Serbs in Hungary

Монографија Срби „владиновци”: српски политичари у ужој Угарској, присталице угарске владе (1867–1905) је настала на основу докторске дисертације под истим насловом, која је одбрањена 20. децембра 2017. на Филозофском факултету у Београду. Комисију су чинили: професор др Радош Љушић као ментор, проф. др Дејан Микавица, проф. др Золтан Ђере и проф. др Милош Јагодић. У рукопис су унете мање измене у складу са препорукама чланова комисије на чему им је аутор искрено захвалан.

У оквиру рада је детаљно анализирана политичка делатност српских присталица угарске владе у ужој Угарској од Аустро-угарске нагодбе 1867. до пораза Слободоумне странке на изборима 1905. Настанком нагодбеног правног оквира угарска политичка елита је сматрала да су се стекли услови да се одреди да у Угарској постоји само једна политичка нација. Предводници немађарског становништва су требали да одлуче да ли да покушају да издејствују што бољи положај за своју нацију унутар владајуће политичке странке или да се посвете националној и државно-правној опозицији. Део српске интелигенције је сматрао да државно-правна опозиција може више да штети српским националним и културно-просветним интересима него да буде од користи. Они нису основали засебну политичку странку већ су пристали уз странке Ференца Деака и Калмана Тисе, које су се 1875. ујединиле у Слободоумну странку. Поред Угарског сабора, они су деловали и унутар угарских муниципија, као и у склопу српске црквено-народне аутономије.

In this paper are, in detail, analysed the political activities of Serbian supporters of the Hungarian government in Hungary proper from the Austro-Hungarian Compromise in 1867 to the defeat of Liberal Party in the 1905 elections. With the setup of the compromise legal framework, Hungarian political elite considered conditions had been met to declare that there was only one political nation in Hungary. Leaders of non-Hungarian population were supposed to decide whether to try to force a better position for their nation within the ruling political party or to commit themselves to national and legal-state opposition. However, part of the Serbian intelligence believed that state-legal opposition could no longer be regarded as useful to Serbian national, cultural, and educational interests. This is why they have not formed a separate political party, but they acted within the parties of Ferenc Deak and Kalman Tisza, which were united into Liberal Party in 1875. Apart from the Hungarian Parliament, they were also acting within the Hungarian municipalities, as well as within the Serbian church-national autonomy.

У наведеном раду је пажња посвећена деловању и плановима мађарских владајућих кругова према Банату, Бачкој и Барањи у периоду од октобра 1918. до августа 1921. године. Иако су се у Будимпешти смењивале власти, које су се међусобно разликовале
по политичким и идеолошким ставовима, ниједна није желела безусловно да се одрекне некадашњих угарских области. У складу са конкретним онолностима оне су настојале да очувају територијални интегритет Угарске путем преговора, па и оружане борбе. Ипак, постојала је разлика у употреби наведених метода, али и у погледу на будућност мађарске нације и некадашњих угарских територија. Мађарске демократе и грађански радикали су Угарску покушали да претворе у савез националних кантона мађарских и немађарских националности. Бољшевици су се борили за очување Угарске као Савеза Совјетских Социјалистичких Република, док су следбеници Миклоша Хортија заступали националистичка и шовинистичка виђења, али су били способни да их из прагматичних разлога прекрију. Рад је писан на основу мађарске и српске (југословенске) научне литературе, као и на архивској грађи мађарске и српске провенијенције.
КЉУЧНЕ РЕЧИ: Угарска; Банат, Бачка, Барања; Краљевина Србија,
Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца; национално самоопредељење; Михаљ Карољи, Оскар Јаси, револуција; национална пропаганда; иредентизам.

Сажетак: Сомбор је као седиште Бач-Бодрошке жупаније био значајан административни и привредни центар почетком XX века. Нагласак је стављен на привредна питања у току рата, са посебним освртом на прехрану становништва. Ипак, нису занемарени ни остали аспекти, међу којима се издваја борба против заразних болести и преглед прихода односно расхода града. Рад је писан на основу грађе из Историјског архива Сомбор, пре свега су коришћени записници муниципалног одбора. Кључне речи: Сомбор, Први светски рат, заразне болести, порези.

У раду су на основу објављене и необјављене грађе Министарства унутрашњих дела Угарске анализирани поступци српских предводника и угарске владе приликом прве рестаурације новосадског градског магистрата после Аустро-угарске нагодбе из 1867.године. Државно преуређење Хабзбуршке монархије либерализовало је политички живот и у Угарској, те су предводници немађарских народа иступили с политичким програмом који је подразумевао не само грађанска, већ и колективна политичка права за немађарске народе. Насупрот њима, мађарска политичка елита остала је одлучно на становишту једне политичке нације, стога је тежила да и у муниципалним самоуправама обезбеди превагу мађарског елемента. Водећа улога српског грађанства у јавним пословима Новог Сада заснивала се, како на историјској традицији тако и на српској већини у општем становништву. Приликом градске рестаурације 22. маја 1867. српско грађанство однело је превагу, јер су из редова несрпских предводника попуњена свега два магистратска звања. Ипак, угарска влада није прихватила за њу неповољан расплет догађаја. Убиство кнеза Михаила, владара Србије, 10. јуна 1868. пружило је згодан повод да се компромитује Светозар Милетић, новосадски градоначелник и првак српске националне либералне политичке струје. Комесарска управа уведена у Новом Саду крајем јуна 1868. извршила је снажан притисак на српско грађанство, услед којег су 27. и 28. априла 1869. на поновљеној градској рестаурацији на највиша звања изабрани угледни Срби, присталице странке Ференца Деака, док су нижа звања, барем привремено, поново припала лицима из Милетићевог окружења. Иако угарска влада није у потпуности постигла свој циљ, морала је привремено да се задовољи постигнутим резултатима, јер је месна мађарска и немачка интелигенција била претерано малобројна и неискусна у јавним пословима.

This paper analyses the actions of Serbian leaders during the first election of the Novi Sad city magistrate after the Austro-Hungarian Compromise of 1867. It is based on the published and unpublished documents of the Ministry of Internal Affairs of Hungary. Serbian citizens sought to preserve their former influence in the city's representative and executive bodies, while the Hungarian government encouraged the local Magyar population to oppose the Serb majority in cooperation with the German Catholic population. Therefore, the leaders of the non-Serb population, based on the agreement of the Roman Catholic and Orthodox Christian believers from the 18. century, demanded half of the executive and representative positions. However, on May 22, 1867, Serbian influence prevailed, because only two officials were elected from the ranks of the non-Serb population. The election of Svetozar Miletic as mayor, as well as other supporters of the United Serbian Youth for other official positions, immediately attracted the attention of Bela Wenkheim, the Minister of the Interior. An open conflict between Wenkheim and the Novi Sad authorities occurred in the autumn of 1867 because of the exclusive use of the Serbian language in the official minutes of the magistrates. Although the decree of the Ministry regarding the use of the Hungarian language was implemented in February 1868, Wenkheim remained determined to remove Miletić's influence from Novi Sad, but also from other Serbian regions in Hungary. Therefore, on March 4, he addressed Antal Pál, the first deputy comes of Bács-Bodrog County, notifying him that he will be soon appointed as the government commissioner in the investigation against the Novi Sad city magistrate. Although Wenkheim gave up his idea at first, a favourable opportunity to compromise Miletic's personality arose due to the murder of Prince Mihailo, ruler of Serbia. Nándor Aszt, judge of the Court of Appeals in Pest, has been appointed as royal commissioner. Despite the absence of witnesses against Miletic, Aszt's administration in Novi Sad lasted nine months. During the mentioned period, the use of the Serbian tricolour was banned, political demonstrations in Miletić's favour were prevented, the parallel use of the Serbian and Hungarian languages was introduced in the city assembly and magistrate, while at the end of November 1868 the election of city officials of May 22, 1867, was annulled. On April 27 and 28, 1869, during the repeated election of the magistrate and the representative body, the Serbian population once again prevailed, and the Serbian character of the local authorities was even strengthened, but in addition to Serbian liberals, prominent Serbs from the governing Deák Party were also elected.