикасност у лечењу инфицираних рана. Због свега овог, мед се може сматрати као антимикробни агенс са локалним дејством и способношћу да промовише зарастање рана. (2)

АНТИМИКРОБНЕ КОМПОНЕНТЕ МЕДА

Мед се користио за лечење заражених рана много пре него што је откривено да су микроoрганизми узрок инфекције. Мед је можда први забележени лек, документован у папирусима старог Египта, који датирају између 2600−2200. године пре нове ере. (3) Староримски лекар грчког порекла Педаниус Диосцоридес у свом делу "De Materia Medica", насталом између 50. и 70. године нове ере, писао је да је мед "добар за све труле и шупље ране". (4) Много касније објављено је да мед има инхибиторни ефекат на око 60 врста бактерија, укључујући аеробе и анаеробе, грам-позитивне и грамнегативне. (5) Регистрована је и антифунгална активност, одн. способност за уништавање неких квасаца и врста гљива Aspergillus и Penicillium, као и све честе дерматофите. (6) Са појавом антибиотика клиничка примена меда је потпуно престала у модерној западној медицини, док се у неким културама и даље задржала. (7) Масовном неконтролисаном применом антибиотика, међутим, дошло је до пораста развоја резистенције бактерија на њихово дејство широм света. Потентна антибактеријска активност меда против антибиотик-резистентних бактерија и непостојање микробне резисте нције на мед обновила је интерес за његову примену. (8−10) Широк спектар рана се третирао широм света природним непрерађеним медом из различитих извора. (10) У медицинску употребу се све више уводи тестирани сертификовани мед. Medi-honey™ је била једна од првих медицински сертификованих врста меда лиценцираних као медицински производ за професионалну негу ране (састоји се од стандардне смеше различитих Leptospermum spp. врста меда). (10,11) Мед поседује више антимикробних својстава и може деловати преко различитих механизама. Велики број различитих врста меда широм света, чије су порекло разне биљке, има и различите механизме антимикробног дејства. У хемијскоме сми слу, мед је сложена супстанца чији су антимикробни састојци добро дефинисани. (11) Међутим, све врсте меда нису једнаке, (12−13) а нове биоактивне компоненте се још увек откривају.

Зрео мед се састоји од 80% шећера, углавном глукозе и фруктозе и нешто сукрозе и малтозе, и <18% воде. Висока концентрација шећера комбинована са ниским процентом влажности узрокује осмотски стрес који превенира загађење меда микроо рганизмима. Само мала дилуција меда може резултирати порастом гљивица. Са држај шећера у меду је довољан да задржи антибактеријску активност када се ди луира и до приближно 30-40%. При ве ћој дилуцији шећера антибактеријску активност преузимају други састојци меда. (7)(8) Шездесетих година прошлог века водоник-пероксид (H 2 O 2 ) идентификован је као најзначајнији антибактеријски састојак меда. (14) Ензим глукоза оксидаза, који додају пчеле прикупљеном нектару (прополису) у току продукције меда, активиран при умереној дилуцији меда претвара глукозу у H 2 O 2 и глуконску киселину. Међутим, неке врсте меда имају велику антибактеријску активност и услед садржаја непероксидних антимикробних компоненти. Недавно су као антибактеријска једињења идентификовани метилглиоксал и пчелињи дефенсин-1 у две главне групе медицинског меда: манука меду и RS (Revamil® source) меду. (5, 13, 15−17) Више студија давало је контрадикторне резултате у погледу ниског pH меда (обично између 3,2 и 4,5) и његове антибактеријске активности, (5,15) али је 2010. године дефинитивно доказана улогу ове pH у антибактеријској активности. (12,13) Поред тога, постоје јасне индикације за присуство и других антибактеријских једињења у меду.

ОСМОТСКИ ЕФЕКТ

Антибактеријска својства меда први пут су препозната 1892. године. У почетку је тумачено да је осмотски ефект високе концентрације шећера основа антибактеријског дејства меда. (18) Мед, као и други сатурисани шећери, има довољну осмоларност да инхибира микробни раст. У контакту са раном, дилуција меда ексудатом ране смањује осмоларност до нивоа када престаје антимикробни ефект осмоларности. Међутим, показано је да су ране инфициране са Staphylococcus aureus и тада постале брзо стерилне. Показано је да врсте меда које имају средњи ниво антибактеријске активности спречавају раст Staphylococcus-а иако су разблажени 7-14 пута, до нивоа када њихова осмоларност престаје да буде инхибиторна. (19) Вода је есенцијална за преживљавање бактерија, и са њеном ниском доступношћу микроорганизми не могу да преживљавају и репродукују се. Раствор зрелог меда је презасићен (садржи, као што је речено, мање од 18% воде). Ниски процент воде узрокује осмотски стрес који онемогућава преживљавање и репродукцију микроорганизама. Када се мед аплицира на рану, хипертонични раствор производи осмо тски ефект. Извлачећи воду из бактеријских ћелија, висока осмоларност их практично дехидрира, уништава или инхи бира њихов раст. Извлачећи лимфу и друге течности из ране, мед се разређује. Сма њивање осмоларности разређењем меда дренираним секретима ране његова антибиотска активност се не губи и чак се повећава обзиром на стварање H 2 O 2 . Значај антибактеријске активности меда је доказан упоређивањем терапијских ефеката меда и шећера. У експерименталној студији третиране су опекотине на кожи свиња. (20) Било је мање бактеријских колонија виђених хистолошки у ранама третираних медом у поређењу са онима које су третиране ше ћером. Поред тога, нађено је мање микро пустула у нео-епидермису, и мање бактерија у esхarama у ранама третираним медом. Такође, приказан је случај излечења дубоког декубитуса који није реаговао на разне врсте третмана, укључујући лечење хиперосмоларним раствором шећера. Деку битус је потпуно саниран после шест недеља локалног третирања медом. (21) Неопходна су чешћа превијања са облогом од шећера у поређењу са мањим бројем промена завоја са медом. (22) Физичке особине меда обезбеђују заштитну баријеру која покрива, али није залепљена за ткива ране и, осмозом, ствара влажно окружење погодно за зарастање ране. (23)

КИСЕЛОСТ

Мед је кисео, са pH у распону 3,2-4,5 што је довољно ниско да инхибира раст многих патогена. Са смањењем патогена у рани, ки села средина је корисна за епителизацију. Кисела средина повећава количину кисео-ника ослобођеног из хемоглобина у рану, што побољшава гранулирање.

Ниска вредност pH меда (3,4-5,5 просечно 4,4) још један је антимикробни и уопште механизам у вези зарастања. (5,24) Код бактеријске инфекције и колонизације или код хроничне ране која упорно не зараста се често у ексудату ране среће pH вредност већа од 7,3. (25,26) Показано је да закишељавање рана убрзава зарастање, (27) што је приписано ниском pH који повећава количину кисеоника која се из хемоглобина пребацује у капиларе. Однедавно киселости се приписује сузбијање протеазне активности у ранама где је pH далеко од неутралног који је оптималан за њихову активност. (25) Прекомерна активност протеазе у рани може успорити или спречити зарастање уништавајући факторе раста (који су протеини) и уништавајући протеинска влакна и фибронектин у матриксу ране, чије постојање је услов активирања фибробласта и што је неопходно за њихову миграцију и миграцију епителних ћелија. Ова активност протеаза произилази из прекомерне инфламације. Антиинфламаторна активност меда би тако уклонила ову препреку исцељења, јер се антибактеријском активношћу кроз укла њање бактерија уклања стимулативни инфла маторни подстицај.

ВОДОНИК-ПЕРОКСИД (ХИДРОГЕН)

Чињеница да су антибактеријска својства повећана када је мед разблажен уочена је 1919. године. Објашњење за овај парадокс дошло је када је пронађено да мед поседује ензим који, при разблажењу, иницира продукцију антимикробног агенса који је означен као "инхибин". (28) Термин "inхibine number" је искован као мера релативног антибактеријског дејства различитих врста меда. Водоник-пероксид (H 2 O 2 ) је, иначе, добро познат антимикробни агенс, у првом реду због његовог антибактеријског и својства да чисти рану. (29) У новије време је изгубио наклоност клиничара због појаве инфламације и оштећења ткива до којих његова употреба може да доведе. (30,31) Међутим, концентрација водоник-пероксида произведеног у меду ("ензимски H 2 O 2 ") и активираног дилуцијом је обично око 1 mmol / l, (5) што је око 1.000 пута мање него у раствору од 3%, који се обично користи као антисептик у медицини. Штетни ефекти водоник-пероксида се додатно смањују тако што мед изолује и инактивира слободно гвожђе које катализује формирање слободних радикала кисеоника које производи водоник-пероксид, а његове антиоксидантне компоненте помажу да се очисте (одстране) слободни радикали кисеоника. (32) Студије на анималним моделима су показале да мед смањује упалу (виђену хистолошки), код дубоких и површних опекотина (33) и рана пуне дебљине коже. (34) Претпоставља (35) У литератури се наводи податак да у скринингу од 90 врста меда, средњи и максимални нивои акумулације H 2 O 2 у 20% разређењу меда после 1х су били између 12 ± 19 и 72 ug/ml, респективно. (36) Неколико врста меда не акумулира никакву H 2 O 2 уопште. (37) На H 2 O 2 акумулацију негативно утичу инактивација ензима глукоза-оксидазе (одго ворне за продукцију H 2 O 2 ) излагањем топлоти или светлости или деградација H 2 O 2 медом. Претпоставља се да би каталаза пореклом полена, нектара, или микроорганизама могла бити одговорна за ензиматску неутралишућу активност меда у продукцији H 2 O 2 . (38) Међутим, по данашњим сазнањима, каталаза никада није иде нтификована у меду. (29) Друго објашњење за варијације у акумулацији H 2 O 2 у меду могло би бити разлика у активности глукозе оксидазе. Нема студије која се бавила проценом концентрације или активности глукоза-оксидаза у различитим врстама меда. (12) Иако је ниво ензиматски створеног водоник пероксида у меду веома низак, ипак има врло ефикасно антимикробно дејство. Ово дејство хидроген-пероксида је ефикасније када се обезбеђује континуираном генерацијом глукоза-оксидазом него када се додаје сукцесивно. (27) Студија са излагањем бактерије Escherichia coli константном млазу водоник-пероксида показала је да је бактеријски раст инхибиран са само 0,02-0,05 mmol/l хидрогена, конце нтрацијом која није штетна за ћелије фибробласта људске коже. (39−41) Износи се да H 2 O 2 стимулише пролиферацију фибробласта in vitro и ангиогенезу in vivo. (42) Интересантно, мед има висок ниво антиоксиданата који могу заштитити ткиво ране од кисеоничних радикала које може створити H 2 O 2 . (43) Поред тога што је важан антисептични фактор, H 2 O 2 стимулише процесе зарастања ране. Резултати истраживања из 2009. године откривају нови механизам раног довођења леукоцита у рану кроз градијент концентрације H 2 O 2 . (44) Неутрофили ослобађају бактерицидно реактивни кисеоник и H 2 O 2, који убијају бактерије и спречавају инфекцију. Макрофаги стижу у рану као одговор на стимулансе средине и ослобађају васкуларни ендотелни фактор раста (VEGF), ангиогени фактор пресудан за зарастање рана. H 2 O 2 увећава VEGF макрофага преко оксидационе индукције у промотера VEGF. Ова оксидантна стимулација може бити медијатор активирања неутрофила. (45)

НЕПЕРОКСИДНИ ЧИНИОЦИ И АНТИОКСИДАНТИ

Неке врсте меда имају значајно неперо ксидно антибактеријско дејство. (5,46) Манука мед је био највише изложен идентификацији непероксидних антимикробних компоненти. Овај мед је продукт нектара од манука дрвета (Manuka), који је аутохтоног порекла са Новог Зеланда. Овај мед је препознатљив по својој непероксидној антибактеријској активности. Манука мед, који се добија из манука дрвета на Новом Зеланду (Leptospermum scoparium) садржи изузетно висок проценат (38 mg/kg) непероксидне антимикробне компоненте -Methylglyoxal-a (MGO). (47)(48) Овај мед не производи детектабилну количину водоник-пероксида и зато га неки називају и "непероксидни мед". (15)

Метилглиоксал

То је органско једињење чија је формула: CH 3 C(O)CHO. Он има две карбонилне групе, једну алдехидну и једну кетонску. Дериват је редукције пирувичне киселине. Високи нивои MGO у манука меду формирају се конверзијом дихидроксиацетона (DHA), присутног у изузетно високим конце нтрацијама у нектару L. scoparium цветова. (49) Ова конверзија дешава се неензиматски споро током складиштења меда. Није познато како је DHA формирана у нектару и зашто је присутна у таквим великим количинама у нектару манука дрвета. MgO је присутан у различитим намирница у распону концентрације од 3 до 47 mg/ kg, док манука мед садржи много веће концентрације (у распону од 38 mg/kg до 1,541 mg/kg (0.74-30.0 mm)). (47−51) MGO је присутан и у меду из других биљних врста, али скринингом 106 различите врсте концентрација не прелази 24 mg/ kg (исте бројке референци). На основу снажне корелације између нивоа MGO и потенцијала меда да инхибира раст S. aureus, претпоставља се да је MGO у потпуности одговоран за непероксидну антибактеријску активности манука меда. (47) У студијама других аутора доказана је непероксидна антибактеријска активност манука меда против S. aureus и B. subti lis, али не и против E. coli и P. aerugino sa (која остаје и после разградње MGO у експерименту). Закључено је да MGO није у потпуности одговоран (није једини антимикроб) за антибактеријску активност овог меда. (15) Пчелињи дефенсин-1

Истраживања показују да пчеле синтетишу протеин, назван дефенсин-1, који је део пчелињег имуног система и које га додају меду. (17) Овај пептид, такође познат као ројалисин (Royal Jelly − енгл. млеч, одатле назив "ројалисин"), идентификован је у хемолимфи пчела, еквиваленту крви инсеката, (29) у глави пчела и грудној жлезди (52) и у млечу, главној храни ларви матице. (53) Пчелињи дефенсин-1 луче хипофа рингеалне жлезде медоносне пчеле. (16) Пчеле, иначе, користе секрет хипо фа рингеалних жлезда за производњу ма тичног млеча и меда. (35,40) Дефенсин-1 је једино катјонско бактерицидно једињење за које се тренутно зна. (17) Скоро сви до сада откривени дефенсини су мулти-дисулфидно везани са катјонским делом у амфипатичком дизајну. Заједно са метаболишућим ензимимима угљених хидрата и пчелињи дефензин-1 вероватно доприноси заштити млеча и меда од микробног кварења. У разблажењу меда 20% и већем, када су неутралисани H 2 O 2 и MgO, задржана је бактерицидна активност. (17) Када се, међутим, неутрализира и пчелињи дефенсин-1, бактерицидна активност се снажно смањује при 20%, али не утиче при 30% и 40% раствора меда. (17) Пчелињи дефенсин-1 има моћну активност против грам-позитивних бактерија, укључујући B. subtilis, S. aureus, и Paenibacillus larvae (раније класификован као Bacillus larvae), узрочник катастрофалне болести ларве пчела American Foul brood. (48,54) После експерименталне инфекције са E. coli у пчелињој хемолимфи се налазе четири врсте антимикробних пептида (AMP): hemenoptecin, пчелињи дефенсин-1, apidaecin и група abaecin пептида. Сваки од ових AMP има посебан спектар антимикробне активности, а колективно ови пептиди покривају све главне класе микроорганизама. (55) До сада је идентификовано више од 300 дефенсина и они су представљени у низу организама укључујући сисаре, птице, бески чмењаке, биљке и недавно у ебоносшољастој гљиви. Дефенсин пептиди су у суштини древни природни антибиотици са антимикробном активности против низа микроорганизама: грам-позитивних и грамнегативних бактерија, гљивица и неких вируса.

Поред антимикробне активности, нови докази указују на њихову улогу и у урођеном и у адаптивном имунитету.

Претпоставља се да би дефенсин-1 у будућности могао да се користи за лечење опекотина и инфекције коже и да буде основа за развој нових лекова којима би могле да се третирају антибиотик-резистентне инфекције.

Откриће дефенсина баца светло на деловање пчелињег имуног система, што ће можда у будућности помоћи одгајивачима да стварају здравије и отпорније пчеле. (17) Иако је пчелињи дефенсин-1 лако детектовати у меду произведеном у стакленику у контролисаној средини у Холандији (RS мед), није га било могуће открити у манука меду. (15) Присуство пчелињег дефенсин-1 у различитим врстама меда још није систематски истражено, а још увек нису успостављени ни квантитативни подаци о његовој концентрацији у различитим врстама меда. Количина пчелињег дефенсина-1 у млечу и у различитим врстама меда јако варира, (9,32) а у неким узорцима уопште нема овог пептида.

ДРУГЕ КОМПОНЕНТЕ

У многим студијама се наводи при суство непероксидне антибактеријске активности у меду. (35) Тешко је одредити у којој мери MGO и пчелињи дефенсин-1 или још неидентификоване компоненте доприносе овој активности. Некe индиције за присуствo додатних једињења могу се, међутим, добити упоређивањем непероксидних антибактеријских својстава тих врста меда са већ описаним особинама MGO и пчелињег дефенсина-1. Мундо и сар. известили су да након неутрализације H 2 O 2 и деградације протеинских једињења неке врсте меда задржавају активност против Bacillus stearothermophilis, али не и против неколико других микроорганизама, укључујући високо MGO осетљив S. aureus. (35) Ово наговештава да постоје додатне антимикробне компоненте у овим медовима осим H 2 O 2 , пчелињег дефенсина-1 или MGO.

Фитохемикалије

Мисли се да су фитохемикалије у нектару (прополис) још један фактор који обезбеђује антибиотски ефект меда. Фитохемикалије нађене у меду се углавном састоје од комплекса фенола и органских киселина које даље врше антибактеријску функцију. Оне, такође, помажу у редуцирању ризика од оксидативног оштећења ткива. Ко нцентрација фитохемикалија варира зависно од биљке која је извор нектара, што чини неке врсте меда ефективнијим од других у погледу антимикробне активности. Фенолна једињења пореклом из прополиса су наведена као битни фактори за непероксидне антибактеријске активности меда. У меду је идентификовано неколико анти бактеријских фенолних једињења, (56) али је њихов допринос укупној делатности меда остао нејасан. Активност појединих фенола изолованих из меда је сувише ниска да значајно допринесе антибактеријској активности. (57) Сложене фенолне фракције неколико малезијских врста меда врше антибактеријско дејство, али идентитет једињења одговорних за ове активности је непознат. (58) Можда комбинација различитих фенола, уместо појединачних једињења, може значајно допринети активности меда. То, међутим, остаје да се истражи применом пречишћених једињења уместо неде финисаних делимично пречишћених фра кција.

Антиоксиданти

Мед има антиоксидантна својства, због чега је ефикасан и антибактеријски. Неки цветни извори обезбеђују додатне антибактеријске компоненте путем биљних хемикалија у нектару, као што су флавоноиди и ароматичне киселине. (59) Кисеонични радикали су укључени у различите аспекте инфламације. Слободни радикали изазивају упалу и оштећење ткива. (1,44,60) Доказано је да примена антиоксиданата код опекотина смањује упалу. (61) . Мед деактивира слободан радикал гвожђа, што катализује формирање слободних радикала кисеоника који производе H 2 O 2 , а његове антиоксидативни компоненте помажу да се очисте слободни радикали кисеоника. (32) Тамније врсте меда су биле више инхибиторне него мед светле боје. Пошто антимикробна активност меда тамније боје није елиминисана од стране каталазе, непероксидне компоненте, као што су антиоксиданти, могу да допринесу контролисању раста неких патогена који се преносе храном. (59) Стандардним тестовима за мерење нивоа антиоксидативне активности одвојена су и идентификована различита антиоксидантна полифенолна једињења. Истраживања пока зују да мед садржи бројне фенолне и нефе нолне антиоксиданте који у великој мери зависе од цветних извора. Лековити полифеноли или антиоксиданти меда су: фенолна киселина, кафеинска киселина, п-кумарична киселина и елагинска киселина, као и многи флавоноиди.

Флавоноиди

Флавоноиди су група пигментних продуката биљака чије присуство доприноси антимикробној активности меда. (13) Дејство флавоноида укључује директну антибактеријску активност, синергизам са антибиотицима, и супресију бактеријске вируленције. (62) Директна антибактеријска активност флавоноида може бити приписана следећим механизмима: оште ћи-вање цитоплазматске мембране (узроко вано перфорацијом и/или редукцијом флуи дности мембране, посебно генерацијом водоник-пероксида), инхибицијом си нтезе нуклеинских киселина (узроковане инхибицијом топоизомеразе и/или инхибицијом дихидрофолат редуктазе), инхиби цијом енергетског метаболизма (узроковане инхибицијом NADH-цитохром ц-редуктазе и инхибицијом ATP синтезе), инхи бицијом синтезе ћелијског зида (узроко вано инхибицијом Д-аланине-Д-аланине лигазе) и инхибицијом синтезе ћелијске мембране (узроковано инхибицијом неких ензима). (62) Постоји укупно 14 класа флаво ноида категорисаних према њиховој хемијској природи и структури. Будући да је велики број студија изведен на само једној или две врсте флавоноида, остаје нејасно да ли флавоноиди имају мултипне механизме функције или имају само један механизам фу нкције који се за сад прецизно одређује. (62)

Микроорганизми присутни у меду

Они су потенцијални извор антимикробних једињења у меду. Бактерије изо ловане из меда могу заиста произвести антимикробна једињења када се гаје in vitro, али остаје нејасно да ли су таква једињења заиста присутна у меду. (63)

ПОВЕЋАНА АКТИВНОСТ ЛИМФОЦИТА И ФАГОЦИТНА АКТИВНОСТ

Чишћење инфекције који се може видети када се мед примењује на рану одражава више од антибактеријских својстава. Показано је да мед редуцира инфламаторне ћелије у акутној и хроничној инфламацији. Он стимулише периферну крв да скрене Б и Т лимфоците на површину и активира фагоците чак и кад је концентрација меда мања од 0,1 %. (64) Он, такође стимулише моноците да ослобађају цитокине, тумор некрозис фактор 1 и IL 1 и 6, који активирају имуни одговор на инфекцију (пирогени, подижу телесну температуру). (65) Поред тога, садржај глукозе меда и кисели pH ( типично између pH-3 и pH-4 ) могу помоћи деловање макрофага у уништавању бактерија. Редукција инфламације је врло битна у зарастању ране, јер то побољшава циркулацију и дотурање више кисеоника и нутрицијента чиме поспе шује репарацију ткива и оздрављење. Антии нфламаторни ефект меда, такође, редуцира хипертрофично ожиљавање током матурационе фазе зарастања, што даје мање ожиљног ткива.

ДРУГИ АНТИБАКТЕРИЈСКИ ФАКТОРИ

Значајан узрок незарастања хроничних рана је присуство више врста бактерија које живе заједно формирајући високоор га низован биофилм. Биофилм штити бактерије од антибиотске терапије и пацијентовог имуног одговора. Неколико студија је показало да мед спречава форми рање биофилмова у рани. (66) Оне, такође, потврђују бактерицидну природу терапијског меда против више врста бактерија, укључујући врсте резистентне на антибиотике. (14,15,66) Мед, такође, може пореметити "кворум детекцију", што слаби бактеријску вирулентност, чинећи бактерије подложније дејству конвенционалних антибиотика. Кворум детекција је начин како бактерије комуницирају једна са другом, а могу бити укључени у формирање биофи лмова. У одређеним бактеријама овај комуникациони систем контролише ослобађање токсина, што утиче на патогеност бактерија, односно њихову способност да изазову болест. (67,68) Износе се закључци о неједнакој осетљивости различитих врста бактерија, па чак и сојева у оквиру исте врсте на антибактеријско дејство различитих врста меда. (68) За разлику од конвенционалних антибиотика који нападају ћелијски зид бактерија или инхибирају интрацелуларне метаболичке путеве, циљ антибактеријских састојака меда нису процеси раста бактерија.

Проблем са овом врстом таргетирања, што је основа дејства конвенционалних антибиотика, јесте да то доводи до тога да бактерије граде отпорност на лекове. У случају (наведених) антибактеријских компо ненти меда то није могуће.

ЗАКЉУЧАК

Бројни подаци о ефикасности меда у лечењу рана јасно показују да мед има антибактеријско дејство, те да је ефикасан у лечењу инфекције рана, без стварања резистентних бактеријских сојева. Ензимски H 2 O 2 , киселост и осмоларност меда играју важну улогу у антимикробном процесу лечења. Употреба меда нема значајних споредних ефеката. Својим дејством мед рапидно елиминише неугодне мирисе ране, унапређује гранулацију и епителизацију, смањује количину ексудата. Поред својих вредних нутритивних састојака, мед има антиинфламаторне и антиоксидантне активности које чине да игра значајну улогу у зарастању ране. Мед има значајан утицај на елементе ћелијског имунитета и продукцију антитела. Мед је продукт различитих биљних извора и њихова антибактеријска својства варирају зависно од порекла и обраде. Нису сви антимикробни фактори (једнако) присутни у свим врстама меда и ове компоненте се морају тестирати пре намераване клиничке апликације одређене врсте меда. Мед одабран за клиничку употребу треба евалуирати у погледу антибактеријске активности. Досадашња искуства и резултати подржавају употребу меда у клиничкој пракси као природног и сигурног локалног антибактеријског сре дства у лечењу инфицираних рана.