Израелско-палестински сукоб

Израелско-палестински сукоб је текући војни и политички сукоб на Леванту. Рат је почео 1948. и у њему се супростављају Палестинци и Израелци, са својим државним захтјевима (Палестина и Израел).

Израелско-палестински сукоб
Део Арапско-израелског сукоба
Вријеме: 14. мај 1948 – данас Мјесто: Израел, Палестинске територије (Западна обала и Појас Газе) Статус: у току Израелско-палестински мировни процес (обустављен) Сукоб између Газе и Израела (повремен)
Сукобљене стране
Израел	Палестина

Хисторија

Увод

Будући да је почео средином 20. стољећа, један је од најдужих сукоба на свијету. Данашњи статус qуо је утврђен када је Израел 1967. у Шестодневном рату окупирао Западну обалу и Појас Газе, који су знани као Палестинске територије. Међународна заједница уложила је дугогодишње напоре да ријеши сукоб као дио Израелско-палестинског мировног процеса, настојећи да ријеши Арапско-израелски сукоб.

Британија је 1917. донијела Балфоурову декларацију, која је обећала стварање „јеврејске домовине у Палестини”. Декларација је узроковала прве напетости у региону након таласа имиграције Јевреја. Након Првог свјетског рата успостављена је Мандатна Палестина, у којој су напетости прерасле у отворени сукоб између јеврејских и арапских секта. Уједињене нације усвојиле су 1947. план о подјели Палестине, али он није проведен и довео је до Палестинског рата 1947–1949. Послије тог рата подручје Мандатне Палестине подијељено је тако што је Израел успостављен на већем дијелу територије, док су Египат и Јордан контролирали Појас Газе односно Западну обалу. Наредни рат избио је 1967, када је Израел окупирао Појас Газе, Западну обалу, Голанску висораван и Синајско полуострво. Те територије до данас су остале под окупацијом осим Синаја, који је мировним споразумом 1979. враћен Египту. Јордан је 1950. анектирао Западну обалу и држао је до 1967. под својом контролом. Године 1988. одрекао се територијалних претензија над њом у корист Палестинцима и потписао 1994. мировни споразум са Израелом.

Од 2006. палестинска страна подијељена је између Фатаха, који доминира Палестинском самоуправом на Западној обали, и Хамаса, који је преузео контролу над Појасом Газе. Настављају се поновљени напори у циљу помирења. Од 2019. израелска страна такођер доживљава политички преокрет; четири неубедљива законодавна избора одржана су у раздобљу од две године. Најновија рунда мировних преговора почела је у јулу 2013, али су 2014. преговори суспендирани. Од 2006. Хамас и Израел водили су пет ратова, од којих је последњи започео 2023.

Сукоб је обема странама донио велики број цивилних жртава, које већином чине Палестинци. Постоји дубоко узајамно неповјерење и неслагање око основних питања. Напредак к рјешењу путем преговора између израелске владе и Палестинске ослободилачке организације (ПЛО) постигнут је споразумима из Осла 1993–1995. Кључна подручја неслагања укључују статус Јерузалема, израелска насеља, границе, сигурност, право на воду, слободу кретања Палестинаца и њихово право на повратак. Већина мировних напора усмјерена је на дводржавно рјешење, које подразумијева успостављање независне палестинске државе. Јавна потпора дводржавном рјешењу, које је некад уживало подршку и Јевреја и Палестинаца, ослабила је посљедњих година. У службеним преговорима посредује Квартет за Блиски исток, који чине Уједињене нације, Сједињене Америчке Државе, Русија и Европска унија. Арапска лига, која је предложила Арапску мировну иницијативу, још један је важан актер, уз Египат и Јордан.

Карте Израелског-палестинског рата

Британски протекторат (1920-1948) Успоредба граница из 1947. и 1949. Подручја у којима су 1947. Жидови чинили већину под Британском мандату Аллонов план (1967) Шестодневни рат Карта Јомкипурског рата (1973) Израел послије Јомкипурског рата (1973) Карта Израела и Палестине (2004) Израелско-либанонска криза (2006) Окупирана палестинска подручја (2011) Детаљна карта Западне обале (2013) Израелско-палестински сукоб на Wикимедијиној остави

Подјела Мандатне Палестине

Ниједно свјетско жариште у протеклих пола стољећа није било непрекидно нестабилно, нити је имало глобално важне посљедице као подручје предњег Блиског истока. Регија обухваћа државе Блиског истока окренуте Медитерану - Израел, подручја под палестинском самоуправом, те Либанон, Сирију, Египат и Јордан. Почетком 20. стољећа та подручје су се налазила у саставу Османског Царства, с изнимком Египта који је био британски протекторат и Либанона у који је прије дјеломично пенетрирала француска колонијална власт. Насељавала га је апсолутна већина муслиманског становништва арапског подријетла с малим енклавама кршћанских маронита, Жидова и шијитских муслимана.

Слабљење Османског Царства крајем XIX. стољећа дало је одређену наду арапским лидерима да ће свршетком османлијске власти бити створена јединствена арапска држава. Но, развој догађаја текао је другим смјером. Важност регије за стратешке интересе еуропских колонијалних сила била је велика те је подручје Блиског истока крајем I. свјетског рата и пропасти османске империје, уз благослов Лиге народа, било раздијељено између еуропских сила на више територија с различитим ступњем аутономије. Тако су на подручју предњег Блиског истока Великој Британији као мандатна подручја припали Палестина, с обвезом стварања националног дома за Жидове (од које ће она, убрзо, отцијепити 4/5 и од тога створити државу Трансјордан, за свог савезника, шерифа од Меке, који је изгубио утјецај у својој домовини, сада Саудијској Арабији, и Жидове, а Француској Сирија.

Настанак ционистичког покрета и идеја жидовске државе

Улазак британских снага под Е. Алленбyјом у Јерузалем 1917.

Као одговор на вал антисемитизма, који је у другој половици XIX. стољећа поновно запљуснуо Еуропу, а у контексту настајања бројних националних покрета, међу еуропским Жидовима настала је идеја стварања суверене жидовске државе, која би била јамство опстанка Жидова у свијету. На иницијативу аустроугарског Жидова Тхеодора Херзла 1897 године основан је ционистички покрет, који је на свом првом засједању за мјесто оснивања државе изабрао библијски Израел. Покрет је добио назив по брду Цион, на којем је био смјештен јерузалемски храм, а творац кованице био је аустријски филозоф Натхан Бирнбаум. Покрет је истодобно затражио међународну потпору за свој циљ, но идеја жидовске државности испрва није наишла на особито одобравање у међународним дипломатским круговима.

Но, реализација идеје жидовске државности ипак се појавила на хоризонту, након што је британска војска 1917. заузела тај дио Османског Царства. У том тренутку највећим постигнућем ционистичког покрета показало се доношење тзв. Балфоурове декларације у студеном 1917, назване по британском министру вањских послова Балфоуру. Том је декларацијом британска влада, настојећи придобити потпору свјетских Жидова за силе Антанте, дала потпору идеји да се на подручју Палестине оснује национални дом за Жидове. Но, британска је дипломација вјешто трговала Палестином у два ранија случаја. Лондон је обећао Арапима стварање државе на рушевинама Османског Царства у замјену за њихову борбу против Турака, о чему свједочи кореспонденција британског повјереника за Египат МцМахона и тада најутјецајнијег арапског вође Хусеина Ибн Алија вођена између 1915. и 1916. године. У другом документу, тајном договору Сyкес-Пицот из 1916. Велика Британија је обећала подјелу подручја својим савезницама Француској и Русији.

Балфоурова је декларација отворила пут већем жидовском усељавању у Палестину. Убрзо, подјелом Палестине на Палестину и Трансјордан, дио Палестине источно од ријеке Јордан затворен је за жидовско усељавање. Иако је у почетку британског мандата у Палестини живјело 590 тисућа Арапа и тек педесетак тисућа Жидова, тај се омјер почео нагло мијењати. Од Британаца помогнуто усељавање Жидова додатно су потакнули господарска депресија тридесетих година и успон нацизма у Њемачкој. Арапско, пак, усељавање убрзано је господарским развојем регије. Иако су Британци настојали одржати политичку равнотежу између досељених Жидова и арапске већине хранећи их контрадикторним обећањима, с растом жидовске имиграције у Палестину јачало је и арапско незадовољство. Први напади на досељене Жидове догодили су се 1920. у Јерузалему, а кулминирали су великим арапским устанцима 1929. и 1936. године. Побуне су Британци угушили силом, а чињеница да је осим британских војних циљева на мети арапских устаника било и жидовско становништво имала је за посљедицу стварање и наоружавање жидовских милиција.

Највећа жидовска паравојна формација била је лијево оријентирана скупина Хагана са својом елитном јединицом Палмацх, из које је потекао низ жидовских лидера XX. стољећа, као што су Yитзхак Рабин и Мосхе Даyан. На другој страни налазила се идеолошки десна оружана скупина Иргун Зваи Леуми, из које су пак потекли бардови израелске деснице Менацхем Бегин и Yитзхак Схамир. Обје су скупине судјеловале у окршајима с арапским милитантима те у нападима на британске гарнизоне у Палестини, да би послије, тијеком политичке консолидације израелског водства, дошло и до краткотрајног оружаног сукоба између те двије скупине.

Третирајући га као унутрашње британско питање, проблем Палестине је 1937. покушала ријешити тзв. Пеелова комисија која је предложила нову подјелу Палестине на два дијела. Уочи почетка II. свјетског рата Велика Британија је унаточ вијестима о прогону еуропских Жидова, у настојању да да уступке Арапима, смањила број Јевреја који се могу усељавати у Палестину на 75.000 тијеком пет година, док је за већи број имиграната била потребна арапска сугласност. Но, све озбиљне покушаје рјешавања арапско-жидовског конфликта прекинуо је почетак II. свјетског рата.

Али ни рат у Еуропи и Сјеверној Африци није окончао повремене међусобне сукобе Жидова и Арапа, који су 1944. године кулминирали оружаним устанком жидовске милиције Иргун против британске власти у Палестини. Након што су на видјело избила страдања Жидова за вријеме холокауста, идеја жидовске државности на Западу је добила симпатије и веће разумијевање. Унаточ томе, Велика Британија није допустила усељавање стотињак тисућа преживјелих затвореника концентрацијских логора у Палестину, па су многи нашли уточиште илегално. У раздобљу након рата Лондон је створио неколико планова политичког рјешења Палестине који су били одбијени један за другим. На посљетку, Велика Британија ослабљена у II. свјетском рату схватила је да више није спремна носити терет ангажмана у Палестини гдје је својим потезима који су изазвали огорчење Арапа подигла постотак Жидова с 10 % 1914 године, на 33 % 1947, те је у вељачи 1947. ставила свој мандат у Палестини на располагање Уједињеним народима и одлучила се повући.

У међувремену су се остале земље регије полако извлачиле испод колонијалне власти - 1944. године Велики Либанон одвојен од Сирије је постао неовисан, 1946. Трансјорданија и Сирија, а Египат је још 1922. стекао формалну неовисност уз британску војну назочност на свом тлу која се протегнула до 1956. године. Унаточ неовисности, у већини земаља на власти су остале монархије или политичке елите које су одговарале бившим колонијалним посједницима. Тек су револуције које су се догодиле десетљеће касније отргнуле арапске државе од колонијалног утјецаја. У Каиру су 1945. Египат, Либанон, Сирија, Трансјорданија, Ирак, Саудијска Арабија и Јемен основали Арапску лигу, политичку организацију арапских држава чији је декларирани циљ био заједничка сурадња и координација вањске политике држава чланица. Но, у тренутку стварања, једна од најважнијих политичких задаћа Арапске лиге било је спрјечавање настанка жидовске државе у Палестини, која ће проглашењем државе Израел три године касније еволуирати у војну задаћу.

Државе које су гласовале (зелена боја) за УН-ову резолуцију 181 из 29. новембра 1947.

У студеном 1947. Уједињени народи су Резолуцијом бр. 181 одлучили да мандат Велике Британије у Палестини престаје у свибњу 1948. и објавили план о подјели Палестине на двије државе - жидовску која ће добити 55% територија и у којој ће однос Жидова и неЖидова бити 498.000 према 497.000 и арапску на 45% територија и односом Апапа-неАрапа 807.000 према 10.000. Према плану, оба су дијела требала бити уједињена господарском унијом а подјела је предвиђала посебни статус града Јерузалема као подручја под изравном јурисдикцијом Уједињених народа. Одлука је донесена увјерљивом већином гласова у Главној скупштини, уз истодобну потпору гласова Сједињених Држава и Совјетског Савеза. Велика Британија остала је суздржана, а против подјеле гласале су све арапске земље. Палестински Жидови прихватили су план, док га је арапска заједница одлучно одбацила. Различит став двију заједница према УН-овом плану резултирао је ескалацијом борби.

Стварање државе Израел и први арапско-израелски рат

На темељу одлуке УН-а у студеном 1947. британски је мандат у Палестини престао у поноћ 14. свибња. Истог је дана Жидовско народно вијеће на подручју које му је додијељено планом подјеле окрунило своју четири десетљећа стару ционистичку борбу за жидовску државност и прогласило израелску државу. Одмах су је признале и Сједињене Америчке Државе и Совјетски Савез, а до краја године учинила је то и већина суверених држава у свијету, с изнимком арапских.

Настојећи спријечити подјелу Палестине, дан након проглашења Израела почео је напад војски арапских земаља на тек проглашену жидовску државу. У нападу је судјеловало шест арапских држава, чланица Арапске лиге - Египат, Сирија, Трансјорданија, Ирак и Либанон те мали војни контингент из Јемена, а арапским војскама свакако треба прибројати и активне арапске борце из Палестине, којима је заповиједао клерик ал-Сусаyн. Сјевер Израела нападале су сиријске и либанонске снаге, а трансјорданска Арапска легија, ојачана ирачким војним контингентом, продрла је у смјеру града Јерузалема. Египатске снаге, које су с отприлике дванаест тисућа војника биле најбројнија арапска војска у рату, напредују с подручја Синајског полуотока у смјеру града Тел Авива. Но, арапске војске су дјеловале без јасно дефинираних циљева и међусобне координације што ће се у другој фази рата показати кобним.

Уочи рата на подручју цијеле Палестине живјело је милијун и тристо тисућа Арапа те шесто тисућа Жидова. Иако је Израел од прије имао полуаутономну владу, а у тренутку напада арапских држава имао је под оружјем тридесет и пет тисућа људи, није био спреман за рат већих размјера. Најважнији ослонац обране биле су милиције у које су били организирани становници малих пољопривредних комуна - кибуца. С друге стране, палестински се Арапи нису никад опоравили од пораза у устанку 1936. те је већина њихових лидера била у егзилу (најпознатији од којих је јерузалемски муфтија Хаџ Амин ал Хусеини, оснивач Ханџар дивизије), а велики дио арапских герилаца разоружала је британска власт.

Након два тједна борби, трансјорданска војска заузела је стари дио града Јерузалема који су од прије опсједали арапски милитанти, док су жидовске снаге остале одсјечене у новом дијелу града. На сјеверу Палестине сиријске снаге освојиле су град Мисхмар Хаyарден, а на југу су Египћани заузели појас Газе те пустињу Негев и град Берсхеву. Неколико дана касније египатске су се снаге јужно од Тел Авива спојиле с трансјорданском војском, чиме су арапска освајања у рату 1948. године досегнула свој територијални максимум. Израел се у том тренутку налазио у изразито тешкој позицији. Државност и опстанак Жидова у Палестини били доведени су у питање,а једини сегмент бојишта којим је још увијек доминирала израелска страна био је зрачни простор.

Нападнута жидовска четверт у Јерузалему 2. просинца 1947, пар дана након позитивне одлуке о подјели Палестине

На иницијативу Уједињених народа 11. липња 1948. борбе су заустављене. Израел је искористио станку у рату за допремање оружја те реорганизацију и прегрупирање својих снага, а број људи под оружјем на израелској страни у то је вријеме нарастао на шездесет тисућа. Занимљиво је да је пресудну улогу у наоружавању Израела у Првом израелско-арапском рату имао Совјетски Савез преко Чехословачке. Он је у настанку Израела видио прилику за реализацију властитих стратешких интереса на Блиском истоку. Но, сљедећих се година фокус Москве премјестио с Израела на младе арапске социјалистичке републике у израелском сусједству, а блиско савезништво се почиње стварати између Тел Авива и Wасхингтона.

Вријеме прекида ватре израелски је лидер Бен Гурион искористио и за консолидацију израелског војног заповједништва те је одлучено да се све наоружане скупине ставе под заједничко заповједништво. Бен Гурион је још крајем свибња прогласио стварање Израелских обрамбених снага или Звах Хаганах Ле Yисраел, које су забрањивале друге оружане снаге на израелском територију. Највећи проблем израелском водству била је десна милиција Иргун Зваи Леуми, која је полуаутономно водила борбе против Арапа.

У липњу 1948. године долази до оружаног инцидента и међужидовског сукоба око брода Алталена у којем је погинуло више од осамдесет људи. Међужидовски грађански рат спријечен је након што је водство Иргуна прихватило заједничко заповједништво под Бен Гурионом. Но, међужидовско пролијевање крви бацило је сјену на израелску унутрашњу политику која је трајала још годинама након догађаја, а неизравно се осјећала у односима израелске љевице и деснице и десетљећима касније.

Уз међународно посредовање предвођено шведским дипломатом грофом Бернадоттеом, представници двију страна на грчком отоку Родосу почели су преговоре о будућности Палестине. Бернадотте је предлагао давање подручја Галилеје Жидовима а пустиње Негев Арапима, но обје су стране одбиле његов приједлог те су 9. српња, након четири тједна обуставе ватре, борбе обновљене. Израел је низом мањих операција настојао вратити под своју контролу териториј који је изгубио тијеком протеклих мјесеци, али и проширити се изван подручја које му је било намијењено УН-овим планом. Операција "Дани" изведена је на средишњем дијелу бојишта код мјеста Лод и Рамле ради раздвајања арапских војски. Израелска офензива "Декел" била је на сјеверу Палестине, а резултирала је израелским освајањем града Назарета и доње Галилеје. Истодобно је израелско ратно зракопловство напало главне арапске градове Каиро, Дамаск и Аман. На притисак УН-а 18. српња склопљено је ново примирје с намјером оживљавања преговора, но коначни ударац мирном рјешењу сукоба задало је убојство међународног посредника грофа Бернадоттеа, којег су убили жидовски екстремисти из организације Лехи.

Израелске побједе створиле су несугласице између арапских савезника у погледу даљњег вођења рата - Јордан и Ирак су били спремни на преговоре с Израелцима, док је египатски краљ Фарук I одбио пред властитом јавности признати пораз те је и надаље подржавао наставак борби. Завршна фаза рата почела је почетком листопада израелском офанзивом на јужном бојишту. У њој су након десет дана борби Египћани одбачени у појас Газе. Крајем просинца 1948. године Израелци су кренули у нову офензиву на подручју пустиње Негев. Након што је израелска војска одсјекла египатске снаге у Гази, египатски краљ Фарук пристао је на примирје.

Прекид ватре између Израела и Египта потписан је на отоку Родосу 24. вељаче 1949, чиме је окончан Први израелско-арапски рат. Израелски териториј је након рата био већи за отприлике 3400 квадратних километара од оног који му је био намијењен УН-овим планом подјеле. Од дијелова Палестине које су надзирале арапске војске простор западне обале ријеке Јордан анектирала је Трансјорданија која је 1949. промијенила име у Јордан, док је подручје Газе било припојено Египту.

Пораз арапских држава у рату 1948. године довео је до политичких превирања и крупних промјена у арапским земљама. У Сирији је у ожујку 1949. изведен војни удар генерала Хуснија ал Заима, који је већ након неколико мјесеци био срушен, након тога је сљедећих година услиједила серија нових војних удара. Јорданског краља Абдулаха је у српњу 1950. убио палестински тинејџер, незадовољан потписивањем примирја с Израелом. Пораз у рату 1948. - 1949. био је најважнији разлог због којега је 1952. године свргнут египатски краљ Фарук и проглашена Република Египат. За разлику од својих арапских сусједа, који су након рата били у сталном политичком превирању, Израел се учврстио као стабилна парламентарна демокрација. У земљи су 1949. одржани избори, након којих је Бен Гурион постао први премијер а бивши ционистички лидер Цхаим Wеизманн први израелски предсједник.

Први израелско-арапски рат је у погледу људских губитака био најскупљи рат који је Израел водио - у рату је погинуло око шест тисућа Израелаца, од тога трећина при опсади Јерузалема, а рањено је око 35 тисућа људи, што је било отприлике пет посто тадашњег жидовског становништва Палестине. На арапској је страни погинуло око осам тисућа људи, од тога тисућу цивила. Обје су стране починиле више злочина над цивилним становништвом. Тијеком борби и након рата око девет стотина тисућа палестинских Арапа је протјерано на териториј сусједних земаља, више стотина арапских насеља је нестало; из арапских је земаља у то вријеме па до иза рата 1967. године емигрирало између 800.000 и 1,00.000 Жидова. Процес протјеривања израелских Арапа протегао се до 1951. године, када је протјерано неколико тисућа Арапа са сјевера Израела тијеком пројекта скретања водних токова. Арапски избјеглички вал бит ће повод многих регионалних сукоба који ће услиједити у будућности и стални извор дестабилизације цијеле регије. За њих ће бити створена и посебна агенција УН-а за избјеглице.

Суески рат

Напад на Синај

Почетком педесетих година Израел је уз дотадашње донације свјетских жидовских организација почео примати и помоћ из иноземства, прије свега Сједињених Америчких Држава. Економска асистенција је помогла да се господарство младе израелске државе осови на ноге те извуче из тешкоћа изазваних ратом и сталним усељавањем првих година постојања.

Но, ратна пријетња арапског сусједства била је стварна за Израел и у послијератном раздобљу. У раздобљу након рата 1948. године заредали су напади палестинских федајина на циљеве у Израелу. Наиме, арапске су избјеглице из некадашње мандатне Палестине регрутиране у избјегличким камповима у сусједним арапским земљама те уз помоћ њихових влада убацивани на израелски териториј, гдје су нападали цивилне и војне циљеве. Напади федајина оставили су иза себе десетине жртава те, унаточ израелском оружаном одговору, постају уобичајена пракса сљедећих неколико десетљећа.

Израел је 1953. године извео осветничке нападе који су имали за посљедицу велике цивилне жртве - при нападу на избјеглички камп Ел-Буреиг у појасу Газе, те на мјесто Qуибyу на јорданском територију, убијено је седамдесет арапских цивила.

Отприлике шестину тадашње популације Израела чинили су Арапи који нису напустили своје домове након рата 1948. Њих је Израел држао под војном управом те их је у више наврата преселио из пограничних зона. Израелско је водство имало на уму да ће арапске земље тешко прихватити постојање Израела те су уложили велике напоре на увјежбавање снажне, мале војске, која је средином педесетих бројала око двјесто тисућа причувних војника.

Могућност склапања мира између Израела и најумјеренијег арапског лидера, јорданског краља Абдуллаха, неславно је пропала након што су краља Абдуллаха у Јерузалему 1950. убили палестински екстремисти. Рушење монархије у Египту 1952. означило је нову прекретницу у односу снага на Блиском истоку. Тако је раздобље политичких превирања у Египту, изазваних поразом 1948., кулминирало војним ударом којим је срушен краљ Фарук. Збивања у Египту с позорношћу су била праћена у Тел Авиву. Египатска војска се у рату 1948. показала најтежим израелским противником и највећом опасношћу, док је Египат био најчешћа полазна точка за убацивање арапских командоса на израелски териториј. Израел је забрињавао раст арапског национализма, а чињеница је да је Египат имао низ набавки оружја из источног блока, због чега је био на најбољем путу да се етаблира као регионална велесила. Ради дискредитације Египта у очима Запада, израелска обавјештајна скупина је почетком педесетих у Египту извела низ протуамеричких терористичких акција у облику подметања бомби. Након што је то откривено у јавности неколико година касније, цијела операција је прозвана према тадашњем министру обране који је наредио цијелу акцију "Афера Лавон". Но, везе између Египта и Запада нису пресјекли израелски обавјештајни агенти већ сам египатски предсједник Гамал Абдел Насер.

Сједињене Америчке Државе покушале су посредовати у сукобу Египта и Израела обећавајући издашну господарску помоћ објема земљама. У Египту су ту помоћ намијенили градњи Асуанске бране на ријеци Нил. Но, доласком Гамала Абдела Насера на чело војног режима у Каиру у травњу 1954. године Египат се почео приближавати Совјетском Савезу. Забринут због египатског кокетирања са Совјетским Савезом, амерички предсједник Еисенхоwер отказао је Каиру зајам за финанцирање Асуанске бране. До кулминације заоштравања односа Египта са западним земљама дошло је у српњу 1956. године египатском национализацијом Суеског канала, која је оправдана потребом проналажења извора финанцирања градње Асуанске бране.

У листопаду 1956. године на тајном су се састанку нашли премијери трију држава, чији су стратешки интереси у највећој мјери били повријеђени Насеровом политиком - премијер Француске Моллет и Велике Британије Еден те Израела Бен-Гурион. Велика Британија је одлучила заштитити угрожене интересе свог капитала у компанији која је управљала Суеским каналом те повратити свој изгубљени утјецај на Блиском истоку. Француска је, уз мотиве сличне британским, рачунала на то да би рушењем Насера изравно утјецала и на слабљење египатске подршке тадашњим протуфранцуским устанцима у Алжиру, Мароку и Тунису. Посве природно, за збивања у Египту био је заинтересиран и Израел који је желио елиминирати најснажнију противничку војску и неутрализирати базе палестинских федајина у појасу Газе. На састанку је постигнут договор о заједничкој војној акцији на Египат и о рушењу Насера, по сличном обрасцу којим је америчка ЦИА годину дана прије срушила националистичког иранског предсједника Моссадегха, који је у Ирану покушао национализирати западне нафтне компаније. План назван Операција Телескоп предвиђао је напад Израела на подручје Синајског полуотока након чега ће се под изликом заштите страних бродова у Каналу у сукоб умијешати Велика Британија и Француска. Почетни израелски удар привући ће египатске снаге на Синајски полуоток, које су онда зрачним десантима британских и француских постројби у подручју Суеског канала требале бити одсјечене и уништене. Израел је у тајности мобилизирао све моторизиране јединице којима је располагао и припремио се за изненадни напад.

Израелски напад, којим је заповиједао прослављени генерал Мосхе Даyан, почео је у поподневним сатима 29. листопада 1956. зрачним десантом на подручју стратешки важног кланца Митле на Синајском полуотоку, који је имао важну улогу и у свим сљедећим израелско-арапским ратовима. Успоредо с падобранским десантом на подручје Синаја, улазе и израелске оклопне постројбе. У складу с прије договореним, Велика Британија и Француска 30. листопада дипломатским путем траже повлачење египатских и израелских јединица из подручја Канала пријетећи војном интервенцијом. Египат је очекивано одбио ултиматум те сљедећи дан почињу британски и француски зрачни напади на циљеве диљем Египта. Зрачни десанти британских трупа изведени су 5. студеног западно од Порт Саида на западној обали Суеског канала те француских падобранаца на подручју Порт Фуада на источној обали Канала, које у потпуности овладавају подручјем Суеског канала.

Англо-француски напад на Египат изазвао је оштру дипломатску реакцију Совјетског Савеза, а акција је наишла на неодобравање у Wасхингтону, гдје је Еисенхоwерова администрација била бијесна због подузимања напада без претходних конзултација са Сједињеним Државама. Бијела кућа је у том тренутку била забављена ситуацијом у Мађарској, гдје су совјетски тенкови скршили мађарски устанак, а Еисенхоwеру та криза није одговарала ни због предстојећих предсједничких избора. Након америчког притиска, Велика Британија и Француска биле су присиљене поштовати одлуку Уједињених народа о прекиду ватре. Британске и француске постројбе повукле су се 22. просинца 1956. са Суеског Канала, а израелска војска одлази са Синајског полуотока у ожујку 1957. године.

Египатска војска је тијеком кратког Суеског рата 1956. тешко страдала, зракопловство је готово уништено, а увелике је ослабљена и ратна морнарица. Суески канал је био затворен до 1957., а Египат је 1962. надокнадио вриједност национализиране имовине изворним власницима. Арапске земље су у знак протеста након Суеске кризе смањиле испоруке нафте Западу, стварајући мали нафтни удар и благи наговјештај велике нафтне кризе која ће се догодити након рата 1973. године. Унаточ чињеници да је с војне стране операција била успјешна, за Велику Британију и Француску је на политичкој и дипломатској разини била потпуни фијаско и довела је до великих потреса на домаћим политичким сценама. Парадоксално, побједницима Суеског рата могу се сматрати Израел и Египат. Израел је доласком снага УН-а на Синајски полуоток и свођењем Египта на разину трећеразредне војне силе остварио свој првотни циљ да осигура своје јужне границе за готово цијело сљедеће десетљеће. Израел је такођер исходио право проласка бродова кроз Тирански тјеснац, а војна сурадња Тел Авива с Француском у идућим се годинама одразила и на пољу војне индустрије, која је уз остало резултирала и градњом нуклеарног реактора у Димони у Израелу. Рат 1956. године је за Израел био успјешан тест властитих оружаних снага које ће идућих десетљећа играти велику улогу у одржању Израела. С друге стране, Египат је унаточ војном поразу задржао надзор над Суеским каналом, а још је важнији дипломатски престиж који је себи Египат прискрбио. Насер је политички ојачао у властитој земљи те се наметнуо као свеарапски лидер. Највећи дио тог утјецаја искористио је за стварање протуизраелске коалиције.

Египатски предсједник Насер вјешто је капитализирао политички престиж стечен након Суеске кризе те је педесетих година XX. стољећа фигурирао као неслужбени лидер арапског свијета. Насеров панарабизам је 1958. године конкретизиран уједињењем Египта и Сирије у заједничку државу названу Уједињена Арапска Република. Ту Насеров пројект није стао, већ се УАР повезала с Јеменом у конфедерацију амбициозно прозвану Сједињене Арапске Државе. Као протутежа социјалистичкој Уједињеној Арапској Републици, у ожујку 1958. двије су прозападне арапске монархије Јордан и Ирак ушле у федерацију названу Арапска Унија. Но, већ у српњу 1958. на потицај из УАР-а срушена је ирачка монархија а ирачки краљ Феисал II. је у државном удару убијен, чиме је пропао пројект Арапске Уније. Ни Уједињена Арапска Република неће бити дугог вијека - сиријски је ентузијазам брзо спласнуо након што је постало јасно да заједничком државом доминира Каиро, док су се Ирак, након рушења монархије, и Судан одбили придружити УАР-у. Пројект Уједињене Арапске Републике неславно је распуштен 1961. након војног удара у Сирији.

Политичке турбуленције у арапском свијету педесетих година биле су најтеже у Јемену гдје је трајао грађански рат у који су биле уплетене и египатске трупе, те у Либанону у којем су политичке напетости, до којих је довела неравномјерна расподјела политичке моћи између етничких заједница, експлодирале 1958. у краткотрајни грађански рат с три тисуће погинулих. Тек је америчка војна интервенција, којом је Wасхингтон желио предухитрити ширење панарабизма на Либанон и силазак прозападног кршћанског предсједника Цхамоуна с власти, смирила ситуацију.

Шестодневни рат

Териториј који је заузео Израел након Шестоденвног рата: Синај, Западна обала, Газа и Голанска висораван (тамно плава боја)

Највећу корист од разједињености арапског свијета у сваком је случају имао Израел, који је у то вријеме и сам био дубоко у проблемима. Господарска криза и смањење усељавања те раст броја Жидова који су напуштали Израел, као и велике културолошке разлике између различитих жидовских заједница, стварале су слику депресивног друштва у очекивању новог рата. Раздобље након Суеског рата није пролазило без сукоба Израела и околних арапских земаља. Између 1965. и 1967. године догодио се низ озбиљних чарки на граници Израела са Сиријом и Јорданом. Сиријска подршка терористичким нападима палестинског Фатаха на жидовска насеља у складу с већ устаљеном праксом изазвала је серију израелских војних одмазди на сиријски териториј. Почетком 1967. учестали су напади сиријског топништва на Израел, а у травњу су вођени зрачни двобоји између израелског и сиријског зракопловства у којем је срушено шест сиријских летјелица. Нове тензије у односима с арапским сусједима изазвала је израелска одлука да скрене дио тока ријеке Јордан ради наводњавања пустиње Негев, на што су арапске земље 1965. године одлучиле осиромашити ток Јордана скретањем његових притока на свом територију.

Средином свибња 1967. Египат је почео концентрирати своје војне снаге на Синајском полуотоку унаточ чињеници да су његове војне ефективе биле битно ограничене ангажманом у грађанском рату у Јемену у којем је судјеловало 50 тисућа египатских војника. На египатски су захтјев 18. свибња са Синаја повучене снаге УН-а, а поткрај свибња Египат је забранио пролаз израелским бродовима кроз Тирански тјеснац и тако блокирао јужну израелску луку Елат у Акапском заљеву.

Након што су 30. свибња 1967. јордански краљ Хусеин и египатски предсједник Насер потписали споразум којим су двије војске стављене под заједничко заповједништво, процјене израелске обавјештајне службе говориле су да је напад арапских земаља на Израел сигуран. Највећа бојазан израелског заповједништва била је истодобни рат на три бојишта, који је могао бити избјегнут само превентивним израелским нападом. На темељу таквих просудби израелско је водство на челу с премијером Левијем Есхколом донијело одлуку о брзој мобилизацији и групирању израелских снага за напад. Дана 5. липња 1967. у 8 сати и 45 минута почели су изненадни удари израелског ратног зракопловства на десет египатских аеродрома те на сиријске и јорданске, па чак и на један ирачки војни аеродром. Тако су само тијеком првог дана рата бомбардиране 23 зрачне луке у којима је уништено готово све египатско, сиријско и јорданско борбено зракопловство. Тиме је већ у почетку акције остварена апсолутна израелска надмоћ у зраку, која ће омогућити зракопловству да се идућих дана концентрира на подршку копненој војсци.

На јорданском бојишту непријатељства почињу јорданским гранатирањем израелских положаја и зрачним нападима, а јорданско зракопловство бомбардирало је Тел Авив. Првог дана рата око поднева израелске су снаге прешле на сјеверу у напад у смјеру града Генина, којег сљедећи дан заузимају. На дијелу бојишта према Египту израелске постројбе су првог дана рата пробиле египатске обрамбене црте и заузеле подручје појаса Газе. Израелске оклопне постројбе продрле су уздуж обале Средоземног мора према Суеском каналу те унаточ египатском отпору поткрај дана стигле на 30 км од канала. Након више неуспјелих протунапада, трећег дана рата египатске се снаге повлаче са Синајског полуотока према каналу, док их Израелци нападају из зрака и са земље. Египатска јавност није била обавијештена о стању на бојишту, већ је погрешно вјеровала да се догађаји одвијају у египатску корист. У ноћи 6. липња Израелци су избили на подручје Суеског канала код града Ал-Qуантарахе, а друга израелска скупина заузела је кланац Митла на средишњем дијелу Синаја. На крајњем југу Синајског полуотока Израелци су зрачним десантом заузели град Схарм ал-Схеик, чиме је отворен улаз у Акапски заљев. На источном ратишту, Израелци су потиснули јорданску војску и заузели стари дио града Јерузалема, а истог дана заузели су и Шхем (библијски хрватски пријевод Шекем, арапски Наблус) и Ариху те изашли на западну обалу ријеке Јордан, чиме завршавају борбе на јорданском дијелу фронте. Четвртог дана рата на синајском бојишту израелске снаге одбиле су неколико слабих египатских протунапада те су пред вечер истога дана освојиле обалу Суеског канала у цијелој дужини. Посредовањем УН-а касно у ноћ истога дана прекинуте су борбе на синајском бојишту.

Напуштени израелски тенк: након Шестодневног рата, Израел је окупирао Голан

Сиријско бојиште је прва три дана рата мировало, што је у потпуности одговарало Израелу који је тако оштрицу свог напада могао усмјерити на Синајски полуоток. Оно постаје активно тек након што је Израел стабилизирао ситуацију на друга два бојишта, тако 8. липња Израелци прелазе у масовни напад на сиријске положаје те су исту ноћ из три смјера пробили сиријске положаје а сљедећег дана заузели су највећу сиријску утврду Тел Таффар и отворили пут према даљњем продору ка средишњим дијеловима Сирије. Идући дан је израелска војска овладала цијелом Голанском висоравни. Посредовањем УН-а 10. липња 1967. у 18 сати и 30 минута прекинута су борбена дјеловања на сиријском бојишту те је тако након 132 сата и 30 минута борбених дјеловања завршен Шестодневни рат.

У Шестодневном рату арапске су земље имале око 30 тисућа погинулих или несталих војника. Изгубљено је око 70 посто наоружања и опреме, а особито тешко страдала су зракопловства арапских земаља. Новонасталом ситуацијом израелска се војска опасно приближила трима арапским пријестолницама - Каиру на мање од 100 км те Дамаску и Аману на мање од 50 км. Израел је ратном побједом стекао надзор над цијелим библијским подручјем Израела или четири пута већи териториј од оног из 1949. након Првог арапско-израелског рата. Још је милијун палестинских Арапа дошло под израелску власт, тако да је под израелском влашћу било 1,5 милијуна Арапа. Израел је анектирао стари дио Јерузалема, гдје је арапском становништву понуђен избор између израелског и јорданског држављанства, док је у Јудеји и Самарији (Западној обали) и појасу Газе успостављена војна власт.

За разлику од Јерузалема, арапском становништву у Јудеји и Самарији (Западној обали) и Гази није понуђено израелско држављанство, а с обзиром на то да ти територији нису били анектирани. Израелска војна окупација новоосвојених подручја под Мосхе Даyаном на мјесту министра обране показала се релативно благом. Палестинским је Арапима допуштена одређена разина политичких слобода и остављене су им локалне институције власти а Израел није дирао ни у правне суставе који су до окупације постојали, јордански на Западној обали и египатски у Гази. Арапско становништво се показало извором јефтине радне снаге за израелско господарство па је почела дневна миграција Арапа с окупираних подручја у израелске градове, која је потрајала три десетљећа.

Израел је објавио намјеру да на новоосвојена подручја насели жидовске становнике који су протјерани у рату 1948. године. Израелски политичар Yигал Аллон био је творац плана подизања жидовских стамбених насеља на стратешки важним точкама новоосвојених подручја, што је означило почетак нововјековног жидовског насељавања у њихову древну домовину Јудеју и Самарију (Западну обалу) и појас Газе, те истодобно постало најважнији разлог неспремности Израела да се тијеком мировног процеса деведесетих година повуче с окупираних подручја. Иако су у Шестодневном рату увелике смањене војне ефективе арапских земаља и потврђена израелска војна моћ, није дугорочно ријешен нити један регионални проблем него је подручје и даље остало жариште, што се потврдило већ сљедећих мјесеци.

Погранични сукоби и међуарапски сукоб у Јордану

Увјерљива израелска побједа у рату 1967. године омогућила је Израелу да одбаци све покушаје нагодбе с арапским сусједима. У студеном 1967. Вијеће сигурности Уједињених народа донијело је резолуцију 242 којом је позвало Израел да се повуче с (већине) подручја освојена те године на обрањиве границе у замјену за трајан мир, но резолуцију су одбили и Израел и арапске земље.

Паралелно с дипломатским напорима, арапске земље обнављале су своје оружане снаге. Захваљујући испорукама оружја из Источног блока, Египат (тада још увијек под називом Уједињена Арапска Република) успио је надокнадити губитак ратног материјала, а подизању борбене спремности придонијети је и долазак совјетских војних савјетника. Издвојене оружане провокације на новоствореној црти раздвајања уздуж Суеског канала, које су трајале од љета 1967., поступно су прерасле у смишљену стратегију слабљења Израела наношењем великих људских губитака израелским постројбама које су држале положаје на Синајском полуотоку. Имајући на уму ограничене израелске људске потенцијале, египатски стратези су сматрали да ће већи број погинулих израелских војника присилити израелску јавност и израелску владу на политичке уступке.

У липњу 1968. почињу египатски топнички напади на израелске положаје уздуж сјеверног подручја Суеског канала. За одмазду је Израел подузео неколико војних акција на египатској страни канала, укључујући и уништење египатског електроенергентског сустава у листопаду 1968. након чега су египатски топнички напади на неколико мјесеци ослабили. Израел је, утврђујући границу дуж Суеског канала, почео градњу опсежног сустава фортификација који је добио назив по тадашњем министру обране, Бар Леву (подријетлом из бивше Југославије). Бар Левова линија требала је осигурати израелску јужну границу, док је на сјеверу према Сирији саграђен низ утврда на Голанској висоравни прозван Голанским зидом.

Почетком ожујка 1969. поновно су ескалирали египатски топнички напади уздуж Суеског канала у којима су Израелци имали велике људске губитке и који су се наставили и сљедећих неколико мјесеци. Након изненадне смрти израелског премијера Есхкола и кратког премијерског мандата Yигал Аллона, на чело владе у Тел Авиву у ожујку 1969. долази бескомпромисна Голда Меир. Она је измијенила стратегију одговора на египатске нападе прекидајући исцрпљујуће топничке двобоје на граници и убацујући у борбу израелско ратно зракопловство. Од српња 1969. Израел из зрака суставно бомбардира египатске протузрачне постаје те топничке и тенковске положаје дуж Суеског канала. Израелска зрачна офензива наставила се до просинца, када се због уништења египатских постаја протузрачне обране могла протегнути и на унутрашњост египатског територија.

Покушај Египта да се носи с моћним израелским зрачним снагама показао се неуспјешним те се египатска војска поткрај 1969. налазила на рубу новог уништења. Након што су у сијечњу 1970. израелски зрачни удари дотакли и предграђе Каира, Насер је отпутовао на тајни пут у Москву гдје је био присиљен затражити помоћ од Совјетског Савеза. Москва је невољко удовољила египатском тражењу, те је послала нове протузрачне битнице и борбене пилоте. Повећан број протузрачних битница на подручју канала створио је кишобран за египатско топништво и увелике ограничио учинковитост израелског зракопловства.

Совјетски ангажман у Египту створио је проблеме израелској војсци која више није доминирала бојиштем, а појачано уплитање Москве у збивања на Блиском истоку забринуло је и Сједињене Америчке Државе које су притискале Израел да прекине зрачну кампању. Wасхингтон је још поткрај 1969. послао државног тајника Рогерса са задаћом да постигне примирје. Покушавајући привољети Израел на престанак зрачних акција, Сједињене Државе су запријетиле обуставом раније договорене продаје борбених зракоплова. Притисак из Wасхингтона, уз јасне доказе о изравном совјетском војном ангажману, омекшао је израелски став те су напосљетку Израел и Египат у коловозу 1970. потписали примирје које је прихватио и Јордан.

Тијеком двогодишње кризе уздуж Суеског канала, Израел је имао готово тисућу и пет стотина погинулих војника, док се египатски губици процјењују на неколико пута већи број, а рат исцрпљивања оставио је фаталне посљедице на челне људе Израела и Египта. Наиме, у вељачи 1969. умро је израелски премијер Есхкол, а недуго након потписивања примирја од срчаног је удара у рујну 1970. умро и египатски предсједник Насер. Супротно одредбама потписаног прекида ватре, Египат је наставио премјештати протузрачне битнице у подручје Суеског канала, што ће се показати врло важним за успјешан прелазак канала тијеком Yомкиппурског рата 1973. године. Мијешање Совјетског Савеза у регију присилило је Wасхингтон да изравна протутежу, због чега се америчка војна помоћ Израелу вишеструко повећала почетком седамдесетих година - у 1967. години износила је тек 13 милијуна америчких долара, а годину дана касније 76 милијуна, да би се 1971. попела на чак 600 милијуна долара.

Осим активног подручја Суеског канала, крајем шездесетих година ни сјеверна израелска граница није мировала. У нападима на Израел из упоришта на јорданском и либанонском територију били су активни и палестински федајини. Израел је, по већ устаљеном обрасцу, одговарао нападима на Јордан и Либанон, што је имало за посљедицу јачање притиска либанонске и јорданске владе на палестинске скупине на свом територију. У ожујку 1968. Израел је на јорданском територију подузео операцију Инферно усмјерену на уништење федајинске базе, но због лоше координације израелских постројби акција је пропала а у арапској је јавности слављена као побједа палестинских герилаца над израелском војском.

Порази у ратовима 1948. и 1967. године створили су велику палестинску избјегличку заједницу у Јордану. Њезин војни и политички утјецај је тијеком година растао и резултирао је успоставом паралелног сустава власти у избјегличким насељима. Прво мијешање Палестинаца у јорданску политику догодило се још 1951. године убојством јорданског краља Абдулаха. У српњу 1966. Јордан је први пут ускратио подршку ПЛО-у, но због притиска арапског свијета она је настављена. Поступно се тежиште активности палестинских милитаната у Јордану преусмјерило с борбе против Израела у покушаје свргавања јорданског краља Хусеина, а оружани сукоб избјегнут је захваљујући посредовању арапских земаља. У љето 1970. именована је нова јорданска влада у којој је судјеловало неколико симпатизера ПЛО-а. Између јорданске владе и ПЛО-а потписан је споразум којим је федајинима допуштена слобода кретања, а ПЛО је пристао признати ауторитет јорданског краља. Но, јорданско прихваћање прекида ватре с Израелом у коловозу исте године изазвало је сукобе јорданских снага сигурности и федајина, а почетком рујна краљ Хусеин једва је избјегао и други покушај атентата у истој години.

Догађаји у Јордану кулминирали су у рујну 1970. координираном отмицом пет међународних путничких зракоплова, које је извела једна од бројних палестинских скупина активних у Јордану. Уништење неколико отетих зракоплова била је кап која је прелила чашу јорданског краља Хусеина. Средином рујна почео је напад јорданске војске на паравојне палестинске формације, који је прерастао у отворени рат у јорданским градовима. У арапском свијету он је познат као Црни рујан. Сукоб је добио међународни карактер када су 20. рујна Палестинцима у помоћ стигли тенкови сиријске војске. Уплитање Сирије довело је у тешку ситуацију малу јорданску војску. Краљ Хусеин био је присиљен обратити се за помоћ Израелу. Након губитка више од половице тенкова и могућности уласка Израела у рат, сиријска војска је четврти дан операције почела с повлачењем из Јордана.

Напосљетку, 25. рујна договорен је прекид ватре између палестинских федајина и јорданских власти, на темељу којег се федајини требају повући из Јордана. У завршним јорданским операцијама у љето 1971. ликвидиране су посљедње палестинске скупине на јорданском тлу. Посљедице насилног обрачуна с Палестинцима за Јордан су у арапском свијету биле велике. Краљ Хусеин био је потпуно политички изолиран у арапским политичким круговима, јер су га сматрали најодговорнијим за избијање међуарапског рата. ПЛО и велики дио палестинских избјеглица отишао је сусједни Либанон, који ће се седамдесетих година претворити у ново ратно жариште регије.

Либанонски рат (1982)

Палестинска побуна у јужном Либанону досегнула је врхунац раних 1970-их, када је Либанон кориштен као база за покретање напада на сјеверни Израел и за кампање отмица авиона диљем свијета, што је изазвало израелску одмазду. Тијеком Либанонског грађанског рата, палестински милитанти наставили су са нападима на Израел док су се истовремено борили против противника унутар Либанона.

Године 1978. Масакр на Обалној цести довео је до свеобухватне израелске инвазије познате као Операција Литани. Међутим, израелске снаге брзо су се повукле из Либанона, док су напади на Израел су настављени.

Године 1982, након покушаја атентата на једног од својих дипломата од стране Палестинаца, израелска влада одлучила је стати на страну у либанонском грађанском рату и почео је либанонски рат 1982. Први резултати за Израел били су успјешни. Већина палестинских милитаната поражена је у року од неколико недјеља, Бејрут је заузет, а сједиште ПЛО-а евакуирано је у Тунис у јуну одлуком Yассера Арафата.

Прва Интифада

Први палестински устанак започео је 1987. године као одговор на ескалацију напада и бескрајну окупацију. До раних 1990-их започели су међународни напори за рјешавање сукоба, у свјетлу успјеха египатско-израелског мировног споразума из 1982. У коначници, израелско-палестински мировни процес довео је до споразума из Осла (1993), омогућивши ПЛО-у да се врати из Туниса, стекне упориште на Западној обали и Појасу Газе и успостави Палестинску националну управу. Мировни процес такођер је наишао на значајно противљење радикалних исламских елемената у палестинском друштву, попут Хамаса и Палестинског исламског џихада, који су одмах започели кампању напада на Израелце. Након стотина жртава и вала радикалне протувладине пропаганде, израелски премијер Јицхак Рабин је усмрћен од стране крајње десног израелског екстремисте који се противио мировној иницијативи. То је задало озбиљан ударац мировном процесу, од којег је новоизабрана израелска влада Бењамина Нетанyахуа одустала 1996. године.

Друга Интифада

Након неколико година безуспјешних преговора, сукоб је поновно избио као Друга интифада у септембру 2000. Насиље, које је ескалирало у отворени сукоб између Палестинских националних сигурносних снага и Израелских обрамбених снага, трајало је до 2004/05. и узроковало је око 130 жртава. Године 2005. израелски премијер Шарон наредио је уклањање израелских досељеника и војника из Газе. Израел и његов Врховни суд службено су прогласили крај окупације, рекавши да „нису имали стварну контролу над оним што се догодило” у Гази. Међутим, Уједињени народи, Хуман Ригхтс Wатцх и многа друга међународна тијела и невладине организације и даље сматрају Израел окупацијском силом Појаса Газе јер контролира зрачни простор Појаса Газе, територијалне воде, кретање људи или робе унутар или изван Појаса Газе.

Посљедњи мировни преговори прекинути су 2014. године. Израелски премијер Бењамин Нетањаху изјавио је 2015. да неће дозволити палестинску државу западно од Јордана.

Радикализација и напуштање мировног процеса

Године 2006. Хамас је на палестинским парламентарним изборима добио 44% гласова. Израел је на то одговорио да ће покренути економске санкције уколико Хамас не пристане прихватити претходне израелско-палестинске споразуме, се не одрече насиља и не признаје право Израела на постојање, увјете које је Хамас све одбацио. Слиједећи унутарњу палестинску политичку борбу између Фатаха и Хамаса која је избила у битци за Газу (2007), Хамас је преузео пуну контролу над тим подручјем. Исте године Израел је увео поморску блокаду Појаса Газе, а сурадња са Египтом омогућила је копнену блокаду египатске границе. Напетости између Израела и Хамаса ескалирале су до краја 2008, када је Израел покренуо операцију Лијевано олово на Газу, што је резултирало тисућама цивилних жртава и милијардама долара штете. У фебруару 2009. је потписан уз међународно посредовање прекид сукоба између страна, иако су се окупација и спорадични изљеви насиља наставили.

Године 2011. пропао је покушај Палестинских власти да добију чланство у Уједињеним народима као потпуно суверена држава. Спорадични ракетни напади на Израел и израелски зрачни напади још увијек се догађају у Гази под Хамасовом контролом. У новембру 2012, представништво Палестине у УН-у је унапређено у државу проматрача нечланицу, а назив мисије је промијењен из „Палестина (представљена ПЛО-ом)” у „Држава Палестина”. Године 2014. избио је још један рат између Израела и Газе, што је резултирало са више од 70 израелских жртава и преко 2000 Палестинаца. Притом мировни преговори прекинути. Израелски премијер Бењамин Нетањаху изјавио је 2015. да неће дозволити палестинску државу западно од Јордана.

Рат Израела и Хамаса (2023)

У новембру 2022, на изборима израелске владе је побједила коалиција Бењамина Нетањахуа позната по укључивању крајње десничарских политичара. Притом насиља су се повећала, са догађајима попут упада у Јенин (јануар, јун и јул 2023), пуцњаве у Неве Yаакову (јануар 2023), сукоби у ал-Аqси (април 2023) и сукоба између Газе и Израела у мају 2023, захваљујући и насилној палестинској политици са друге стране, што је нагло повећало и број жртава у 2023.

То је кулминирало у рату између Израела и Хамаса 7. октобра 2023, када су милитантне скупине из Појаса Газе предвођене Хамасом покренуле изненадни напад на јужни Израел, убивши стотине израелских цивила. Хамас је започео напад ударима из зрака, мора и копна. Према извјешћима, терористи Хамаса отели су много одраслих и дјеце и одвели их у Појас Газе. Израелски премијер Нетанyаху је истог дана изјавио да је Израел у ратном стању са Хамасом (7. октобар). Израелска војска је одговорила провођењем масовне кампање зрачног бомбардирања Газе, након чега је услиједила велика копнена инвазија на Газу са циљем уништења Хамаса и накнадне контроле над Газом. Израел је такођер покренуо упаде на Западну обалу, који су имали тешке посљедице. По броју цивилних жртава и талаца, рат из 2023. је најозбиљнији сукоб у сувременој хисторији Израела и Палестине.

Жртве

Број свеукупних жртава тијеком цијелог готово 70-годишњег блискоисточног сукоба, у што се укључују и неки инциденти уочи самог оснутка државе Израел, је упитан и нема точних података којима би се могао утврдити точан број, пошто поједине стране претјерују бројке. Међутим, када би се збројили сви ратови у том сукобу, према процјени свеукупно је било у просјеку око 107.000 жртава, између 91.000 погинулих минимално и 124.000 максимално.

Име сукоба	Погинулих Арапа	Погинулих Израелаца
Побуна Арапа 1936-1939.	5.000	400
Арапско-израелски рат 1948.	5.000-15.000	6.373
Прекогранични сукоби 1949–1956.	2.700-5.000	500
Суеска криза	1.650-3.000	186
Шестодневни рат	13.200-21.000	776
Рат исцрпљивања	5.000	1.424
Јомкипурски рат	5.000-15.000	2.656
Либанонски сукоб 1978.	1.100-2.000	20
Либанонски рат 1982.	17.825	675
Јужнолибанонски сукоб 1982–2000.	2.237-2.739	546
Операција Дрвена нога	100	0
Прва Интифада	1.162	160
Сукоби 1993–2000.	387	261
Друга Интифада	5.502	1.062
Израелско-либанонски рат 2006.	1.191	165
Сукоб Газа-Израел 2008–2009.	1.200-1.417	13
Разни сукоби 1948–2008.	-	9.243
Укупно	68.254-101.352	22.406

Тероризам

Представљање оружја које је конфисцирано са брода који је путовао у Газу

Шездесетих година је блискоисточни конфликт изашао изван оквира регије. Након што је арапска немоћ на бојном пољу доказана у три рата с понижавајућим исходом за арапске земље, Палестинци су посегнули за другим методама борбе. Десетине младих Арапа чији су родитељи избјегли из некадашњег британског мандата Палестине, а који су рођени и одрасли у избјегличким логорима јер им је била забрањена репатријација од стране арапских режима гдје су се налазили, били су седамдесетих година спремни умријети за палестинску ствар у спектакуларним терористичким подвизима. Седамдесетих година су свјетске агенције релативно често извјештавале о некој терористичкој акцији, понекад изведеној тисућама километара далеко од Блиског истока, иза које су стајали палестински терористи.

Убрзо након свршетка Првог израелско-арапског рата 1949. године почињу упади палестинских федајина на израелски териториј гдје су мета често били израелски цивили, за што се Израел реванширао оружаним одговором на териториј земље из које је напад дошао. Осим у Израелу, палестинске избјеглице су 1951. године извеле убојство јорданског краља Хуссеина I. Палестински герилски и терористички напади на Израел добили су политички оквир на суммиту Арапске лиге у липњу 1964. године, у тада још увијек арапском Јерузалему, стварањем Палестинске ослободилачке организације. ПЛО Yассера Арафата ће у каснијем стадију постојања одбацити тероризам и изградити имаге политичког покрета, но и даље ће задржати везе с радикалним палестинским скупинама.

Израелске обавјештајне службе су и саме изводиле атентате и акције терористичког карактера у иноземству. Најзначајнија израелска кампања је била тзв. Афера Лавон, усмјерена против Египта, а названа по израелском министру обране Пинцхасу Лавону. Наиме, почетком педесетих година су агенти израелског Моссада диљем Египта постављали бомбе на западне циљеве, с намјером дискредитације новог египатског режима и спречавања британског повлачења из Египта.

Серија палестинских терористичких акција

Ратници ПФЛП-а (Популарне Фронте за Ослобађење Палестине) 1969.

У липњу 1968. године тројица су Палестинаца отела зракоплов израелске компаније Ел Ал на лету из Рима у Тел Авив. Иако су се отмице зракоплова догађале и раније, Ел Алов зракоплов је био први који је отет у политичке сврхе. Захваљујући публицитету који је отмица прискрбила палестинској ствари, дошло је до експлозије сличних акција у чему су предњачили Палестинци. Услиједиле су нове велике палестинске терористичке акције; у коловозу 1970. године су симултано отета четири зракоплова која су уништена у јорданској пустињи и инициран је међуарапски рат у Јордану. У рујну 1972. године, неколико дана након почетка Олимпијских игара у Мüнцхену, осам терориста из скупине "Црни рујан" упало је у Олимпијско село и узело скупину израелских спорташа за таоце. Захваљујући присутним ТВ камерама из цијелога свијета, милијуни људи су били у прилици пратити крваве догађаје у Олимпијском селу када је након траљаве акције њемачке полиције погинуло свих девет талаца.

У липњу 1976. године скупина палестинских терориста повезаних с њемачком скупином Баадер Меинхофф отела је зракоплов Аир Францеа на лету из Израела у Француску и преусмјерила га према Уганди у срцу Африке. Отмичари су тражили пуштање затворених палестинских бораца у Израелу, Кенији, Западној Њемачкој и Швицарској, пријетећи почетком ликвидације таоца. Иако је израелски став према тероризму био традиционално непопустљив, израелска влада се упустила у преговоре док је војска ужурбано радила на плану ослобађања таоца. У изнимно ризичној операцији унаточ удаљености од неколико тисућа километара, израелски су командоси, које су водили будући израелски премијер Ехуд Барак и брат израелског премијера Бењамина Нетанyахуа - Yонатан Нетанyаху, свладали угандске војнике и отмичаре. Таоци су ослобођени уз минималне губитке те допремљени у Израел. Операција израелских командоса у Ентеббеу 1976. године остала је до данас једна од најсмјелијих командоских акција свих времена.

Особито су тешке биле палестинске терористичке акције с великим цивилним жртвама, међу којима је било и дјеце. Отмица аутобуса у мјесту Авивим Мосхав 1970. године, рушење стамбене зграде у насељу Кyрјат Схмона 1974. године те школе у кибуцу Маалот мјесец дана касније, а велики медијски публицитет добио је ПЛО када је заузео брод "Ацхилле Лауро" 1985. године.

• Поступно су тероризам као облик политичке борбе прихватили готово сви политички покрети диљем регије. У Египту је седамдесетих година терористичку дјелатност прихватио покрет Муслиманско братство основан још двадесетих година XX. стољећа. Најпознатија акција изведена у сурадњи с другом египатском скупином Исламским Јихадом јест убојство египатског предсједника Садата 1981. године, као одмазда за репресије према египатским фундаменталистима и приближавање Египта Израелу. Муслиманска браћа су играла улогу у збивањима у регији; у војном удару у Судану 1989. године те у неуспјелом устанку против сиријског режима у граду Хаммаху 1982. године. Након што су Муслиманска браћа прихватила политику као модус дјеловања, деведесетих година су главнину терористичких активности у Египту преузеле терористичке организације Исламски Јихад и Гамма ал Исламyа.

Израелски војници патролирају у Хеброну

• У Либанону је пак повећани утјецај Ирана на локалне шијите након израелске агресије на ту земљу 1982. имао за посљедицу стварање организације Хезболлах. Циљеви Хезболаха су били страни војници у Либанону и израелски војници. У травњу 1983. године изведен је први велики самоубилачки напад чији је циљ била америчка амбасада у Бејруту. Зграда амбасаде је готово у потпуности уништена, а акција је одвела у смрт 63 човјека. 23. листопада исте године изведена је нова велика самоубилачка акција; симултани напади аутомобилима бомбама на базу америчких маринаца на бејрутском аеродрому те на војарну француских падобранаца. Погинуо је 241 амерички маринац и 58 француских војника. За америчке оружане снаге самоубилачке су акције у Бејруту биле тежак ударац и највећи људски губитак након Вијетнамског рата, као и за француску војску након Алжирског рата. Самоубилачки напади Хезболлаха имали су изравне политичке конзеквенце. Наиме Сједињене Америчке Државе, Велика Британија и Италија у вељачи 1984. године повукли су своје војнике из Либанона, а неколико мјесеци касније је то учинила и Француска. Након што су изгубили западне војнике као мету, Хезболлах се окренуо самоубилачким акцијама против израелских трупа у Либанону и сунитских екстремиста. Укупно је у Либанону од 1983. до 1999. године изведено педесетак самоубилачких акција, од чега се један мањи, али значајан дио може приписати Хезболлаху.

Медијски најекспонираније терористичке акције деведесетих година су у сваком случају биле самоубилачке акције палестинских терористичких скупина с циљем поткопавања блискоисточног мировног процеса. С праксом самоубилачких напада палестинске скупине почињу размјерно касно, први напад је забиљежен тек 1994. године. Двије најважније палестинске терористичке скупине које су практицирале самоубилачке нападе јесу Хамас и Исламски Јихад, којима се од почетка 2002. године придружила и скупина Бригаде мученика Ал Аqсе. Мете палестинских бомбаша самоубојица углавном су цивили.

Повезано

• Велики Израел
• Територијални национализам
• Панарабизам

Вањске повезнице

Израелско-палестински сукоб на Wикимедијиној остави

Уједињене нације

• Оффице фор тхе Цоординатион оф Хуманитариан Аффаирс – оццупиед Палестиниан территорy
• Унитед Натионс Релиеф анд Wоркс Агенцy фор Палестине Рефугеес ин тхе Неар Еаст
• 'Ноw ис нот тхе тиме то гиве уп' он тwо-стате солутион, УН Миддле Еаст енвоy теллс Сецуритy Цоунцил УН

Академске странице

• У.С. Аттемптс ат Пеаце бетwеен Исраел анд Палестине од Деан Петер Крогх Фореигн Аффаирс Дигитал Арцхивес

Друге повезнице

• Документи о Арапски-израелском сукобу и повијест Израела и Палестине
• Документи о Ционизму и стварању Израела
• Документи о Блискоисточном сукобу Архивирано 2007-09-26 на Wаyбацк Мацхине-у

Литература

• Бацони, Тареq (2018). Хамас Цонтаинед. Станфорд Университy Пресс. ИСБН 978-0-8047-9741-2. 
• Финкелстеин, Норман Г. (2007). Беyонд Цхутзпах. Университy оф Цалифорниа Пресс. ИСБН 978-0-520-24989-9. 
• Кхалиди, Расхид (2013). Брокерс оф Децеит: Хоw тхе УС Хас Ундерминед Пеаце ин тхе Миддле Еаст. Беацон Пресс. ИСБН 978-0-8070-4475-9. 
• Кхалиди, Расхид (2020). Тхе Хундред Yеарс' Wар он Палестине: А Хисторy оф Сеттлер Цолониалисм анд Ресистанце, 1917–2017. Хенрy Холт анд Цомпанy. ИСБН 978-1-62779-854-9. 
• Кхалиди, Расхид (2024). Тхе Ирон Цаге: Тхе Сторy оф тхе Палестиниан Струггле фор Статехоод. Симон & Сцхустер. ИСБН 978-0-86154-899-6. 
• Кхатиб, Расха; МцКее, Мартин; Yусуф, Салим (5 Јулy 2024). „Цоунтинг тхе деад ин Газа: диффицулт бут ессентиал”. Тхе Ланцет (Елсевиер БВ) 404 (10449): 237–238. ДОИ:10.1016/s0140-6736(24)01169-3. ИССН 0140-6736. ПМИД 38976995. 
• Моррис, Беннy (1999). Ригхтеоус Вицтимс. Кнопф Доубледаy Публисхинг Гроуп. ИСБН 978-0-679-74475-7. 
• Моррис, Беннy (2004). Тхе биртх оф тхе Палестиниан рефугее проблем ревиситед. Цамбридге Университy Пресс. ИСБН 978-0-521-00967-6. 
• Паппé, Илан (2022). А Хисторy оф Модерн Палестине. Цамбридге Университy Пресс. ИСБН 978-1-108-24416-9. 
• Сцотт-Бауманн, Мицхаел (2023). Тхе Схортест Хисторy оф Исраел анд Палестине: Фром Зионисм то Интифадас анд .... Тхе Еxперимент, ЛЛЦ. ИСБН 978-1-61519-951-8. 
• Села, Аврахам, ур. (2002). Тхе Цонтинуум Политицал Енцyцлопедиа оф тхе Миддле Еаст. Неw Yорк: Цонтинуум. ИСБН 978-0-8264-1413-7. 
• Схлаим, Ави (2015). Тхе Ирон Wалл: Исраел анд тхе Араб Wорлд. Пенгуин Боокс. ИСБН 978-0-14-103322-8. 
• Слатер, Јероме (2020). Мyтхологиес Wитхоут Енд. Оxфорд Университy Пресс. ИСБН 978-0-19-045908-6. 
• Роy, Сара (2024). Стерн-Wеинер, Јамие. ур. Делуге. ОР Боокс. ИСБН 978-1-68219-619-9. 
• Роy, Сара (2013). Хамас анд Цивил Социетy ин Газа. Принцетон Университy Пресс. ИСБН 978-1-4008-4894-2.