Прољев
Дијареја (лат. диаррхоеа, од грч. δıάρροıα), прољев или пролив, абнормално брзо кретање фекалних материја кроз дебело црево,[1] што има за последицу повећање садржаја течности или волумена цревног садржаја[2] и учестало вршење нужде са воденастим столицама различитог степена вискозитета.[3] Избачени цревни садржај понекад може садржавати примесе крви, гноја и других материја. Пре самог наступа овог стања долази до изражене перисталтике (цревних покрета), што неретко прате и болни грчеви.
| Дијареја | |
|---|---|
лат. | Диаррхеа |
 | |
| Траг прољева на заходској шкољци | |
| Специјалност | инфектологија, гастроентерологија |
| Класификација и екстерни ресурси | |
| ИЦД-10 | А09, К59.1 |
| ИЦД-9 | 787.91 |
Дијареја може бити акутна (када наступи изненада, кратко траје и пролази без последица) или хронична (када траје по неколико недеља или месеци).[3] Код случајева озбиљне неухрањености ово стање може изазвати смртан исход, што се нарочито често дешава у неразвијеним земљама.
Етиологија и клиничка слика
уредиДијареју изазивају различити етиолошки фактори, међу којима се посебно издвајају вирусне инфекције, паразити и бактеријски токсини.[4] Осим тога, међу честе узрочнике се убрајају: упала црева, колера, дизентерија, трбушни тифус, Грејвсова болест, улцеративни колитис, Кронова болест, ботулизам, поремећаји лучења хормона штитне жлезде, превелико конзумирање алкохола, тровање храном, контраиндикације код узимања лекова, стомачни грип, страх, емотивно узбуђење итд.[3] Сви ови фактори изазивају дијареју путем четири различита механизма:
- повећање осмотског притиска,
- повећање секреције,
- инфламаторни процеси и
- смањење времена апсорпције.[2]
Осмотска дијареја
уредиОсмотска дијареја настаје услед задржавања осмотски активних супстанци (хидросолубилних састојака) у цревима, који за себе везују воду. Јавља се код интолеранције на шећере (посебно на лактозу - млечни шећер), код употребе слабоапсорбујућих соли у виду лаксатива и антацида (као нпр. магнезијум-сулфат и натријум-фосфат), уношења одређених органских киселина (винска, јабучна, лимунска), коришћења вештачких заслађивача (манитол, сорбитол) и слично.
Због акумулације хидросолубилних састојака расте осмотски градијент према лумену црева, па вода из екстрацелуларних простора прелази у лумен и долази до растезања цревних зидова. Ово убрзава перисталтику и скраћује време задржавања фекалних материја унутар црева.[2][5]
Секреторна дијареја
уредиСекреторна дијареја настаје као последица повећања активног или пасивног лучења електролита и других материја у танком и дебелом цреву Стимулатори секреције могу бити: ентеротоксини бактерија (Вибрио цхолерае, Схигела, Есцхерицхиа цоли), ентеропатогени вируси, жучне соли, неапсорбоване масти из хране, неке врсте лекова, гастроинтестинални хормони (гастрин, вазоинтестинални пептид, калцитонин, серотонин), оштећење цревног зида итд.
Овај тип дијареје се јавља десет пута чешће код жена него код мушкараца, и то посебно код особа старијих од 60 година. Обично пролази без других симптома, али се могу јавити наузеа, повраћање, абдоминални бол, надутост трбуха и губитак тежине.[2][5]
Упална дијареја
уредиЕксудативна или упална дијареја се јавља у случају обољења цревне слузнице (регионални ентеритис, улцеративни колитис, псеудомембранозни колитис, туберкулоза, лимфом, тумори итд), која доводе до инфламације слузокоже и појаве улцерација или тумефакција (отока).
Последица ових патолошких збивања је појава крвне плазме, серумских протеина, крви, слузи и других материја у цревном садржају, што значајно повећава количину течности у столици. Појава патолошких процеса на слузници ректума (завршног дела дигестивног тракта) изазива учесталу дефекацију, јер је промењена ректална слузница осетљивија на растезање цревног лумена.[2][5]
Смањено време апсорпције
уредиСмањење времена апсорпције настаје када фекалне материје нису довољно времена у контакту са одговарајућом апсорптивном површином дигестивног тракта. Ово има за последицу повећање количине течности у цревном садржају.
Фактори који узрокују ово стање су: ресекција желуца, танког или дебелог црева, пилоропластика, ваготомија, употреба одређених медикамената (антациди и лаксативи који садрже соли магнезијума), хуморални агенси који убрзавају пролаз фекалних материја стимулацијом глатких мишића у зиду црева.[2]
Малапсорпција
уредиМалапсорпција (лоша апсорпција) изазива дијареју осмотским и секреторним механизмима. У првом случају, она настаје као последица уношења хране богате неапсорбујућим хидросолубилним састојцима мале молекулске тежине, док поједини липиди делују као стимулатори секреције и изазивају секреторну дијареју. Дијареја везана за малапсорпцију може се развити и када је транспорт цревног садржаја продужен и долази до размножавања бактерија у танком цреву.
Најчешћи фактори који изазивају овакав вид дијареје су: целијачна болест (интолеранција на глутен из брашна), малапсорпција фруктозе (воћног шећера), пернициозна анемија, смањена секреција панкреаса (у случају цистичне фиброзе или панкреатитиса), радијална фиброза, хемотерапија итд.[2]
Моторна дијареја
уредиМоторна или моталитетна дијареја настаје због убрзања перисталтике (моторне активности) танког и дебелог црева. Најчешће се јавља услед лучења активних супстанци попут вазоинтестиналног пептида, серотонина и калцитонина или као последица поремећаја у активности аутономног нервног система (посебно парасимпатикуса).[2][5]
Психогена дијареја
уредиПсихогена или емоционална дијареја настаје у тренуцима повећане нервне напетости, када снажна стимулација парасимпатичког нервног система изазива повећање и мотилитета и секреције у завршном делу дебелог црева.[1]
Парадоксална дијареја
уредиПарадоксална дијареја настаје око стврднутих фекалних маса код деце и ментално ретардираних болесника.[2]
Компликације
уредиТоком дијареје може доћи до губитка течности и појаве дехидратације, електролитног дисбаланса и васкуларног колапса. Колапс се нарочито брзо може развити код деце, старијих и ментално ретардираних особа, као и код пацијената са тешким облицима дијареје каква се среће код колере. Губитак бикарбоната може изазвати метаболичку ацидозу, а хипомагнеземија појаву мишићне тетаније.[2]
Дијагноза
уредиТачна дијагноза се поставља на основу анамнезе, клиничког прегледа, лабораторијске анализе електролита, микро- и макроскопског прегледа столице и додатних дијагностичких поступака: ректоскопије, сигмоидоскопије, биопсије ректалне слузнице (ради патохистолошког прегледа), рендгенографије и евентуално функционалног прегледа панкреаса (одређивање панкреасних ензима и панкреатографија).[2]
Лечење
уредиТерапија дијареје је углавном симптоматска. Блажи облици се лече узимањем бизмутовог субсалицилата (пепто-бизмола), док се код озбиљнијих случајева препоручује мировање, надокнада изгубљене течности и електролита. Код тешких и дуготрајних дијареја са познатим узрочником, врши се терапија антибиотицима.[2]
Референце
уреди- ↑ 1,0 1,1 Артхур C. Гуyтон M.D, Јохн Е. Халл Пх.D: Медицинска физиологија, IX издање ("Савремена администрација" Београд, 1999.)
- ↑ 2,00 2,01 2,02 2,03 2,04 2,05 2,06 2,07 2,08 2,09 2,10 2,11 Прим др Споменка Чучак: Дијареја - симптом различитих болести
- ↑ 3,0 3,1 3,2 Најчешћи симптоми и обољења Архивирано 2008-09-24 на Wаyбацк Мацхине-у, приступ 29. март 2008.
- ↑ Wилсон МЕ (2005). "Диаррхеа ин нонтравелерс: риск анд етиологy". Цлин. Инфецт. Дис. 41 Суппл 8: С541–6.
- ↑ 5,0 5,1 5,2 5,3 Дијареја Архивирано 2007-10-11 на Wаyбацк Мацхине-у, приступ 29. март 2008.
