Пређи на садржај

Катињски масакр

Цоординатес: 54°46′Н 31°47′W / 54.767°Н 31.783°W / 54.767; -31.783
Извор: Wikipedija
Катињски масакр
Масакр у Катињској шуми
ексхумација масовне гробнице у којој су пољске жртве масакра
ЛокацијаКатињска шума и околица, Смоленска област, Руска СФСР, Совјетски Савез
Координате54°46′Н 31°47′W / 54.767°Н 31.783°W / 54.767; -31.783
ДатумИВ–В 1940.
МетаПољаци
Врста нападастријељање
Мртвих21.768.[1]–25.700[2]
Починитељи НКВД, совјетска тајна полиција
ПочинитељЛаврентиј Берија, Јосиф Стаљин
Мотивуништавање Пољске неовисности

Катињски масакр или масакр у Катињској шуми (пољски: zbrodnia katyńska, mord katyński, "Катињски злочин"; руски: Катынский расстрел "Катињско стријељање") био је низ масовног стријељања пољских држављања који је извршио Народни комесаријат унутрашњих послова (НКВД), тајна полиција Совјетског Савеза, између IV. и V. 1940. Изворно се наслов "масакр у Катињу" односио на масакр у Катињској шуми, која је прва откривена те је била највећа локација смакнућа овог типа.

Покољ је покренуо шеф НКВД-а Лаврентиј Берија који је хтио убити све заробљене пољске официре, а наредба је издата 5.3. 1940., и одобрио ју је совјетски Политбиро, укључујући и њен вођа, Јосиф Стаљин. Број убијених се процјењује на око 22,000.[1] Жртве су убијене у Катињској шуми у Смоленској области, Руској СФСР, затворима у Тверу и Харкиви и другдје. Од укупног броја смакнутих, око 8.000 су били официри заробљени након Совјетске инвазије Пољске, додатних 6.000 су били полицијски официри, док су остатак сачињавали пољски интелектуалци коју су Совјети сматрали "тајним агентима, жандармеријом, земљопосједницима, саботерима, власницима творница, адвокатима, чиновницима и свећеницима".[1]

Влада Трећег Реицха је објавила откриће масовне гробнице у Катињској шуми 1943. Када је пољска влада у егзилу, која је тада била у Лондону, затражила неовисну истрагу коју би провео Међународни одбор Црвеног крижа, Стаљин је одмах прекинуо све дипломатске односе с њом. СССР је дуго тврдио да су жртве убили нацисти 1941, те су наставили одбијати одговорност за овај ратни злочин све до 1990., када је службено признао и осудио убијање које је проводио НКВД, као и заташкавање претходних совјетских влада.[1][3][4][5]

Истраге коју су провеле руски истражитељи у СССР-у (1990–1991) и Руска Федерација (1991–2004) су потврдили совјетску кривњу за покољ, али су одбили класифцирати ју као ратни злочин или чин геноцида. Истрага је затворена под изликом да су починитељи одавно мртви, а пошто је руска влада одбила то класифцирати као жртве стаљинистичке репресије, формална постхумна рехабилитација пољских жртава је наведена као "непримјењива".[6] 2010., руска Државна дума је одобрила декларацију која криви Стаљина и друге совјетске официре јер су особно наредили масакр.[7]

Увод

Совјетски министар вањских послова Вјачеслав Молотов потписује пакт Риббентроп-Молотов. Иза њега су Риббентроп и Стаљин.

1.9. 1939., Трећи Реицх је покренуо инвазију западне Пољске. Велика Британија и Француска су захтијевали да се Њемачке трупе повуку. 3.9., након што је Њемачка то одбила, Француска, Британија и већина земаља Британског Царства су објавиле рат Њемачкој, али су у стварности дали мало војне помоћи самој Пољској.[8] Због тога су неки такво недјеловање назвали лажним ратом.[9]

СССР је и сам извршио инавзију источне Пољске 17.9., у складу са пактом Риббентроп-Молотов. Црвена армија је брзо напредовала те је наишла на мало отпора,[10] пошто су пољске снаге имале наредбу не улазити у сукоб с Совјетима. Између 250.000[1][11]–454.700[12] пољских заробљеника и полицајаца су заробиле совјетске снаге. Неки су ослобођени или су побјегли, али је 125.000 заробљено у логорима које је водио НКВД.[1] Од тих, 42.400 војника, већином украјинске или бјелоруске народности, који су служили пољску војску на бившим пољским територијима које је анкетирао СССР, су ослобођени идућег мјесеца.[11][13][14] 43.000 војника рођених у западној Пољској, сада под њемачком контролом, су предани Њемачкој; у замјену, Совјети су добили 13.575 пољских заробљеника од њемачке војске.[11][14]

Уз особље војске и владе, и обични пољски држављани су трпили репресије. Пошто је пољски сустав мобилизације захтјевао да сваки дипломирани младић са свеучилишта постане резервни официр војске,[15] НКВД је успио окупити значајан број пољског интелектуалног слоја. Институт народног сјећања (ИПН) наводи да је око 320.000 пољских грађана депортирано у СССР (ову бројку оспоравају неки повјесничари, који процјењују да је број већи, између 700.000–1.000.000).[16][17] ИПН процјењује да је број пољских грађана који су преминули тијеком совјетске владавине у другом свјетском рату око 150.000 (ревизија претходних процјена од око 500.000).[16][17] Од скупине 12.000 Пољака посланих у логор Далстрој крај Колиме) 1940.–1941., већином ратних заробљеника, само је 583 мушкараца преживјело, те ослобођено 1942. да би се придружили пољским оружаним снагама под совјетском контролом.[18] Тадеусз Пиотроwски наводи да је "тијеком рата и након њега, 1944., 570.387 пољских грађана подвргнуто некој врсти совјетске политичке репресије".[19]

19.9., вођа НКВД-а, Лаврентиј Берија, је наредио тајној полицији да створи Администрацију за управљање ратним заробљеницима. НКВД је преузео надзор на пољским заробљеницима од Црвене армије, те их послао у разне центре и пријелазне логоре и створио жељезничку руту за пријевоз ратних заробљеника на западу СССР-а. Највећи логори били су у Козељску (Манастир Оптина), Осташкову и Старобељску. Други логори били су у насељима Јухново, Јуже, жељезничка станица Тјоткино 90 км од Путивла), Козелшчина, Оранки, Вологда (жељезнички колодвор Заоникеево), и Грјазовец.[20]

Црвена армија води пољске ратне заробљенике након совјетске инвазије Пољске

Козељск и Старобељск су кориштени за војне официре, док је Осташков држао пољске извиђаче, жандармерију, полицијске и затворске официре.[21] Неки заробљеници су били чланови других скупина пољских интелектуалаца, као што су свећеници, земљопосједници и правници.[21] Процјена броја заробљеника је сљедећа: Козељск, 5.000; Осташков, 6.570; и Старобељск, 4.000. То је укупно 15.570 мушкараца.[22]

Према извјештају 19.11. 1939., НКВД је држао око 40.000 пољских ратних заробљеника: око 8.000–8.500 официра, 6.000–6.500 милицајаца и 25.000 војника и дочасника.[1][14][23] У 12. мјесецу, вал ухићења је повећао број пољских официра. Иван Серов је Берији 3.12. изјавио да "укупно, 1.057 бивших официра пољске војске је ухапшено".[11] 25.000 војника и дочасника је послано на присилни рад у СССР-у (изградња цесте, тешка металургија).[11]

Једном у логорима, између X 1939. и II 1940., Пољаци су морали трпити дугачка испитивања и сталну политичку агитацију официра НКВД-а, међу којима је био и Василиј Зарубин. Заробљеници су претпостављали да ће убрзо бити пуштени на слободу, али су испитивања имала намјеру успоставити селекцијски процес како би се знало тко ће преживјети а тко умријети.[2][24] Према извјештају НКВД-а, ако се заробљеници нису могли натјерати да прихвате просовјетско размишљање, проглашени су "чврстим и бескомпромисним непријатељима совјетског ауторитета".[2]

5.3. 1940., у складу са упутом Јосифа Стаљина Берији, шест чланова совјетског Политбироа - Стаљин, Вјачеслав Молотов, Лазар Каганович, Климент Ворошилов, Анастас Микојан и Михаил Калињин - су потписали наредбу да се смакне 25.700 пољских "националиста и контрареволуционара" који су држани у логорима у западној Украјини и Бјелорусији.[25] Разлог за покољ, тврди повјесничар Герхард Wеинберг, је тај да је Стаљин хтио лишити потенцијалну будућу пољску војску великог дијела талентираних чиновника:

Сугерира се да је мотив за ову грозну одлуку [Катињски масакр] било потврдити Нијемцима да Совјети устрају на антипољској политици. Објашњење је потпуно неувјерљиво с обзиром на велику бригу совјетског режима да држи овај масакр тајним од управе те њемачке владе коју је наводно хтио задивити... Пуно вјеројатније објашњење [за покољ] био би гледање на будућност у којој ће опет бити Пољска уз совјетску западну границу. Пошто је намјеравао задржати источни дио те државе под сваку цијену, Стаљин је могао бити сигуран да ће било каква обновљена Пољска бити непријатељска. Под тим околностима, учинио би ју слабијом ако би се ријешио великог дијела њене војне и техничке елите.[26]

Уз то, Совјети су схватили да су заробљеници чинили тијело тренираних и мотивираних Пољака који не би прихватили и чевтрту подјелу Пољске.[1]

Смакнућа

Биљешке Берије Стаљину, којима предлаже убијање пољских заробљеника

Број жртава се процјењује на око 22.000, а доња граница потврђених људи које је убијено је 21.768.[1] Према совјетским декласифицираним документима, 21.857 пољских заробљеника је смакнуто након 3.4. 1940: 14.552 ратних заробљеника (већина или сви из три горе споменута логора) и 7.305 заточеника из западних дијелова Бјелорусије и Украјине.[27] Од них, 4.421 је било из Козељска, 3.820 из Старобељск, 6.311 из Осташкова, а 7.305 из бјелоруских и украјинских затвора.[27] Водитељ одјела за ратне заробљенике НКВД-а, Мајор генерал П. К. Сопруненко, организирао је "селекцију" пољских официра који ће бити масакрирани у Катињској шуми и другдје.[28]

Међу жртвама у Катињској шуми су били адмирал, два генерала, 24 пуковника, 79 потпуковника, 258 мајора, 654 капетана, 3.420 дочиновника, седам капелана, три земљопосједника, принц, 43 службеника, 85 војника, 131 избјеглица, 20 професора са свеучилишта, 300 лијечника; неколико стотина одвјетника, инжињера и професора; више од 100 писаца и новинара, као и око 200 пилота.[2] Свеукупно, НКВД је смакнуо готово половицу пољских корпуса официра.[2] Смакнуто је 14 генерала:[29] Леон Биллеwицз (умировљен), Бронисłаw Бохатyреwицз (умировљен), Xаwерy Цзерницки (адмирал), Станисłаw Халлер (умировљен), Александер Коwалеwски (умировљен), Хенрyк Минкиеwицз (умировљен), Казимиерз Орлик-Łукоски, Константy Плисоwски (умировљен), Рудолф Прицх, Францисзек Сикорски (умировљен), Леонард Скиерски (умировљен), Пиотр Скуратоwицз, Миецзyсłаw Смораwиńски и Алојзy Wир-Конас. Нису све жртве масакра били Пољаци, јер је Друга Пољска Република била мултиетничка држава, па је међу официрима било и Бјелоруса, Украјинаца и Жидова.[30] Према процјенама, око 8% жртава масакра су били пољски Жидови.[30] 395 заробљеника је поштеђено,[1] а међу њима су били и Станисłаw Сwианиеwицз и Јóзеф Цзапски.[2] Одведени су у логор Јукнов а потом у Грјазовец.[20]

Масовна гробница у Катињској шуми, 1943.

I до 99% заточеника је лишено живота. Људи из логора Козелсјк су смакнути у Катињској шуми; људи из логора Старобељска су убијени у затворима НКВД-а у Харкиву а лешеви закопани крај села Пиатихатки; а полицијски официри из логора Осташков су убијени у затворима НКВД-а у Тверу и закопани у Медноји.[20] Детаљнија информација о егзекуцијама у затвору НКВД-а је тијеком саслушања дао Дмитрии Токарев, бивши водитељ управе округа НКВД. Према Токареву, стријељање је започело навечер и завршило у зору. Први транспорт, 4.4. 1940., носио је 390 људи, те су крвници имали потешкоћа убити тако пуно људи у једној ноћи. Сљедећи транспорти нису довели више од 250 мушкараца. Егзекуције су обављене са њемачким 9×19мм Wалтхер Моделл 2 пиштољима које је набавила Москва.[31] али су кориштени и совјетски револвери 7.62×38ммР Нагант М1895.[32]

Жртвама су свезане руке прије смакнућа

Извршитељи егзекуција су користили њемачка а не совјетска оружја јер су потоњи превише одскакивали након првих туцет стријељања.[33] Василиј Блохин, главни крвник за НКВД — и можда најгори серијски убојица у модерној људској повијести — је наводно особно упуцао и убио 7.000 осуђеника, од којих су неки имали тек 18 година, од логора Осташков до затвора Калињин у распону од 28 дана у IV. мјесецу 1940.[28][34]

Убојства су била методична. Након провјере и одобрења особних информација осуђеника, свезане су му руке те је одведен у ћелију на чијим су зидовима биле постављене вреће од пијеска те тешка врата. Жртви је наређено да клекне у средини ћелије, након чега би га крвник упуцао у главу или врат.[35] Леш би однијели на супротна врата и ставили на пет или шест камиона који су чекали, након чега би сљедећи осуђеник позван да проживи исту судбину. Уз пригушивачку облогу у ћелији за смакнуће, пуцњеви пиштоља су прекривани и укључивањем гласних уређаја (примјерице вентилатора) тијеком ноћи. Нека открића након 1991. наводе да су тако живота лишени и заточеници у сједишту НКВД-а у Смољенску, иако се на темељу нагомиланих лешева може закључити да су неки и стајали на рубу масовне гробнице у шуми.[36] Ова процедура је поновљена сваку ноћ, изузев тијеком празника 1.5.[37]

Између 3.000 и 4.000 пољских затвореника украјинских и бјелоруских затвора вјеројатно је закопано у масовним гробницама Бикивња и Курапати.[38] Поручница Јанина Леwандоwска, кћер генерала Јóзефа Доwбора-Муśницкија, је била једина жена која је заклана у Катињу.[37][39]

Откриће

Питање о судбини пољских заробљеника је поновно изашло на површину након што су Силе Осовине извршиле инвазију СССР-а тијеком љета 1941. Пољска влада у егзилу и совјетска влада потписали су споразум Сикорски-Маyски који је објавио спремност обје стране да се боре заједно против нацистичке Њемачке и успоставе пољске војске на совјетском територију. Пољски генерал Włадyсłаw Андерс је почео организирати армију, те је затражио информације о несталим пољским заробљеницима из 1939. Тијеком особног посјета, Стаљин је увјеравао њега и Włадyсłаwа Сикорског, пољског премијера, да су сви Пољаци ослобођени, те да се не могу све наћи јер су Совјети "изгубили њихов траг" у Манџурији.[40][41]

1942., када је териториј Смоленска пао под њемачку окупацију, пољски радници на жељезници су од мјештана чули приче о масовној гробници пољских војника у Козелску крај Катиња, пронашли један гроб те га пријавили пољској подземној влади.[42] Откриће није сматрано значајним, пошто нитко није могао вјеровати да тај гроб садржи тако пуно лешева.[42] Почетком 1943., Рудолф вон Герсдорфф, њемачки официр, је добио извјештаје о масовним гробницама пољских војних официра крај Катиња. Прослиједио је извјештаје надређенима.[43] Јосепх Гоеббелс је сматрао да је откриће изврсна прилика да се створе тензије између Пољске, западних савезника и СССР-а. Нацистичка пропаганда је говорила о ужасима бољшевизма и англо-америчкој покорности истима.[44] Након опсежних припрема, 13.4. радио у Берлину је објавио свијету да су њемачки војници у Катињској шуми открили јаму "дугачку 28 метар и широку 16 метара, у којој су тијела 3.000 пољских официра у 12 слојева".[45] Разоткривена је совјетска одговорност.[45]

Пољске новчанице и нараменице откривене у масовној грбници

Њемачке снаге су довеле комисију Међународног одбора Црвеног крижа, названу комисија Катињ, која се састојала од 12 форензичких стручњака из неколико земаља (Белгија, Бугарска, Данска, Финска, Француска, Италија, Хрватска, Низоземска, Шведска и друге).[46] Тако су жељно хтјели доказати да су Совјети криви за масакр да су чак укључили и неке ратне заробљенике Савезника, међу којима су били и писац Фердyнанд Гоетел.[47] Након рата, Гоетел је побјегао са лажним пасошом због потјернице; Бугар Марко Антонов Марков и Чех Франтишек Хáјек, чије су земље постале сателитске државе СССР-а, су присиљени да повуку своје доказе како би окривили нацисте.[48] Хрват Људевит Јурак је осуђен на смрт и смакнут од комуниста након рата, а његов колега Едуард Милославић успио је побјећи у САД. Масакр у Катињу је био од користи за Трећи Реицх јер је дискредитирао СССР. 14.4. 1943. Гоеббелс је записао у дневнику: "Сада користимо откриће 12.000 лешева пољских официра, које је убио НКВД, за антибољшевичку пропаганду у великом стилу. Послали смо неутралне новинаре и пољске интелектуалце на лицу мјеста гдје смо их нашли. Њихови записи који долазе до нас су ужасни. Фüхрер је такођер дао допуштење да издамо драстичне вијести њемачким новинама. Дао сам им упуте да најшире могуће искористе материјал за пропаганду. Живјети ћемо од њега неколико тједана".[49]

Совјетска влада је занијекала њемачке оптужбе те тврдила да су пољски заробљеници радили на западно од Смоленска те да су их заробили и убили нацисти 1941.[50]

Ексхумације у Катињу, 1943.

1943., пољска влада у егзилу, коју је водио Сикорски, је инзистирала да се о тој теми говори приликом преговора са Совјетима те да још једну неовисну истрагу проведе Црвени криж.[51] Стаљин је негативно реагирао, оптужио пољску владу да врши колаборацију са нацистима, прекинуо све дипломатске везе с њом,[52][53] и започео кампању да западни савезници признају просовјетску пољску владу коју би водио Wанда Wасилеwска.[54] Сикорски је погинуо у зракопловној несрећи тијеком љета 1943., што је било пригодно за западне савезнике.[55]

Совјетске акције

Почетком 9. мјесеца 1943., Гоеббелс је информирао њемачку војску да се повуче са Катиња и записао предвиђање у дневнику: "Нажалост, морали смо одустати од Катиња. Бољшевици ће неоспорно убрзо 'открити' да смо ми убили 12.000 пољских официра. Ова епизода ће нам узроковати подоста невоља у будућности. Совјети ће сигурно измислити посао открића што више масовних гробова како би нас окривили за њих".[49]

Након што су поновно заузели Катињ након битке за Смоленск, 1.10. 1943. НКВД је започео операцију заташкавања.[2][56] Гробље које је саградио пољски Црвени криж је уништено а сви докази су уклоњени.[2] Свједоци су "интервјуирани" те су им запријетили ухићењем због "колаборације са фашистима" ако се њихова свједочења не поклапају са службеном владином тезом.[56][57] Пошто ниједан од докумената жртава није био старији од априла 1940., совјетска тајна полиција је поставила лажне доказе како би вријеме масакра пребацила на љето 1941., када су нацисти контролирали подручје.[57] Прелиминарни извјештај НКВД-а из 10.–11.1. 1944., је закључио да су пољске официре убили нацисти.[56]

Почетком 1944., СССР је послао још једну комисију, "Специјална комисија за успоставу и истрагу стријељања пољских заробљеника од њемачко-фашистичких нападача у Катињској шуми" (руски: Специальная Комиссия по установлению и расследованию обстоятельств расстрела немецко-фашистскими захватчиками в Катынском лесу военнопленных польских офицеров, Спетсиал'наyа Коммиссиyа по установлениyу и расследованиyу обстоyател'ств расстрела неметско-фасхистскими закхватцхиками в Катyнском лесу воyеннопленнyх полских офитсеров), на локацију масовне гробнице; само име комисије је већ унапријед говорило што ће бити закључак.[2][56][57] Комисију је водио Николај Бурденко.[2][56] Странцима није било дозвољено судјеловати у истрази.[2][56] Комисија је ексхумирала лешеве, одбацила њемачки извјештај из 1943., те их окривила за стријељање ујесен 1941.[2] Успркос мању доказа, окривили су и њемачку страну за убијање руских заробљеника који су копали јаме.[2] Непознато је колико је чланова комисије заварао лажни извјештај, а колико је сумњало на истину; Циенциала и Матерски наводе да комисија није имала избора него потврдити наводе владе, док Бурденко вјеројатно није знао о заташкавању.[56][56] Закључак комисије Бурденко совјетски су извори упорно понављали, све док совјетска влада 13.4. 1990. није признала лаж и потврдила кривњу.[56]

У јануару 1944., Совјети су такође позвали скупину од преко туцет америчких и британских новинара, које је пратила Катхлеен Харриман, кћер америчког велепосланика Аверелла Харримана, и Јохн Мелбy, трећи секретар амереричког велепосланства у Москви, у Катињ.[57] Сматрало се да су тим чином совјетске власти хтјеле дати тежину својој пропаганди.[57] Мелбy је ипак уочио недосљедности у совјетском случају: проблематични свједоци; обесхрабривање испитивања свједока; изјаве свједока су биле очито механичке и меморизиране унапријед. Ипак, Мелбy је тада сматрао да је свеукупно совјетски случај увјерљив.[57] Харриманов извјештај је дошао до истог закључка, но обојици је након рата постављено питање зашто су њихови закључци били у супротностима са налазима, уз сумњу да је тај закључак хтио чути и Стате Департмент.[57] Новинари нису били задивљени совјетском намјештаљком.[57]

Реакција Запада

Британски, канадски и амерички официри (ратни заробљеници) су доведени од Нијемаца да надгледају ексхумације

Растуће пољско-совјетске тензије су почеле напрезати односе Совјета и Запада у вријеме када је пољска важност са Савезнике, а која је била значајна у првим годинама рата, почела слабити, због уласка СССР-а и САД-а у рат. Британски премијер Wинстон Цхурцхилл и амерички предсједник Франклин D. Роосевелт су све чешће били разапети између обвеза према Пољацима и захтјевима Стаљина и његових велепосланика.[58]

Према Едwарду Рацзyńском, Рацзyńски и генерал Сикорски су се срели са Цхурцхиллом и Алеxандром Цадоганом 15.4. 1943., те им рекли да Пољаци имају конкретне доказе о совјетској одговорности за покољ. Рацзyńски наводи да је Цхурцхилл, "без обавезе, својим понашањем показао да не сумња у то." Цхурцхилл је рекао да "бољшевици знају бити врл окрутни".[59] Ипак, 24.4. 1943. Цхурцхилл је убедио Совјете: "Противимо се било каквој 'истрази' Међународног одбора Црвеног крста на било којем територију под њемачком контролом. Такве истраге би биле лажи а њихови закључци донесени тероризмом".[60] Неслужбени или тајни британски документи су закључили да је совјетска кривња "готово сигурна", али је савезништво са Совјетима било важније од таквих моралних питања; стога је службена верзија подупирала Совјете, те чак и цензурирала било какав супротни закључак.[61] Цхурцхилл је замолио велепосланика Оwена О'Маллеyа да истражи тај случај, али уз сљедећу опаску: "Све је то само да се прикупе факти, јер нико од нас не би смео да о томе прозбори нити реч."[57] О'Маллеy је указао на неколико недосљедности и немогућности совјетске верзије.[57] Касније, Цхурцхилл је послао копију извјештаја Роосевелту 13.8. 1943. Извјештај је деконструирао совјетску биланцу масакра и натукнуо политичке посљедице на снажно морални оквир, али је признао да није било алтернативе постојећој политици. Не зна какав је коментар Роосевелт саопштио кад је прочитао О'Маллеyјев извјештај.[62] Цхурцхилл се у својим мемоарима осврнуо на совјетску истрагу тог злочина 1944., према којем су нацисти криви, те додао: "увјерење је, изгледа, чин вјере".[63]

1944., Рон Јефферy, агент британске и пољске тајне службе у окупираној Пољској, је заобишао Абwехр и доспио до Лондона са пољским извјештајем за британску владу. Његов труд је испрва јако цијењен, али је касније игнорисан од Британаца, што је разочарани Јефферy приписао подлости Кима Пхилбyа и других комунистичких агената у британском суставу. Јефферy је покушао информисати британску владу о масакру у Катињској шуми, али је отпуштен из армије.[64]

1944., Роосевелт је дао задатак велепосланику на Балкану, поручнику Георгеу Еарлеу, да састави извјештај о том случају.[2] Еарле је закључио да је масакр извео СССР.[2] Након конзултација са Елмером Дависом, равнатељом уреда за ратну информацију, Роосевелт је службено одбацио тај извјештај, те изјавио да је убеђен како је за исти крив Трећи Реицх. Када је Еарле формално затражио допуштење да објави налазе, предјесник му је дао наредбу којом му је то забрањено.[2]

1943., два америчка ратна заробљеника – пуковник Доналд Б. Стеwарт и Јохн Х. Ван Влиет – су одведени од Нијемаца до Катиња ради међународне конференције.[65] Стеwард и Ван Влиет су послали шифриране поруке америчким надређенима према којима су наишла на доказе који су теретили Совјете. Три доказа су приложена. Као прво, пољски лешеви су били у тако напредном стању распадања да их нацисти нису могли убити. Као друго, ниједан од пољских докумената из гробнице (писма, дневници, фотографије) нису били старији од маја 1940. Као треће, добро стање униформа и чизама жртава је указивало да нису дуго живјели након заробљеништва. 1945., Ван Влиет је издао извјештај према којем Совјети носе терет кривице за тај масакр. Његов надређени, Мајор генерал Цлаyтон Бисселл, је уништио извјештај.[66] Wасхингтон је ту информацију држао тајном, можда због тога да смири Стаљина и да га не одврати од рата са нацистима.[67][68] Тијеком истраге конгреса 1951.–52., Бисселл је бранио свој чин пред конгресом, наводећи да није било у интересу САД-а да ствара непријатељства са савезником (СССР-ом) чија је помоћ још била потребна против Јапана.[2] 1950. Ван Влиет је обновио свој ратни извјештај.[69]

Нüрнбершки процес

Од 28.12. 1945. до 4.1. 1946., седморици чланова Wехрмацхта је суђено на совјетском војном суду у Лењинграду. Један од њих, Арно Дüре, је оптужен за убиство бројних цивила стријељањем, је признао да је судјеловао у покопу (али не и смакнућу) 15.000 до 20.000 пољских ратних заробљеника у Катињу. Због тога је поштеђен смртне казне и осуђен на 15 година тешког рада. Његова исповијед је била пуна апсурдних детаља, те га стога совјетски тужиоци нису искористили као свједока тијеком Нüрнбершких суђења. Он је касније оповргнуо своју изјаву, те тврдио да је присиљен то признати.[70]

Приликом састављања оптужнице за њемачке ратне злочинце тијеком лондонске конференције, совјетски преговарачи су изнијели оптужбу да је "у септембру 1941., 925 пољских заробљеника убијено у Катињској шуми у близини Смоленска". Амерички преговарачи су то хтјели укључити у оптужницу, али су касније били "посрамљени" тим укључивањем те предложили да овиси о Совјетима да ту оптужбу одрже.[71] Тијеком Нüрнбершког процеса 1946., совјетски генерал Роман Руденко је подигнуо оптужницу и изјавио да је "један од најважнијих злочиначких чинова за који су одговорни главни ратни злочинци масовно смакнуће пољских заробљеника који су стријељани у Катињској шуми од њемачко-фашистичких освајача,"[72] али није успио подићи доказе за исти, те су амерички и британски суци одбацили ту оптужбу.[73]

Хладноратовски погледи

Локације смакнућа пољских зарбољеника на карти СССР-а

1951. и 1952., док је трајао корејски рат, истрага америчког конгреса коју је покренуо представник Раy Ј. Мадден - позната као Мадденова комисија - се осврнула на катињски масакр. Закључила је да је Пољаке убио совјетски НКВД[2] те предложила да се Совјетима суди на Међународном суду правде.[65] Ипак, питање о одговорности јер и даље остало контроверзно како на Западу тако и иза жељезне завјесе. У Британији, касних 1970-их покренути су планови за изградњу спомен гробља за жртве, које би носило датум 1940. (а не 1941.), те су сматрани провокативнима тијеком хладног рата. Сматра се да је избор из 1969. да се као локација за ратно спомен гробље искористи бјелоруско село Хатин, локација нацистичког масакра преко 156 људи из 1943., намјерно одабрано како би се створила конфузија око злочина у Катињу.[74][75] Та два имена су слична или готово идентична у неким језицима, те се стога стварала конфузија.[2][76]

У Пољској, просовјетске власти су заташкавале тај случај у складу са службеном совјетском пропагандом, те су намјерно цензурирали изворе који би могли дати информације о злочину. Катињ је био табу тема послијератне Пољске. Цензура Народне Републике Пољске је уложила огроман труд а случај Катињ је поменут у "Црној књизи цензуре" коју су користили ауторитети да контролирају медије и академију. Не само да је влада сузбила било какве референце на исти, него је и само спомињање тог злодјела било опасно. Касних 1970-их, неке демократске скупине су се успротивиле цензури и разговарали о масакру, успркос пребијања, ухићења и бојкотирања.[77] 1981., пољски синдикат Солидарност је подигнуо споменик са једноставним натписом "Катињ, 1940". Споменик је замијењен када су власти поставиле нови натпис: "Пољским војницима-жртвама хитлеровског фашизма-почивали на миру у Катињу". Ипак, сваке године на Душни дан слични су споменици са крижевима постављенина гробљу Поwąзки и разним другим мјестима, само да би их уклонила милиција. Катињ је остао забрањена тема у Пољској све до пада источног блока 1989.[2]

У СССР-у 1950-их, водитељ КГБ-а, Александар Шелепин, је предложио уништење разних докумената повезаних са Катињом како би се умањиле шансе да истина изађе на видјело.[78][79] 3.3. 1959. писао је Никити Хрушчову о убијању 21.857 Пољака те предложио да се униште лични документи о истима, а тај документ је сачуван те је на крају изашао у јавност.[78][79][80][81]

Открића

Касних 1980-их порастао је притисак и пољске и совјетске владе да се објаве документи повезани уз тај масакр. Пољски академичари су покушали укључити Катињ као тему у заједничкој пољско-совјетској комисији из 1987. како би истражили цензуриране епизоде пољско-руске хисторије.[2] 1989. совјетски академичари су открили да је Стаљин доиста наредио масакр, а 1990. Михаил Горбачов је признао да је НКВД погубио готово све пољске ратне заробљенике те потврдио двије масовне гробнице крај Катиња: Медноје и Пиатихатки.

Катоwице, Пољска: споменик убијенима у "Катињу, Харківу, Медноју и другим мјестима у бившем СССР-у 1940."

30.10. 1989. Горбачов је дозволио делегацији неколико стотина Пољака, коју је организирала пољска удруга "Обитељи жртава Катиња", да посјете спомен гробље у Катињу. Међу њима је био и бивши савјетник за националну безбедност Сједињених Држава Збигниеw Брзезински.[82] Миса је одржана а подигнути су натписи синдиката Солидарности. Један човјек је на гробље поставио натпис на којем пише "НКВД" те макнуо ријеч "Нацисти" те је тако настао запис "У сјећање на пољске официре које је 1941. убио НКВДИ." Неки су посјетитељи оставили горуће свијеће на тлу.[83] Брзезински је саопштио:

Није сопствена бол која ме је довела овдје, као што је случај са већином ових људи, већ прије признање симболичне природе Катиња. Руси и Пољаци, мучени до смрти, овдје леже заједно. Чини ми се изузетно важним да се истина мора изговорити о томе што се овдје догодило, јер се једино истином ново совјетско водство може дистанцирати од Стаљинових злочина и НКВД-а. Само истина може бити темељ пријатељства између Совјета и Пољака. Истина ће направити пут за себе. У то сам убеђен због саме чињеница да ми је дозвољено допутовати овдје.[84]

Брзезински је касније додао:

Чињеница да ми је совјетска влада дозволила да будем овдје—а Совјети знају моја стајалишта—је симболично раскидање са стаљинизмом те представља перестројку.[85]

13.4. 1990., тијеком 47. годишњице открића масовне гробнице, СССР је изразио "дубоко кајање" и признао одговорност совјетске тајне полиције за тај злочин.[86] Тај дан се од тада диљем свијета слави као Дан спомена на Катињ (пољски: Światowy Dzień Pamięci Ofiar Katynia).[87]

Службене истраге

Након што су Американци и Пољаци открили даљње доказе 1991. и 1992., руски предсјеник Борис Јељцин је објавио тајне документе из запечаћеног "Пакета №1." те их предао пољском предсјенику Лецху Wалеси.[2][88] Међу документима је био и приједлог Берије, датиран 5.3. 1940., да смакне 25.700 Пољака, а који је између осталог потписао и Стаљин.[2][88] Ту је био и Шелепин документ датиран 3.3. 1959. којег је послао Хрушчову о смакнућу 21.857 Пољака те приједлог да се ти документи униште како би се сакрила истина.[81] Ова открића су објавили и руски медији, гдје су интерпретирани као борба моћи између Јељцина и Гобрачова.[88]

1991., главни војни тужиоц за СССР је започео поступак против П. К. Сопруненка због његове улоге у катињском масакру, али је на крају одустао због тога што је Сопруненко имао 83 године, био готово слијеп, те се опорављао од операције рака. Тијеком испитивања, Сопруненко се бранио тиме што је оспоравао сопствени потпис на документима.[28]

Церемонија за жртве Катињског масакра, трг Пиłсудск, Варшава, 10.11. 2007.

Извјештај комисије стручњака о Катињу, датиран 2. аугуста 1993., је навео закључак да је то био ратни злочин, злочин против човјечности и геноцид.[89]

Када је Кwаśниеwски посјетио Руску Федерацију 2004., руски службеници су објавили да су спремни предати све информације о том масакру пољским властима чим постану декласифицирани.[90] 2005., главни руски војни тужиоц, Александар Савенков, је објавио завршетак истраге према којој је потврђена смрт 1.803 од 14.542 пољских официра осуђених на смрт док су били у три совјетска логора.[91] Није се осврнуо на судбину преосталих 7.000 жртава који нису били ратни заробљеници у логорима, него у тамницама. Савенков је објавио да тај масакр није био геноцид, да су совјетски дужносници који су криви за исти већ одавно мртви те да стога "нема апсоултно никаквог темеља разговарати о овоме у кривичном смислу". 116 од 183 свезака које је скупила руска истрага су проглашени државном тајном те су остали тајни.[92][93]

22.3. 2005. пољски Сејм је једногласно донио резолуцију којом захтијева да се сви документи везани уз тај масакр објаве из руских архива.[94] Сејм је такође затражио да Руска Федерација класифицира масакр као геноцид.[95] Резолуција је записала да "руске власти покушавају одбити признати да се ради о геноциду те одбијају приступ документима који би истражили тај случај, због чега је тешко утврдити потпуну истину у свези убица и починитеља истог."[95]

2007. и 2008., неколико руских новина, међу којима су и Россиyскаја Газета, Комсомолскаја Правда и Независимаyа Газета су објавиле приче које терете нацисте за тај злочин, због чега се створила забринутост да је то урађено уз прешутну подршку Кремља.[96] Као одоговор, пољски Институт на народно сјећање је одлучио отворити сопствену истрагу.[1]

2008., пољски министар вањских послова затражио је од руске владе увид у наводне снимке масака који је снимио НКВД тијеком убијања, нешто што су Руси оспоравали да постоји. Пољски службеници сматрају да постоје те снимке, као и друге које показују на колаборацију Совјета и Гестапа тијеком операције, што је један од могућих разлога руске одлуке да неке документе и даље држи под велом тајне.[97]

81 свезак тог случаја је предан пољској влади. До 2012.,[98] 35 од 183 свезака је и даље класифицирано.[99]

Судске истраге

У интервјуу за пољске новине, Владимир Путин је Катињ назвао "политичким злочином".[100]

21.4. 2010., руски Врховни суд је наредио московском градском суду да послуша призив због једног правног случаја везаног за Катињ.[101] Удруга за људска права Мемориал је изјавила да би та одлука могла водити до судске одлуке о детаљима убијања хиљада пољских официра.[101] 8.5. 2010., Руска Федерација је Пољској предала 67 свезака "криминалног случаја Но.159", покренутог 1990-их како би се истражио тај масакр. Сваки свезак је имао 250 страница, те је свеукупно такав архив расподијељен у шест кутија. Свака кутија је тежила 12 кг. Руски предсједник Дмитриј Медведев је предао један свезак пољском предсјенику, Бронислаwу Комороwском. Медведев и Комороwски су се сложили да би државе требале наставити октривати истину ове трагедије.[102]

2011., Еуропски суд за људска права је објавио да прихваћа двије притужбе породица жртава масакра против Руске Федерације због због мањкавости руских службених истрага.[103] У пресуди 16.4. 2012., суд је закључио да је Руска Федерација прекршила права породица жртава због тога што није дала довољно информација о истрази те описао масакр као "ратни злочин". Међутим, одбио је пресудити о учинковитости совјетско-руске истраге јер се догађај одиграо пре него је Руска Федерација ратификовала европску конвенцију о људским правима из 1998.[104] Породица је покренула призив те одлуке, али је 21.10. 2013. суд донио исту пресуду као и претходну, те закључио да су руски судови заказали објаснити зашто су неке кључне информације остала тајне.[105]

Пољско-руски односи

Руска Федерација и Пољска остају подијељени око правног описа овог злочина. Пољаци сматрају да се ради о геноциду, те захтијевају ширу истрагу, као и поптуни увид у тајне совјетске.[95][106]

Јуна 1998., Борис Јељцин и Александер Кwаśниеwски су се договорили око изградње меморијала у Катињу и Медноју, двијема локација масовног клања. Међутим, септембра те године руска страна је такође покренула и питање смрти совјетских ратних заробљеника у логорима под пољском контролом 1919.-1924. Између 16.000 и 20.000 ратних заробљеника је умрло у тим логорима због болести.[107] Неки руски службеници су изјавили "даје то геноцид који се може успоредити са Катињом".[2] Слична тврдња је изашла у јавност 1994; такви покушаји неки, поготово у Пољској, сматрају врло провокативним руским маневром како би се створио "анти-Катињ" и "уравнотежила хисторијска једнаџба".[108]

4.2. 2010., Владимир Путин је позвао пољског премијера, Доналда Туска, да судјелује на спомен миси у Катињу у априлу.[109] Посјет се одиграо 7.4. 2010., када су Туск и Путин заједно судјеловали на 70. годишњици масакра.[110] Прије посјете, пољски филм из 2007., Катyń, је емитиран на руској државној телевизији по први пута. Тхе Мосцоw Тимес је коментирао да је премијера филма вјеројатно резултат Путинове интервенције.[111]

10.4. 2010., зракоплов у којем су били пољски предсједник Лецх Кацзyńски и његова супруга као и 87 других политичара и војних официра, је доживио несрећу у Смоленску, те је свих 96 путника у њему погинуло.[112] Путници су требали бити на церемонији поводом 70. обљетница масакра. Премијер Доналд Туск, који није био у авиону, је саопштио да је то "најтрагичнији догађаја у Пољској од рата." Одмах након несреће, појавиле су се разне теорије завјере.[113] Катастрофа је имала одјек и на руске медије, који су након тога репризирали Катyń на руској телевизији.[114] Пољски предсједник је требао одржати говор у којем би дао почаст жртвама, нагласио значај масакра и позвао на помирбу руско-пољских односа. Говор је објављен на пољском језику[115] а појавио се и превод на енглеском.[116]

У новембру 2010., руска Дума је издала резолуцију у којој је објављено да се у тајним документима види да је "Катињски злочин извршен по изравним наредбама Стаљина и совјетских политичара". Декларација је позвала да се масакр даље истражи како би се потврдио укупан број жртава. Чланови комунистичке партије занијекали су да је СССР крив за масакр те гласовали против резолуције.[7] 6.12. 2010., руски предсједник Медведев је изразио приврженост откривања цијеле истине о масакру, и рекао да је "Русија недавно предузела разне кораке према рашчишћавању насљедства прошлости. Наставићемо у том смјеру".[117]

Ипак, Комунистичка партија Руске Федерације, као и разни просовјетски руски политичари и коментатори, и даље настављају нијекати совјетску кривњу, називају објављене документе "лажнима" те шире стару совјетску верзију догађаја према којој су нацисти погубили пољске заробљенике. Позвали су и на нову истрагу која би оспорила резултате оне из 2004.[118][119][120]

Спомен локације

Спомен мјесто жртвама Катиња, Цанноцк Цхасе, Стаффордсхире, УК

Неколико спомен локација је подигнуто диљем свијета. Док је трајао хладни рат, британска влада је противила изградњи већег спомен мјеста у Уједињеном Крављевству.[121][122][123] СССР није хтјела да се итко сјећа тог масакра те захтијевала од британске владе да заустави изградњу споменика.[123][124] Британска влада није хтјела антагонизам са совјетском, па се изградња споменика одужила годинама.[121][122] Када се споменик напокон изградио, ниједан представник владе није био пристуан на церемонији (иако су представници опозиционе Конзервативне странке били тамо).[121][122][123] Споменик је отворен 18.9. 1976. у гробљу Гуннерсбурy.[123][125] Још једна спомен локација је подигнута 1979. у Цанноцк Цхасеу, Стаффордсхире.[126]

2000., спомен локација је отворена на ратном гробљу у Катињу.[127][128] Прије је тај споменик био посвећен "жртвама хитлеризма".[127] У Канади, велике металне скулптуре су подигнуте у пољској заједници у Ронцесваллесу у Торонтоу, Онтарију.[129] У Јужној Африци, спомен локација у Јоханнесбургу одаје пијетет жртвама Катиња као и јужноафричким и пољским пилотима који су летјели авионима како би бацали залихе и храну тијеком варшавског устанка.[130]

Спомен мјесто жртвама масакра, гробље Пęксów Брзyзек, Закопане, Пољска

У пољском граду Wроцłаwу, кипар Тадеусз Тцхóрзеwски је израдио спомен плочу за жртве тог масакра. Отворена је 2000., и налази се у парку источно од градског центра, крај зграде Рацłаwице Панорама. Приказује мајку отаџбину која плаче над мртвим војником, док је изнад ње анђео смрти који се ослања на мач.[131]

У САД-у, златни кип знан као Национални меморијал Катyń се налази у Балтимореу, Марyланду, на улици Алицеанна.[132] Пољски Американци су у Детроиту поставили малени бели камен у облику крста са спомен плочом код цркве Ст. Албертус.[133] Постоји и кип у Јерсеy Цитyју, Неw Јерсеyју.[134] Друга су спомен мјеста Доyлестоwн, Пеннсyлваниа и Нилес, Иллиноис.[133]

У Украјини, изграђен је меморијални центар ради почасти 4.300 смакнутих официра у Пиатихаткију, 14 км сјеверно од Харкива у Украјини; центар се налази иза угла бившег сједишта НКВД-а. Дјеца су открила стотине гумбова пољских официра док су се играла на тој локацији.[135]

Филмови и литература

Катињски масакр је био предметом приказа у филмовима, књижевности и сликама. Прву енглеску књигу, "Тхе Катyн Wоод Мурдерс", је објавио пољски емигрант Јóзеф Мацкиеwицз 1951. у Неw Yорку. Кључан је дио радње романа Тхе Лиеутенантс који је написао W.Е.Б. Гриффин, дио серије Бротхерхоод оф Wар. Заташкавање масакра је дио радње у роману Енигма који је написао Роберт Харрис, као и филм из 2001., Енигма. Пхилип Керр је 2013. написао роман А Ман Wитхоут Бреатх у којем се истражује мјесто масовне гробнице од њемачких официра 1943. Пољски пјесник Јацек Кацзмарски је посветио дио своје поезије овом догађају.[136] У храбром политичком кораку на врхунцу хладног рата, србијански филмски режисер и сценарист Душан Макавејев је користио изворне нацистичке филмске снимке у својем филму из 1974. Сwеет Мовие. Пољски складатељ Андрзеј Пануфник је написао складбу 1967. која се зове "Катињски епитаф".[137]

Амерички филмаш Стевен Фисцхер је 2000. продуцирао промотивни филм Силенце оф Фаллинг Леавес у којем је дао почаст палим војницима, а састојао се од лишћа које пада док се аудио пребацује на пољски језик, на нарацију коју је водила Боżена Јęдрзејцзак. Номиниран је за награду Еммy.[138]

2007., пољски филмски режисер Андрзеј Wајда, чији је отац, капетан Јакуб Wајда, погубљен у затвору у Харкиву, је довршио филм о том масакру, Катyн. Номиниран је за Осцар за најбољи страни филм.[139]

2008., британски повјесничар Лауренце Реес је продуцирао шестосатни ТВ докуменатарц за ББЦ/ПБС под називом Wорлд Wар II Бехинд Цлосед Доорс: Сталин, тхе Назис анд тхе Wест. Катињски масакр је био један од средишњих тема серије.[140][141]

Галерија појединих жртава

  • Зyгмунт Курнатоwски-Миелżyńски
    Зyгмунт Курнатоwски-Миелżyńски
  • Лудwик Wарцхаł
    Лудwик Wарцхаł
  • Тадеусз Туцхолски
    Тадеусз Туцхолски
  • Карол Сзyмаńски
    Карол Сзyмаńски
  • Јóзеф Серуга
    Јóзеф Серуга
  • Мариан Рентген
    Мариан Рентген
  • Рудолф Прицх
    Рудолф Прицх
  • Карол Грзесик
    Карол Грзесик
  • Мариан Ханусиеwицз
    Мариан Ханусиеwицз
  • Wиктор Калициńски
    Wиктор Калициńски
  • Станисłаw Мицхалски
    Станисłаw Мицхалски
  • Јóзеф Дąброwски
    Јóзеф Дąброwски
  • Станисłаw Цхорążек
    Станисłаw Цхорążек
  • Јанина Леwандоwска
    Јанина Леwандоwска

Референце

  1. ↑ 1,00 1,01 1,02 1,03 1,04 1,05 1,06 1,07 1,08 1,09 1,10 Куżниар-Плота, Маłгорзата (30.11. 2004). „Децисион то цомменце инвестигатион инто Катyн Массацре”. Департментал Цоммиссион фор тхе Просецутион оф Цримес агаинст тхе Полисх Натион. Архивирано из оригинала на датум 2012-09-30. Приступљено 2014-12-10. 
  2. ↑ 2,00 2,01 2,02 2,03 2,04 2,05 2,06 2,07 2,08 2,09 2,10 2,11 2,12 2,13 2,14 2,15 2,16 2,17 2,18 2,19 2,20 2,21 2,22 2,23 Фисцхер, Бењамин Б. (1999–2000). „Тхе Катyн Цонтроверсy: Сталин'с Киллинг Фиелд”. Студиес ин Интеллигенце (ЦИА) (Wинтер). Архивирано из оригинала на датум 2010-03-24. Приступљено 2014-12-10. 
  3. ↑ „Руссиа то релеасе массацре филес”. 1 .11. 1989. 
  4. ↑ Робертс, Геоффреy (2006). Сталин'с Wарс: фром Wорлд Wар то Цолд Wар, 1939–1953. Yале Университy Пресс. стр. 171. ИСБН 978-0-300-11204-7. 
  5. ↑ Јакубоwска, Јустyна (2007). „Презyденци Полски и Грузји одсłонили помник грузиńскицх офицерów w Wојску Полским” (пл). кауказ.пл. 
  6. ↑ „Руссиан, Полисх Леадерс То Марк Катyн Анниверсарy”. 6.4. 2010. 
  7. ↑ 7,0 7,1 „Руссиан парлиамент цондемнс Сталин фор Катyн массацре”. 26.11. 2010. 
  8. ↑ Маy, Ернест Р. (2000). Странге Вицторy: Хитлер'с Цонqуест оф Франце. I. Б. Таурис. стр. 93. ИСБН 978-1-85043-329-3. 
  9. ↑ Хорнер, Давид M.; Хаверс, Робин (2003). Тхе Сецонд Wорлд Wар: Еуропе, 1939–1943. Таyлор & Францис. стр. 34. ИСБН 978-0-415-96846-1. 
  10. ↑ Wертх, Ницхолас; Крамер, Марк (15 Оцтобер 1999). „А Стате агаинст Итс Пеопле: Виоленце, Репрессион анд Террор ин тхе Совиет Унион”. у: Стéпхане Цоуртоис. Ливре ноир ду Цоммунисме: цримес, терреур, рéпрессион. Харвард Университy Пресс. пп. 208. ИСБН 978-0-674-07608-2. 
  11. ↑ 11,0 11,1 11,2 11,3 11,4 Риебер, Алфред Ј. (2000). Форцед мигратион ин Централ анд Еастерн Еуропе, 1939–1950. Псyцхологy Пресс. стр. 31–33. ИСБН 978-0-7146-5132-3. 
  12. ↑ Мелтиукхов, Микхаил. „Отчёт Украинского и Белорусского фронтов Красной Армии” (ру). 
  13. ↑ Санфорд, Георге (2005). Катyн анд тхе Совиет Массацре оф 1940: Трутх, Јустице анд Меморy. РОУТЛЕДГЕ ЦХАПМАН & ХАЛЛ. стр. 44. ИСБН 978-0-415-33873-8. 
  14. ↑ 14,0 14,1 14,2 Симон-Дубноw-Институт фüр Јüдисцхе Гесцхицхте унд Култур (2007). Схаред Хисторy, Дивидед Меморy: Јеwс анд отхерс ин Совиет-оццупиед Поланд, 1939–1941. Леипзигер Университäтсверлаг. стр. 180. ИСБН 978-3-86583-240-5. 
  15. ↑ „Устаwа з дниа 9 кwиетниа 1938 р. о поwсзецхнyм обоwиąзку wојскоwyм (Ацт оф 9 Април 1938, он Цомпулсорy Милитарy Дутy)” (пл). Дзиенник Устаw 25 (220). 1938. Архивирано из оригинала на датум 2007-09-28. Приступљено 2014-12-10. 
  16. ↑ 16,0 16,1 Гмyз, Цезарy (18.9. 2009). „1.8 млн полскицх офиар Сталина” (пл). Архивирано из оригинала на датум 2015-09-10. Приступљено 2014-12-10. 
  17. ↑ 17,0 17,1 Сзарота, Томасз; Матерски, Wојциецх (2009). Полска 1939–1945. Стратy особоwе и офиарy репресји под дwиема окупацјами. ИПН. ИСБН 978-83-7629-067-6. Архивирано из оригинала на датум 2012-03-23. Приступљено 2014-12-10. 
  18. ↑ Давиес, Норман (Септембер 2008). Но Симпле Вицторy: Wорлд Wар II ин Еуропе, 1939–1945. Пенгуин. стр. 292. ИСБН 978-0-14-311409-3. 
  19. ↑ Пиотроwски, Тадеусз (2007). Тхе Полисх Депортеес оф Wорлд Wар II: Рецоллецтионс оф Ремовал то тхе Совиет Унион анд Дисперсал Тхроугхоут тхе Wорлд. МцФарланд. стр. 4. ИСБН 978-0-7864-3258-5. 
  20. ↑ 20,0 20,1 20,2 Јуретзко, Wернер. „Тхе граве ункноwн елсеwхере ор анy тиме бефоре ... Катyń – Кхаркив – Медное”. 
  21. ↑ 21,0 21,1 Циенциала, Анна M.; Матерски, Wојциецх (2007). Катyн: А Цриме wитхоут Пунисхмент. Yале Университy Пресс. стр. 30. ИСБН 978-0-300-10851-4. 
  22. ↑ Заwоднy, Јанусз К. (1962). Деатх ин тхе Форест: Тхе Сторy оф тхе Катyн Форест Массацре. Университy оф Нотре Даме Пресс. стр. 77. ИСБН 978-0-268-00849-9. Архивирано из оригинала на датум 2011-06-05. 
  23. ↑ Циенциала, Анна M.; Матерски, Wојциецх (2007). Катyн: а цриме wитхоут пунисхмент. Yале Университy Пресс. стр. 81. ИСБН 978-0-300-10851-4. 
  24. ↑ Яжборовская, И. С.; Яблоков, А. Ю.; Парсаданова, Б.C. (2001). „ПРИЛОЖЕНИЕ: Заключение комиссии экспертов Главной военной прокуратуры по уголовному делу № 159 о расстреле польских военнопленных из Козельского, Осташковского и Старобельского спецлагерей НКВД в апреле—мае 1940 г” (руски). [Тхе Катyн Сyндроме ин Совиет-Полисх анд Руссиан-Полисх релатионс] (1ст изд.). ИСБН 978-5-8243-1087-0. 
  25. ↑ Броwн, Арцхие (9.6. 2009). Тхе Рисе анд Фалл оф Цоммунисм. ХарперЦоллинс. стр. 140. ИСБН 978-0-06-113879-9. 
  26. ↑ Wеинберг, Герхард (2005). А Wорлд ат Армс. Цамбридге Университy Пресс. стр. 107. ИСБН 978-0-521-61826-7. 
  27. ↑ 27,0 27,1 Łојек, Боżена (2000). Музеум Катyńские w Wарсзаwие. Агенцја Wyдаwм. ЦБ Андрзеј Засиецзнy. стр. 174. ИСБН 978-83-86245-85-7. 
  28. ↑ 28,0 28,1 28,2 Паррисх, Мицхаел (1996). Тхе Лессер Террор: Совиет Стате Сецуритy, 1939–1953. Праегер Пресс. стр. 324, 325. ИСБН 978-0-275-95113-9. 
  29. ↑ Андрзеј Лесзек Сзцзеśниак, ур. (1989). Катyń; листа офиар и загинионyцх јеńцów обозów Козиелск, Остасзкów, Старобиелск. Wарсаw, Алфа. стр. 366. ИСБН 978-83-7001-294-6. ; Мосзyńски, Адам, ур. (1989). Листа катyńска; јеńцy обозów Козиелск, Остасзкów, Старобиелск и загиниени w Росји Соwиецкиеј. Wарсаw, Полские Тоwарзyстwо Хисторyцзне. стр. 336. ИСБН 978-83-85028-81-9. ; Туцхолски, Јęдрзеј (1991). Морд w Катyниу; Козиелск, Остасзкów, Старобиелск: листа офиар. Wарсаw, Паx. стр. 987. ИСБН 978-83-211-1408-8. ; Банасзек, Казимиерз (2000). Каwалероwие Ордеру Виртути Милитари w могиłацх катyńскицх. Роман, Wанда Крyстyна; Саwицки, Здзисłаw. Wарсаw, Цхаптер оф тхе Виртути Милитари Wар Медал & РYТМ. стр. 351. ИСБН 978-83-87893-79-8. ; Мариа Скрзyńска-Пłаwиńска, ур. (1995). Розстрзелани w Катyниу; алфабетyцзнy спис 4410 јеńцów полскицх з Козиелска розстрзеланyцх w кwиетниу-мају 1940, wедłуг źрóдеł соwиецкицх, полскицх и ниемиецкицх. Станисłаw Мариа Јанкоwски. Wарсаw, Карта. стр. 286. ИСБН 978-83-86713-11-0. ; Скрзyńска-Пłаwиńска, Мариа, ур. (1996). Розстрзелани w Цхаркоwие; алфабетyцзнy спис 3739 јеńцów полскицх зе Старобиелска розстрзеланyцх w кwиетниу-мају 1940, wедłуг źрóдеł соwиецкицх и полскицх. Порyтскаyа, Илеана. Wарсаw, Карта. стр. 245. ИСБН 978-83-86713-12-7. ; Скрзyńска-Пłаwиńска, Мариа, ур. (1997). Розстрзелани w Тwерзе; алфабетyцзнy спис 6314 јеńцów полскицх з Остасзкоwа розстрзеланyцх w кwиетниу-мају 1940 и погрзебанyцх w Миедноје, wедłуг źрóдеł соwиецкицх и полскицх. Порyтскаyа, Илеана. Wарсаw, Карта. стр. 344. ИСБН 978-83-86713-18-9. 
  30. ↑ 30,0 30,1 Снyдер, Тимотхy (12.10. 2010). Блоодландс: Еуропе Бетwеен Хитлер анд Сталин. Басиц Боокс. стр. 140. ИСБН 978-0-465-00239-9. Архивирано из оригинала на датум 2017-03-30. Приступљено 2014-12-10. 
  31. ↑ Санфорд, Георге (2005). Катyн анд тхе Совиет Массацре оф 1940: Трутх, Јустице анд Меморy. РОУТЛЕДГЕ ЦХАПМАН & ХАЛЛ. стр. 102. ИСБН 978-0-415-33873-8. 
  32. ↑ Степановицх Токариев, Дмитри (1994) (пл). Зезнание Токариеwа. Анатолиy Аблоков, Фрyдерyк Збиниеwицз. Wарсаw, Ниезалеżнy Комитет Хисторyцзнy Баданиа Збродни Катyńскиеј. стр. 71. , такођер и у Гиеyсзтор, Александер; Германовицх Пикхоyа, Рудолф, ур. (1995). Катyń; документy збродни. Матерски, Wојциецх; Белерска, Александра. Wарсаw, Трио. стр. 547–567. ИСБН 83-86643-80-3. 
  33. ↑ Сее фор инстанце: Полак, Барбара (2005). „Збродниа катyńска” (пл) (ПДФ). Биулетyн Институте оф Натионал Ремембранце: 4–21. Архивирано из оригинала на датум 2009-12-08. Приступљено 2014-12-10. 
  34. ↑ Себаг Монтефиоре, Симон (2004). Сталин: Тхе Цоурт оф тхе Ред Тсар. Рандом Хоусе. стр. 334. ИСБН 978-1-4000-7678-9. 
  35. ↑ „Тхе Катyн Массацре”. Јеwисх Виртуал Либрарy. 
  36. ↑ Бењамин Б. Фисцхер (14.4. 2007). „Тхе Катyн Цонтроверсy: Сталин'с Киллинг Фиелд”. Централ Интеллигенце Агенцy. Архивирано из оригинала на датум 2010-03-24. Приступљено 2014-12-10. 
  37. ↑ 37,0 37,1 вариоус аутхорс (цоллецтион оф доцументс); Włадyсłаw Андерс (1962) (пл). Збродниа катyńска w śwиетле документów. Грyф. стр. 16, 30, 257. 
  38. ↑ цхеко, Полисх Пресс Агенцy (2007-09-21). „Одкрyто грзебиеń з назwисками Полакów поцхоwанyцх w Бyкоwни” (пл). Газета Wyборцза. Архивирано из оригинала на датум 2012-09-15. Приступљено 2014-12-10. 
  39. ↑ Песзкоwски, Здзисłаw (2007). „Једyна кобиета — офиара Катyниа (Тхе онлy wоман вицтим оф Катyн)” (пл). Тyгодник Wилеńсзцзyзнy (10). 
  40. ↑ Кукиел, Мариан; Јагиеłłо, Барбара (2003). „Специал Едитион оф Комбатант Буллетин он тхе оццасион оф тхе Yеар оф Генерал Сикорски. Оффициал публицатион оф тхе Полисх говернмент Агенцy оф Цомбатантс анд Репрессед” (пл). Комбатант (ИПН) (148). Архивирано из оригинала на датум 2011-07-17. Приступљено 2014-12-10. 
  41. ↑ Брацкман, Роман (2001). Тхе Сецрет Филе оф Јосепх Сталин: А Хидден Лифе. Псyцхологy Пресс. стр. 358. ИСБН 978-0-7146-5050-0. 
  42. ↑ 42,0 42,1 Полак, Барбара (2005). „Збродниа катyńска” (пл) (ПДФ). Биулетyн Институте оф Натионал Ремембранце: 4–21. Архивирано из оригинала на датум 2009-12-08. Приступљено 2014-12-10. 
  43. ↑ Басак, Адам (1993). Хисториа пеwнеј мистyфикацји: збродниа катyńска прзед Трyбунаłем Норyмберским. Wyдаwн. Униwерсyтету Wроцłаwскиего. стр. 37. ИСБН 978-83-229-0885-3. 
  44. ↑ Балфоур, Мицхаел (1979). Пропаганда ин Wар 1939–1945: Органисатион, Полициес анд Публицс ин Бритаин анд Германy. Роутледге & Кеган Паул. стр. 332–333. ИСБН 978-0-7100-0193-1. 
  45. ↑ 45,0 45,1 Енгел, Давид. Фацинг а холоцауст: тхе Полисх говернмент-ин-еxиле анд тхе Јеwс, 1943–1945. УНЦ Пресс Боокс. стр. 71. ИСБН 978-0-8078-2069-8. 
  46. ↑ Санфорд, Георге (2005). Катyн анд тхе Совиет Массацре оф 1940: Трутх, Јустице анд Меморy. РОУТЛЕДГЕ ЦХАПМАН & ХАЛЛ. стр. 130. ИСБН 978-0-415-33873-8. 
  47. ↑ Себастиан Цхосиńски (2005). „Гоетел, Скиwски, Мацкиеwицз. "Здрајцy" и "колаборанци", цзyли полсцy писарзе оскарżани о wспółпрацę з хитлероwцами” (Пољски). Магазyн ЕСЕНСЈА Нр 1 (XLIII). 
  48. ↑ Санфорд, Георге (2005). Катyн анд тхе Совиет Массацре оф 1940: Трутх, Јустице анд Меморy. РОУТЛЕДГЕ ЦХАПМАН & ХАЛЛ. стр. 131. ИСБН 978-0-415-33873-8. 
  49. ↑ 49,0 49,1 Гоеббелс, Јосепх; Транслатед бy Лоцхнер, Лоуис (1948). Тхе Гоеббелс Диариес (1942–1943). Доубледаy & Цомпанy. 
  50. ↑ Заwоднy, Јанусз К. (1962). Деатх ин тхе Форест: Тхе Сторy оф тхе Катyн Форест Массацре. Университy оф Нотре Даме Пресс. стр. 15. ИСБН 978-0-268-00849-9. Архивирано из оригинала на датум 2011-06-05. 
  51. ↑ Цоунцил оф Министерс, Полисх Говернмент ин Еxиле (1943). „Оффициал статемент оф тхе Полисх говернмент, он 17 Април 1943”. Катyн Мемориал Wалл. Архивирано из оригинала на датум 2008-06-16. Приступљено 2014-12-10. 
  52. ↑ Леслие, Роy Францис (1983). Тхе Хисторy оф Поланд синце 1863. Цамбридге Университy Пресс. стр. 244. ИСБН 978-0-521-27501-9. 
  53. ↑ „Совиет Ноте оф 25 Април 1943, северинг унилатераллy Совиет-Полисх дипломатиц релатионс, Енглисх транслатион оф тхе Руссиан доцумент”. Елецтрониц мусеум. Архивирано из оригинала на датум 2008-06-16. Приступљено 4 Аугуст 2011. 
  54. ↑ Деан, Мартин (9 Марцх 2003). Цоллаборатион ин тхе Холоцауст: Цримес оф тхе Лоцал Полице ин Белоруссиа анд Украине, 1941–44. Палграве Мацмиллан. стр. 144. ИСБН 978-1-4039-6371-0. 
  55. ↑ Сандлер, Станлеy (2002). Гроунд Wарфаре: Ан Интернатионал Енцyцлопедиа. АБЦ-ЦЛИО. стр. 808. ИСБН 978-1-57607-344-5. 
  56. ↑ 56,0 56,1 56,2 56,3 56,4 56,5 56,6 56,7 56,8 Циенциала, Анна M.; Матерски, Wојциецх (2007). Катyн: А Цриме wитхоут Пунисхмент. Yале Университy Пресс. стр. 226–229. ИСБН 978-0-300-10851-4. 
  57. ↑ 57,00 57,01 57,02 57,03 57,04 57,05 57,06 57,07 57,08 57,09 Реес, Лауренце (4.5. 2010). Wорлд Wар II Бехинд Цлосед Доорс: Сталин, тхе Назис анд тхе Wест. Рандом Хоусе Дигитал, Инц.. стр. 243–246. ИСБН 978-0-307-38962-6. 
  58. ↑ Дунн, Деннис Ј. (1998). Цаугхт бетwеен Роосевелт & Сталин: Америца'с амбассадорс то Мосцоw. Университy Пресс оф Кентуцкy. стр. 184. ИСБН 978-0-8131-2023-2. 
  59. ↑ Рацзyнски, Едwард (1962). Ин Аллиед Лондон: Тхе Wартиме Диариес оф тхе Полисх Амбассадор. стр. 141. 
  60. ↑ Цраwфорд, Стеве (2006). Тхе Еастерн Фронт Даy бy Даy, 1941–45: А Пхотограпхиц Цхронологy. Потомац Боокс. стр. 20. ИСБН 978-1-59797-010-5. 
  61. ↑ Давиес, Норман (20 Јануарy 1998). Еуропе: А Хисторy. ХарперЦоллинс. стр. 1004. ИСБН 978-0-06-097468-8. 
  62. ↑ Реес, Лауренце (4.5. 2010). Wорлд Wар II Бехинд Цлосед Доорс: Сталин, тхе Назис анд тхе Wест. Рандом Хоусе Дигитал, Инц.. стр. 188–189. ИСБН 978-0-307-38962-6. 
  63. ↑ Цхурцхилл, Wинстон (11.4. 1986). Тхе Хинге оф Фате. Хоугхтон Миффлин Харцоурт. стр. 680. ИСБН 978-0-395-41058-5. 
  64. ↑ Јефферy, Рон (1.12. 1989). Ред рунс тхе Вистула. Неврон Ассоциатес. стр. 308–309. ИСБН 978-0-908734-00-9. 
  65. ↑ 65,0 65,1 Натионал Арцхивес анд Рецордс Администратион, доцументс релатед то Цоммиттее то Инвестигате анд Студy тхе Фацтс, Евиденце, анд Цирцумстанцес оф тхе Катyн Форест Массацре (1951–52) онлине Архивирано 2020-10-18 на Wаyбацк Мацхине-у. Селецт Цоммиттее оф тхе УС Цонгресс финал репорт: "Тхе Катyн Форест Массацре", Хоусе Репорт Но. 2505, 82нд Цонгресс, 2нд Сессион (22.12. 1952) онлине пдф Архивирано 2006-02-09 на Wаyбацк Мацхине-у, уноффициал репродуцтион оф тхе релевант партс. Архивирано 2009-03-27 на Wаyбацк Мацхине-у
  66. ↑ „Тхе Катyн Цонтроверсy: Сталин'с Киллинг Фиелд — Централ Интеллигенце Агенцy”. Циа.гов. Архивирано из оригинала на датум 2007-06-13. Приступљено 2014-12-10. 
  67. ↑ „WWИИ массацре: Мемос схоw УС цовер-уп оф Сталин'с Катyн слаугхтер”. РТ.цом. 10.9. 2012. 
  68. ↑ „Катyн массацре: УС хусхед уп Сталин'с слаугхтер оф Полисх оффицерс, релеасед мемос схоw”. Неw Yорк Даилy Неwс. 10.9. 2012. 
  69. ↑ Цолонел Ван Влиет он тхе Катyн массацре, wарбирдфорум.цом
  70. ↑ (ru) I. С. Yазхборовскаја, А. Yу. Yаблоков, V. С. Парсаданова, Катынский синдром в советско-польских и российско-польских отношениях (Тхе Катyн Сyндроме ин Совиет–Полисх анд Руссиан–Полисх Релатионс), Мосцоw, РОССПЕН, 2001, ИСБН 978-5-8243-0197-7, стр. 336–337. (параграпх прије фусноте [40]). ДОИ:10.1111/j.1467-9434.2005.00389.x
    Тхис цитатион wилл бе аутоматицаллy цомплетед ин тхе неxт феw минутес. Yоу цан јумп тхе qуеуе ор еxпанд бy ханд
  71. ↑ Алдерман, С. С., "Неготиатинг тхе Нуремберг Триал Агреементс, 1945", ин Раyмонд Деннетт анд Јосепх Е. Јохнсон, едд., Неготиатинг Wитх тхе Руссианс (Бостон, МА: Wорлд Пеаце Фоундатион, [1951]), стр.. 96
  72. ↑ „Еxцерптс оф Нуремберг арцхивес, Фифтy-Нинтх Даy: Тхурсдаy, 14 Фебруарy 1946”. Низкор. 2.1. 2006. Архивирано из оригинала на датум 2018-03-06. Приступљено 2014-12-10. 
  73. ↑ Цоок, Бернард А. (2001). Еуропе Синце 1945: Ан Енцyцлопедиа. Таyлор & Францис. стр. 712. ИСБН 978-0-8153-4058-4. 
  74. ↑ Силитски, Витали (11.5. 2005). „А Партисан Реалитy Схоw”. 
  75. ↑ Цоатнеy, Лоуис Роберт (1993). Тхе Катyн Массацре (А Мастер оф Артс Тхесис). Wестерн Иллиноис Университy. 
  76. ↑ Сцхеманн, Серге (1985). „СОЛДИЕРС СТОРY' СХАРЕС ПРИЗЕ АТ МОСЦОW ФИЛМ ФЕСТИВАЛ”. Неw Yорк Тимес: 10. 
  77. ↑ Јан Јóзеф Липски (1985). КОР: а хисторy оф тхе Wоркерс' Дефенсе Цоммиттее ин Поланд, 1976–1981. Беркелеy: Университy оф Цалифорниа Пресс. ИСБН 0-520-05243-9. 
  78. ↑ 78,0 78,1 Оуимет, Маттхеw Ј. (2003). Тхе рисе анд фалл оф тхе Брезхнев Доцтрине ин Совиет фореигн полицy. УНЦ Пресс Боокс. стр. 126. ИСБН 978-0-8078-5411-2. 
  79. ↑ 79,0 79,1 Циенциала, Анна M.; Матерски, Wојциецх (2007). Катyн: А Цриме wитхоут Пунисхмент. Yале Университy Пресс. стр. 240–241. ИСБН 978-0-300-10851-4. 
  80. ↑ Санфорд, Георге (2005). Катyн анд тхе Совиет Массацре оф 1940: Трутх, Јустице анд Меморy. РОУТЛЕДГЕ ЦХАПМАН & ХАЛЛ. стр. 94. ИСБН 978-0-415-33873-8. 
  81. ↑ 81,0 81,1 РФЕ/РЛ Ресеарцх Институте (1993). РФЕ/РЛ ресеарцх репорт: wееклy аналyсес фром тхе РФЕ/РЛ Ресеарцх Институте. Радио Фрее Еуропе/Радио Либертy, Инц.. стр. 24. »Оне оф тхе доцументс турнед овер то тхе Полес он 14 Оцтобер wас Схелепин'с хандwриттен репорт фром 1959« 
  82. ↑ „Хисторy: Јудгмент Он Катyн”. 13.11. 1989. Архивирано из оригинала на датум 2012-11-07. Приступљено 2014-12-10. 
  83. ↑ „Wеепинг Полес висит Катyн массацре сите”. 30.10. 1989. 
  84. ↑ „Цоммеморатион оф Вицтимс оф Катyн Массацре”. 1.11. 1989. 
  85. ↑ „Брзезински: Совиетс Схоулд Таке Респонсибилитy фор Катyн Массацре”. 30.10. 1989. 
  86. ↑ „Цхронологy 1990; Тхе Совиет Унион анд Еастерн Еуропе”. 1990. стр. 212. 
  87. ↑ Санфорд, Георге (2005). Катyн анд тхе Совиет Массацре оф 1940: Трутх, Јустице анд Меморy. РОУТЛЕДГЕ ЦХАПМАН & ХАЛЛ. стр. 199. ИСБН 978-0-415-33873-8. 
  88. ↑ 88,0 88,1 88,2 Циенциала, Анна M.; Матерски, Wојциецх (2007). Катyн: А Цриме wитхоут Пунисхмент. Yале Университy Пресс. стр. 256. ИСБН 978-0-300-10851-4. 
  89. ↑ Анна M. Циенциала (2006). „Тхе Катyн Сyндроме”. Тхе Руссиан Ревиеw 65 (1): 117–121. ДОИ:10.1111/j.1467-9434.2005.00389.x. ИССН 0036-0341. 

    Тхе Цоммиссион оф Еxпертс wроте а детаилед легал-хисторицал еxаминатион оф тхе Катyн цриме, датед Аугуст 2, 1993. Тхеy цонцлудед тхат ит wас а цриме оф геноциде, а wар цриме, анд а цриме агаинст хуманитy ас пер Артицле 6 оф тхе Цхартер оф тхе Интернатионал Милитарy Трибунал.
  90. ↑ „Неwслине "...деспите Поланд'с статус ас 'Кеy Ецономиц Партнер'"”. 2.1. 2006. 
  91. ↑ Кондратов, V. К. (2005). „”[Ансwер оф тхе Генерал Просецутор'с Оффице то тхе леттер оф тхе Мемориал Социетy] (Руссиан). Генерал Просецутор'с Оффице оф тхе Руссиан Федератион. Архивирано из оригинала на датум 2011-06-05. Приступљено 2014-12-10. 
  92. ↑ „Статемент он инвестигатион оф тхе "Катyн цриме" ин Руссиа”. Мемориал. 31.1. 2009. Архивирано из оригинала на датум 2011-06-05. Приступљено 2014-12-10. 
  93. ↑ Траyнор, Иан (29.4. 2005). „Руссиан вицторy фестивитиес опен олд wоундс ин Еуропе”. Лондон. 
  94. ↑ „Катyн Ресолутион Адоптед”. 30.3. 2005. 
  95. ↑ 95,0 95,1 95,2 „Сенате паyс трибуте то Катyн вицтимс”. Тхе Ембассy оф тхе Полисх Републиц ин Цанада. 31.3. 2005. Архивирано из оригинала на датум 2005-04-20. Приступљено 2014-12-10. 
  96. ↑ Еуропе.виеw (7.2. 2008). „Ин дениал. Руссиа ревивес а вициоус лие.”. Тхе Ецономист. 
  97. ↑ (pl) wиадомосци.газета.пл: "НКWД филмоwаłо розстрзеланиа w Катyниу" Архивирано 2013-05-17 на Wаyбацк Мацхине-у, 17.7. 2008.
  98. ↑ Јолиет, Франçоис (16.4. 2012). „Wyрок Трyбунаłу w Страсбургу wс. Катyниа: Росја ние wywиąзаłа сиę зе зобоwиąзаń” [Јудгмент оф тхе Цоурт ин Страсбоург регардинг Катyн: Руссиа доес нот цомплy wитх итс облигатионс] (Пољски). [мртав линк]
  99. ↑ Батцх оф Катyн филес хандед овер то Институте оф Натионал Ремембранце
  100. ↑ „Деад леавес ин тхе wинд: Поланд, Руссиа анд хисторy”. 19.6. 2008. 
  101. ↑ 101,0 101,1 „Руссиан Цоурт Ордеред то Хеар Аппеал ин Катyн Цасе”. Тхе Неw Yорк Тимес. 21.4. 2010. 
  102. ↑ „Руссиа хандс овер волумес оф Катyн массацре цасе то Поланд”. РИА Новости. 9.5. 2010. 
  103. ↑ ЕЦтХР пресс релеасе Но. 109 (2011)
  104. ↑ „Еуропеан цоурт рулес агаинст Руссиа он 1940 Катyн массацре”. Реутерс. 16. 4. 2012. Архивирано из оригинала на датум 2015-09-24. Приступљено 2014-12-10. 
  105. ↑ "Цоурт макес финал рулинг он Wорлд Wар Тwо Катyń массацре цомплаинт" хуманригхтсеуропе.орг; 21.10. 2013.
  106. ↑ „ИПН лаунцхес инвестигатион инто Катyн цриме”. ИПН. 2.2. 2006. Архивирано из оригинала на датум 2005-03-19. Приступљено 2014-12-10. 
  107. ↑ Резмер, Wалдемар; Збигниеw, Карпус; Матвејев, Геннадиј (2004) (ру). Красноармиеитсy в полском плену в 1919–1922 г. Сборник документов и материалов. Федерал Агенцy фор Руссиан Арцхивес. 
  108. ↑ Санфорд, Георге (2005). Катyн анд тхе Совиет Массацре оф 1940: Трутх, Јустице анд Меморy. РОУТЛЕДГЕ ЦХАПМАН & ХАЛЛ. стр. 8. ИСБН 978-0-415-33873-8. 
  109. ↑ Еастон, Адам (4.2. 2010). „Руссиа'с Путин инвитес Туск то Катyн массацре евент”. ББЦ Неwс. 
  110. ↑ Сцхwиртз, Мицхаел (7.4. 2010). „Путин Маркс Совиет Массацре оф Полисх Оффицерс”. Тхе Неw Yорк Тимес. 
  111. ↑ Тхе Мосцоw Тимес: "'Катyн' Филм Премиерес он Стате ТВ", 5.4. 2010.
  112. ↑ „Полисх Пресидент Лецх Кацзyńски диес ин плане црасх”. ББЦ Неwс. ББЦ. 10.4. 2010. 
  113. ↑ Мацинтyре, Бен (13.4. 2010). „Ин дарк тимес Поланд неедс тхе сунлигхт оф трутх”. Лондон: Тхе Тимес. Архивирано из оригинала на датум 2010-05-26. Приступљено 2014-12-10. 
  114. ↑ ПАП (11.4. 2010). „Росyјска телеwизја паńстwоwа wиецзорем покаżе "Катyń" Wајдy”. Архивирано из оригинала на датум 2012-10-03. Приступљено 2014-12-10. 
  115. ↑ „Сłоwа ктóре ние падły” (Пољски). 12.4. 2010. 
  116. ↑ Виеw Фром Тхе Ригхт "Тхе Спеецх тхе Полисх Пресидент wас то гиве ат тхе Катyн Мемориал" (12.4. 2010)
  117. ↑ „Медведев промисес wхоле трутх бехинд Катyн массацре”. РИА Новости. 6.12. 2010. 
  118. ↑ Мукхин, Yури (2003) (Риссиан). Антироссийская подлость [Анти-Руссиан Треацхерy]. Реконструкция эпохи. Форум. ИСБН 978-5-89747-050-1. 
  119. ↑ Изюмов, Юрий (2005). „”["Катyн нот аццординг то Гоеббелс." А дисцуссион wитх Виктор Илукхин.] (Руссиан). Архивирано из оригинала на датум 2018-12-22. Приступљено 2014-12-10. 
  120. ↑ Наталья Вельк (28.4. 2010). „”[Тхе Цоммунистс Инсист: Катyн wас Перпетратед бy тхе Фасцистс] (руски). Инфоx.ру. 
  121. ↑ 121,0 121,1 121,2 „Катyн ин тхе Цолд Wар”. Фореигн анд Цоммонwеалтх Оффице. 11.2. 2011. 
  122. ↑ 122,0 122,1 122,2 Црозиер, Бриан (2000). „Тхе Катyн Массацре анд Беyонд”. 
  123. ↑ 123,0 123,1 123,2 123,3 Циенциала, Анна M.; Матерски, Wојциецх (2007). Катyн: А Цриме wитхоут Пунисхмент. Yале Университy Пресс. стр. 243–245. ИСБН 978-0-300-10851-4. 
  124. ↑ Санфорд, Георге (2005). Катyн анд тхе Совиет Массацре оф 1940: Трутх, Јустице анд Меморy. РОУТЛЕДГЕ ЦХАПМАН & ХАЛЛ. стр. 195. ИСБН 978-0-415-33873-8. 
  125. ↑ Меллер, Хугх (10.3. 1994). Лондон Цеметериес: Ан Иллустратед Гуиде анд Газеттеер. Сцолар Пресс. стр. 139. ИСБН 978-0-85967-997-8. 
  126. ↑ ББЦ Неwс: "Катyн ремемберед ат Цанноцк Цхасе он 70тх анниверсарy ", 19.5. 2010.
  127. ↑ 127,0 127,1 „Катyń: Отwарцие полскиего цментарза wојеннего” (пл). 28.7. 2000. Архивирано из оригинала на датум 2011-09-28. Приступљено 2014-12-10. 
  128. ↑ (pl) Јагиенка Wилцзак, Рдза јак креw: Катyń, Цхаркów, Миедноје, Политyка, 31/2010
  129. ↑ Wелцоме то Ронцесваллес Виллаге (10 Април 2010). „Ронцесваллес Виллаге Цоммеморатес Трагедy ин Поланд”. Ронцесваллес Виллаге. Приступљено 6 Аугуст 2011. 
  130. ↑ „Абоут Катyн Мемориал”. Департмент оф Артс, Цултуре, анд Херитаге ин тхе Цитy оф Јоханнесбург. Фебруарy 2002. Архивирано из оригинала на датум 2011-11-23. Приступљено 2014-12-10. 
  131. ↑ „Wроцлаw Статуес — Монумент то тхе Вицтимс оф тхе Катyń Массацре”. www.wроцлаw.ивц.пл. Архивирано из оригинала на датум 2009-08-21. Приступљено 2014-12-10. 
  132. ↑ "Натионал Катyн Мемориал Фоундатион Архивирано 2008-03-06 на Wаyбацк Мацхине-у". Натионал Катyн Мемориал Фоундатион, 8.10. 2005.
  133. ↑ 133,0 133,1 Виргиниа Х. (16.4. 2010). „Полисх-Америцан Артист Амонг Вицтимс оф Плане Црасх”. УС Миссион Поланд. 
  134. ↑ Карноутсос, Цармела. „Еxцханге Плаце. Паулус Хоок”. Јерсеy Цитy. Паст анд Пресент. Неw Јерсеy Цитy Университy. 
  135. ↑ Асцхерсон, Неал (17.4. 2010). „Ан аццидент оф хисторy”. Лондон: Тхе Гуардиан. 
  136. ↑ (pl) Кацзмарски, Јацек. "Катyń Архивирано 2006-10-15 на Wаyбацк Мацхине-у". кацзмарски.арт.пл, 29.8. 1985.
  137. ↑ Лебрецхт, Норман (1996). Тхе цомпанион то 20тх-центурy мусиц. 1996. стр. 250. ИСБН 978-0-306-80734-3. 
  138. ↑ „Балто. индие гетс Еммy нод”. Мддаилyрецорд.цом. 22.5. 2001. 
  139. ↑ Еберт, Рогер (2010). Рогер Еберт'с Мовие Yеарбоок 2011. Андреwс МцМеел Публисхинг. ИСБН 978-1-4494-0618-9. 
  140. ↑ „WWИИ Бехинд Цлосед Доорс: Сталин, тхе Назис анд тхе Wест | Цлип #1 | ПБС”. Yоутубе.цом. 25.4. 2009. 
  141. ↑ Реес, Лауренце (2010). Wорлд Wар II Бехинд Цлосед Доорс: Сталин, тхе Назис анд тхе Wест. Рандом Хоусе. стр. 5. ИСБН 978-0-307-38962-6. 

Даљње читање

Екстерни линкови

Wикитека
Wикитека
Wикитека има оригиналан текст повезан са овим чланком:

Преузето из „https://sh.wikipedia.org/w/index.php?title=Katinjski_masakr&oldid=42229374”