Ахеменидска Монархија

Ахеменидска Монархија 𐎧𐏁𐏂 Хахаманешијан ←   550. пне. – 330. пне.   →     → Застава Локација Ахеменидске Монархије Ахеменидска Монархија око 500. пне. у вријеме владавине Дарија Великог Главни град Перзеполис, Пасаргад, Екбатана, Суза Језик/ци староперзијски, империјални арамејски, еламски, акадски Религија зороастризам Влада Монархија Шах  - 559. - 530. пне. Кир Велики (први)  - 336. - 330. пне. Дарије III. (задњи) Хисторија стари вијек  - Перзијски устанак 552. пне.  - Кир Велики успоставља прву Перзијску Монархију 550. пне.  - Дарије Велики почиње са градњом Перзеполиса 515. пне.  - Камбиз II. осваја Египат 525. пне.  - Грчко-перзијски ратови 499. - 449. пне.  - Александар Македонски свргава Дарија III. са пријестоља 330. пне. Површина  - 530. пне. 6.385.000 км² (2.465.262 ми² )  - 522. пне. 9.760.000 км² (3.768.357 ми² )  - 500. пне. 10.700.000 км² (4.131.293 ми² ) Становништво  - 500. пне. (процјена) 80.000.000       Густоћа 7,5 /км²  (19,4 /ми² ) Валута дарик и сиглос

Ахеменидска Монархија (перзијски: هخامنشیان, староперзијски: Хахаманешијан) била је прва Перзијска Монархија која је од 550. до 330. пне. обухваћала простор Великог Ирана, односно друга иранска империјална династија (након Медијске Монархије). На врхунцу своје моћи иранска монархија се протезала на 10,7 милијуна км² што је чини највећом државом у хисторији старог вијека. Такођер, монархија је у то доба обухваћала око 46% свјетске популације.

Ахеменидску Монархију основао је Кир Велики који ју је проширио на већи дио азијског дијела Блиског истока, док су га његови насљедници Камбиз II. и Дарије Велики проширили и на Африку односно Еуропу, што је чини првом државом које се протезало на три континента. Териториј монархије осим Ирана обухваћао је дијелове данашње Индије и Пакистана, подручја Централне Азије, Мале Азије, Трачке, већи дио обала Црног мора, Мезопотамију, сјевер Арапског полуотока, Левант, Сирију, те сјевероисточни дио Африке укључујући Египат, Либију, Судан и Етиопију.

У западњачкој хисторији Ахеменидска Монархија остала је највише упамћено по грчко-перзијским ратовима, успјешном моделу Кирове односно Даријеве централизиране администрације, богатој умјетничкој оставштини, ослобађању Жидова из бабилонског ропства, толеранцији вјерских мањина, те првом писаном споменику о људским правима (Киров цилиндар). Ахеменидска Монархија доживљава пад почетком 4. вијека пне., те је 330. пне. осваја Александар Македонски.

Хисториографија

Бехистунски натписи Дарија Великог

Проблем истраживања Ахеменидске Монархије представља ограничен број писаних докумената о властитој хисторији, што ахеменидске владаре разликује примјерице од асирских владара. Велики дио перзијских хисторијских записа уништен је у бројним разарањима приликом македонских, арапских, те посебно монголских освајања. Сачувани документи углавном се састоје од административних евиденција о краљевским сатрапијама што укључује насљеђивање земљишта, порезне документе и слично. Велик дио хисторијских извора о Ахеменидском Царству ослања се на записе њихових непријатеља попут Грка; Херодот, Страбон, Ктезије, Полибије, Клаудије Елијан, итд. Остали страни извори укључују египатске записе те библијске књиге о Езри и Естери које такођер садрже референце на неколико перзијских краљева. Антички аутори су много писали о Ахеменидској Монархији (Персица), но већи дио тих дјела је изгубљен док је сачувано свега неколико уломака. Ахеменидски владари оставили су приличан број краљевских записа (нпр. у Бехистуну) у којима се спомињу радови на градилиштима и њихов осврт на политику монархије. Такви хисторијски документи дјеломично отварају хисторијску перспективу у контексту схваћања њиховог обнашања власти.

Литература о Ахеменидима је у коначници врло разнолика, но њихова анализа је проблематична будући како су неравномјерно дистрибуирани у простору и времену. Примјерице, док у подручјима као што су Фарс, Суза, Египат и Бабилон постоје бројни документи, у осталим дијеловима монархије има их мало или готово и не постоје. У кронолошком смислу, доба владавине Кира Великог, Дарија Великог, Артаксеркса I. и Дарија II. обилују документима, но то није случај са раздобљима владавине осталих великих краљева.

Хисторија

Карта Ирана са уцртаним најважнијим градовима из ахеменидског периода

Поријекло династије

Оснивач ахеменидске династије је према предаји Ахемен (староперзијски Хаxаманиш: „пријатељског духа“), но постојање те хисторијске особе је контроверзно. Према Бехистунским натписима, Ахемен је био краљ перзијских племена у западном Ирану (близу језера Урмија) крајем 8. вијека пне., а плаћао је данак Асирцима који су у то вријеме владали регијом.

Под притиском моћних краљевства Медијаца, Асираца и Урарту, Перзијанци се селе јужно од планинског масива Загрос и крајем 2. миленијума пне. поступно насељавају подручје око града Аншана. Ахеменов син, перзијски владар Теисп шири ахеменидски утјецај освајајући територије око Аншана и регије Фарс те се поставља као краљ Аншана, док асирски краљ Асурбанипал осваја Сузу чиме нестаје Еламско Краљевство.

Теисп постаје првим ахеменидским краљем који је носио титули краља Аншана, а након његове смрти краљевство је подијељено између два његова сина; Кира I. (Кураш) којем припада Аншан, и Аријарамна (Аријарамна: „онај који је донио мир у Иран“) којем припада Парсумаш. Ови краљеви имају само ограничену улогу у регији којом су и даље доминирали Медијци и Асирци. Постојање Кира I. овјерено је печатом који спомиње ријечи „Аншан Кураш, син Теиспов“. Међутим, то се односи на признање исплате данка асирском краљу Асурбанипалу од Кураша Парсумаша, што комбинирањем перзијских и асирских извора сугерира како је Кир I. обједињавао двије круне (властиту и Аријарамнову). Такав сценариј је реалан будући да Перзијанци под асирском доминацијом свакако нису жељели сепарацију властитог краљевства. Алтернативна прича била би како је постојао само један краљ (Кир I.) који је владао и Аншаном и Парсумашом, док је Аријарамн измишљен лик. Ипак, одвојено спомињање Аншана и Парсумаша сугерира како су постојала два перзијска краља. Након пада Новоасирске Монархије, Ахемениди су признали медијску доминацију регијом. Узроци и облик преласка под власт Медијске Монархије и даље су непознати.

Дарије Велики био је први који је споменуо Ахемена као претка Кира Великог (576. - 529. пне.) односно као оснивача ахеменидске династије. Ипак, неки хисторичари вјерују како је Дарије Велики измислио Ахеменов лик како би оправдао свој долазак на власт свргавањем Смердиса. У случају постојања Ахемена значило би како ахеменидска династија датира још од почетка 7. вијека пне. и траје непуна четири вијека; све до 330. пне.

Ахеменидски владари

Обитељско стабло ахеменидске династије
(кликните на слику за увећање)

Владар	Период	Родно сродство
Ахемен	цца 705. - цца 675. пне.	Непознато
Теисп	цца 675. - цца 640. пне.	син Ахемена
Кир I.	цца 640. - цца 580. пне.	син Теиспа
Камбиз I.	580. - 559. пне.	син Кира I.
Кир II. Велики	559. - 530. пне.	син Камбиза I.
Камбиз II.	530. - 522. пне.	син Кира Великог
Смердис	ожујак 522. - рујан 522. пне.	син Кира Великог
Дарије I. Велики	рујан 522. - листопад 486. пне.	син Хистаспа, рођак Камбиза II.
Ксерксо I. Велики	рујан 486. - листопад 465. пне.	син Дарија Великог, унук Кира Великог
Артаксерксо I.	465. - 424. пне.	син Ксеркса I. Великог
Ксерксо II.	424. - 424. пне.	син Артаксеркса I.
Согдијан	424. - 423. пне.	син Артаксеркса I.
Дарије II.	423. - 404. пне.	син Артаксеркса I.
Артаксерксо II.	травањ 404. - ожујак 358. пне.	син Дарија II.
Артаксерксо III.	ожујак 358. - рујан 338. пне.	син Артаксеркса II.
Артаксерксо IV.	рујан 338. - липањ 336. пне.	син Артаксеркса III.
Дарије III.	липањ 336. - 330. пне.	син Арсама, рођак Артаксеркса IV.

Стварање и ширење монархије

Кир Велики

Копија рељефа с Киром Великим из Пасаргада у Олимпијском парку у Сyднеyу

Године 559. пне. на аншански трон долази Кир II. Велики, син Камбиза I. Будући како је пријенос круне Парсумаша са Арсама (Аријарамнов син) такођер прешао на Кира Великог, он је објединио два перзијска краљевства па га се сматра првим правим перзијским краљем. Ипак, у почетку Кирове владавине Перзија је и даље била под доминацијом моћне Медијске Монархије.

Између 553. и 550. пне. избија перзијска побуна односно рат између Медијаца и Перзијанаца у којем Кир Велики побјеђује свог дједа, медијског краља Астијага и заузима Екбатану (Хагматана „Мјесто окупљања“, данас Хамадан). Овај преврат узроковао је пријенос политичке моћи са прије доминантних Медијаца, на други ирански народ - Перзијанце, који су сада доминирали над Медијцима. Кир Велики великодушно се понио према бившем медијском краљу; оставио га је на животу и обећао како ће се понашати као његов легитимни насљедник. Према Ктезију и Ксенофонту, Кир се оженио Астијаговом кћери Амитисом што се чини нелогичним јер би тада она била и његова жена и ујна. Вјеројатно објашњење јест да се Астијаг оженио још једном и да је његова друга жена родила наведену кћер. Екбатана, дојучерашњи главни град Медије, због своје велике стратешке важности контролирања Централне Азије постала је главним градом нове, Ахеменидске Монархије.

Пријенос политичке доминације са Медијаца на Перзијанце довео је до великог преокрета на Блиском истоку, јер се Кир Велики након покоравања Медијске Монархије морао обрачунати са својим сусједима и некадашњим медијским савезницима; моћном Лидијском и Бабилонијском Монархијом. Лидијски краљ Крез (Астијагов шогор) у преврату међу двјема иранским династијама видио је прилику за проширење своје Лидијске Монархије, па његове трупе крећу у поход против Ахеменидске Монархије. Ипак, Кир Велики брани монархију од нападача у битци код Птерије те наставља рат против Лидијаца све до коначног освајања лидијског главног града Сарда, чиме Лидијска Монархија престаје постојати. Богати лидијски краљ Крез бива заробљен, но Кир га даје поштедјети те га узима за свог особног савјетника на краљевском двору.

Године 546. пне. Кир Велики вратио се из Мале Азије која је била потпуно покорена, изузевши јонске и еолијске градове. Перзијски велики краљ одмах започиње нове војне експедиције против Бабилоније, Скитије, Бактрије и Египта који су били политичка пријетња перзијском двору. Овај период је слабо познат, но зна се како је бабилонска војска поражена у битци код Описа, а потом је 539. пне. и сам главни град Бабилон пао у перзијске руке након лукаве опсаде у којој се перзијска војска Еуфратом ушуљала у град и практички га заузела без отпора. Након Бабилона, Кир Велики 540. пне. осваја Бактрију и Сакију. Претпоставља се како је у међувремену Кир освојио и Партију, Дрангијану, Арију, Хоразмију, Гандару, дио Скитије, Сагартију, Арахозију и јужни Балуџистан (Макран). Ови подаци познати су са Даријевих Бехистунских натписа на којима су наведене сви освојени територији.

Политика Кира Великог према освојеним земљама била је врло толерантна, чиме је перзијски владар настојао осигурати лојалност покорених народа. Такођер, Кир и његови насљедници настојали су омекшати националистичке напетости међу народима унутар монархије, што је представљало револуционарни преокрет у односу на остале периоде хисторији Старог Истока.

Након заузимања Бабилона, Кир Велики омогућава заробљеним Жидовима да се врате у Јерузалем, те им финанцира повратак и реконструкцију разрушеног Саломоновог храма. Након тога, Кир осваја цијелу Мезопотамију и сјеверне дијелове Арапског полуотока па под његову власт долазе и Арапи. Око 545. пне. освојен је и Ципар. С обзиром на ограничене хисторијске изворе, о Кировом освајању Сирије, Феникије и Палестине се зна врло мало.

Камбиз II.

Камбиз II. кажњава Псаметика III. (перзијски печат)

Киров насљедник и његов син Камбиз II. између 525. и 522. пне. води афричке експедиције и осваја Египат и већи дио сјевероисточне Африке; краљевства Либије, Киренаике и Нубије. Камбиз се за пустињску експедицију припремио склопивши савезништво с арапским поглаварима који су перзијској војсци допремали пријеко потребну воду. Египатски фараон Амазис II. надао се да ће му савезништво с Грцима помоћи да се одупре перзијској инвазији. Ипак, фараонска нада је пропала јер су се ципарски градови и тиранин Поликрат са отока Самоса који је посједовао велику морнарицу одлучили прикључити Перзији, док је заповједник грчких трупа Фан од Халикарнаса приступио перзијским трупама. У одлучујућој битци код Пелузија египатска војска је поражена, а недуго послије освојен је град Мемфис. Битка је постала популарна по томе што су Перзијанци као штитове користили мачке које су биле свете Египћанима, па су се предавали из страха да их не озлиједе. Заробљени фараон Псамтик III. је погубљен јер је покушао подићи устанак. Египатски записи говоре како је Камбиз службено прихватио фараонску титулу. Камбиз II. из Египта покушава освојити Куш, краљевство које се налази у данашњем Судану и Етиопији. Ипак, његова војска није успјела проћи сурову пустињу па се уз велике губитке повукла.

За вријеме Камбизових похода у Африци, у срцу Перзије појавио се човјек који је тврдио како је Бардија (Смердис), иако је прави Смердис био убијен три године раније. Радило се о узурпатору Гаумати који је желио запосјести на перзијски трон, што му је и успјело јер су га признали за владара. Камбиз II. се покушао обрачунати с њим, но на путу у Пасаргад је изгубио живот. Према Дарију, Камбиз је починио самоубојство јер је сматрао како нема шансе да се успије вратити на трон, док грчки хисторичари Херодот и Ктезије наводе како је смрт била несретан случај.

Дарије Велики

Дарије Велики (грчка ваза)

Нитко се није усудио побунити против лажног владара, осим Дарија I. Великог који уз помоћ шест перзијских племића изненађује и убија узурпатора 522. пне. Дарије Велики тада постаје перзијски велики краљ. Жени се с Атосом, женом лажног цара и кћерком Кира Великог. Имали су сина Ксеркса I., који ће наслиједити оца. Изненадну промјену на врху државе владари перзијских провинција су видјели као добру прилику да добију независност. У Сузи, Бабилону, Медији и Сагартији узурпатори су скупљали армије иза себе. Међутим, Дарије у двије године смирује све те побуне. Чак је и Бабилон, који се два пута побунио, признао власт Дарија Великог.

Дарије Велики наставио је ширити Ахеменидску Монархију у Централној Азији и Еуропи; године 512. пне. кренуо је у рат против номадских Скита. Велика перзијска армија је прешла Боспор, заузела источну Трачку док се Македонија добровољно прикључила Перзији, те прешла Дунав. Освајање Трачке било је значајно будући како је та регија била богата дрвом потребним за бродоградњу, те племенитим металима.

Након смиривања јонског устанка, Дарије Велики почиње ковати планове за уклањање грчке пријетње са запада, односно на кажњавање Атене и Еретрије због потпоре јонском устанку при чему је опустошен перзијски град Сард у Лидији. За вријеме владавине Дарија Великог покренуте су двије веће експедиције против непријатељских полиса.

Прва перзијска кажњеничка експедиција покренута је 492. пне. а предводио ју је Мардоније, зет Дарија Великог. Он поновно осваја еуропску покрајину Трачку која је номинално била дијелом Ахеменидске Монархије од 513. пне. Мардоније потом прикључује Македонију под перзијску управу, иако је краљевина Македонија претходно била независни савезник Перзијанаца. Његови даљњи походи заустављени су код полуотока Атоса гдје му је већина морнарице страдала у великој олуји, након чега се вратио у Малу Азију.

Године 490. пне. перзијски војни заповједници Датис и Артаферн Млађи задужени су од Дарија Великог да припреме комбиниране копнене и поморске снаге против Атене и Спарте. Перзијска борбена група почиње са походом против отока Наксос којем се освећују за неуспјешну експедицију њихових јонских савезника десетљеће раније, а затим долазе до Еубеје гдје се налазио један од главна два циља; град Еретрија који пада након перзијске опсаде. Ипак, војна операција против Атене доживљава неуспјех у битци код Маратона.

Дарије Велики остао је упамћен и по градњи монументалних палача у Сузи, те величанственог новог главног града Перзеполиса који је служио као метропола његовим насљедницима.

Вањска политика

Ксерксо I.

Ксерксо I. (перз. Xшаyарша: „Владар хероја“) 486. пне. насљеђује свог оца Дарија Великог на перзијском трону. Непосредно у почетку Ксерксове владавине избијају побуне у Египту и Грчкој, па Ксерксо покреће војне експедиције у циљу угушења побуна. Након смиривања устанка у Египту, Ксерксо окупља главнину перзијских снага и креће у поход против Атене и Спарте. Приликом марша из Азије у Еуропу перзијска војска је код Дарданела прешла на еуропско копно преко два велика понтонска моста који су представљали врхунско инжењерско достигнуће тог времена. Грчке снаге покушавају Перзијанце зауставити у биткама код Термопила и Артемизија, но Перзијанци их побјеђују и настављају продор до напуштене Атене коју Ксерксо даје разорити као одмазду за њихово помагање јонског устанка при чему је разорен град Сард. Атењани и Спартанци повукли су се на Пелопонез, а на Коринтској превлаци поставили су фортификације.

Атењани су побједу против Перзијанаца остварили тек у поморској битци код Саламине, када је Темистокло искористио предности плитког и уског заљева у којем перзијска морнарица није могла маневрирати. Чувши за нереде у перзијској сатрапији Бабилону, Ксерксо и војска одлазе из Грчке, а контролу остављају мањем дијелу војске и својим грчким савезницима на челу с Мардонијем који су послије годину дана Атењани и Спартанци поразили у битци код Платеје. Службено, рат између Перзијанаца и Грка окончан је Калијиним миром, тридесет година након великих битака.

У првим годинама владавине Ксерксо обиљежава промјену толерантне перзијске политике према освојеним народима које су проводили његови претходници Кир и Дарије. Након гушења побуна у Бабилону, Атени, Бактрији и Египту, казнио их је разарањем локалних храмова. Титуле фараона и бабилонског краља дао је укинути, те је те земље претворио у сатрапије. Египћани су се касније два пута успјешно побунили и повратили своју независност, но перзијски краљеви владали су Египтом као XXVII. и XXXI. династија.

Ксерксови записи на староперзијском клинопису

Артаксерксо I.

Артаксерксо I., Ксерксов син, насљеђује оца на пријестољу 465. пне. након што је убијен у дворским сплеткама, те одмах након ступања на власт гуши побуну у Бактрији. Потом проводи правне и политичке реформе у контексту редефинирања односа између великог краља и перзијске аристокације. Попут Дарија и Ксеркса, наставља надограђивати комплекс у Перзеполису, но унаточ томе град помало губи на политичком значају у корист Сузе и Бабилона. Према неким хипотезама Перзеполис је постао краљевско одмориште, но то није поуздано. Након Бактрије, због гласина о убојству Ксеркса и високих пореза нови нереди избијају 460. пне. у Египту гдје је убијен сатрап, заузет град Мемфис и затражена помоћ од Атене. Перзија је на побуну одговорила војном експедицијом под водством перзијског генерала Мегабиза II., који води војску кроз Јудеју те 454. пне. гуши египатску побуну и ухићује побуњенике. Паралелно с немирима у перзијској провинцији Египту, јачају напетости и с полисима Грчке.

Ксерксо II., Согдијан и Дарије II.

Године 424. пне. Артаксерксо I. умире у Сузи, а сахрањен је у гробнички комплекс Накш-и Рустаму крај Перзеполиса, гдје су сахрањени и његови претходници. Наслиједио га је Ксерксо II., његов син и једини легитимни насљедник, који је након само 45 дана владавине убијен од стране полубрата Согдијана. Оцхо (староперз. Вахука), други полубрат Ксеркса II., након шест и пол мјесеци владања Согдијана збацује га са пријестоља и круни се као Дарије II. Ово раздобље протекло је политички турбулентно јер сваки од наведене полубраће водио је властиту пропагандну кампању у сврху доказивања свог права на трон, а борба за власт означила је почетак слабљења Ахеменидске Монархије.

Из раздобља владавине Дарија II. постоји ограничен број хисторијских извора, који говоре искључиво о политичкој ситуацији на западним границама монархије гдје су и даље владало непријатељство између Грка и Перзијанаца. Између 411. и 407. пне. Атењани користе неорганизиране и контрадикторне потезе перзијских сатрапа у Малој Азији да освајају дио обалног подручја.

Артаксерксо II.

Након што је 404. пне. наслиједио свога оца Дарија II., Артаксерксо II. је морао бранити право на трон против његова брата Кира Млађег, који га је покушао смакнути одмах након ступања на трон. Покушај атентата је пропао и Кир Млађи је заробљен, но на наговор мајке Парисатиде Артаксерксо II. поштеђује брата те га враћа у сатрапију Лидију. Године 401. пне. Кир Млађи у Малој Азији окупља 10.000 грчких плаћеника („Десет тисућа“) и још толико азијских војника, те креће у поновну борбу против Артаксеркса II. за перзијски трон. Њихове војске сукобиле су се у битци код Кунаксе гдје Кир Млађи погиба, чиме је побуна угушена, односно ојачана позиција Артаксеркса II. Ипак, политичке немире у Перзији користи Египат који се под водством Амиртеја осамостаљује.

Гробница Артаксеркса II. у Перзеполису

Кажњавање сатрапија и градова Мале Азије, који су стали на страну Кира Млађег, Артаксерксо II. повјерава перзијском војсковођи Тисаферну. Овај потез окренуо је неке јонске градове да потраже помоћ код Спарте, па спартански краљ Агесилај II. креће са војним експедицијама у Малој Азији, али без већих успјеха. Како би спријечио даљње грчке операције у Малој Азији, Артаксерксо II. почиње помагати Атену у Коринтском рату чиме слаби утјецај Спарте. Након десет година ратовања, 386. пне. Перзија је Грцима диктирала „Краљевски мир“ на који су пристали сви, од недавних непријатеља Спартанаца до недавних савезника Атењана. Тим миром Перзија је осигурала мир и стабилност у својим покрајинама уз обалу Мале Азије, док је Спарти поклонила доминацију грчким копном. Иако је био успјешан против Грка, Артаксерксо II. имао је проблема против Египћана, који су се успјешно побунили непосредно након његова ступања на перзијски трон. Године 383. пне. у Египат шаље војску под заповједништвом Фарнабаза II. и Титрауста, но египатски краљ Хакор одбацује нападаче. Ипак, унаточ томе што није поново успио покорити Египат, успјешно је обранио Феникију од египатско-спартанске инвазије. Између 366. и 358. пне. избија устанак у Кападоцији, но брзо је угушен па није било значајних политичких посљедица.

Током владавине Артаксеркса II. почиње обожавање зороастријских божанстава Анахите и Митре, што се код ранијих перзијских владара не спомиње, већ искључиво Ахура Мазда. Хисторичари двоје је ли та религијска пракса уведена у доба Ксеркса, или је пак постојала и раније.

Артаксерксо III. и IV.

Ахеменидска Монархија на почетку владавине Артаксеркса III. (зелена боја), те његова освајања и гушења побуна (тамно сива боја)

Прије ступања на трон Артаксерксо III. имао је функцију сатрапа и генерала у војсци свог оца. Његов брат Дарије, најстарији син Артаксеркса II., упустио се у завјеру с намјером да убије оца, но његов план је откривен владару па је погубљен. Смрт принца Дарија за пријестолонасљедника је поставила сљедећег најстаријег сина Аријаспа, који је наводно починио самоубојство након што су га Артаксерксо III. (трећи владарев син) и заповједник краљевске гарде Тирибаз увјерили како га владар Артаксерксо II. сумњичи за завјеру. Његовом смрћу пријестолонасљедником постаје четврти син Арсам, који је такођер убијен. Схрван губицима својих синова, Артаксерксо II. умире у дубокој старости 358. пне. а насљеђује га Артаксерксо III. Према неким изворима, одмах након ступања на власт дао је погубити готово све потомке свога оца који су могли угрозити његово право на трон Перзије. Приче о доласку Артаксеркса III. на перзијски трон темеље се искључиво на Плутарховим дјелима, па их многи хисторичари не сматрају вјеродостојнима.

Након што је дошао на трон, Артаксерксо III. се одмах суочио са политичким немирима диљем монархије. Око 351. пне. покреће војну операцију обнављања контроле над Египтом који се побунио и осамосталио у доба владавине његова оца Артаксеркса II. Истовремено избија побуна и у Малој Азији која је уз потпору Тебе пријетила озбиљном ескалацијом. Артаксерксо III. води велику војску у Египат против фараона Нектанеба II., но Перзијанци доживљавају пораз и повлаче се натраг у Азију.

Клинопис које спомиње Артаксеркса III., Британски музеј

Недуго послије перзијског пораза у Египту, увјерени у слабост Ахеменидске Монархије владари Феникије, Мале Азије и Ципра проглашавају независност. Године 343. пне. Артаксерксо III. овлашћује принца Хидрија од Карије да угуши побуну на Ципру, који упошљава 8.000 грчких плаћеника и 40 трирема којима заповиједа Атењанин Фоцион. Ципарска побуна брзо је угушена. Истовремено, Артаксерксо III. именује сиријског сатрапа Белесија те киликијског сатрапа Мезеја заповједницима експедиције против феничког града Сидона. Обојица сатрапа доживјели су велике поразе против сидонског краља Тенеја којем су помоћ од 40.000 грчких плаћеника послали египатски фараон Нектанебо II. и Ментор са Родоса. Перзијанци су били присиљени повући се из Феникије. Након сатрапског неуспјеха, Артаксерксо III. се особно одлучио обрачунати против Сидона. Наводно је окупио велику војску од 300.000 пјешака, 30.000 коњаника, 300 трирема, те 500 транспортних и помоћних бродова. Долазак големе перзијске војске пред Сидон сломио је морал његових становника, а сидонски краљ Тенеј безуспјешно је покушао придобити милост перзијског владара; град је убрзо покорен а Тенеј је осуђен за издају и погубљен.

Непосредно након покоравања Сидона, услиједила је нова војна експедиција против Египта. Египатски фараон Нектанебо II. своју је војску стационирао на ријеци Нил, покушавајући искористити бројне ријечне канале и мочваре те потпору морнарице против надмоћнијег непријатеља. Једна од египатских стратегија била је и задржавање Перзијанаца у циљу исцрпљивања њихових залиха чиме би били присиљени на повлачење из Египта. Ипак, египатска војска доживјела је тежак пораз против Перзијанаца, а (бивши) фараон Нектанебо II. бјежи у Мемфис („Град краљева“), остављајући за собом бројне утврђене градове на милост војним јединицама које су их чували. Када је коначно пао и Мемфис, Нектанебо II. је побјегао још јужније, у Етиопију. Након тог чина Артаксерксо III. постао је фараоном Египта, односно оснивачем нове XXXI. династије. Приликом повратка у Перзију богато је наградио своје плаћенике, те се вратио у Перзеполис као славодобитник који је након Камбиза II. поновно успио покорити велики и богати Египат.

Након успјеха у Египту, Артаксерксо III. се вратио у Перзију и провео идућих неколико година сузбијајући разне мање побуне и немире диљем монархије, но до његове смрти нитко више није угрожавао Ахеменидску Монархију ни извана ни изнутра, нити његову позицију на перзијском трону. Египат је остао дијелом Ахеменидске Монархије све до доласка Александра Македонског. Ментор и Багоас, двојица перзијских генерала који су међу најзаслужнијима за побједу у Египту, унапријеђена су са својих позиција. Багоас се вратио у главни град Перзеполис заједно с Артаксерксом, те је постао главним дипломатом у међународној администрацији Ахеменидске Монархије. Посљедњих шест година владавине Артаксеркса III. памти се као једна од најбоље организиранијих и учинковитијих перзијских власти у хисторији ахеменидске династије. Артаксерксо III. умире 338. пне., сахрањен је у Перзеполису. Грчки хисторичар Диодор Сицилски тврди како је перзијски генерал Багоас отровао Артаксеркса III., но записи на клинопису (данас у Британском музеју) говоре како је владар умро природном смрћу.

Артаксеркса III. је на перзијском трону наслиједио његов син Артаксерксо IV., којег је према грчким изворима такођер отровао генерал Багоас, као и већину перзијских принчева. Наводно је постављање Дарија III. (нећак Артаксеркса IV.) на мјесто перзијског владара иницирао сам Багоас.

Пад монархије

Прије доласка на власт, Дарије III. обнашао је функцију сатрапа Арменије и за разлику од његових претходника из ахеменидске династије, он није имао никаква искуства о владању монархијом, нити је претходно исказивао амбиције да њиме влада. Недостатак тих квалитета у доба велике кризе показали су се пресудним за судбину прве Перзијске Монархије. Ипак, Дарије III. је особно присилио Багоаса да испије отров чиме су окончане његове манипулације перзијским троном, а исказао и у доба владавине Артаксеркса III. када је као краљевски гласник дипломацијом помирио два зараћена краља номадских племена Кадусијана на сјевероистоку монархије.

Године 336. пне. Филип II. Македонски прихваћен је за хегемона Коринтске лиге и планира инвазију на малоазијске грчке градове под перзијском контролом. У прољеће шаље своје генерале Пармениона и Атала у „ослобађање“ истих градова, но за вријеме њихових војних продора Филип II. Македонски је у љето исте године убијен. Године 334. пне. син Филипа II., Александар Македонски, постаје хегемоном Коринтске лиге те води комбинирану македонску војску у инвазију перзијске Мале Азије.

Битка код Иса: лијево је приказан Александар Македонски на коњу, док је Дарије III. приказан десно на бојним колима (мозаик из 1. вијека пронађен у Помпејима)

Убрзо послије Александровог продора у Азију, македонска војска побјеђује малоазијске Перзијанце у битци код Граника. Дарије III. није судјеловао у тој битци, коју је сматрао обичном провинцијском побуном које су биле честе у то вријеме, нити је слутио како Александар Македонски има у плану продор до срца Перзије. Очекивао је како ће се перзијски сатрапи обрачунати с Александром, па је мирно остао у својој пријестолници Перзеполису. Тек годину и пол дана послије битке код Граника, 333. пне. Дарије III. одлучио је окупити војску и особно се обрачунати с македонским освајачем. У битци код Иса 52.000 Перзијанаца укључујући грчке плаћенике сукобило се против 47.000 македонских и коринтских војника, у којој је Александрова војска преко бока заобишла и поразила перзијску војску. Околности су биле на страни Дарија III. 331. пне. када је уочи битке код Гаугамеле окупио поприличан број трупа и добро их организирао, те је добио војну потпору већине перзијских сатрапа. Унаточ свим тим повољним факторима, Дарије III. поновно је изгубио битку против Александра, те је опет морао бјежати да би се спасио од македонских прогонитеља. Побјегао је у град Екбатану гдје је покушавао окупити нову војску за борбу против Александра, док је Александар Македонски истовремено запосјео Бабилон, Сузу и перзијску пријестолницу Перзеполис. Након што је поразио Ариобарзана у битци код Перзијских врата Алексадар је практички могао прогласити побједу, но наставио је гонити Дарија III. који је бјежао према истоку. За вријеме бијега, бактријски сатрап Бес који се код Гаугамеле борио скупа с Даријем III. и који се представљао као његов привржени савезник, издао га је због особних интереса.

Александар Македонски прекрива мртво тијело Дарија III. својим плаштем (бакрорез из 18. вијека)

Године 330. пне. сатрап Бес убио је Дарија III. и оставио његово тијело у колима које су пронашли македонски војници. Тај догађај разочарао је Александра који је желио ухватити живог Дарија III. Када је Александар угледао мртво Даријево тијело, узео је његов владарски прстен а његово тијело послао је у Перзеполис гдје су га покопали у владарским гробницама са свим почастима. Убрзо послије сахране Дарија III., Александар се 334. пне. оженио његовом кћери Статеиром II. чиме је учврстио свој легитимитет насљедника перзијског владара. Након смрти Дарија III., сатрап Бес покушао се представити као његов насљедник па се именовао као Артаксерксо V., представљајући се источним остацима Перзијске Монархије као велики краљ Перзије. Ипак, ускоро су га ухватили македонски војници, а Александар Македонски дао га је мучити и погубити јер га је сматрао издајником перзијске владарске куће.

Наставак лозе Ахеменида наставио је сам Александар који се оженио Даријевом кћери Статеиром II. Према једној теорији, и сам Александар припадао је ахеменидској лози јер се тврди како је био син перзијског цара Артаксеркса III. и македонске принцезе коју је Филип II. Македонски послао у знак политичке помирбе. У сваком случају, Александар Македонски умире у Бабилону 323. пне. а исте године у борбама за власт убијени су све његове жене и дјеца па се тиме дефинитивно гаси ахеменидска династија.

Перзијом ће идућих стотину година владати хеленистичка династија Селеукида, коју ће потиснути ирански народ Парти и основати трећу иранску владарску династију Арсакида, док ће њих покорити перзијска династија Сасанида и основати четврто иранску, односно другу Перзијску Монархију.

Политика и администрација

Ахеменидска Монархија била је мултиетничка држава у којој су Перзијанци доминирали на већини војних и цивилних функција. Државна управа подијељена је на провинције које су називане „земљама“ према Перзијанцима, односно „сатрапијама“ према Грцима. Захваљујући таквом државном уређењу Ахеменидска Монархија често се назива првом федерацијом у хисторији. Перзијске покрајине биле су различитих и недефинираних величина, а њима је владао локални владар (сатрап) који је имао моћ доносити законе, но искључиво на нивоу локалне власти.

Због индоиранског насљеђа, монархија је била феудално друштво које се темељило на особној оданости између великог краља и свих његових субјеката. Највеће овласти послије владарске куће имали су перзијски племићи, који су били задужени за формирање судова. Владарски двор називао их је „поданицима“ односно „сљедбеницима“. Њихова лојалност била би великодушно награђена од владара, док би се непоузданост или издаја строго кажњавала. Друштво у цјелини било је подложно великом краљу, који се пак представљао подређеним Ахура Мазди (зороастријски „Бог добра“). Постојање специфичних институционалних класа односно каста у Ахеменидској Монархији не може бити доказано. Ипак, према Даријевим натписима у Бехистуну да се закључити како су перзијски велики краљеви глорифицирали своје аријско (иранско) подријетло, те укључују фразе у којима се Ахура Мазда назива „Богом Аријаца“.

За разлику од других источњачких народа тог доба (нпр. Хетити, Асирци, Жидови) код којих самилост и толеранција нису биле религијски пожељне особине или су се доводиле у везу са слабошћу, ахеменидски владари били су врло либерални и толерантни према освојеним народима, будући како су такве поступке сматрали врлинама којима се треба поносити. Такођер, одобравали су знатну аутономију покореним народима. Уједињење истих сводило се искључиво на управну разину, без икаквих намјера успоставе културног јединства. Сваки народ имао је прилику задржати своје обичаје, политичку организацију, језик и религију, све док је и даље био под перзијском управом. Заједнички рад многих народа приликом градње монументалних здања у Сузи и Перзеполису играо је велику улогу за међусобну толеранцију и асимилацију разних народа.

Опсег монархије

Ахеменидска Монархија, око 490. пне. у доба владавине Дарија Великог, највећа држава у старом вијеку

Рачунање површине Ахеменидске Монархије је контроверзно и не може се прецизно утврдити због више разлога; протурјечних информација о продорима перзијских освајања, непознавања јесу ли одређени територији били насељени или не, немогућношћу идентификације одређених земаља који се спомињу у перзијским записима, честим побунама односно повременим губицима територија, итд. Најтеже је утврдити границе у сјевероисточној Африци јер се поуздано не зна докле је дошла војска Камбиза II. при походима јужно и западно од Египта. Такођер, Херодот тврди како је Даријева војска дошла до ријеке Волге приликом експедиција у Еуропи што није поуздано, а комплексност мјерења отежава и константно мијењање граница у пространој Централној Азији гдје су вођени велики ратови против скитских племена.

Према одокативном одређивању најширих ахеменидских граница пресликаном преко чак 38 модерних држава са три континента, површина Ахеменидске Монархије око 490. пне. у доба владавине Дарија Великог износила је око 10,7 милијуна км², што га чини далеко највећом државом у старом вијеку; већим и од Трајановог Римске, Александрове Македонске или кинеске Ханске Монархије. Према модерним процјенама, Ахеменидска Монархија је у то доба обухваћала нешто мање од половице свјетске популације, што представља највећи постотак икад у хисторији.

Модерна држава	Постотак	Укупна површина (км²)	Дио некадашње монархије (км²)
Иран	100%	1.648.000	1.648.000
Македонија	75%	25.333	19.000
Грчка	40%	131.940	52.776
Бугарска	80%	110.910	88.728
Румуњска	15%	237.500	35.625
Турска	100%	780.580	780.580
Ципар	100%	9.250	9.250
Либија	20%	1.759.540	351.908
Египат	90%	1.001.450	901.305
Судан	30%	2.505.810	751.743
Еритреја	100%	121.320	121.320
Џибути	100%	23.000	23.000
Етиопија	25%	1.127.127	281.781
Либанон	100%	10.400	10.400
Израел	100%	20.770	20.770
Палестина	100%	6.220	6.220
Сирија	100%	185.180	185.180
Јордан	100%	92.300	92.300
Саудијска Арабија	20%	2.149.690	429.938
Бахреин	100%	665	665
УАЕ	80%	83.600	66.880
Катар	100%	11.437	11.437
Оман	35%	309.500	108.325
Кувајт	100%	17.820	17.820
Ирак	100%	437.072	437.072
Азербајџан	100%	86.600	86.600
Арменија	100%	29.800	29.800
Грузија	100%	69.700	69.700
Русија	3%	17.075.200	512.256
Туркменистан	95%	488.100	463.695
Узбекистан	75%	447.400	335.550
Казахстан	30%	2.717.300	815.190
Киргистан	85%	198.500	168.725
Таџикистан	100%	143.100	143.100
Афганистан	100%	647.500	647.500
Пакистан	95%	803.940	763.743
Индија	4%	3.287.590	131.504
Кина	1%	9.595.960	95.959
Свеукупно			10.715.346 км²

Влада и административни центри

Реконструкција палаче у Перзеполису

Административни центар Ахеменидске Перзијске Монархије била је краљевска палача, гдје је управа организирана по узору на Бабилонију. Управни органи попут судства били су строго организирани, поготово након Кирових и Даријевих реформи. Као дипломатски језик кориштен је империјални арамејски, који ширу употребу доживљава током владавине Дарија Великог. У вријеме Кира Великог, главни град монархије у почетку је била Екбатана, но центар моћи убрзо се сели у новонастали град Пасаргад којег је дао изградити сам Кир. Доласком Дарија I. на власт, административни главни град постаје Суза, а затим Перзеполис. Грчки аутори тврде како су Перзијанци мијењали функцију главног града према годишњим добима; Суза је наводно била главни град зими, Екбатана љети, Перзеполис на јесен, а остатак године Бабилон. Према неким теоријама, Пасаргад и Перзеполис нису били главни већ церемонијални градови.

Сатрапије

Организација империја у сатрапије је присутна од доба владавине Кира Великог, који је дозвољавао да локални владари задрже власт над њиховим подручјима. Ову идеолошку стратегију очувања локалних власти касније је проводио и Киров син Камбиз II., односно њихови насљедници. Толеранција постојећих локалних религија и управа код покорених народа стварала је велике симпатије према Перзијанцима, односно локални владари постајали су им политички врло привржени.

Сатрапи су имали статус „заштитника краљевства“, а именовао их је перзијски велики краљ на неодређено вријеме. Као што титула имплицира, локални владари практички су били „чувари реда и мира“, а не подређени краљеви. Ипак, били су директно одговорни за провођење глобалне перзијске политике, прикупљање пореза, провођење закона и стабилност локалног господарства. Такођер, имали су овласти преговарати са сусједним државама и заратити се. Сатрапи су углавном бирани из племићких обитељи Перзијанаца и Медијаца који су ипак имали повлаштени политички положај у односу на остале народе империја, а неријетко су бирани и сами перзијски принчеви. Примјерице, Хистасп (отац Дарија Великог) је био намјесник у Партији, док је Ксерксов брат Масист био намјесником Бактрије.

Рад сатрапа велики краљ надгледао је помоћу специјално увјежбаних надзорника званих „Краљеве очи и уши“, који су претеча модерних обавјештајних агенција. Ти инспектори тајно су путовали диљем империја, а од великог краља могли су затражити и војну помоћ у случају опасности. Вршили су ненајављене провјере у свим сатрапијама, и сваке неправилности пријављивали би краљевском двору, односно изравно перзијском владару. Сатрапи су тијеком различитих периода ахеменидске хисторије имали другачије политичке овласти, које су кулминирале почетком и средином 4. вијека пне. када су поједини сатрапи остварили толику моћ да су могли директно узурпирати и сам перзијски трон.

Даријеве реформе

Велики реформист и организатор Дарије Велики реформирао је перзијски административни и правни систем. Његова ревизија односила се на законе свједочења, депозита, подмићивања и насиља. Многи народи из Даријевог времена почели су користити перзијску ријеч дāта („закон“; „краљев закон“) за документе, што се задржало до данашњег дана.

Преко његових реформи и организације Перзијска Монархија постаје рестаурирано насљеђе монархије Кира Великог. Његова организација државе у 20 покрајина (сатрапија) којима су управљали локални владари, који су имали право на специфичне законе, прописе, традиције и елиту. Висок ступањ локалне политичке аутономије није укључивао и овласт над војском. Порезни систем омогућавао је огромне приходе у злату и сребру.

Свака провинција је такођер имала независног финанцијскога контролора, независног војног координатора, те сатрапа који је контролирао администрацију и закон. Сва тројица су директно одговарали великом краљу, а број сатрапија је повећан како би се олакшала администрација, али и умањила њихова политичка моћ. Овај систем организације и подјела власти био је разлог стабилности и цјеловитости земље, јер су шансе за побуну или сепарацију смањене на минимум. Дарије је такођер повећао и број чланова државне управе која се састојала од писара, који су промицали законе и одредбе диљем монархије.

Према записима у Бехистуну, Дарије спомиње укупно 23 сатрапије. То су: Перзија, Елам, Бабилонија, Асирија, Арабија, Египат, Морски народи, Лидија, Јонија, Медија, Арменија, Кападоција, Партија, Дрангијана, Арија, Хоразмија, Бактрија, Согдијана, Гандара, Скитија, Сатагидија, Арахозија и Мака. Покорени народи приказани су и на источном монументалном стубишту Перзеполиса, гдје су народи свих сатрапија у вријеме иранске нове године (Новруз) доносили поклоне перзијском владару.

Међу осталим, Дарије је познат и као сјајан економист. Реформирао је економски систем и увео златни новац „дарик“ као фиксно платежно средство. Развијао је трговину унутар монархије и с удаљеним земљама. На примјер, слао је експедиције на челу с каријским капетаном Скилаксом које су истраживале цијелу обалу Индијског оцеана од Индије до Африке. Тијеком његове владавине популација је нарасла, а у градовима цвату обрт и индустрија.

Физикалне величине попут масе и дужине су стандардизиране тзв. „краљевском мјером“, иако су Египћани и Бабилонци наставили користити се властитим мјерним јединицама. Такви прописи поједноставнили су међународну трговину што је имало велик утјецај на раст перзијског господарства, као и развој комуникација и административне мреже.

Закони и правосуђе

Киров цилиндар, први писани документ о људским правима који датира из 6. вијека пне.

Кир II. и Дарије I. најпознатији су законодавци међу ахеменидским великим краљевима. Ти закони посебно се односе на грађанско право, који су касније снажно утјецали на законодавства других монархија на Блиском Истоку. Нажалост, осим Кировог цилиндра није сачувано више законодавних докумената. Киров цилиндар сматра се првим текстом у хисторији који спомиње људска права, те описује алтруистичку визију друштва тог доба:

• Текст признаје суверенитет покореним народима, те предлаже мирно рјешавање сваког сукоба.
• Забрањују се ропство и присилни рад, а наводе се право на плаћу, рад и имовину.
• Јамчи се слобода вјере и право на конвертирање, слобода кретања, те поштивање традиције и обичаја.
• Уводи се начело индивидуалне одговорности за казнена дјела.
• Спомиње се поштивање прописаних права, борба против угњетавања, те право на живот.

Документ на клинопису који спомиње насљедно право Ксеркса I. (пронађен у Перзеполису, данас у Националном музеју у Ирану)

Иако су сви ахеменидски владари били законодавци, Дарије Велики се посебно истиче због опсежних реформи правног система. Реорганизирање Перзијске Монархије подразумијевало је велике прилагодбе законодавства диљем земље, а представљале су битне компоненте јавног реда. Сви перзијски натписи из тог доба истичу Дарија као законодавца, те наводе његову приврженост „божјем закону“ односно свјетоназорима које је представљала зороастријска религија. Краљевско законодавство придодавало је истовремено значај локалним законима и обичајима, о чему свједоче записи у египатским храмовима изграђенима у Мемфису, Едфуу и Великој Оази. У египатској традицији Дарије сматра се једним од највећих добротвора и законодаваца у египатској хисторији. У Библији се спомиње како је Дарије Жидовима дозволио обнову Саломоновог храма, због чега је осигурао почасно мјесту у јудаизму, као и Кир Велики који је ослободио Жидове из бабилонског сужањства. Сличан однос Дарије је имао и према Грцима којима је финанцирао градњу великих храмова, укидао ропство у грчким градовима, те Аполонова света подручја ослобађао од пореза. То је створило велике симпатије јонских и македонских Грка према Дарију па су стали на перзијску страну тијеком Грчко-перзијских ратова.

Перзијски велики краљ био је одговоран и за судство, те је особно именовао суце који су називани „краљевским суцима“, због чега је начело апсолутне власти краља неоспориво. Улога судаца била је вођење правне администрације те провођење постављених закона. Херодот у својим дјелима описује основна начела перзијских судова која се морају слиједити у свим околностима: пажљиви преглед чињеница, провјера криминалне прошлости појединца, итд. Ове ставке темеље се на зороастријским свјетоназорима. Перзијски владари придодавали су велику важност правди; грчки хисторичари писали су како су корумпирани суци кажњавани смрћу. Казне за криминалце биле су врло строге, као и у осталим земљама регије у то доба.

Економија

Монетарни систем

Тип ИИИб перзијског дарика из око 490. пне.

Дарије I. је највјеројатније био први ахеменидски велики краљ који је дао ковати властиту валуту, перзијски златни дарик. На том новцу перзијски владар приказан је у ратничком држању што представља и идеолошку и економску симболику. Осим златног дарика, кован је и сребрни новац познат као сиглос. Будући како је Дарије усвојио стандардизиране мјерне јединице за масу у цијелој монархији што је осигуравало правичност приликом испате пореза, маса дарика била је одређена строгим прописима. Ово је представљало револуционарну методу монетарног система која је увелике поједноставнила трговину и банкарство.

Сребрни статер из доба киликијског сатрапа Фарнабаза III. (379.-374. пне.), Британски музеј

Дарик је био врло велике квалитете, са чистоћом од 95.83%, док му је маса била 8.385 грама. Стари Грци сматрали су како је кованица назив „дарик“ (грч. дареикóс статḗр) изведеница од имена перзијског владара Дарија Великог, но вјеројатније се ради о изведенице перзијске ријечи „зариг“ што значи злато. Ковање златног новца било је искључиво право перзијског владара. Истовремено, у монархији се користио и сребрни шекел или (грч.) сиглос чије кориштење датира још из Мезопотамије око 3000. пне. Сиглос је био око 90% чистоће, тежине око 5,56 грама, а двадесет кованица сиглоса имало је вриједност једног дарика. Кованице од сребра и бакра повремено су ковали и сатрапи диљем империја.

Пријелаз да новчани систем дарика спомиње се на глиненим записима пронађеним у Перзеполису. Тијеком првих година владавине Дарија Великог плаћало се углавном у натури, тако да је систем пуну примјену доживио тек у вријеме владања Даријевог сина и насљедника, Ксеркса I. Великог. У међувремену, трговина са другим земљама била је већином заснована на размјенама у натури, но перзијска валута играла је велику важност приликом трговине са грчким провинцијама. Реформа монетарног система била је само дјеломична, будући како су перзијски владари гомилали злато у својим ризницама па већина племенитих метала никада није претварана у кованице.

Порезни систем

Даријево писмо јонском сатрапу Гадату које спомиње одржавање краљевских вртова

У вријеме владавине Кира Великог и Камбиза II., перзијски владари су као порез примали разне дарове од покорених народа. Од владавине Дарија Великог све порезне области (који готово одговарају сатрапијама) морали су плаћати фиксни порез, који је био дефиниран количинама злата и сребра одређеним у складу са природним ресурсима сатрапије. Неки порезни окрузи сиромашни племенитим металима порез су плаћали специјалним ресурсима; коњима, дрвом, житарицама, итд. Овај облик фиксног пореза наметнут је свим покореним земљама, осим регије Фарс (Перзија) у којој су живјели Перзијанци. Прикупљена средства кориштена су за финанцирање трошкова државе и краљевског двора; плаћање службеника, јавних радова, градњу прометница, канала, палача, итд.

Порези су чинили највећи извор прихода за Перзијску Монархију, а прикупљено злато и сребро чувало се у краљевским ризницама у Перзеполису, Сузи и Екбатани. Приликом археолошких истраживања у Перзеполису откривено је на тисуће глинених записа на клинастом писму које детаљно спомињу активности порезних службеника. Спомиње се и друга врста прихода, попут цестовних или градских тарифа које су наплаћиване на цестама или улазима у град. Рад порезних службеника у сатрапијама провјеравали су тајни инспектори који се називају „краљевим очима и ушима“, и који су слали извјешћа о локалним пословима.

Детаљна статистика о порезима записана је у Херодотовим дјелима, који с великом прецизношћу описује фиксне порезе наметнуте појединим сатрапијама. Херодотов попис састоји се од 20 регија Перзијске Монархије, а наводи порезе из доба Дарија I. Великог (549. - 486. пне.), чија је владавина завршила свега двије године прије рођења Херодота. Унаточ традиционално упитној вјеродостојности статистика грчког хисторичара, његови подаци су без обзира вјеродостојан показатељ економске моћи појединих покрајина Перзијске Монархије. Количина пореза изражена је у талентима, древној мјери за масу - јединица од 1 талента одговара маси воде у потпуно испуњеној амфори. Грчки или атички талент износи 26 кг, египатски 27 кг, а бабилонски 30.3 кг. Прерачунато у модерни новац, грчки талент сребра имао је вриједност од 20.000 УСД према течају из 2004. године. Такођер, вриједност древног талента сребра процијењује се и као еквивалент деветогодишњем стручном раду једног човјека. Детаљни попис сатрапија и одговарајућих пореза:

Област	Сатрапије или народи	Годишњи порез
I.	Јоњани, азијски Магнезијци, Еољани, Каријци, Ликијци, Памфилијци	400 талената сребра
II.	Лидијци, Мизијци, Ласонијанци, Кабалијанци, Хитенијанци	500 талената
III.	Племена јужно од Хелеспонта, Фригијци, азијски Трачани, Пафлагонијци, Маријандинијци, Сиријци	360 талената
IV.	Киликијанци	360 бијелих коња (једног за сваки дан у години) и 500 талената сребра; 140 за одржавање локалне коњице, остатак од 360 за краљевски двор
V.	Подручје од града Посидиума (на киликијско-сиријској граници), преко дијелова Сирије, Самарије, Ципра и Палестине, до египатске границе (изузевши арапски териториј)	350 талената
VI.	Египћани и Либијци у градовима Цирени и Барци	700 талената и 120.000 бушела жита (за перзијску војску стационирану у Мемфису)
VII.	Сатагидијци, Гандаранци, Дадици, Апарити	170 талената
VIII.	Суза с околицом	300 талената
IX.	Мезопотамија (Бабилонија и Асирија)	1000 талената сребра и 500 дјечака еунуха
X.	Екбатана и остатак Медије	450 талената
XI.	Каспијци, Паусицијци, Пантимати, Дарити	200 талената
XII.	Бактријци и околни народи	360 талената
XIII.	Арменци, Пакти и остали народи до Црног мора	400 талената
XIV.	Сагартијанци, Дрангијанци, Утијанци, Мици, те становници отока Перзијског заљева	600 талената
XV.	Саки и сјеверни Каспијци	250 талената
XVI.	Парти, Хоразмијци, Согдијанци и Аријци	300 талената
XVII.	Парицанијанци и Етиопљани	400 талената
XVIII.	Матијанци, Саспири, Алародијанци	200 талената
XIX.	Мушки, Тибарени, Макронези, Мосинојци, Марези	300 талената
XX.	Индијци (најмногољуднији древни народ)	360 талената злата (највећа сума)
(+)	Арапи	1000 талената тамјана, опскрба перзијских трупа водом

Промет

Карта Перзијске Монархије с означеном Краљевском цестом

Како би олакшао комуникацију диљем големе Перзијске Монархије, Дарије Велики је дао изградити мрежу квалитетних цеста, од којих је најпознатија Краљевска цеста. Она се протезала од лидијског града Сарда на западу до перзијских градова Сузе, Пасаргада и Перзеполиса на истоку. Удаљеност међу двају градовима била је 2.700 км, а гласници на коњима прелазили су тај пут за само седам дана. Успоредбе ради, за исто путовање пјешице било је потребно 90 дана, односно три мјесеца. Градња тако дугачке и софистициране цесте кроз малоазијске планине, асирске пустиње, бабилонске мочваре и непроходна подручја западног Ирана представљала је врхунац античког градитељског умијећа. Због њене изнимне квалитете, цеста је кориштена и у римско доба за вријеме Трајана и Хадријана, готово 700 година након Даријеве владавине.

Дарије је остао упамћен и по Суеском каналу којег је дао изградити између Нила и Суеза, и којим су перзијски бродови пролазили из Црвеног мора у Медитеран и обрнуто. Респектабилни успјеси перзијских инжењера остварени су и у доба његовог сина Ксеркса који је приликом експедиције против Грчке дао изградити два понтонска моста преко Дарданела да омогући лакши пријелаз својој војсци на еуропско тло, а кроз полуоток Атос због честих олуја које су пријетиле перзијској морнарици прокопан је двокилометарски канал.

Пољопривреда и наводњавање

Систем каната (3Д пресјек)

Перзијско доба Ахеменида доноси велике промјене у пољопривреди, која је чинила важну улогу у економији монархије. Побољшано је наводњавање диљем монархије, посебно у подручјима која су имала ограничен приступ води; Египат, Бабилонија, Иран, те Централна Азија. Наводњавање се вршило помоћу сложених система каната које су развили стари Перзијанци. Овај систем посебице је унаприједио подручја модерног Ирана и Афганистана гдје се тај систем користи и дан данас, као и диљем свијета. Перзијски владари потицали су градњу тих подземних канала за наводњавање, а Перзијанци су их онима који су судјеловали у градњи давали у најам на период од пет генерација.

Канат је систем који се састоји од низа вертикалних окна налик бунарима које при дну повезује благо нагнути канал. Основне карактеристике система:

• Помоћу вертикала учинковито се црпе велике количине свјеже воде из подземља на површину, без потребе за пумпањем. Проток воде врши се гравитацијом а одредиште је ниже од извора, који је најчешће брдски водоносник.
• Омогућава проток воде на великим удаљеностима гдје је клима суха и врућа, без губитака великог дијела залиха воде које настају услијед цурења и евапорација.

Изведба каната уобичајена је за подручја гдје су извори воде непосредно подно планина, односно тамо гдје је извор најближи површини терена.

Главни власници плодних поља и фарми били су ирански племићи, храмови, те ондашња подузећа. Развој пољопривреде и наводњавања довео је до развоја славних перзијских вртова. Према еламском клинастом писму пронађеном у Перзеполису, Пасаргад је на староперзијском језику називан Батракаташ или Пâтхрагâда („Перзијски врт“), док данашње име вуче коријене из грчке изведенице. Сматра се да грчка ријеч за рај парадеисос потјече од имена града Пасаргада, који је диљем античког свијета био познат по прелијепим вртовима.

Војска

Перзијски војници с древних рељефа

Гробница Кира Великог, великог перзијског освајача

Перзијска војска представљала је окосницу владарске моћи, и није имала правог ривала у античком свијету све до доласка Александра Македонског. Будући како се Перзијска Монархија простирала на пространим подручјима удаљеним тисућама километара и различитих географских карактеристика, за њихову контролу била је потребна захтјевна ратна вјештина.

У вријеме Кира Великог када је Перзија још била под доминацијом моћне Медије, сви Перзијанци били су дужни борити се за перзијског владара. Осим велике стратешке војне важности, перзијска војска играла је и велику политичку улогу осигуравања политичког јединства међу свим територијима који су били под влашћу Ахеменида. Елиту перзијске војске представљали су Перзијски бесмртници који су увијек бројали точно 10.000 војника, а у вријеме мира служили су као краљевска гарда. Члановима тих елитних јединица могли су постати искључиво Перзијанци, Медијци и Еламити. Будући да су тренирани од рођења према строгим војничким правилима и да су судјеловали диљем свијета у бројним биткама, често их се сматра најквалитетнијим војницима античког доба. Главни генерал перзијских бесмртника (перз. хазапарати) често је називан „другим иза владара“, заповиједао је цијелом краљевском војском. Перзијска војска била је подијељена на пјешаштво и коњицу, чији су надређени били углавном из перзијског племства.

Перзијска војска највише је позната по изврсној коњици захваљујући којој су с лакоћом контролирали свој пространи империј, те изванредним стријелцима. Такођер, из каснијег ахеменидског периода особито су позната и перзијска бојна кола која су на котачима имали шиљке који би окретањем приликом кретања кола дословно раскомадали непријатељске војнике. Опсадне справе које је користио Кир Велики приликом освајања Јоније нису биле познате Грцима због чега су убрзо тешко поражени. Опћенито, карактеристика перзијских војних постројби (нпр. спарабара) била је флексибилност и брзина маневрирања, што углавном није дошло до изражаја у борбама против Грка који су ту перзијску предност неутрализирали кориштењем погодних терена и тешког оклопа.

Перзијска војска имала је сталне гарнизоне диљем монархије, а водили су их перзијски часници. Гарнизони су постављани углавном на важним стратешким точкама, главним цестама, или пак на самим границама монархије (као што је оток Елефантина на Нилу). Војници многих народа судјеловали су у перзијској војсци, што осим Перзијанаца, Медијаца и Еламита укључује и Асирце, Феничане, Бабилонце, Индијце, Грке, Египћане, Жидове, Арапе, итд.

Сатрапи су били одговорни за регрутацију, одржавање и финанцирање војних снага у њиховим административним јединицама, али нису имали овласти управљања том војском. Сатрапијским војскама управљали су посебни перзијски намјесници који су били одани великом краљу. У доба мира, када није било потребе за регрутацијом, војска је била састављена углавном од професионалних перзијских и медијских војника.

У ратно доба, војска се проширује са професионалне војске помоћу регрутирања војника из различитих народа монархије. Покрајине монархије имале су властите војне јединице које су биле чувари реда и биле опремљене у складу са локалном војном традицијом. Према Херодотовим дјелима, перзијска војска била је хетерогена и врло разнолика. Наводно је садржавала 67 етничких контингената и била подијељена у три главна рода; пјешаштво, коњицу и морнарицу, док су пјешаштво и коњица садржавали посебне контингенте стријелаца.

Разноликост трупа војске Перзијске Монархије, њиховог оружја и опреме те борбених техника имплицира како су перзијски генерали морали свладати сложено стратешко и тактичко умијеће за дјелотворно и координирано заповиједање таквом војском.

Француски хисторичар Бриант претпоставља како су Ксерксо I. и неки други каснији перзијски владари имали само церемонијалну улогу у војсци, односно улогу приказивања цијеловитости монархије, њиховог ауторитета, те због јачања морала војске. Римски хисторичар Квинт Курције Руф претпоставља како су на разноликости војске инзистирали сами перзијски владари, који су тиме жељели указати на разноликост, али јединство монархије.

Култура

Језик

Тројезични Бехистунски записи писани на перзијском, еламском и акадском језику

Будући како су Перзијанци управљали администрацијом и војском монархије, перзијски језик имао је статус главног језика, но као административни језик кориштен је и арамејски, којег је углавном користила дипломација. Упораба осталих језика је ограничена на опсег подручја у којем су живјели њихови изворни говорници. Познато је како се еламски језик користио као службени на суду у регији Фарс, о чему свједоче записи из Перзеполиса који датирају између 509. и 458. пне. Остали језици су углавном имали локалну употребу; египатски, грчки, лидијски и ликијски.

Еламски и акадски језик кориштени су у тројезичним краљевским натписима, заједно са перзијским који се користио углавном за репрезентативне сврхе, као што је случај у Бехистуну.

Живот у доба Ахеменида

Живот на владарском двору

Перзијски владарски двор имао је неограничену власт у монархији, а он укључује самог владара, његову обитељ, те перзијско племство. На двору су доношене управне и стратешке одлуке, које су потом проводили њихови поданици. Међутим, хисторијских документа који се односе на перзијско судство има врло мало и неравномјерно су расподијељени.

Овисно о боравку у различитим владарским резиденцијама (Перзеполис, Суза, Бабилон, Екбатана), заједно с владаром путовала би и његова обитељ, те већи дио администрације. Тијеком путовања владар и племство боравили би у великом и луксузном шатору, постављеним на средишту привременог боравка и означеним посебним симболима. хисторичар Пиерре Бриант претпоставља како су они подсјећали на палаче у Сузи и Перзеполису. Живот на владарском двору регулиран је строгим нормама понашања. Владар је био окружен разним високим службеницима, који су укључивали управитеље трезора и картотека, те дипломате задужене за односе са јавношћу и страним делегацијама. Народ је имао право затражити посјет владару, но морали су посредовати преко чувара који би преко владара обавјештавали посјетитетља о евентуалном одобрењу и времену посјета.

Херодот и Ксенофонт описују како је перзијски владар обично бирао јела особно, због сигурносних разлога. На банкетима (свечаним гозбама) пажљиво је бирао госте, такођер због истих разлога. Судионици банкета били би строго распоређени на посебна мјеста, због церемонијалних и сигурносних разлога. Грчки аутори описују перзијске банкете као врло луксузне и свечане, будући како су одражавали владареву моћ и ауторитет, али и гостољубивост. Прехрану за владара и бесмртнике припремали су одвојени и елитни гастрономи, а за сваки случај тровања храном гастрономи би подлијегали строгим прописаним казнама. Вода је допремана из ријеке Шаоур на којој лежи град Суза, а прије конзумирања била би прокухавана и послуживана у посудама од сребра. Перзијанци су велику важност придодавали обликовању посуђа, које је одражавало моћ и добар укус.

• 
  Златна шалица
• 
  Златне посуде
• 
  Златни ритон (врч) пронађен у Екбатани, (Национални музеј у Ирану)
• 
  Златни врч у анималистичком облику, (Национални музеј у Ирану)

Владарево посебно мјесто за вријеме банкета није било само церемонијалне сврхе, већ и за очување њиховог здравља. Важну улогу на владарском двору играли су и лијечници, који су били стална владарска пратња. Њихова улога била је и контрола хране, што значи како се радило од особама од великог повјерења. Владареви лијечници неријетко су били и Грци и Египћани.

Дворане су служили и еунуси подијељени у двије категорије; оне који су служили краљевску обитељ, те остале службенике. Будући како је владарски двор чинила шира владарска обитељ заједно са племићима, претпоставља се како је број њихове послуге био врло велик. Многи антички аутори спомињу како су перзијски владари практицирали полигамију и имали много дјеце, те како су имали властите хареме. Ипак, модерни хисторијски докази говоре како првотна претпостављена функција „харема“ у Перзеполису није точна, односно како се заправо ради о краљичиним одајама. Жене с владарског двора, што укључује краљице и принцезе, имале су велику аутономију и имале су право путовати, што спомињу записи из Перзеполиса. Жене у Перзијској Монархији имале су велика права у односу на остатак древног свијета; у неким покрајинама империја владали су женски сатрапи, а током грчко-перзијских ратова на страни перзијске војске судјеловала је и једна адмиралица (Артемизија I. из Карије).

Као што је то случај у асирској и бабилонској традицији, лов је био омиљена забава перзијским владарима. На тај начин одржавали су тјелесну форму у вријеме мира, те су исказивали своју храброст и способност. Приликом лова бацање првог копља било је искључиво право владара. Лов је практициран и у посебним вртовима (перз. паиридаеза: „ограђени простор“), који су служили и као мјесто за опуштање и уживање будући да су били богато украшени, те за лов на разну дивљач. Начини лова разликују се овисно о начину и кориштењу оружја: ловили су пјешице, на коњу или у колима, а користили су мач, лук, копље или мреже. Писмо које је Дарије Велики послао јонском сатрапу Гадату спомиње транспорт плодова међу Еуфрата и азијске обале, што свједочи о великом интересу владара за хортикултуру.

Живот изван владарског двора

Амајлија у облику лава израђена од керамике (Музеј у Лоувреу)

Узимајући у обзир како постоји мало докуметана из овог раздобља свакодневни живот становника Перзијске Монархије и даље је углавном непознат, за разлику од живота на владарском двору. Археолошка истраживања показују како су перзијске куће грађене већином од опеке која је везивана мортом од глине и сламе. За изолацију доњих дијелова зидова кориштен је битумен. Куће су грађене око унутарњег дворишта са истакнутим тријемом, а најчешће су имале једну или двије етаже. Будући како су Перзијанци диљем свијета познати по изради текстила, претпоставља се како су куће биле украшене саговима високе квалитете, те опремљене врхунски обликованим намјештајем.

Одијевање је прилично познато будући како постоји много умјетничких илустрација које приказују људе из ахеменидског доба. Перзијанци су носили дуге капуте (са или без рукава) омеђене појасом, те хлаче од коже или фине тканине (због могућности јахања на коњу). Обућа је од двије врсте; затворених ципела са 3 или 4 везице, или од чизама. Капе су варирале од облика и материјала: од једноставних повеза преко главе, до богато украшених плетених капа. Боја одјеће била је разликовна карактеристика друштвених слојева тог доба, црвена је боја ратника, бијела свећеника, а плава сељака. Владари су се пак одијевали у све три боје како би показали свој ауторитет над трима друштвеним слојевима. Највјеродостојнији извори о перзијској ношњи су рељефи из Перзеполиса.

Образовање у ахеменидско доба је релативно непознато. Сигурно је како су перзијски племићи школовали своју дјецу, но већина сељака била је неписмена. Према доступним хисторијским информацијама, школовање младих перзијских племића почињало је у старости од пет година, и трајало је десет до двадесет година, овисно о извору. Страбон пише како су се млади људи бавили гимнастиком, те како су обучавани за лов, кориштење копља, препознавање биљака, те израду одјеће и мрежа. Ксенофонт наводи како је њихово школовање укључивало обуку према којој су требали развити смисао за правду, послушност, издржљивост, упорност и самоконтролу.

Религија

Зороастријски симбол фарвахар (Перзеполис, Иран)

Под владавином ахеменидске династије религија зороастризма постала је де фацто државном религијом и проширила се из југозападног Ирана диљем Блиског истока. Зороастризам и његови свјетоназори постају одређујућим елементом перзијске културе, а истовремено се јавља и јак синкретизам са другим религијама, посебно онима у Мезопотамији.

Добро у Зороастризму је штовни бог Ахура Мазда. Представљала га је ватра, као симбол чистоће и моћи. Зло је природна сила одвојена од Ахуре Мазде и супростављена њему и његову дјелу, а егзистира само на духовном плану, за разлику од духовне и физичке егзистенције оног што је створио Ахура Мазда. Напад зла, односно злодуха Ахримана догађа се између тих двију крајних точака на временској траци.

Средином 5. вијека пне., односно у доба владавине Артаксеркса I. и Дарија II., Херодот пише:

„Перзијанци нису приказивали божанства, нити су градили велике храмове већ искључиво жртвенике, будући како за разлику од Грка нису вјеровали како су божанства људског облика. Перзијанци су приносили жртве Сунцу, Мјесецу, Земљи, ватри, води и вјетровима.“

Такођер, Херодот тврди како молитва или жртва није могла бити обављена без назочности зороастријског свећеника, који нису били повезани са свећеницима нити једне друге религије. Осим тога, фунцкија свећеника преносила се насљедно, са оца на сина.

За вријеме Даријевог владања зороастризам постаје посебно везан уз владареву идеологију. У многим записима Дарија I. и његовог сина Ксеркса, као што су Бехистунски натписи или рељефи у Перзеполису и Сузи, наводи се како легитимитет владареве моћи долази по вољи Ахуре Мазде, која се приказује као заштитник владара и саме монархије. Портал из Перзеполиса богато је украшен рељефима са обје стране који посложени од врха према дну приказују: Ахура Мазду, владара Дарија I. на пријестољу, а затим три реда војника из његове особне страже. Ови мотиви желе приказати како „Бог добра“ (Ахура Мазда) штити перзијског владара и војску, односно како је владарева власт легитимна.

Умјетност

Перзијска умјетност у доба Ахеменида цвате, а сврха јој је прије свега величање славе владајуће династије. Ширењем Перзијске Монархије паралелно се ширила и перзијска умјетност, која кулминира када је монархија била на врхунцу, првенствено захваљујући богатим порезима које је владарски двор примао из бројних покорених земаља.

Архитектура и урбанизам

Карактеристични перзијски ступ из ападане у Перзеполису, Иран

Гробница Ксеркса Великог (цца 20x30 метара) уклесана у стијене Накш-и Рустама, Иран

Ахеменидска Монархија оставила је бројне монументалне палаче, прије свега у Сузи, Пасаргаду, Екбатани и Перзеполису. За разлику од многих других монументалних грађевина старог вијека попут Партенона у Грчкој или Колосеја у Риму, перзијске грађевине нису градили робови већ плаћени радници из свих земаља монархије; Бабилоније, Карије, Јоније, Асирије, Египта, итд.

У рано доба перзијска племена нису имали јединствени архитектонски стил, будући да су били полуномадски народ сељака и јахача. Међутим, након што је Кир Велики 550. пне. основао Перзијску Монархију, диљем земље никнути ће многе монументалне грађевине. У почетку се ахеменидска архитектура темељи на елементима покорених народа, но према њима убрзо је развијен аутохтони стил. Први перзијски град Пасаргад још показује неке номадске утјецаје гдје су објекти распршени у огромном парку, но педесет година касније гради се Перзеполис који постаје симболом рационализације и равнотеже у перзијској архитектури. План комплекса је строго ортогоналан, број ступова у дворанама је слаган у омјерима 1:1 или 1:2, распоред објеката је послаган на заштићеној тераси. Тријемови с двоструким колонадама на ападани сијеку се на угловима који постају куле, што је била велика функционална и естетска иновација. Комплексу се приступа с двају великих портала кроз које тече сав промет.

Успјеси ових оригиналних дјела темеље се на бројним елементима који комбинирају архитектуре подвргнутих народа. Перзијски елементи нису хибрид већ фузија стилова који стварају нови. Произлазе из стручности архитеката и радника широм монархије, па је перзијска архитектура утилитаристичка, ритуална и симболична. Перзеполис је пун елемената који свједоче о њиховим вишеструким утјецајима.

Египатски елементи препознатљиви су на кровним вијенцима и порталима, а мезопотамски код повезивања двију палача гдје једна има приватну, а друга јавну намјену. Розете и биљни рељефи са стубишта скупа с назубљеним бедемима и зидовима подсјећају на архитектуру зигурата, који су у раније доба ницали у Мезопотамији и Еламу. Глазуре рељефа имају бабилонски утјецај, док крилати људи-бикови на порталима потјечу од асирског стила. Након укључивања Јоније у Перзијску Монархију, перзијска архитектура доводи до јаког утјецаја на грчки јонски ред, као и обрнуто. Ти утјецаји посебно су видљиви код дворана са ступовима (хипостила). Лидијски и јонски архитекти судјеловали су на радовима у Пасаргаду, те касније у Перзеполису и Сузи, о чему свједоче графити на грчком у каменолому близу Перзеполиса и запис из Сузе. Спирални елементи (волуте) с перзијских капитела касније су постали главно обиљежје грчке архитектуре јонског реда. Перзеполис је касније снажно утјецао на Артемидин храм у Ефезу, једно од античких седам свјетских чуда.

Начело унутрашњег простора, гдје дворана са ступовима представља језгру палаче, присутно је на Блиском истоку и прије доба Перзијске Монархије. Ипак, софистицираност перзијске технологије која је видљива на висини и распонима ступова, увјетовала је велику пространост и употребљивост дворана, за разлику од сличних хипостила у Грчкој и Египту чији су ступови били здепасти, распони малени, а простори скучени.

Конструктивни системи у Перзеполису су искључиво тектонски односно састоје се од ступова и греда, док нема трага стереотомском систему (лукови, сводови и куполе). Већина ступова израђених од дрва су нестали, но сачуване су њихове камене базе. Код дворана гдје су висине биле превелике за кориштење дрва, ступови су грађени од масивних камених блокова. Камени ступови који су преживјели врло су хетерогеног стила, односно показују утјецаје различитих цивилизација. База ступа има хетитски утјецај, док је омјер висине и промјера дебла готово идентичан ступовима јонског реда. Огромни капител који чини готово трећину укупне висине ступа карактеристичан је за египатске ступове с капителом лотоса. Скулптурални капители са животињским облицима вјеројатно су инспирирани асирском архитектуром, но представљају оригинални перзијски стил.

Као и већина ахеменидских палача, Перзеполис је имао зидове изграђене од опеке, који можда изгледају необично на подручју гдје је камен доступан у великим количинама. То је заједничке карактеристика свим народима Истока, који камен користе углавном за градске зидине. Данас су углавном сачувани само темељи зидова, као и масивни камени портали и ступови.

Иако је грађен готово два вијека, Перзеполис као цјелина показује јединствени стил који је карактеристика ахеменидске умјетности. Каснији ахеменидски владари нису много одступали од умјетности и технике коју је Кир Велики започео у Пасаргаду, односно Дарије Велики наставио у Перзеполису. Само најновије владарске гробнице Артаксеркса II. и Артаксеркса III. разликују се од оних у Накш-и Рустаму по томе што нису урезане у окомиту литицу планине већ у коси терен, но на прочељу садрже исте елементе као и Даријева гробница.

Кипарство

Најпознатије скулптуре из ахеменидског периода налазе се у Перзеполису. Бројни рељефи красе стубишта, панеле испред палаче и унутрашњост краљевских дворана. Претпоставља се како су такођер кориштени за уређење просторија са ступовима. Инспирација перзијских скулптура вуче коријене из Египта, Грчке и Асирије, а карактеризира је велика прецизност и детаљност изведбе. Типологија скулптуралног обликовања је типична за оријенталну умјетност; сви ликови приказани су у профилу. Рељефи најчешће приказују перзијског владара и војнике, те бикове, лавове и грифоне; животиње врло су стилизиране, без варијација. Осим рељефа, хисторичари попут Херодота и Плутарха спомињу Ксерксов кип и Перзеполису, те кип Даријеве жене Артистоне у Сузи. Неке скулптуре су у потпуности реалистичне, попут пса (мастифа) који је пронађен на углу ападане.

• 
  Скулптура лава испред ападане у Перзеполису
• 
  Скулптура мастифа
• 
  Кип Дарија I. из Хелиополиса, (Национални музеј у Ирану)
• 
  Скулптура бика са капитела перзијског ступа ападане у Перзеполису

Поликромија

Поликромија игра важну улогу у перзијској умјетности, а карактеризирају је шарени и богато украшени рељефи на зидовима. За разлику од Перзеполиса, палача у Сузи нема рељефе урезане у камену, већ разнобојне керамичке глазуре на зидовима од опеке, очито инспириране мезопотамском културом. На њима су најчешће обликовани ликови разних животиња (лавови, бикови, грифони) или перзијских војника, који подсјећају на рељефе у Перзеполису.

У Сузи је поликромија на керамици очувана, но то није случај са каменим рељефима у Перзеполису гдје се пигмент с временом распао. Подручја на којима су кориштене боје тешко је тврдити, будући да је пигмент готово у потпуности нестао. Вријеме, танки слојеви наношења боја, те распадање органских пигмената главни су разлози његова нестанка. Ипак, докази о кориштењу боја налазе се у траговима диљем палаче што свједочи како Перзеполис није био једноличан, већ у богатим бојама. Такођер, пронађено је и много посуда које су судећи према унутрашњим пигментима служиле за похрану боја. Боје су кориштене на свим архитектонским елементима; зидови, рељефи, ступови, врата, подови, степенице, кипови, итд. Опека је била глазирана, црвена окер боја кориштена је на подовима од вапненца или сиво-зеленкастог гипса, ступови су осликани у више боја, као и екстеријер палача. Трагови црвене боје пронађени су и на скулптури Даријеве жене Даријеве жене Артистоне која се данас чува у иранском Националном музеју у Техерану. Велика палета пронађених боја говори о њиховом богатом поликроматском подријетлу. Спомиње се и употреба биљних пигмената, но с обзиром на распадање таквих органских боја, нажалост нису сачуване.

• 
  Осликани перзијски брош
• 
  Сфинга Дарија I. пронађена у Сузи
• 
  Декоративни мотиви у облику спирала
• 
  Перзијски војник

Златарство

Златарство је један од најважнијих елемената перзијске културе, који се у ахеменидско доба проширио диљем империја. Рељефи у градовима попут Перзеполиса показују како су Перзијанци златном накиту придавали велику важност.

Открића бројних комада посуђа израђених од племенитих ковина попут злата и сребра такођер показују како је златарство била важна карактеристика перзијске културе, али и доказ њихове естетске зрелости и напредне технологије. Украшавање ваза, чаша, посуда, накита, па чак и оружја комбинира класицизам и синкретизам. Као и код осталих грана перзијске умјетности, на златарство су утјецај имале и разне покорене културе, који су Перзијанци користили у стварању новог и оригиналног перзијског стила.

Археолошки проналасци златних предмета у Малој Азији показују велике сличности са онима из покрајине Фарс, а понекад су сличности толике да се претпоставља како потјечу из исте радионице, иако се ради о предметима који датирају десетљећима или чак вјековима касније. Неке стилске аналогије могу се пронаћи и у Грчкој и Трачкој што свједочи о снажном перзијском утјецају и на Еуропу.

• 
  Златни модел кочије
• 
  Украс у облику рибе
• 
  Мотив са перзијске вазе у облику крилатог козорога
• 
  Наруквица са урезаним драгим камењем

Технологија

Конструктивне споне (копче) између камених блокова које су кориштене у Перзеполису и Пасаргаду датирају из 6. вијека пне. и најстарије су у хисторији; представљају велики напредак у античкој грађевинској технологији

Унаточ активној потресној зони, перзијски ступови ападане у Перзеполису виши су и виткији од било којих из тог доба, укључујући грчке

Комплекси у Пасаргаду и Перзеполису обилују многим иновативним елементима на подручју грађевинског инжењерства. Новија истраживања структуралне технологије у сусједном Пасаргаду који је удаљен свега 43 км и грађен три десетљећа прије Перзеполиса, показала су како су перзијски инжењери саградили комплекс који је могао издржати јаке потресе, чак до 7. ступња према Рицхтеровој љествици. Темељи градитељских здања у Перзеполису и Пасаргаду грађени су технологијом изолиране базе темеља, која се данас користи при градњи модерних осјетљивих објеката попут нуклеарних електрана, због заштите од сеизмичких активности.

Значајан допринос градитељству представља и упораба конструктивних спона (копчи) између камених блокова, које су изграђене од метала. Такав конструктивни систем заједно с изолираном базом темеља створили су предувјете за градњу много већих и тањих конструктивних елемената, који су свој врхунац доживјели у ападани Перзеполиса гдје су ступови били високи чак 20 метара што их чини највишим те у односу на висину најтањим ступовима античког градитељства, док су осни распони ступова од 8.65 м такођер већи од било којег архитектонског здања тог доба. Успоредбе ради, Артемидин храм у Ефезу којег су Грци уврстили на Седам свјетских чуда имао је много мање распоне од 5.9 м, док су ступови били 1.5 м краћи од оних из ападане Перзеполиса.

Велики допринос перзијских инжењера остварен је и на подручју опскрбе водом тзв. канатима које су градитељи усјекли дубоко у планине те би помоћу њих допремали и чували свјежу воду. Захваљујући том водоводном систему и умијећу контролирања тлака, у комплексу Перзеполис изграђен је софистициран систем водоводних, канализацијских и дренажних цјевовода. Мрежа цјевовода усјечена је у терен терасе прије градње темеља, што представља први такав случај у хисторији.

Големи перзијски инжењерски потхвати попут градње првог Суеског канала, понтонских мостова преко Дарданела или канала кроз полуоток Атос представљају технолошке успјехе који нису остварени никада раније у хисторији, нити стотинама година касније.

Културни утјецај

У старовјековној хисторији Ахеменидска Монархија заузима посебно мјесто, и имати ће големи утјецај на хисторију коју слиједи. Под ахеменидском династијом десеци различитих народа били су уједињени у једној држави која се протезала од ријеке Инд до Егејског мора. Административну организацију коју су успоставили Перзијанци користили су Александар Македонски и бројне друге монархије која су опонашали перзијски систем политичке федерације. Иранска култура проширила се већим дијелом Блиског истока, као и употреба перзијског језика.

Перзијска култура оставила је и снажан утјецај на самог Александра који се пред крај живота облачио као Перзијанац, примио Перзијанце као већи дио своје војске, оженио се Перзијанком из ахеменидске династије, а главни град своје монархије премјестио је у (тада) перзијски Бабилон. Ови Александрови потези узроковали су велико неслагање са његовим генералима (дијадосима).

Новонастала Селеукидска Монархија обједињавала је ахеменидску и хеленистичку културу, што је касније оставило дубок траг и на политичко уређење новог иранског Арсакидске Монархије, те касније Сасанидске Монархије које је повратило стари сјај Перзије.

Будући како су Стари Грци прозвали Иран „Перзијом“ према владајућој перзијској династији Ахеменида, од краја 6. вијека пне. у западном свијету све државе иранских владарских династија називале су се „Перзијом“ што се задржало до данас (види: Терминологија Ирана и Перзије).

Ахеменидска Монархија представља велики значај за модерни Иран, будући како та старовјековна држава представља почетак доминације Перзијанаца над осталим иранским народима што се задржало до данашњег дана (Перзијанци чине 2/3 иранске популације). Оснивач монархије Кир Велики често се назива „оцем Ирана“.

Кронологија

Географско-кронолошки оквири Старог Истока од 730. до 265. пне.

Везе

• Хисторија Ирана

Литература

Античка дјела

• Ксенофонт: „Анабаза“ (Κυρου Ανάβασις - Анабасис)
• Ксенофонт: „Кирупедија“ (Κύρου παιδεία - Цyропаедиа)
• Херодот: „Хисторија“ (Ιστορίης Απόδειξη)
• Диодор са Сицилије: „Библиотека“ (Ιστορικη Βιβλιοθήκη)
• Страбон: „Географија“ (Γεωγραφικά)
• Полибије: „Хисторија“ (Хисториес)

Модерна дјела

• Пиерре Бриант: Фром Цyрус то Алеxандер: А Хисторy оф тхе Персиан Емпире, пр. Петер Даниелс, Индиана: Еисенбраунс (2002.)
• (fr) Пхилип Хуyсе: Ла Персе антиqуе, Париз, 2005.
• Колекција Регардс сур ла Персе антиqуе, 1998.
• (fr) Хенри Стиерлин: Сплендеурс де л’Емпире персе, Грüнд, Париз (2006.)
• А. Т. Олмстеад: Хисторy оф тхе Персиан Емпире, Цхицаго, 1948.
• Wернер Ф. Дутз и Сyлвиа А. Матхесон: Парса (Персеполис) Арцхаелогицал ситес ин Фарс (I). Yавассоли издања, Техеран (1998.)
• Јосеф Wиесехöфер; Азизех Азоди: Анциент Персиа: 550 БЦ то 650 АД, Лондон и Неw Yорк, 2001.
• (fr) Еугене Фландин и Пасцал Цосте: Воyаге ен Персе, Париз (1851.)
• (fr) Георгес Перрот и Цхарлес Цхипиез: Хистоире де л'арт данс л'Антиqуитé, Éгyпте, Ассyрие, Персе, Асие минеуре, Греце, Етрурие, Роме. вол. V.: Персе, Пхрyгие, Лyдие ет Царие, Лyцие, Париз (1890.)
• Артхур Упхам Попе: Персиан Арцхитецтуре, Лондон (1965.)
• Артхур Упхам Попе: Сурвеy оф Персиан Арт фром Прехисториц Тимес то тхе Пресент, Цхарлес Сцрибнер’с Сонс, Неw Yорк (1931.)
• Петер Греен: Грецо-Персиан Wарс
• Тимелифе Персианс: Мастерс оф тхе Емпире (Лост Цивилизатионс)
• Ј. M. Цоок: Персиан Емпире, Схоцкен Боокс, Неw Yорк (1983.)
• Пхилип Де Соуза: Грецо-Персиан Wарс 499–386 БЦ
• (de) Франз Столзе: Персеполис, дие ацхаеменидисцхен унд сасанидисцхен Денкмäлер унд Инсцхрифтен вон Персеполис, Истакхр, Пасаргадае, Схâпур, А. Асхер ед, Берлин (1882.)
• Рицхард Халлоцк: Персеполис Фортифицатион Таблетс Архивирано 2007-06-21 на Wаyбацк Мацхине-у
• Рицхард Н. Фрyе: Херитаге оф Персиа
• Јохн Е. Цуртис: Форготтен Емпире: Тхе Wорлд оф Анциент Персиа, Беркелеy, Лос Ангелес
• Линдсаy Аллен: Персиан Емпире
• M. А. Дандамаев: Политицал Хисторy оф тхе Ацхаеменид Емпире, Леиден, 1989.

Вањске везе

• „Иран - заборављена слава“; документарни филм о античком Ирану (Ахеменидима и Сасанидима) Архивирано 2010-04-28 на Wаyбацк Мацхине-у
• Ацхеменет - важни виртуални извор за проучавање хисторије, литературе и археологије Ахеменидске Перзијске Монархије
• Перзеполис прије уништења (виртуална шетња)
• „Виртуални ахеменидски музеј“ - професор Пиерре Бриант Архивирано 2006-11-26 на Wаyбацк Мацхине-у
• Ахемениди (Ливиус.орг, Јона Лендеринг)
• Ахеменидски владарски записи (Ливиус.орг) Архивирано 2016-12-18 на Wаyбацк Мацхине-у
• Киров документ о људским правима Цyрус' Цхартер оф Хуман Ригхтс
• Ахеменидска умјетност (Иран Цхамбер)
• Пројект Персеполис Фортифицатион Арцхиве
• Фотографије доноситеља пореза из све 23 перзијске сатрапије (рељефи у Перзеполису) Архивирано 2021-08-31 на Wаyбацк Мацхине-у

Остали пројекти

У Wикимедијиној остави има још материјала везаних за: Ахеменидска Монархија